Slobodna Evropa – istorija dobrog izveštavanja

24. jun 2013. • Etika i kvalitet • by

Šezdeset godina postojanja i skoro punih dvadeset godina rada na prostoru bivše Jugoslavije. U tom periodu Radio Slobodna Evropa (u daljem tekstu RSE) od programa čija je uređivačka politika bila bazirana na antiratnom narativu, danas je stasao u program koji je jedan od retkih stubova kritičke misli u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu. To su i države Balkana u kojima RSE ima formirana dopisništva.

Od rane 1994.godine (kada se počinje sa emitovanjem iz centrale u Minhenu), pa sve do pada Slobodna Miloševića 2000. godine, bio je to kanal koji je omogućavao da se na zaraćenim stranama, čuju glasovi sa suprotne strane fronta. RSE se može zahvaliti što se u Srbiji govorilo o zločinima koje su srpske snage počinile u BiH i onda kada je zvanična beogradska politika tvrdila da u ratu ne učestvuje, baš kao što se istom programu može zahvaliti što su na osnovu njegovih informacija u štabu NATO-a u Briselu menjali izveštaje i odustajali od nekih od tvrdnji o zverstima počinjenim od strane srpskih formacija na Kosovu.

Posle 2000. godine barijere su pale, ali se veze i dalje teško uspostavljaju. „Pisanje o drugim sredinama uvek je u funkciji domaće politike“, navodi Omer Karabeg, autor kultne emisije „Most“ u kojem već dve decenije povezuje ljude iz različitih sredina. „Sve se čini kako bi se pokazalo da su oni gori, a mi bolji, da oni za razliku od nas ne poštuju prava manjina, da je tamo veći kriminal nego kod nas i tako dalje“. Karabeg konstatuje da je jaz između različitih sredina očigledno i dalje dubog. Nacionalističke matrice postale su nešto što se podrazumeva u političkom diskursu. O njih se polazi kada se razmatraju skoro sva relevantna pitanja i iz njih se teško izlazi čak i onda kada sebi kao prioritet države regiona zacrtaju evrointegracije (što je proklamovana politika svih novonastalih država na Balkanu).

Ta duboka separacija između država čini RSE i dalje jako bitnim programom, zato što baš kao što javnost suštinski teško prihvata nužnost prevazilaženja etničkih mantri (koje su je do pre samo trinaest godina tako skupo koštale), i same elite pokazuju visoku nezainteresovanost za takve procese. Pre svega političke, kulturne, intelektualne … Ali, što je ovde najbitnije, posledično to je linija koje se drže i mediji. Oni su usko koncentrisani na sopstveni teren, zastrašeni idejom da bi zagovaranje regionalne kooperacije podrazumevalo izdaju nacionalnih floskula koje dominiraju javnom scenom (u srpskom slučaju to bi mogla biti ideja o Srbima kao večitoj žrtvi svetskih nepravdi, u Hrvatskoj o Hrvatima kao večitoj srpskoj žrtvi i tako redom). Stvorena je nezdrava klima u kojoj faktori koji upravljaju društvom manipulišu bukvalno svime.

Od pitanja manjinskih prava, preko pitanja suočavanja sa prošlošću, uz istovremeno zanemarivanja sopstvene odgovornosti za nezamislive zločine i teško ekonmsko i socijalno srozavanje regiona.

Vratimo se medijima, koji u takvim uslovima, skoro svi, postaju tek transmisija uvreženih stavova. U najpopularnijim medijima caruje primitivizam, promocija najnižih poriva i neznanje. To je možda danak sveopštoj tabloidizaciji čemu se delom nisu oduprli čak ni takozvani „ozbiljni“ mediji. Retko gde oni su uspeli da izrastu u stub na koji se oslanjaju modernizacijske društvene snage. One koje nisu opterećene ksenofobijom, nacionalnizmom, izolacionizmom, homofobijom i tako redom. Mediji nisu postali teren na kome se opasne predrasude i stereotipi, te najrazličitije političke demagogije, ruše i dovode u pitanje. Naprotiv. Time su propustili priliku da konačno postanu i faktor društvene edukacije, a ne samo informisanja. Pri čemu je i informativna funkcija zbog nedopustivih i prejakih uticaja „centara moći“ na medijsku sferu, često i sama ograničena.

