Rasprava o tome da li će čitaoci plaćati za vesti nužno mora da obuhvati i raspravu o tome na koji način će plaćati: kroz neku vrstu pretplate ili na neki znatno fragmentiraniji način plaćanja.

Paul Dinulescu, osnivač onlajn izdavačke platforme Niuzly koja koristi sistem “mikro plaćanja” da bi platila svoje blogere i novinare frilensere, veruje da je upravo pitanje kako će korisnici plaćati za vesti osnovno pitanje opstanka medija uopšte.

“Nije tačno da ljudi ne žele da plate za vesti ili novinarski sadržaj, ali je tačno da ljudi imaju odbojnost prema plaćanju kroz kanale koji trenutno postoje”, objašnjava Dinulescu dok govori o pokretanju svog startapa za portal Journalism.co.uk.

On nagoveštava promenu u razmišljanju informacionog potrošača u pogledu paušalnog plaćanja – plaćanja za cele novine i digitalne pretplate za sajt – nešto mnogo improvizovanije i fragmentiranije. To je, zapravo, plaćanje za pojedinačne članke iz mora publikacija koje pomalo liči na kupovinu singlova na iTunes prodavnici ili Amazonu umesto kupovine celih albuma.

Ideja o “iTunes vestima” nije potpuno nova. Ona je začeta još 2009. godine kada je kolumnista u svom članku predložio ovaj način plaćanja kao moguće rešenje za održivi poslovni model za onlajn vesti. Nešto skorije, još jedan startap – holandski Blendle, pokrenuo je nešto slično, tj. prikupljanje sadržaja iz 15 glavnih holandskih novina i časopisa na jednoj platformi i uvođenje modela monetizacije (70% za izdavača, 30% za sajt), slično modelu koji koristi Apple.

Mehanizam koji je uveo Niuzly je nešto drugačiji: autoru članka pripada 80% direktnog prihoda (odnosno novca koji su čitaoci spremni da plate da bi pristupili i čitali članak) i 50% indirektnog prihoda, odnosno prihoda od oglasa na stranici. Iznos se isplaćuje kada autor ostvari najmanje 300 dolara preko svih mikro-uplata.

 

Dinulescu se više fokusira na autore nego na izdavače, delimično i zbog neuspešnog pokušaja da se uključe 2012. godine. Osnovna ideja i motivacija za njegov novi koncept je nastojanje da se ogromnoj zajednici neisplaćenih ili nedovoljno plaćenih autora pruži prilika da pišu i zarađuju zadržavajući istovremeno kontrolu nad sadržajem koji objavljuju. Piscima koji objavljuju na Niuzly je takođe omogućeno da svoje tekstove objavljuju i potpuno besplatno na drugim platformama.

Pažnja čitalaca se privlači tako što je omogućeno da se prvi pasusi tekstova pročitaju besplatno, pre nego što se za pristupanje celom članku zatraži plaćanje od 5 do 30 evro centi, a korisnici će plaćati koristeći PayPal. Dakle, na papiru ovaj mehanizam izgleda veoma jednostavno.

Međutim, problem sa mikro-plaćanjem koji kreće iz startap faze je u tome što treba da dostigne kritičnu masu i autora i čitalaca da bi od dobre ideje prerastao u pobednički proizvod. S jedne strane to znači da čitaoci postanu svesni da proizvodnja validnog novinarskog sadržaja podrazumeva ozbiljan i naporan rad i da, baš kao i u drugim sektorima, za kvalitet treba da se plati. S druge strane to znači da i autore treba ubediti da prihvate “namete” finansijskih posrednika. Osim toga, PayPal, na primer, je besplatan za kupce, ali od prodavaca uzima prilično visoke provizije (2,9% + 0,30 dolara), a isto važi i za većinu finansijskih posrednika koji nude ovu vrstu usluga.

Moguće rešenje za ovaj problem je korišćenje BitCoin transakcije, čija je cena zanemarljiva u odnosu na druge valute. Način plaćanja zasnovan na BitCoin valuti već postoji u beta verziji, zove se BitWall i omogućava digitalno plaćanje ovom digitalnom valutom u minimalnom iznosu od jednog centa. Sistem takođe predviđa i druge oblike plaćanja: plaćanje tvitovima, prikazom reklama pre teksta ili paušalno plaćanje za dnevni pristup tekstovima.

