U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

U proteklih 12 meseci Savetu za štampu podneto je osam žalbi koje se odnose na nepoštovanje privatnosti.

Tri su u proceduri, dve nisu prihvaćene, dok je u tri slučaja komisija za žalbe odlučila da je prekršen novinarski kodeks, kaže Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu.

Ona ističe da podnosioci žalbi u više od 90 odsto svih slučajeva navedu da je, po njihovoj oceni, prekršeno više odredbi Kodeksa. Nažalost, često i jesu u pravu. Tako je i u slučaju ovih žalbi, narušavanje privatnosti nije bilo jedini prekršaj, kaže Novakovićeva.

Nezavisno samoregulatorno telo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i onlajn medija i profesionalne novinare, osnovano je da bi se pratilo poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima i rešavale žalbe pojedinaca i institucija na sadržaje štampanih medija.

Kršenje novinarskog kodeksa u delu koji se odnosi na privatnost treći je ‘prekršaj’ po učestalosti, posle kršenja odeljaka vezanih za istinitost izveštavanja i dužnu novinarsku pažnju, dodaje generalna sekretarka Saveta.

Prošle godine je Komisija za žalbe u osam slučajeva ocenila da je prekršen Kodeks u delu koji se odnosi na privatnost.

Gordana Novaković ističe da je Savet za štampu do sada dva puta, jednom prošle i jednom ove godine, zatražio od više redakcija da skinu sa svojih portala ili onlajn izdanja tekstove upravo zbog kršenja privatnosti ljudi o kojima su pisali.

Komisija to nije razmatrala kao žalbe u redovnom postupku, zbog specifičnosti slučajeva.

U jednom je staratelj desetogodišnje devojčice intervenisao zbog tekstova koji su o tragediji u njenoj porodici objavljeni pre više od tri godine, ali ih je ona pronašla kad je počela da koristi internet. U tekstovima su bili navedeni svi detalji o devojčici puno ime, selo iz kojeg je, svi detalji o roditeljima…

U drugom slučaju smo intervenisali na zahtev čoveka koji je bio žrtva nasilja, a koji je više od godinu dana kasnije i dalje imao problema zbog tekstova u kojima je označen inicijalima, ali uz detalje o tome gde živi i radi.

U oba slučaja su sve redakcije kojima smo se obratili prihvatile našu preporuku, konstatuje generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ističe da je granica između prava na privatnost i prava javnosti da zna jedna od najosetljivijih tema u novinarstvu.

Iako Zakon o javnom informisanju i Etički kodeks propisuju standarde, između ostalog i onaj osnovni, o sužavanju prava javnih ličnosti na privatnost, u odnosu na ‘običnog’ građanina, u praksi je često veoma teško odrediti te limite.

Smatram, ipak, kada su u pitanju javne ličnosti, da bi taj prag trebalo da bude jako nizak jer se podrazumeva da zbivanja u privatnoj sferi mogu kod funkcionera da bitno utiču pre svega na njihov rad. I ne samo to. Javne ličnosti su dužne da polažu račune svakom građaninu i o svom privatnom životu budući da je i ova sfera veoma važna za postavljanje društvenih standarda. Na primer, razvod i novi brak nekog običnog čoveka svakako nije vest, ali ako se radi o premijeru, onda građanima treba da bude prezentovana i ova činjenica, jer ona doprinosi sklapanju opšteg utiska o jednom od najvažnijih državnih funkcionera, navodi Obradović.

U praksi, nažalost, najčešće nije tako. Naprotiv. Stičem utisak da su u većini medija stvari postavljene upravo obratno. Što je funkcioner značajniji, njegova privatnost je zaštićenija. Sa druge strane, svedoci smo da se gotovo svakodnevno krši pravo na privatnost običnih ljudi, objavljivanjem fotografija ili porodičnih detalja koji nisu od javnog interesa ističe Obradović.

Predsednik NUNSa ukazuje da ‘običan’ građanin nema iza sebe moćan mehanizam funkcije koji bi ga zaštitio. Možda je ilustrativan primer lekara iz Užica koji je uhvatio suprugu u prevari i izložio je šikaniranju i javnoj poruzi. Mediji su bez premišljanja otkrili identitet žrtve. O ovom slučaju se izjašnjavao i Savet za štampu i zaključio da je povređen Etički kodeks, kaže Obradović. Iz rezultata neformalne ankete na koju je odgovorio 141 novinar, član NUNS-a, čini se da većina novinara razume razloge za snižavanje praga zaštite privatnosti s rastom odgovornosti koju osoba ima u društvu.

Novinari smatraju da je privatnost univerzalno ljudsko pravo, bez obzira na kulturološke razlike pojedinih zajednica u svetu, čije principe ne ograničava razvoj tehnologije.

