Mediji u Srbiji zavise od oglašivača i sve manje rade u javnom interesu zbog čega je ugrožen i njihov kredibilitet kod građana, ocenili su danas učesnici debate na Kopaonik biznis forumu, na panelu posvećenom ulozi medija u reformama. Glavni i odgovorni urednik NIN Milan Ćulibrk ocenio je da mediji ne rade dobar posao, jer ne treba da budu partneri vlasti, već da upiru prstom „tamo gde najviše boli“.

Onih koji tapšu po rameni ima koliko hoćete. Mi smo došli do prelomne tačke, ocenio je Ćulibrk. Ključna uloga medija jeste da bude kritičar vlasti. Na konkretnom primeru, juče u vrcanju optimizma kako nam je super, treba da ukažemo na realne stvari. Ako smo u januaru imali suficit, u februaru mali deficit, u martu nešto veći, onda mi trend ne zvuči super, rekao je Ćulibrk. Zašto je problem da kažu da je dogovoreno da struja poskupi, zašto se igramo? Vlada treba da prelomi i ljudima otvoreno kaže, rekao je on i ukazao da to još nije učinjeno i da ozbiljne teme nikoga ne interesuju.

Država nam je dala mogućnost (medijskim zakonima), a mi je ne koristimo. Ne treba da se ulagujemo oglašivačima. NIN nema oglas mesecima, ali ako popustimo izgubićemo, upozorio je Ćulibrk. Ne pristajem da to bude cena kojom ću da platim nezavisnost, rekao je on.

Ćulibrk je rekao da ima odličnih mladih ekonomskih novinara koji su stasali u Ekonomistu. Ekonomist je propao, jer niste hteli da ga kupujete, kupovali ste tabloide, poručio je Ćulibrk. Mi novine ne pravimo za sebe, već za čitaoce, rekao je on.

Predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Zoran Sekulić ukazao je na to da prvi put postoji definisan javni interes, a većina medija ne radi u javnom interesu. Naši mediji, u većini, se rukovode interesima političkih, finansijskih centara i ličnim interesima i ne rukovode se ni u približnoj meri javnim interesom, rekao je Sekulić.

Sekulić je rekao da su mediji u šestoj godini ozbiljne krize, a što je veća kriza u medijima, to je manje javnog intersa. Čak i ono što se naziva mejnstrim medijima ponaša se tako da se od reformi ne prave tiraži i da se na reformama ne prave rejtinzi, rekao je Sekulić.

Svesno se upuštaju, ocenio je Sekulić, ne samo iz rizika politike, već finansijskih interesa u operacije koje odvlače pažnju prećutne pogodbe sa centrima moći da se bave marginalnim temama.

Sekulić je rekao da je Srbija od devedesetih godina izgubila dve generacije novinara i da dolaze ljudi sa gomilom nepotrebnog znanja, bez praktičnih veština. On je podstio da je Asocijacija medija poslovno udruženje 25 novinskih kuća, sa stotinjak štampanih i elektronskih izdanja koja pokušava da podrži samoregulaciju i kodeks. Mediji dramatično gube kredibilitet i nisu svesni toga. Dok otkrijemo šta je javni interes, javnost će potpuno da izgubi poverenje u medije, upozorio je Sekulić.

Mi pričamo o zemlji sa 12 dnevnih novina, a štampu kupuje manje od 10 odsto populacije. Udeo štampanih medija opada u reklamnom kolaču, a taj kolač je manji za 25, 30 odsto u proteklih nekoliko godina, upozorio je Sekulić.

Direktorka državne agencije Tanjug Branka Đukić ocenila jeda su mediji u Srbiji ostali politički i ekonomski zarobljeni i da nisu postali forum za debate o ključnim pitanjima i izazovima današnjeg vremena. Političke elite očekuju od medija da budu njihovi saveznici, a ne kontrolori vlasti, a ekonomske elite očekuju da mediji promovišu interese kapitala, a ne interese javnosti, smatra Đukić.