Moguća alternative je Flattr, servis za plaćanje koji je 2010. godine pokrenuo Peter Sunde, koji je uhapšen nedavno u Švedskoj zbog učešća u piratskom servisu Pirate Bay. Flattr nije piratski sajt, naprotiv, plaćanje usluga na mreži kontroliše i prati veoma pažljivo i to je jedan od razloga zbog kojih se bori da bude u upotrebi. Platforma je nedavno donela odluku da koristi novu uslugu za transakcije pod nazivom Mango Pay, koja bi mogla da pomogne sajtu da napravi kvantni skok i postane važeća alternativa za PayPal i druge sisteme za mikro-plaćanja. U svakom slučaju ćemo morati da sačekamo i vidimo epilog.

Foto: EJP Photo / Flickr CC

Povodom 10 godina postojanja EJO, direktor Rojters instituta za studije novinarstva i član EJO mreže Dejvid Levi govori o budućnosti vesti.

Novinske organizacije krive internet za skoro sve svoje nevolje, od sve lošije prodaje, ubeđivanja čitaoca da vesti treba da budu besplatne i za nestanak klasifikovanog reklamiranja. Daleko manje njih govori o pozitivnom uticaju koji imaju smanjenje troškova prikupljanja vesti, globalna publika, podsticanje novinara da se približe, pa čak i uče od svojih klijenata.

Dakle, pitanje nije da li je internet dobar ili loš, već kako da se novine najbolje adaptiraju konkurentnijem okruženju na internetu. Iz Izveštaja o digitalnim vestima iz 2013. instituta Rojters saznali smo da neke organizacije prenose uspeh van mreže na internet. Veliki brendovi Ujedinjenog Kraljevstva kao sto su Gardijan, Skaj njuz, Bi-Bi-Si i Dejli mejl održali su svoj udeo na tržištu štampanih medija i na internetu. U Francuskoj Mond i Figaro koji imaju relativno mali tiraž, mnogo bolje posluju na mreži. U međuvremenu u Nemačkoj, Špigl je najveći dobitnik na mreži.

Novinske organizacije koje će uspeti 2020. fokusiraće se na četiri teme: sadržaj, praktičnost (dostupnost), čitaoci i novac. Kako se sadržaj sve više gomila, novinske organizacije treba da se koncentrišu na sadržaj koji zaista ima vrednost za čitaoca. To podrazumeva prevazilaženje starih ključnih pitanja „ko, šta, gde?“  i postavljanje dodatnih „zašto, kako i šta dalje?“  da bi se vesti stavile u kontekst i objasnilo zašto su bitne. Istovremeno, moraju da investiraju u one sručne oblasti koje ljudi identifikuju sa njihovom organizacijom.

Dostupnost je važnija nego ikad. Novosti moraju biti dostupne kad god i gde god korisnici požele, na kompjuteru, mobilnom telefonu, tabletu ili štampanom izdanju. To je skupo pošto se navike brzo menjaju, ali je neophodno. Što više uređaja ljudi poseduju, to češće pristupaju vestima. Ali, ista osoba može poželeti različit pristup u različitim trenucima; nekad kratke vesti, nekad detaljne članke.

Novinske organizacije koje žele da budu u poslu i napreduju i 2020. treba da poznaju svoje korisnike, da se angažuju više nego ikad kroz prikupljanje i analizu mnogobrojnih podataka dobijenih od korisnika kako bi ih razumeli bolje i izgradili odnos sa njima. Ti odnosi podrazumevaju saradnju novinara sa čitaocima koji mogu doprineti i poboljšati prikupljanje vesti.

Uprkos svim ovim promenama i padu prodaje štampanih izdanja, novinske organizacije moraju pronaći pametne načine da povećaju prihod kroz unovčavanje digitalnog sadržaja. Budućnost se ne svodi na dobar ili loš model pretplate, već na neku vrstu hibrida koji će podrazumevati davanje dodatne vrednost ili dostupnosti sadržaja, ili pak premium ili sadržaj fokusiran na određenu nišu. Ja sam uveren da postoji način da se nastavi sa pružanjem kvalitetnih vesti koje imaju dodatnu vrednost i da će se pronaći način da značajan broj ljudi bude spreman da plati za to.

