Novinarsko pripovedanje danas ne iznenađuje. Narativni diskurs podrazumeva romantizovanu, umekšanu sliku važnih događaja o kojima mediji govore. Metodom tople ljudske priče narativ se ostvaruje premeštanjem fokusa sa institucija i zvaničnih glasnogovornika na običnog čoveka. Iako se na prvi pogled čini da narativi pružaju priliku „malom čoveku“ da stupi na javnu scenu, krivljenjem sadržaja odvija se suprotno: malog čoveka sakrije simulacija malog čoveka sa ekrana ili iz štampe.

Mediji sve više stvaraju sadržaje koji su pogodni svima jer pojedinac ne postoji, nego postoji samo pripadnik mase. Umekšavanje i hibridizacija novinarskih žanrova dovodi do manipulacije, zavođenja masovne publike medija i otupljuje oštrice kritičkog razmišljanja. Zato ne čudi tabloidizacija ozbiljnih novina, nedostatak analitičkih tekstova i sve češća upotreba narativa koji popunjavaju prostore namenjene faktografiji. Novinari od pasa čuvara demokratije postaju mehanizam fikcije. Onaj ko vrši naraciju ima mogućnost da spinuje temu na koju god stranu želi.

Autorka je sprovela samostalno istraživanje da bi pokazala da li i u srpskoj štampi postoje narativi. Uzorak čine izdanja Politike, Blica i Večernjih novosti tokom pet radnih dana: 25-29. marta 2013. Posebna pažnja posvećena je informativnim žanrovima i tekstovima koji spadaju u tzv. ozbiljne rubrike. Mediji ne opterećuju publiku teškim saznanjima o sistemskim problemima, ali ne gube ulogu u informisanju o njima: posledica jeste paradoksalno umekšavanje najtvrđih tema. Topla ljudska priča aktivizuje pasivnu sliku monotonog društva u dubokoj krizi. Osim dopadljivosti, mediji imaju ulogu da ukažu na relevantne teme, makar to činili narativnim zavođenjem.

Analiza uzorka – Politika

U Politici od ukupno 482 teksta 54 je bilo narativno. Procenti narativnih tekstova u izdanjima Politike govore nam da je najviše svaki peti tekst bio narativan, a najmanje svaki deseti. U ovom uzorku se nije desilo da Politika ne objavi tekst sa toplom ljudskom pričom.

Najveći tekst u Politici koji obiluje podacima o ličnosti koja ilustruje problem jeste u izdanju od 25. marta, dan posle obeležavanja četrnaeste godišnjice bombardovanja. Tekst pod naslovom „U paklu Košara – neispričana ratna priča“ našao se na naslovnoj strani, a zatim na celoj sedmoj strani. Lid je izjava vojnika o doživljajima za vreme bombardovanja. Postoje izjave penzionisanih pukovnika, saboraca, doktora koji su učestvovali u oporavljanju ranjenih vojnika. Iako bismo se lako prevarili da je reč o reportaži, to je članak. Suština teksta je vojno-politička analiza odnosa moći na Kosmetu, objašnjeno je šta je urađeno 1999, šta je izvodljivo danas. Tekst obiluje podacima koji se neprimetno zavijaju u oblande tople ljudske priče. Tekst se završava izjavom još jednog bivšeg vojnika koji daje konačno sećanje o sticanju invaliditeta. Novinar je, iako je mogao da parafrazira sagovornika ili pita o njemu lekare, ponudio čitaocima originalne reči sagovornika, emotivni izliv o uzaludnim posledicama ratovanja protiv OVK i vazdušne sile SAD.

Ako više narativnih tekstova zasluži naslovnu stranu, to znači da uređivačka politika zahteva ili bar odobrava praksu narativnog pristupa. U poređenju sa brojem narativnih tekstova u novinama, na naslovnim stranama je procentualno bilo više takvih naslova. Izuzetak su dva dana tokom kojih na naslovnici nije bilo nijednog naslova narativnih tekstova. Politika je ozbiljan dnevni list koji, ma koliko prihvatio trendove narativnosti, ne zatrpava svoje čitaoce mekim pristupom sadržajima koji podseća na senzacije.

