Ono što joj je nedostajalo da bi postala „selebriti žrtva”, prelepa pripadnica manjinskog naroda sa istoka Kambodže je jednostavno izmislila. Beskrupulozni i manekenski građen „Džambo” u sarongu, Mam je s lakoćom zavela „Njujork tajms”, Si-En-Eni „Tajm”. Obezbedila je sebi milione dolara i društvo, između ostalih, Mišel Obame, Suzan Saradon, Hilari Klinton i Meg Rajan.

Ipak, za njen uspeh najzaslužniji je Nikolas Kristof, kolumnista „Njujork tajmsa”,koji je karijeru izgradio na „spasavanju” žena u Trećem svetu. Uticajni novinar je – zajedno s Mam, policijom i, naravno, kamerama – upadao u kambodžanske bordele i oslobađao žene koje su bile prinuđene da se bave prostitucijom.

Mam je Kristofu i ekipama velikih zapadnih televizija godinama obezbeđivala „spasene devojčice”. Jedna od najpopularnijih sagovornica je bila malena Long Pros, dete bez oka, kojaje postala „simbol razornog dejstva seksualnog ropstva”. Stigla je do kauča Opre Vinfri i zagrljaja Hilari Klinton.

„Oko mi je izbio vlasnik javne kuće”, rekla je Pros u dokumentarnom filmu „Pola neba” koji je snimljen po Kristofovoj knjizi. „Morala sam da zadovoljavam klijente dok mi je oko krvarilo. Klijenti su bili pijani. Nastavljali su iako sam bila u bolovima i krvarila.”

Ali roditelji, koji žive u selu blizu granice s Vijetnamom, nedavno su ispričali da Long nikada nije bila u bordelu i da nije bila žrtva trgovine ljudima – kada je imala sedam godina u njenom oku se razvio agresivni benigni tumor. Pronađena je i originalna bolnička dokumentacija i fotografije koje je lekar u Pnom Penu snimio pre i posle komplikovane operacije.

„Njuzvik” je otkrio da je Pros bila samo jedna od devojčica koje je Mam obučila da lažu. Velika prevarantkinja je dospela na listu „100 najuticajnijih ljudi” u 2009. godini po izboru magazina „Tajm”.

Za tu priliku, portret ove „heroine i ikone” je napisala Andželina Džoli, neumorna majka svih politički korektnih (lažnih i pravih) žrtava i maskota „selebriti kolonijalizma”, novog, ušminkanog oblika globalne dominacije Zapada.

„Mam je uspostavila model za bavljenje ovakvim problemima i već je pomogla da više od 4.000 žena pobegne iz javnih kuća. Platila je ogromnu cenu, brojne su bile pretnje smrću i napadi. U pokušaju da zaustave njen rad, vlasnici bordela su 2006. godine čak kidnapovali, drogirali i silovali njenu 14-godišnju ćerku”, napisala je Džoli.

Ali,Mam se u međuvremenu razvela i njen bivši muž, Francuz Pjer Legros, 2012. godine objavio je da njihova ćerka nikada nije bila kidnapovana,već da je s dečkom pobegla od kuće. Legros je rešio da reaguje pošto su prvo Mam a zatim i Ban Ki Mun u govoru u sedištu UN-a ponovili laž da je dete bilo oteto i silovano u Kambodži.

Iako su njegove navode potvrdili službenici „Fondacije Somali Mam”,čije je sedište u Njujorku, sve do prošle nedelje malo ko je verovao bivšem mužu slavne žene koji je pokušavao da zaustavi zloupotrebu svog deteta zarad marketinga.

Ali Mam, koja je falsifikovala i sopstvenu tužnu priču, i dalje uživa ogromnu podršku. Za neke od saradnika najveći šok ne predstavlja činjenica da je lagala već „zašto je toliko rastegla istinu”, kako je rekla Taina Bjen-Amej, izvršna direktorka Koalicije protiv trafikinga žena.

Ima i onih koji pokušavaju da dokažu da sve „to i nije mnogo važno, imajući u vidu da su ona i njena fondacija spasle hiljade života u Kambodži”. Glavni argument ciničnih fanova glasi – da Mam nije toliko fotogenična i toliko lažljiva ljudi nikada ne bi obratili pažnju na jedan tako veliki problem kao što je trgovina ženama.

Suočeni sa stalnim padom prihoda, veliki zapadni mediji su odavno počeli da ohrabruju izmišljane jezivih, senzacionalističkih priča i na teren šalju „aktivističke izveštače” koji pišu emocijama i klišeima nabijene hagiografije sumnjivih heroja.

Više ne samo da ne pokušavaju da provere srceparajuće priče već su mnogi urednici postali spremni da zatvore oči. Grupa odgovornih organizacija i stručnjaka je još 2009. upozorila medije na preterivanja kojima je Mam sklona – uključujući i laž da u javnim kućama „rade” trogodišnje devojčice.

Nažalost, sve je više „slebriti novinara” koji su spremni da žrtvuju integritet uglednih listova zarad slave i zarade – važno je samo da se priča dobro čita i da izmamljuje suze kod otuđene publike koja ima višak novca i manjak bližnjih s kojima bi mogla da podeli emocije.

Tanka je granica između podizanja svesti i senzacionalizma. Trgovina ljudima je ogroman problem, ali mnogi upozoravaju da borbi protiv njega neće doprineti ni laži ni neodgovorno licitiranje brojem navodnih žrtava.

Realnost trgovine ženama – ili „trgovine kožom”, kako je zovu u Jugoistočnoj Aziji – suviše je složena i neprijatna za američke instant dobročinitelje. U njenom temelju je iscrpljujuća, često ubistvena beda koja mnoge žene i devojčice tera da same potraže posao u „industriji seksa”.

U gladnim selima na obalama Mekonga ima mnogo malenih Long Pros, slatke dece bez oka, noge ili prstiju, spremnih na male i velike laži za šaku pirinča. Mnoge od ovih pametnih devojčica brzo nauče da jedini način da dobiju preko potrebnu pomoć jeste da svoju tragičnu priču usklade s pomodnim medijskim narativima i opsesijama stanovnika klimom i istorijom blagoslovenih delova planete.

Nažalost, na prosperitetnom Zapadu, zasićenom medijima i senzacijama, i veomamoćni i sasvim obični ljudi uglavnom veruju da je sirotinja sama kriva za svoju nesreću i da pomoć zaslužuju samo žrtve lokalnih nasilnika, „loših momaka” koji se mogu hapsiti pred kamerama.

Zato ne treba sve prevarante stavljati u isti koš. Postoje oni koji samo žele da upodobe svoju veliku nesreću i oni koji žele da se bogate na tragedijama drugih. Na njihove pitke laži odavno nisu imuni ni veliki „Njujork tajms” i „Tajm”, a kamoli šareni srpski tabloidi.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Dimitrios Kambouris/Getty Images for Conde Nast Traveler