Ona je ukazala na „moćan faktor kapitala i uticaj klijenatai oglašivača“ na medije u Srbiji koji bez njih ne bi mogli da opstanu finansijski.

Danas je mnogo lakše napasti premijera Vučića nego recimo Komercijalnu banku kao značajnog oglašivača, navela je Đukićkao primer.

Ona smatra da se od medija previše očekuje u okolnostima u kojima vodeće strukture društva nemaju prave odgovore na izazove vremena u kojima živimo.

Gde su univerziteti, instituti, nezavisni intelektualci, zamrla je javna debata, kada su oni pokrenuli neku javnu temu u Srbiji. Intelektualci su se poraženi iskustvom iz 90ih godina uplašili i povukli, ocenila je Đukić. Ona je ukazala da je Tanjug sam prošle godine kod vlade inicirao svoju privatizaciju.

Direktor programa za Srbiju Jugoslav Ćosić rekao je da se poslednjih godina dešava da novinare prebijaju na ulici i dase na novinare vrše pritisci, posebno na novinare lokalnih medija. Moj odgovor na pitanje da li možemo da budemo partneri vladi jeste da, ali pod uslovom da svako radi svoj posao. Mislim da to pitanje nismo rešili, postoji neka vrsta endemskog nesporazuma o tome šta je uloga medija, rekao je Ćosić.

On je istakao da sve vlade, bez izuzetka, pokušavaju da od medija naprave svoj servis radi slanja pozitivnih poruka građanima.

Prema rečima Ćosića, opozicija nastoji da radi isto što ivlast i da se ne bori za slobodne medije već da pokušava da ih stavi pod kontrolu.

Sve vlade su iste u odnosu prema medijima, u odsustvu kapaciteta da prihvate koncept slobodnih medija, ocenio je Ćosić.

Neke stvari, kako je rekao, ne mogu da se regulišu zakonom onjima mora da postoji konsenzus, ali ne samo između medija i čitalaca. Ne može se zakonom regulisati, što se danas političkom arbitražom odlučuje o tome koji će mediji dobiti budžete javnih preduzeća za oglašavanje, rekao je Ćosić.

Ovde vlade pomažu partijskim medijima, nemam ništa protiv da određeni mediji podržavaju neke politike, ali postoje prethodna pitanja koja moramo rešiti. Da li imamo društveni konsenzus da mediji ne treba da budu ničiji servis nego darade u interesu građana, rekao je Ćosić.

Profesorka Fakulteta za ekonomiju i finansije Danijela Lalić je rekla da Srbija nema realno medijsko tržište gde vladaju zakoni i takmičenja.

U novinarstvu u Srbiji, smatra Lalić, imamo senzacionalističke naslove i tabloide koji nameću javno mišljenje. On je ukazala i na problem lošeg obrazovanja novinara i malih plata.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac rekao je da jeosnovna uloga medija je da informišu na objektivan način, a da neki ljudi mogu da budu protiv reformi.

Slažem se oko teme partijskog finansiranja, ako gledamo unazad. Zato sam rekao da su Komisije, koje će odlučivati sastavljene od predstavnika medijskih udruženja i novinara, pa ako tu bude partijskog usmeravanja, postavite pitanje sami sebi, rekao je Tasovac.

Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković je istakao da je vlada donela medijske zakone radi stvaranja istih uslova za sve na tržištu.

U ovome trenutku u Srbiji, na osnovu registra javnih glasila, je registrovano 1.359 javnih glasila. Da li ova zemlja sa ovakvim ekonomskim potencijalima sebi može da priušti toliko glasila, rekao je on. Ako smatramo da tržište to treba da reguliše onda mislim da svi treba da imaju istovetne startne pozicije i to je ova vlada regulisala zakonima, rekao je Mirković.

On je ocenio da će jednaki uslovi na tržištu pomoći da najbolji mediji budu podržani kroz projektno finansiranje i ukazao na to da je 1.100 novinara na birou. Mirković je istakao da će za 100 dana Srbija uvestidigitalni tv signal što će, kako je naveo, povećati mogućnosti i mnogo toga promeniti.