Pratili smo koje teme dobijaju kontinuiranu pažnju tokom nekoliko dana uzorkovanja. U Politici se izdvojila jedna tema: nerazjašnjena smrt ruskog emigranta u Londonu. Romantizacija ove priče počinje davanjem podataka o prisnim prijateljskim odnosima bogatog Borisa Berezovskog sa premijerom Rusije Vladimirom Putinom koji su se naglo poremetili, posle čega je on prognan. Govori se o pokojnom biznismenu kao o čoveku „koji nije bio bez neprijatelja“, ukazuje se na to da je bio vrsni diplomirani matematičar, opevava se njegova žal za domovinom u poslednjim danima. Kasnije su dati detalji o njegovoj smrti, sahrani, prepisci s ruskim javnim ličnostima, omiljenim pićima, životnom stilu u egzilu. Iza ovog pristupa vidimo veću temu: ukazivanje na autoritarnost premijera Putina, ali i njegovu volju da se obračuna s kriminalcima iz perioda devedesetih. Ovi tekstovi su izveštaji o politici sa narativnim bekgraundom, a ne obična crna hronika. U Politici nema drugih kontinuiranih priča.

Klasični primer narativnog pristupa vidimo u tekstu o pojavi džeparoša na zelenim pijacama: tekst počinje i završava se izjavama opljačkanih i zastrašenih građana, kao i prodavaca pijačara, dok je zvanična izjava iz policije u tekstu marginalizovana.

Uočljiva je podložnost političkom PR-u. Osim sklonosti Politike da u skoro sve naslove tekstova o politici navede ime političara i njegovu izjavu (npr. „Vučić: Neću biti premijer“), postoji nekoliko tekstova koji podsećaju na zvanična saopštenja jer je njihova uloga promocija ličnosti. Reč je o tekstovima poput onog gde se nepotrebno naglašava da je PR predsednika Srbije Stanislava Pak postala staratelj četiri devojčice iz Smedereva. Tekst je obogaćen njenom pojedinačnom fotografijom. Akcenat u tekstu je na sagovornici koja objašnjava kako se ona oseća, zašto je njoj zadovoljstvo da postane staratelj i kako će se njen život promeniti zbog toga. Tek u jednoj rečenici se objašnjava da su devojčice izbegle s Kosmeta sa bakom koja ima malu penziju, a sagovornica će im slati novac.

Savremeni trendovi u medijima ne promiču marketinškim i PR poslenicima, pa saopštenja budu „upakovana“ tako da novinar nema mnogo posla da ih preradi u tekst. U Politici nije praksa da vidimo prekopirano saopštenje, ali nekada je dovoljno da novinar prepriča simpatičnu priču koju mu je neko dostavio o svom klijentu i narativna priča dalje u javnom mnjenju čini alokaciju pažnje i pomera svest građana dalje od osnovne uloge medija. Zato novinari sa posebnom pažnjom treba da pristupe narativnom pisanju tekstova.

Analiza uzorka – Blic

Blic je polutabloid: bavi se važnim društvenim temama, ali lako sklizne u senzacionalizam i daje ozbiljnim tekstovima tabloidni ton. Najčešće je svaki treći tekst narativan, najređe svaki peti. Od 304 teksta u uzorku 74 je bilo narativno.

Najviše pažnje u Blicu posvećeno je pokušaju samoubistva sportiste Petra Čavića koji je skočio sa Pančevačkog mosta zbog nesrećne ljubavi. Tekstovi o njemu zauzimali su i po celu stranu, uzimane su izjave bivše devojke (takođe sportistkinje), porodica, prijatelja, ali i psihologa, policije itd. Iza paparaco praćenja krije se ozbiljna tema o porastu pokušaja samoubistava među mladima, a epilog spasenog samoubice daje moralnu pouku, što se vidi kao naslov na naslovnoj strani 29. marta: „Neću više da skačem s mosta“. Iako je ovaj tekst smešten u rubriku Hronika, kontekst u koji se ovaj tekst stavlja nije samo crna hronika; daje se analiza, nudi se rešenje.