Prednost RSE nesumnjivo jeste što je nezavisan od izvora finansiranja u državama za koje emituje progrram. Reč je mediju čije finansiranje obezbeđuje američki Kongres, a koje svoju nezavisnost ostvaruje zahvaljujući telu nezavisnih kontrolora – Borda guvernera. Uspostavljanjem takvog načina organizovanja još od 1971. godine odstranjen je uticaj američki Centralne obaveštajne agencije (CIA) na rad RSE. Time je označena i nova faza u radu. Do tada program je bio koncentrisan na širenja vrednosti zapadne demokratije ka Istočnom bloku. Od Hladnog rata deli nas više od dve decenija a u Istočnoj Evropi, ka kojoj je tako dugo bio usmeren signal RSE, program postoji još u državama bivšeg SSSR-a i bivše Jugoslavije, dok je centrala Radija u Pragu. Avganistan, Pakistan i zemlje Magreba su zone na koje je sitem RSE danas pre svega koncentrisan. Ipak, i ponovo o Balkanu. Danas je region miran, ali sa nizom takozvanih zamrznutih konflikata, istovremeno duboko istraumatizran i obeležen socijalnim deformitetima. To pokazuje i slušanost programa koja poslednjih godina u Srbiji, na primer, ponovo beleži rast. Gde se za to krije razlog?

Verovatno u tome što se radi o skoro pa jedinom programu koji beskompromisno demaskira nacionalizam, šovinizam, fašizam, netoleranciju, afirmiše suočavanje sa prošlošću. „Pokazalo se da svaki medij na razne načine, najčešće preko vlasnika medija ili oglašivača, preuzima kontrolu nad značajnim medijima“, kaže višegodišnja novinarka RSE Branka Mihajlović. Podseća da te „sile“ koje deluju iza kulisa do sada nisu pokazale spremnost za uspostvljanje suštinski nezavisnog medija.

Do sada se nije pojavio, barem ne u Srbiji, tajkun ili političar (osim možda 2003. godine ubijenog premijera Zorana Đinđića), koji bi se založio za izgradnju medija sa konceptom sličnim RSE. Taj koncept ni po čemu nije različit onome na čemu je RSE i izgrađen. I tada se insitiralo: 1) da program realizuju novinari iz svih sredina bivše Jugoslavije, kako bi se pokazalo da je profesionalizam iznad nacije, te da se svi mogu držati istih principa novinarstva, bez obzira koje su vere ili etničke pripadnosti i 2) u radu RSE insistira se na reigonalnoj dimenziji, pa se većina pitanja pokušava pokazati iz najmanje dve perspektive, čime se pokazuje koliko su problemi u regionu slični, i međusobno uvezan.

Pomislite samo skoro deceniju RSE je jedini program koji je svakodnevno izveštavao u Srbiji o događajima na Kosovu i obratno. To se lako može shvatiti kao jeres u zemlji čije su se elite, uprkos 1999. godine izgubljenom ratu, skoro pa mitski zarekle da neće priznati kosovsku nezavisnost. Koliko takav način rada može biti rizičan pokazuje i činjenica da se rupravo RSE našla na listi desničarske ekstremne organizacije „1389“ koja ga je označila kao „izdajnički“. Tako je program koji je bio na udaru Miloševićeve vlasti, i sada meta ekstremnih krugova i to zbog svog insitiranja na, zapravo, vrlo jednostavnim vrednostima. One se mogu sažeti u ideji o državi koja je u službi građana, i koja od svojih njih ne pravi podanike, već one koji kontrolišu samu državu.

Stoga se u Statutu programa zacrtava insistiranje na postepenim (nikako revolucionarnim) promenama, što dalje podrazumeva afirmaciju nezavisnog sektora u državama koje pokriva RSE, promovisanje mislećih ljudi, kredibilnih kritičara. I to je razlog što je RSE bila smetnja kako za elite koje su gonjene histeričnim nacionalnizmom sopstvene građane ne tako davno vodili u razaranja, zločine i siromaštvo, baš kao i onim elitama koje su ih nasledili posle 2000. godine, a koje su (sve do jedne) zaronile u korupciju i lopovluk. Medij ne mogu biti prijatelj nikome, osim javnom interesu. Primer RSE i iskušenja kroz koje su prolazili i prolaze njegovi novinari, makar na Balkanu, govori upravo o tome.

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , ,

Send this to friend