Činjenica je da mediji danas u Srbiji predstavljaju najomiljenije oružje za sukov s političkim neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija… nije zato što se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje- javni interes.

Pošto višegodišnji napori za uređivanje domaće medijske scene odavno liče na ono besmisleno rmbačenje sirotog Sizifa, sva je prilika da će cenjena gospoda iz Brisela i u tom sektoru morati da nam pomažu više nego što su se nadala i više nego što su do sada činila (a to nikako nije bilo malo).

Nakon što mu se Dragan Đilas požalio na ono što mu svakodnevno priređuju tabloidi, evropski komesar za proširenje Štefan File zvanično je saopštio da će primedbe u vezi s narušavanjem pretpostavke nevinosti i nepoštovanje zaštite podataka o ličnosti uvrstiti u oktobarski izveštaj Evropske komisije o napretku.

Mesec dana ranije, na konferenciji „Mediji između tranzicije i evropskih reformi“, održanoj 26. juna, šef političkog sektora Delegacije EU u Srbiji Luka Bjankoni ocenio je da je Unija zabrinuta zbog sporog donošenja medijskih zakona. „Medijska situacija nije nimalo ružičasta ni u finansijskom, ni u profesionalnom pogledu“, rekao je Bjankoni, napominjući da će svako dalje odlaganje reformi negativno uticati na medije i zaposlene u medijima.

Sve to, naravno, nije ništa novo i nepoznato, ali ovakve packe jedino su što pruža kakvu-takvu nadu za kakav-takav boljitak. Druge metode su očigledno omanule, pa je spisak najvećih problema srpskih medija teško napraviti. Čini se da zapravo nema ničega čime bi se novinari, urednici i medijski vlasnici mogli pohvaliti.

ŽUTO: Najočigledniji problem – mada nikako ne i jedini ili najveći – jesu tabloidi. Iako su savremeni mediji obično u nečijoj službi, domaći tabloidi u tome su otišli korak dalje i trenutno važe za ispostave svih onih koji imaju ili dovoljno političke moći, ili dovoljno novca da svoje neprijatelje bukvalno sahranjuju po naslovnim stranama. Naknadne tužbe, različite forme demantija, pa čak i sudske presude u korist onih kojima su tabloidi uništili (ili imali nameru da unište) karijeru i život, tu malo vrede: onog ko je osvanuo u „Kuriru“, „Informeru“, „Našim novinama“ ili sličnim izdanjima, neće oprati ni Dunav ni Sava. U očima javnosti oni će večno ostati krivi „za nešto“, šta god to bilo. S druge strane, političko-medijska čaršija već je naviknuta da iza tabloidnih napisa traži neku dublju poruku i da „između redova“ iščitava ko se kome i zašto zamerio.

U tom smislu, bilo bi zaista značajno da Štefan File održi obećanje i ovaj problem uvrsti u famozni izveštaj Evropske komisije. Tek tada bi, čini se, prst na čelo stavili oni koji tabloide filuju biranim informacijama, na taj način sudeći i presuđujući. Tek tada, naime, oni bi bili prinuđeni da biraju između civilizovanog (da ne kažemo evropskog ili briselskog) ponašanja prema medijima i do sada važeće polumafijaške, burazerske i beskrupulozne zloupotrebe javnog prostora. Već pomenuti Bjankoni takođe se osvrnuo na ovaj problem, kritikujući „curenje informacija iz policije, pravosuđa i državnih ustanova u pojedine medije“ i konstatujući da se takve „medijske igre nalaze na granici krivičnog dela“.

Tabloidno novinarstvo i tabloidno razmišljanje verovatno su razlog zbog kojeg mnoge važne teme s vremenom postaju nevidljive – zasenjene žutim i ružičastim sadržajima, više ne uzbuđuju nikog. Rat između Željka Mitrovića i Dragana Đilasa, recimo, postao je mnogo zanimljiviji od teme kojom je otvoren, a to je ponašanje marketinških agencija na medijskom tržištu. Pritom, to je tema koja odavno zaslužuje ozbiljnu analizu, a kojom niko ne želi i ne može da se bavi, jer time direktno ugrožava sopstveni opstanak na medijskom tržištu.