Blic rado kontinuirano prati dešavanja u vezi sa narativnim temama. Nekoliko majki i jedno pronađeno dete iz afere nestalih beba iz porodilišta bili su akteri romantizovane priče o tome da ima nade da kidnapovana deca mogu biti vraćena roditeljima. Danima je izveštavano o nesrećnom slučaju potapanja čamca u kojem se utopio sin savetnice predsednika Srbije Jasmine Mitrović Marić. Sportski tekstovi o Novaku Đokoviću potpuno su narativni, bez posebne informativne funkcije. Čak i ako saopštavaju rezultate nekog meča, to čine uvodeći u tekst o tome „kako se Novak provodi na suncu“, s kim pije piće posle utakmice, da li je u publici njegova verenica i sl.

Posebna pažnja je u Blicu posvećena tekstu o tzv. Marijinom zakonu. U skupštinskoj proceduri je pokrenuta inicijativa za uvođenje strožih kazni protiv pedofila, pogotovu kada je ishod zlostavljanja smrt, kao što je bio slučaj sa četvorogodišnjom Marijom. Osim Blica, ovom temom se na narativni način bavila i Politika. Tekst ukazuje na to da potencijalna monstruoznost nije adekvatno sankcionisana u srpskom zakonodavstvu. Ne samo primerom devojčice, nego radije primerom njenog oca koji prolazi kroz teskobe procedura, uz patnju koju oseća zbog gubitka deteta, humanizuje se potreba društva za regulacijom sličnih pitanja. Ovaj tekst je dobio i naslov na naslovnoj strani.

U Blicu je na naslovnim stranama naslova narativnih tekstova najmanje bilo – svaki peti, a najviše svaki drugi. U tekstu o tome da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić amnestirao osuđenike govori se kroz prizmu invalida koji je bio prinuđen da (sada pomilovanom) lekaru da mito da bi nastavio lečenje upućuje se na to da je predsednik nepromišljeno vratio u društvo i one koji to nisu zaslužili i omogućio da nastave da rade isto. „Hoćemo našu decu, ne novac“ jeste naslov-izjava majke koja se protivi rešenju Suda pravde da država samo isplati nadoknadu roditeljima kidnapovanih beba. „Moj život je borba protiv pedofila“ jeste izjava oca čiji se život nudi kao ilustracija bitke protiv devijacija u društvu.

Školski primer narativnog pristupa u informativnim novinarskim tekstovima Blic daje u tekstu o Fijatovom novom vozilu koje je nešto skuplje u Srbiji nego u zemljama u koje se izvozi. Reč je o ocu koji sinu za punoletstvo želi da kupi novi automobil, ali za isti novac odlučuje da kupi opremljenije vozilo pouzdanije marke. Članak počinje i završava se impresijama oca. Međutim, druge izjave i podaci ukazuju na to da nije reč o reportaži sa Sajma automobila, niti (anti)reklami za Fijat, nego je reč o analizi koja treba da nas uputi na ekonomsko-političke malverzacije u slučaju dolaska te fabrike vozila na srpsko tržište.

Blic nije naklonjen aktuelnoj vlasti i nema PR romantizacija o vladajućim političarima. Međutim, nema ni kontra-narativa. Negativne aluzije o političkim odlukama političara na vlasti spadaju u novinarsku slobodu kritike. Glavni utisak analize uzorka za Blic jeste da su svi narativni tekstovi kontinuirane teme i da su nosioci sadržaja. Bez narativnih tekstova Blic ne bi imao sve rubrike, a ni zanimljive naslovne strane.

Analiza uzorka – Večernje novosti

Večernje novosti su takođe polutabloid. U poređenju sa Blicem ima manje narativnih tekstova. Najmanje je svaki peti tekst bio narativan, najviše svaki četvrti, a prosečno je tri od deset tekstova bilo narativno. Od ukupno 388 tekstova 57 je bilo narativno. Na naslovnim stranama se desilo i da nema naslova koji su u vezi sa narativima, a najveći procenat takvih naslova jeste svaki treći naslov. Na naslovnim stranama Večernjih novosti nema pravilnosti u vezi sa brojem naslova, a narativnost je selektivno primenjena.

