Država digla ruke od zaštite uzbunjivača

19. novembar 2014. • Medijska politika • by

Umesto da u Srbiji jača podrška i zaštita uzbunjivača, stvara se ambijent u kojem oni „mogu računati“ na odmazdu i nedostatak adekvatne pravne i druge sigurnosti.

Tome doprinose srpske institucije, ali i nedostatak adekvatne podrške međunarodnih donatora, koji su spremniji da podrže kozmetičke projekte tipa „Bal na vodi“ nego da pruže suštinsku podršku realizaciji Strategije za borbu protiv korupcije i njenog Akcionog plana, a pre svega jačanju zaštite „zviždača“, kaže za Danas Lidija Vučković, koordinatorka niškog Centra za ljudska prava, koji se kroz niz projekata bori protiv korupcije.

Vučkovićeva ocenjuje da nedavna odluka Ustavnog suda da pravilnik Agencije za borbu protiv korupcije koji se odnosi na zaštitu osoba koje su prijavile korupciju proglasi neustavnim dodatno doprinosi tome da „i ovo malo uzbunjivača neće moći da bude zaštićeno, a to će proizvesti teške posledice ne samo po njih već po čitavo društvo“.

Prema njenom mišljenju, takva odluka ima veze sa kompletnim odnosom države i društva prema zaštiti uzbunjivača, pa posredno i sa nedavnom preporukom Agencije za borbu protiv korupcije da ministar pravde Nikola Selaković podnese ostavku ili sa štrajkom advokata.

Postalo je važnije, po ko zna koji put, „ko je ovde glavni“ od potrebe da se sistem konačno osposobi za suprotstavljanje korupciji, koja je u Srbiji duboko ukorenjena, i zaštite građani koji imaju hrabrosti da tom zlu konkretnije pruže otpor. I budući zakon o zaštiti uzbunjivača, ukoliko njegov nacrt ne bude radikalno promenjen, neće doprineti zaštiti uzbunjivača, niti smanjenju korupcije u društvu, već će više služiti da se „zaguši“ informacija da postoji korupcija.

On u dobroj meri poništava dosadašnju kakvutakvu praksu zaštite uzbunjivača i negativno utiče na rast broja građana koji će se usuditi da prijave zloupotrebe.

Uprkos činjenici da se Agencija za borbu protiv korupcije uglavnom bavi dugoročnom preventivom korupcije i da vrlo malo može da doprinese zaštiti uzbunjivača, tokom 2012. i 2013. godine šest puta je uvećan broj građana koji su od nje dobili taj status.

Predlog da se zaštita uzbunjivača sa Agencije prenese na sudstvo, koje je pretrpano i svojim osnovnim poslom, a do sada se pokazalo nespremnim za ozbiljnije „suočavanje“ sa ovom pojavom, kao i izmene u samom postupku ostvarivanja prava na status uzbunjivača, predstavljaju dodatni udar na efikasnost borbe protiv korupcije kaže Vučkovićeva.

Ona precizira da je poseban problem tužilaštvo, koje često nije spremno da ozbiljno istraži slučajeve koje im prijavljuju borci protiv korupcije.

Sve češće se događa i da su uzbunjivači izloženi dugim sudskim postupcima koji su direktno ili indirektno pokrenuti od strane ljudi na čije su zloupotrebe ukazali. Zbog takve nespremnosti države i institucija da se efikasno bore protiv korupcije, a pri tom zaštite građane koji im u tome „pomažu“, njima su često jedina zaštita mediji i nevladin sektor.

Donatori, međutim, ne prepoznaju važnost teme o pravnoj zaštiti uzbunjivača, niti njenu povezanost sa budućim zakonom o zaštiti uzbunjivača. Oni su, dakle, deo problema, a ne rešenja.

Do sada sam videla samo jedan, zaista asistirajući program USAID-a namenjen sudovima, ali koliko znam, on se završava i nema nastavak. Ali zato sve vrvi od finansiranja okruglih stolova i sličnih pokaznih „sletova“. Inertnost, neznanje i nezainteresovanost za realnost su, dakle, široko rasprostranjeni kaže ona.

Naša sagovornica podseća da uzbunjivači predstavljaju osvešćene i aktivne građane koji su spremni da javno kažu kakva treba da bude njihova država, a to sada nije. Oni su direktni akteri participativne demokratije. Nedostatak sistemske ili donatorske podrške takvim ljudima je blokiranje građana u procesu osvešćivanja. Ne treba zaboraviti: Berlinski zid su srušili građani.

Da oni to decenijama nisu želeli i hteli, teško da bi ih iko u državi ili izvan nje na to mogao održivo motivisati zaključuje koordinatorka Centra za ljudska prava u Nišu.

Šta sad?

Jedan od slučajeva na kojima je radio niški Centar za ljudska prava je zaštita službenice Kaznenopopravnog zavoda u Nišu Valentine Krstić, koja je nadležnim organima prijavila višegodišnje zloupotrebe u svojoj ustanovi.

Tužilaštvo je u startu odbacilo sve njene navode, bez objavljivanja ijednog razgovora s njom, a protiv nje je nešto kasnije podignuta tužba za mobing od strane osobe koja bi mogla biti povezana s tim i sličnim zloupotrebama. Krstićeva je bila izložena i drugim pritiscima i pretnjama.

Agencija joj je dodelila status uzbunjivača, a u njenu zaštitu, kada je bila suspendovana, stali su osim Centra i Agencija, zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i OEBS. Krstićeva je nedavno još jednom zatražila status uzbunjivača pošto pojedini službenici KPZa na čije je zloupotrebe ukazivala nastavljaju da vrše pritisak na nju. Nakon odluke Ustavnog suda ona u suštini ne može da dobije nikakvu zaštitu od strane Agencije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

Print Friendly, PDF & Email

Send this to friend