ČEKAJUĆI GODOA: Neadekvatna zakonska regulativa jedan je od najvećih problema domaćih medija, zato što direktno utiče i ne sve ostale medijske muke. S donošenjem seta medijskih zakona kasni se već mesecima, zbog čega i Brisel već pokazuje vidno nestrpljenje. U tom smislu, ključno je donošenje Zakona o javnom informisanju. Trenutno važeći zakon iz 2003. dva puta je menjan (2005. i 2009. godine), ali ni u jednoj formi nije se pokazao kao zadovoljavajući dokument. Medijska strategija usvojena 2011. predviđala je da novi zakon bude usvojen do marta ove godine, što se nije dogodilo. Štaviše, posle javne rasprave, raspuštena je radna grupa koja je radila na njegovom nacrtu, te se u ovom trenutku ne zna čak ni koja će se verzija zakona na kraju naći pred Vladom i poslanicima.

Upravo na problem kašnjenja – ne samo zakona, već i medijske reforme uopšte, osvrnuo se početkom jula predsednik Asocijacije medija Zoran Sekulić: „Reforma kasni, njen dalji tok je neizvestan, a medijska udruženja, nakon raspuštanja radne grupe, više nemaju mogućnost da prate i utiču na dalji tok tog procesa… Sve i da dobijemo najbolje zakone, pitanje je ko će to od medija dočekati, jer su razmere krize tolike da možemo da pričamo samo o pukom preživljavanju.“ Na skupu „Reforma javnog informisanja: prolazno vreme“, koju je organizovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije, Sekulić je istakao i da su glavne posledice kašnjenja odlaganje povlačenja države iz medija i neizvestan početak projektnog finansiranja rada medija. Bilo je, naime, predviđeno da 1. januara 2014. u potpunosti prestane budžetsko i počne projektno finansiranje medija, ali će – čak i u slučaju da zakon bude usvojen već početkom jeseni – taj rok svakako biti pomeren. Ono što je takođe sigurno jeste da je ovakvim odugovlačenjem neko sigurno ućario ili finansijski, ili politički.

Radi se zapravo o jednom od ključnih razloga zbog kojih se i krenulo u kreiranje novog zakona – imajući u vidu da je netransparentnost finansiranja medija glavni element političko-biznismenskog upliva u uređivačku politiku, bilo je predviđeno da se mediji koji su u državnom vlasništvu privatizuju, a da država svoju pomoć upućuje ne onima koji joj se sviđaju, već onima čiji medijski projekti to zasluže. Za sada, država za medije izdvaja približno dve milijarde dinara. Iako veći deo tog novca odlazi medijima u javnom vlasništvu, ovakvo izdvajanje državu čini jednim od glavnih medijskih „klijenata“: onih koji, na osnovu svojih ulaganja, mogu da očekuju i određene medijske „usluge“. Raspodelom novca bez jasnih kriterijuma i stroge kontrole, država zapravo direktno kontroliše medije i utiče na kreiranje njihovog sadržaja, što je najočiglednije tokom predizbornih kampanja, ali sve više i na svakodnevnom nivou. Takođe, mediji koji po automatizmu dobijaju pare iz državnog budžeta u velikoj su prednosti u odnosu na one koji svoje pare moraju da zarade na tržištu, i predstavljaju im nelojalnu konkurenciju.