Kao polutabloid, Večernje novosti prate slične teme kao i Blic – npr. tema o fudbaleru koji je pokušao samoubistvo, tema nestalih beba i njihovih majki, Novak Đoković. Sličnost sa Politikom takođe postoji: kontinuirano prate događanja u vezi sa nerasvetljenom smrću Borisa Berezovskog. Takođe, sklonost preradi saopštenja državnih PR delatnika vidljiva je i u Večernjim novostima. Npr. u rubrici Sport 27. marta tekst sa naslovom „Posao u vojsci i u policiji!“ govori o poseti atletičara ministarki sporta Alisi Marić povodom osvajanja značajnih medalja. Umesto klasičnog izveštaja, podnaslov implicira da ne treba da očekujemo takav tekst: „Marićeva predložila model za dugoročno finansiranje“, čime se akcenat u narativu rotira i spiralno usmerava ka osobi koja nije trebalo da dobije najveću pažnju u tekstu – ministarki. Atletičari se dalje i ne pominju, niti postoje njihove izjave. Novinarski tekst podseća na zvanično saopštenje iz kabineta ministarke Marić, a posebnu sumnju izaziva to što je novinar u rubrici Sport zaobišao da uzme izjavu od sportista o čijim se uspesima navodno izveštava. Umesto sportskog teksta, nudi nam se politički PR ministarke sporta.

Specifičnost narativa u Večernjim novostima jeste serija istraživačkih tekstova koji su posebno naznačeni na naslovnoj strani nadnaslovom „Novosti istražuju“. Zbog porasta dilovanja između Kosmeta i ostatka Srbije, Večernje novosti su istražile kako šverc drogom može da se spreči dok se status pokrajine ne reši. Ponuđeni su i podaci o broju registrovanih narkomana i kako se treba ponašati prema zavisnicima. Ovaj istraživački tekst ne bi bio ni upola zanimljiv da nije obogaćen toplom ljudskom pričom o lečenom narkomanu iz Valjeva koji se ispoveda koliko je teško prestati, kako se oseća, zašto je počeo da se drogira, ali i poručuje mlađima da i ne probaju drogu jer im neće pomoći ni da budu bolje prihvaćeni, ni da problemi nestanu. Naslov „Heroin je moj dželat“ samo je uvod u narativ o drogi i njenim pojedinačnim manifestima, a u pozadini nalazi se analiza društvenog i nacionalnog problema neobezbeđenosti državnih granica od te vrste trgovine i uvoza.

Zaključak

Narativni tekstovi služe novinarima da zadrže pažnju publike između ozbiljnih informativnih (nenarativnih) tekstova, ali i da privuku posebnu pažnju na teme kojima bi celo društvo trebalo da se pozabavi, a teško dobijaju pažnju javnosti ako su pisani krutim stilom klasičnih žanrova. Narativi postaju osnovni mamci koji se dalje transponuju na naslovne strane. Ili se narativom prikriva stvarni smisao, ili se pripovedanjem čitaoci mame da pročitaju nešto što bi možda zaobišli da je napisano kruto faktografski.

Komercijalne redakcije žele da ostvare što veći profit, a to će učiniti ako su dovoljno čitani da bi „prodali“ publiku oglašivačima. Opasnost narativnog pristupa je sklizavanje PR aktivnosti sa plaćenih stranica u novinarske žanrove. Primećeni politički PR nije slučajno dospeo na stranice ovih štampanih medija, već je sa namerom koncipiran i poslat kao gotov proizvod čiji je cilj indoktrinacija.

Zatrpavanje medijskog prostora narativima, pripovedanjima, kažama stvara atmosferu bajkovitosti u javnom mnjenju. Katarzičan kraj novinarskog članka daje građanima lažni osećaj da se problemi rešavaju sami i da nema potrebe za društvenim angažmanom. Slabiji ne dobijaju sopstvene narative, ili im se daje stereotipizovan imidž, što je opasno za koheziju društva koju treba da obezbede mediji kao institucije javnog mnjenja.

Sadržaji su trivijalizovani i uvijeni u svilene niti bajkovite kaže. Posledica je otupljivanje kritičke oštrice medija, ali i veća prisutnost (romantizovanih verzija) ozbiljnih tema u mislima prosečnih građana. Narativnost je stvarnost savremenih medija, a o njenim posledicama tek ćemo saznati.