Photo credit: Eltpics / Flickr Cc

Odavno je postalo jasno da nova tehnoogija istovremeno i spasava i uništava novinarstvo. Internet, tablet, pametni telefoni – desetkovali su oglašavanje u štampanim medijima, ali su sa druge strane pomogli novinarima da dođu do novog auditorijuma, dosegnu više izvora informacija i otkriju inovativne načine na koje mogu da ispričaju priču.

Stenford univerzitet u Kaliforniji, srcu Silicijumske doline i tehnološke revolucije, ohrabruje novinare da se uključe na mrežu i otkriju način da praktično reorganizuju sopstvenu proizvodnju.

Stipendija Džon S Najt (John S Knight Fellowships), daje podršku novinarima da postanu Najt stipendisti i provedu godinu na njihovom univerzitetu, radeći sa dizajnerima i biznismenima na razvoju tehnologije koja će postati dominantna u novinarskoj profesiji u budućnosti.

Florenci Prada koji je prošlao Digitalni program (Digital Campus program), i imala učešća u projektu koji ima za cilj da poveže Švajcarski i Silicijumsku dolinu (Swissnex Sanfrancisco), izdvojila je omiljene modele koje je spoznala kao stipendista Najta, a koji okupljaju novinare, dizajnere, pravnike i eksperte za podatke. Ti modelu su nešto što bi  trebalo da zanima sve reportere na kom god mestu na svetu se nalazili.

1) Moj vratar

To je servis namenjen ljudima koji smatraju da nemaju vremena da se praktično izbore sa svim vestima, pa sistem razvrstava vesti po predmetima interesovanja.  Napravljen je tako da prihvati samo onu količinu vesti za koju se pretpostavlja da čitalac može da se pročita. Sistem je namenjen ljudima koji nemaju vremena za informisanje, osim nekih 15 minuta do posla, ili 10 minuta na pauzi za kafu.

2) Animirana štampa

Dvadesetčetvoročasovno cirkulisanje vesti savršeno je za one koji su praktično zavisni od informisanja, koji prate svaki korak događaja u razvoju. Ali za većinu ljudi, koji ne žele da provedu ceo dan anaizirajući svaki događaj, tempo po kome će vesti pratiti samo velike, najbitnije događaje je doprodošao. Animirana štampa koristi grafike i animacije da ilustruje da kontekst i objasni kompleksnu priču brzo i jednostavno, nekome ko nije pratio datu temu. Počinje krizom u Siriji u pet minuta. Sledi je grčka kriza u četiri čina.

 

3) Fotomanipulacija

Najtovi stipendisti  i fotonovinar Sem Stjuart pozabavili su se jednom od najozbiljnijih stavki u ovom polju: činjenicom da je sada izuzetno lako manipulisati fotografijom pa čitaoci,  čak i iskusni novinari ne mogu biti sasvim sigurni da je ono što vide sasvim realno i tačno. Stjuart razvija forenzičarske alatke koje detektuju manipulaciju u fotografijama u štampi.

4) Kopanje

Novinari lojkalnih medija moraju se iznova povezati sa svojim zajednicama ako žele da prežive. Bivši urednik Glasa San Dijega govori  kako se odlučio da promeni način na koji novine “pokrivaju” lokalne izbore.  Umesto razgovora sa kandidatima o njihovim politikama, reporteri Glasa San Dijega  pitali su stanovnike o temama koje ih brinu. On je radio na projektu u kojem je nastojao da zadrži poveže novinare i čitaoce na duže, čvršćom vezom, kroz priče koje se čitalaca zaista tiču.

 

Možda još nismo postali svesni, ali Fejsbuk i Tviter su iz korena izmenili paradigmu nečega što se zove “vesti”.

Šta su bile “vesti” pre samo dvadeset godina? Obično zamišljamo čoveka koji ujutru kupuje novine, seda uz kafu i čita. Na naslovnoj strani je vest “Predsednik rekao to i to”, na drugoj strani neke ekonomske teme, na trećoj najava donošenja novog zakona, i tako dalje.

Dakle, imali smo nekog urednika (tačnije imamo ga i danas) koji određuje koje će biti udarne vesti. To su neke informacije koje su potrebne i koje su zajedničke svim ljudima u jednoj državi, i tako funkcionišu novine već 400 godina. Sve do danas.