Netransparentnost finansiranja svakako je jedna od oblasti za koju se najviše interesuju i činovnici iz Brisela – tim pre što je izlazak države iz medija i prestanak budžetskog finansiranja bio jedan od uslova da Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU. U pismu koje je 22. jula agencijama Fonet i Beta uputio Generalni direktorat Evropske komisije za proširenje, navodi se da je u toj oblasti neophodan opipljiv napredak, da prvi rokovi već nisu ispoštovani, kao i da mora biti obezbeđena potpuna usklađenost „državnog finansiranja medija na različitim nivoima sa pravilima o državnoj pomoći, uključujući tu i finansiranje kroz reklamne kampanje iz javnih izvora“. Šefica Odeljenja za Srbiju Mirijam Feran, kao potpisnica pisma, još je saopštila da je od ministra kulture i medija Srbije „nedavno zatraženo da zvanično konsultuje Evropsku komisiju o nacrtima zakona o javnom informisanju i elektronskim medijima, kako bi se izbegla bilo kakva nesaglasnost sa zakonodavstvom EU“.

RUPA U DŽEPU: U međuvremenu, i to u formi hronične boljke, traje svakodnevna bitka medija za opstanak. Ekonomska kriza drastično je umanjila prihode od prodaje reklamnog prostora – neki izvori tvrde da ga je svela na trećinu nekadašnjih prihoda, a broj medija i dalje je uglavnom nepromenjen. Pošto je iznos smanjen, a broj njegovih korisnika ostao isti, logično je da je svakom korisniku pripalo manje. Prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima više od hiljadu medija, što je izuzetno velik broj u odnosu na broj stanovnika. To sve u prevodu znači da se dobrom delu medija crno piše i da mnogih od njih uskoro neće biti.

Situacija u štampi verovatno je i najgora. U poslednje tri godine, profitabilno su poslovala samo četiri dnevna lista, dok skoro polovina nedeljnika ne posluje s profitom. Takva situacija direktno utiče na sadržaj medija, i u smislu uređivanja, i u kontekstu neposrednog novinarskog rada. S jedne strane, vlasnici, direktori i urednici prinuđeni su da „budu dobri“ ili s političarima, ili s biznismenima, ili i s jednima i drugima. Obični novinari pak uglavnom jedva preživljavaju, te postepeno postaju vrlo podložni korupciji, autocenzuri i uticajima raznih vrsta. „Mediji se udvaraju publici ili državi i oglašavačima… Pritisak na medije će se pojačavati i sve je manje prostora za profesionalno delovanje“, rekla je u aprilu 2013. Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka

Pored malih privatnih medija, opšta besparica najteže je pogodila RTS. Plate mesecima kasne, malo je novih projekata, a za normalno funkcionisanje javnom servisu trenutno nedostaje približno 40 miliona evra na godišnjem nivou. U toj situaciji, pitanje je kako će novi način finansiranja – po svoj prilici, ukidanje pretplate i finansiranje iz budžeta – uticati na dalju sudbinu ove kuće. Po mnogima, to je najlošije moguće rešenje, koje se u više navrata pokazalo kao neuspešno, pre svega zbog toga što je omogućavalo jak uticaj države, tj. aktuelne vlasti, na sadržaj informativnog programa. Nisu, razume se, rešeni ni drugi problemi javnog servisa, a Zakon o elektronskim javnim servisima biće usvojen baš kao i Zakon o javnom informisanju – ne zna se kad, kako ni kakav.

S obzirom na činjenicu da danas u Srbiji mediji predstavljaju najomiljenije oružje za sukob s neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija, nije zapravo ni čudo kako se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje: javni interes kao ideal novinarske profesije, nešto je što se pominje još samo u udžbenicima. U čitavoj toj tužnoj priči, najtužnije je što će, pre ili kasnije, medijska agonija proizvesti generacije koje će se hraniti tabloidnim sadržajima, biti apsolutno podložne svakoj vrsti manipulacije, sklone da poveruju svemu o čemu ih iz senke obaveštavaju nepoznati vlasnici i politički ili finansijski instruirane sive eminencije… Koliko god se beznadežnom činila, situacija još uvek nije tako crna. Ima tu, oko nas, pametnog sveta koji se poslednjim snagama drži za ostatke zdravog razuma i pokušava da misli svojom glavom. Sat, međutim, otkucava i samo od strogoće Brisela i jačine njegovih šamara zavisi da li će taj i takav pametan svet ubuduće imati šta da čita, gleda i sluša.