Svega polovina anketiranih zna da je pravo na privatnost uređeno domaćim zakonima, a podeljena su i mišljenja o tome da li je kršenje privatnosti etičko ili krivično pitanje.

Većina, međutim, razume da je zaštita privatnosti značajan standard novinarskog posla i smatra da u radu vodi računa i o svojoj i o tuđoj privatnosti. Više od polovine anketiranih zna da dozvolu za narušavanje privatnosti može izdati samo sudija, dok nešto više od 20 odsto pogrešno misli da dozvolu za uvid u baze prikupljenih podataka može izdati vlasnik baze. Većina novinara koja je učestvovala u anketi poznaje metode za zaštitu privatnosti na internetu, poput enkripcije, generatora lozinke i sličnih, od kojih neke i koriste.

Zanimljivo je da samo deset odsto ispitanih ne zahteva od državnih institucija i privatnih kompanija da poštuju zakonske odredbe kojima se štiti privatnost građana „da ne pomisle da nešto krijem“. Milica Jovanović Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevina Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške

Privatnost najviše krše institucije

Većina anketiranih novinara misli da privatnost građana Srbije najviše krše domaći akteri državne institucije, privatne kompanije, mediji dok sa učešćem inostranih aktera u narušavanju privatnosti pretežno nisu upoznati.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

U Srbiji je ove godine zabeleženo 18 napada na novinare, pokazuje baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U devet slučajeva reč je o fizičkim napadima, a novinari su bili izloženi i verbalnim pretnjama i ugrožavanju imovine. Baza NUNS-a obuhvata podatke za period od 2008. godine do danas i beleži 360 slučajeva napada na novinare, a predstavljena je sredinom septembra na konferenciji „Bezbednost i zaštita novinara – poziv na akciju“.

Najviše napada zabeleženo je 2008. godine – 144 slučaja. Sledeće godine zabeleženo je 36 napada, dok je 2010. prijavljen jedan atak manje. Osamdeset incidenata bilo je 2011, a 31 napad dogodio se 2012. Prošle godine evidentirana su 22 napada na novinare. Na meti napadača češće su bili muškarci nego žene, pokazuju podaci kojima raspolaže NUNS.

Zbirka podataka je nastala „kao opomena društvu i državi da nema vladavine prava i slobode dok su novinari ugroženi“, ističe predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

Cilj baze „Napadi na novinare“ jeste da informiše javnost o incidentima koji su se dogodili u prethodnim godinama i služi, kako je objašnjeno, kao osnov za kreiranje budućeg NUNS-ovog mehanizma praćenja svega što se dešava pošto se ugrozi bezbednost novinara.

Među napadima na novinare u Srbiji najviše pažnje tokom proteklih nekoliko meseci privukao je slučaj Davora Pašalića, urednika agencije Fonet, koga su početkom jula u Novom Beogradu trojica mladića napala i tražila mu novac, a potom ga brutalno pretukla i vređala na nacionalnoj osnovi.

Povodom tog slučaja odmah se oglasio ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović koji je policiji naložio da što pre ispita i utvrdi okolnosti napada na Pašalića, uz obećanje da će „policija preduzeti sve mere kako bi počinioci u nakraćem roku bili identifikovani i kažnjeni u skladu sa zakonom“.

Bez obzira na obećanja nadležnih, ni posle dva meseca od napada na Pašalića nije se mnogo odmaklo u istrazi, upozorava NUNS.

Novinarska udruženja, NUNS i UNS (Udruženje novinara Srbije) redovno apeluju na nadležne državne organe da reše ovaj i slične slučajeve napada na novinare, ali se, za sada, istraga odvija prilično sporo.

„Imamo problem sa sudskom praksom, čak i u vrlo jasnim slučajevima kada se napadač otkrije. Sudska praksa u Srbiji je takva da napadači dobijaju minimalne kazne, što prosto deluje stimulišuće eventualnim nasilnicima“, upozorava Vukašin Obradović.

Predsednik NUNS-a posebno ističe nekorektan odnos pojedinih političara prema novinarima, ocenjujući da oni doprinose stvaranju „atmosfere linča“.

Kao jedan od negativnih primera Obradović navodi slučaj ministra bez portfelja zaduženog za vanredne situacije Velimira Ilića koji je pre nekoliko meseci, nezadovoljan postavljenim pitanjem, vređao novinarku Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) Milicu Šarić, nakon čega joj se izvinjavao i slao joj ruže.

Među svežijim primerima su verbalni napadi i pretnje novinarima niškog portala „Južne vesti“, početkom septembra, nakon objavljivanja teksta o optužbama zamenika gradonačelnika Niša Ljubivoja Slavkovića.