Šta je suština novina? Da zadovolje tu ljudsku potrebu da saznaju šta ima novo, da dobiju svakog dana iznova osećaj da se nešto dešava, da su drugi ljudi u tom društvu živi i da nešto rade. Bilo da su to vesti iz sporta, politike, kulture…

Gledajući svet i ljude oko sebe, sve ukazuje na jednu veliku i nepobitnu činjenicu koja sve više postaje nepovratna realnost: Fejsbuk su danas novine, a vesti su danas “News feed” na Fejsbuku.

Verovatno većina ljudi koje poznajemo, ujutru prvo ode na Fejsbuk, da saznaju šta ko radi od prijatelja iz njihovog okruženja, a ne šta rade Tomislav Nikolić ili Angela Merkel.

Ako ogromna većina ljudi ujutru detaljno iščitava ceo Fejsbuk, sve informacije o svojim prijateljima, a tek sporadično odu na sajt nekih novina ako se desi nešto baš epohalno pa svi to šeruju, onda se postavlja logično pitanje – šta su u današnje vreme “vesti dana” za većinu ljudi?

Odgovor je možda poražavajući, ali je nažalost istinit. “Vesti dana” su, na primer: “Pera i Jelena postavili slike sa letovanja”, “Kiza postavio dobru foru u statusu”, “Đorđe otvorio kafić, evo ih slike”. Sve ove vesti koje danas novine objavljuju na naslovnim stranama su uglavnom potpuno marginalne.

Fejsbuk je otkrio jednu stvar koja je važila izgleda oduvek – ljude mnogo više zanima šta rade ljudi iz njihovog okruženja nego neki tamo nedodirljivi ljudi koji su na vlasti i slično. Već 400 godina ljudi čitaju vesti o ljudima koji im nisu bliski samo zato što nije postojala tehnička mogućnost da svako svaki dan kupi novine u kojima će na udarnim stranama biti naštampane vesti o njegovoj komšinici, kumu, sestri, drugaru iz škole.

Osobe koje su predsednici države, kraljevi, ministri, pevačice, glumci, su bili jedini zajednički “poznanici” svih ljudi, a pošto su novine imale tehničke mogućnosti da štampaju samo jednu verziju novina, štampale su informacije o njima. To su bile jedine univerzalne informacije koje mogu da se odštampaju a da koliko-toliko mogu da zainteresuju bilo koga.

Danas, Fejsbuk je sve to promenio i razotkrio konačno šta ljude zaista zanima. Fejsbuk nema urednika koji će nasilno svakom korisniku da stavi prvu vest u News feedu: “Mlađan Dinkić otvorio fabriku”. Umesto toga, algoritam sklapa posebnu “naslovnu stranu” za svakog čitaoca. U vrh će izaći statusi i linkovi ljudi sa kojima imamo najveću interakciju, i stvari koje su postavili ljudi iz našeg bliskog okruženja.

Dakle, vesti o političarima, zakonima, strankama i slično uskoro postaju potpuno marginalne i nevidljive. Kao, recimo, one vesti iz kulture koje stoje tamo negde pri kraju novina, a koje niko živi ne čita. Tipa “Konceptualni umetnik za koga je čulo pet ljudi otvorio izložbu bakroreza”. Možda čak i još marginalnije od toga. Te vesti će čitati samo ljudi koji su neka intelektualna elita – političari, ekonomisti, aktivisti.. ali ne i široke narodne mase kojima su do danas te vesti bile jedino što mogu da čitaju u nedostatku vesti o komšiji.

Strankama bi bilo mnogo pametnije da kreiraju nekakav viralni sadržaj, infografike na kojima predstavljaju svoje rešenje za probleme, interaktivne akcije, i slično, jer sa trenutnom postavkom stvari, samo bespotrebno troše vreme na ove PR objave o tome ko je otvorio koju fabriku i slično. Te informacije se jednostavno nikada neće probiti na Fejsbuk. A Fejsbuk su danas vesti.

Istok Pavlović je internet preduzetnik i jedan od najuspešnijih domaćih blogera. Predaje Internet marketing na Fakultetu za medije i komunikacije, a 2011. godine je izabran za  najuticajnijeg blogera u Srbiji. Tekst je prvobitno objavljen na ličnom blogu autora: www.istokpavlovic.com

Photo credits: PandoDaily