Mi, sami, očigledno smo nesposobni da uredimo bilo šta, pa i medijsku scenu. Što je već tema neke druge tužne priče.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme br. 1178.

Photo: A. Anđić/Vreme

 

Iako je Medijskom strategijom predviđeno usvajanje najvažnijih medijskih zakona najkasnije do 31. marta ove godine, naša zamlja još uvek nije usvojila nijedan od planiranih medijskaih zakona, a najnovija dešavanja potvrđuju da sasvim izvesno sledi novo odlaganje medijskih reformi. To bi u najkraćem bio zaključak današnje konferencije kojom su novinarska i medijska udruženja i Misija OEBS u Srbiji obeležili svetski dan slobode medija, upozoravajući da Vlada Srbije ne bi trebalo da žrtvuje medijske reforme zarad važnih državnih poslova, poput rešavanja pitanja Kosova i dobijanja datuma za početak pregovora sa EU.

Najbolji dokaz da sledi novo usporavanje medijskih reformi predstavljaju najnovija dešavanja. Uprkos činjenici da je radna grupa završila “Nacrt Zakona o elektronskim medijima i javnim servisima“, Ministarstvo kulture i informisanja posle praznika je odlučilo da od jednog nacrta napravi dva – Zakon o elektronskim medijim i Zakon o javnim servisima, što će dodatno odložiti rokove za usvajanje ovih zakona i završetak medijskih reformi.

Predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Saša Mirković i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Zoran Sekulić upozorili su danas da je istovremeno nacrt Zakona o javnom informisanju na usaglašavanju u drugim ministarstvima, iako je javna rasprava o tom dokumentu završena pre više od mesec dana. Zbog toga još nije poznato ni kada će ovi medijski zakoni biti dostavljeni Vladi Srbije, niti kada će biti upućeni u skupštinsku proceduru, uprkos tome što su, po Medijskoj strategiji, morali da budu usvojeni do 31.marta ove godine.

„Neizvesno je donošenje novog Zakona o informisanju i izgleda da je moguće odlaganje usvajanja tog zakona na neodređeni rok“, kaže predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija i glavni i odgovorni urednik agencije Fonet Zoran Sekulić, dodajući da je taj zakon važan jer predviđa prekid budžetskog finansiranja medija od 1. januara 2014. godine, kao i da država do 15. septembra raspiše konkurs za projektno finansiranje medija za sledeću godinu.

Iako je na listama „Reportera bez granica“ i „Fridom hausa“ Srbija napredovala u pogledu medijskih sloboda u odnosu na prethodne godine, predsednici dva najveća novinarska udruženja u zemlji ističu da nema previše razloga za optimizam.

„Naša politička scena je izuzetno surova, i to što mi objavljujemo i način na koji mi uništavamo reputacije i dostojanstvo naših ljudi u medijima nije uobičajeno i to odskače i od evropskog standarda, a možda čak i od balkanskog standarda, odnosno standarda u okruženju. Mi tu moramo više da uradimo, ali ne po cenu da ponovo proizvedemo mrtvo more u medijima“, kaže predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović ističe da se u trenutnim okolnostima od novinara i ne može očekivati da se samostalno i uspešno izbore za medijske slobode, je im je zbog loše finansijske situacije ugrožena i sama egzistencija.

„Novinari su danas u situaciji da se pred njih, u većini redakcija, postavlja vrlo jednostavan zahtev: ćuti i radi, jer već sutra mogu da dovedem nekog drugog ko će to isto da radi za manje para. U takvoj ekonomskoj poziciji teško je očekivati da se novinari bore i izbore za slobodu medija“, kaže Obradović.

Tako još jedna godina u domaćim medijima prolazi u iščekivanju završetka medijskih reformi, zakona koji tek treba da uđu u javnu raspravu, ali i u iščekivanju privatizacija ukupno 66 medija čije vlasništvo tek treba da bude transformisano.

Foto: Medija centar Beograd