On je novinare niškog portala optužio da su „strani plaćenici“ i dodao da zna ko su njihovi „nalogodavci“. Nakon toga, na fejsbuku su osvanule pretnje upućene novinarima „Južnih vesti“,

Novinari su meta napada svuda u svetu. Međunarodnu javnost su u proteklih par meseci potresle vesti o ritualnim ubistvima američkih i britanskih novinara i mirovnih aktivista koje su zarobili džihadisti u Siriji, a u sukobima u Ukrajini do sada je ubijeno šest predstavnika medija.

Član Komiteta za zaštitu novinara pri Savetu Evrope i predstavnik za slobodu medija Evropske federacije novinara Vilijam Harsli smatra da važnu ulogu u zaštiti novinara imaju međunarodni dokumenti koji garantuju slobodu govora i medija, ali upozorava da je, uprkos medijskoj demokratiji koja vlada na internetu, sloboda medija veoma ugrožena.

„Živimo u paradoksu. Imamo više slobode govora nego ikada, ali je sloboda medija najmanja u poslednjih deset godina“, zaključuje Harsli.

Tekst je objavljen na sajtu euractiv.rs.

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Iako je Medijskom strategijom predviđeno usvajanje najvažnijih medijskih zakona najkasnije do 31. marta ove godine, naša zamlja još uvek nije usvojila nijedan od planiranih medijskaih zakona, a najnovija dešavanja potvrđuju da sasvim izvesno sledi novo odlaganje medijskih reformi. To bi u najkraćem bio zaključak današnje konferencije kojom su novinarska i medijska udruženja i Misija OEBS u Srbiji obeležili svetski dan slobode medija, upozoravajući da Vlada Srbije ne bi trebalo da žrtvuje medijske reforme zarad važnih državnih poslova, poput rešavanja pitanja Kosova i dobijanja datuma za početak pregovora sa EU.

Najbolji dokaz da sledi novo usporavanje medijskih reformi predstavljaju najnovija dešavanja. Uprkos činjenici da je radna grupa završila “Nacrt Zakona o elektronskim medijima i javnim servisima“, Ministarstvo kulture i informisanja posle praznika je odlučilo da od jednog nacrta napravi dva – Zakon o elektronskim medijim i Zakon o javnim servisima, što će dodatno odložiti rokove za usvajanje ovih zakona i završetak medijskih reformi.

Predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Saša Mirković i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Zoran Sekulić upozorili su danas da je istovremeno nacrt Zakona o javnom informisanju na usaglašavanju u drugim ministarstvima, iako je javna rasprava o tom dokumentu završena pre više od mesec dana. Zbog toga još nije poznato ni kada će ovi medijski zakoni biti dostavljeni Vladi Srbije, niti kada će biti upućeni u skupštinsku proceduru, uprkos tome što su, po Medijskoj strategiji, morali da budu usvojeni do 31.marta ove godine.

„Neizvesno je donošenje novog Zakona o informisanju i izgleda da je moguće odlaganje usvajanja tog zakona na neodređeni rok“, kaže predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija i glavni i odgovorni urednik agencije Fonet Zoran Sekulić, dodajući da je taj zakon važan jer predviđa prekid budžetskog finansiranja medija od 1. januara 2014. godine, kao i da država do 15. septembra raspiše konkurs za projektno finansiranje medija za sledeću godinu.

Iako je na listama „Reportera bez granica“ i „Fridom hausa“ Srbija napredovala u pogledu medijskih sloboda u odnosu na prethodne godine, predsednici dva najveća novinarska udruženja u zemlji ističu da nema previše razloga za optimizam.

„Naša politička scena je izuzetno surova, i to što mi objavljujemo i način na koji mi uništavamo reputacije i dostojanstvo naših ljudi u medijima nije uobičajeno i to odskače i od evropskog standarda, a možda čak i od balkanskog standarda, odnosno standarda u okruženju. Mi tu moramo više da uradimo, ali ne po cenu da ponovo proizvedemo mrtvo more u medijima“, kaže predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović ističe da se u trenutnim okolnostima od novinara i ne može očekivati da se samostalno i uspešno izbore za medijske slobode, je im je zbog loše finansijske situacije ugrožena i sama egzistencija.

„Novinari su danas u situaciji da se pred njih, u većini redakcija, postavlja vrlo jednostavan zahtev: ćuti i radi, jer već sutra mogu da dovedem nekog drugog ko će to isto da radi za manje para. U takvoj ekonomskoj poziciji teško je očekivati da se novinari bore i izbore za slobodu medija“, kaže Obradović.

Tako još jedna godina u domaćim medijima prolazi u iščekivanju završetka medijskih reformi, zakona koji tek treba da uđu u javnu raspravu, ali i u iščekivanju privatizacija ukupno 66 medija čije vlasništvo tek treba da bude transformisano.

Foto: Medija centar Beograd