U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Plate novinara u Srbiji su ispod prosečne zarade, ali su novinari zadovoljni poslom koji rade. Cenzuri i autocenzuri je povremeno izloženo 41, odnosno 49 odsto novinara. Na radiju radi dvostruko više žena nego muškaraca, dok je obrnuti odnos u korist muškaraca u onlajn medijima, pokazalo je istraživanje Udruženja novinara Srbije (UNS).

Istraživanje zarada pokazalo je da najviše novinara zarađuje između 31.000 i 45.000 (33.87%), kao i između 16.000 i 30.000 dinara (26.02%). Manje od 15.000 dinara zarađuje 14,26% ispitanika, 18% između 46.000 do 60.000, a više od 61.000 zarađuje samo 7, 84% anketiranih.Zaradom je nezadovoljno 29.06% anketiranih, kao odgovor ’ni zadovoljan ni nezadovoljan’ navodi 27.35% ispitanika, dok je veoma nezadovoljnih 21.20%.

Najzadovoljniji poslom su glavni i odgovorni urednici, a potom snimatelji, dok su fotoreporteri najnezadovoljniji poslom koji obavljaju. Najviše plate imaju novinari koji rade u javnom servisu, a zatim i oni koji rade u državnim medijima, dok najnižu platu imaju oni koji rade u privatnim medijima.

Platu redovno prima 75.38% anketiranih, u 12.82% slučajeva ona kasni mesec dana, a u 9.06% slučajeva kasni nekoliko meseci. Više od godinu dana plata kasni kod 2.74% novinara. Najveći broj anketranih (85.47%) platu prima preko računa, dok 6.50% radi “na crno”, bez uplaćenih poreza i doprinosa.

Kao najveće probleme profesije, novinari izdvajaju niske zarade (62.22%), kao i neprofesionalizam i neodgovarajuće obrazovanje novinara (54.36%).

Čak 82.56% anketiranih slaže se da je neophodno utvrditi cenovnik rada novinara i medijskih radnika, dok je protiv toga svega 5.64% ispitanika.

Većina smatra da bi trebalo da se uvede kolektivni ugovor za medije ili da se plata obračunava po koeficijentima ili platnim razredima, a sami koeficijenti trebalo bi da se određuju prema obrazovanju, stažu, kompetencijama. Nezavisno od visine primanja i njihovog slaganja sa time da li treba ili ne utvrditi cenovnik rada, anketirani ističu da je neophodno utvrditi minimalnu cenu rada ispod koje honorarno angažovani ili stalno zaposleni ne smeju biti plaćeni.

Da su konstantno izloženi cenzuri izjavilo je 5.98% ispitanih novinara, 40.68% povremeno, 49.74% nikada, dok odgovor ’drugo’, što se najčešće odnosilo na autocenzuru, navodi 3.59%.

Čak 48.55% ispitanih veruje da njihove kolege povremeno pribegavaju autocenzuri, 28.89% smatra da oni to čine u velikoj meri, 15.56% nije primetilo, 6.15% smatra da to kolege nikada ne rade, a 0.85% navodi odgovor ’drugo’. Žene su znatno češće cenzurisane nego muškarci, povremeno je cenzuri izloženo 17 odsto muškaraca u odnosu na 24 odsto žena.

Istraživanje pokazuje da postoji povezanost varijable pol i varijable obrazovanje. Značajno je više muškaraca koji rade samo sa srednjom školom u odnosu na žene, dok je gotovo identičan broj muškaraca i žena sa fakultetskim obrazovanjem.

Kada je reč o poslu koji obavljaju u redakciji, više je muškaraca fotoreportera i snimatelja nego žena. Dvostruko više žena radi na radiju, dok je obrnuti odnos u korist muškaraca u onlajn medijima. U dnevnim i nedeljnim novinama radi znatno više muškaraca, a u ostalim medijima približno je jednaka polna zastupljenost. Devet puta više muškaraca prati sport, dok isto toliko više žena pokriva zdravstvo. Ostale oblasti su gotovo ravnopravno pokrivene.

Među zaposlenima u medijima sa završenim fakultetom, najveći broj ispitanih rade kao novinari (45.3%), urednici rubrika čine 22.5%, a najmanje je fakultetski obrazovanih glavnih i odgovornih urednika (14.2%).

Istraživanje UNS-a čiji je cilj bio da utvrdi ekonomski i profesionalni položaj novinara u Srbiji, rađeno je u dve faze od marta do septembra ove godine. U prvoj fazi, od marta do maja, UNS je metodom slučajnog uzorka anketirao aktivne i neaktivne članove UNS-a , dok su u drugoj fazi, od jula do septembra, anketirani novinari iz cele Srbije koji nisu članovi UNS-a. Ukupno je ispitano 585 novinara, od čega je 52.5% muškaraca, a 47.5% žena.

Celokupno istraživanje možete preuzeti sa sajta Udruženja novinara Srbije.

Istraživanje je sprovedeno uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u okviru projekta „Ceni sebe da te cene drugi“.

Najgledanija dečja emisija na našim televizijama je „Priče iz Nepričave” koja dostiže prosečnu gledanost Dnevnika 2 na RTS 1, a najomiljeniji crtani film je „Sunđer Bob Kockalone” koji se emituje na TV B 92. Analiza koju su sproveli Unicef i Udruženje novinara Srbije (UNS), u okviru projekta „Dečji TV program u Srbiji: kakva je trenutna situacija i kako postići bolji kvalitet i veću raznovrsnost TV sadržaja za decu”, pokazala je da se najgledanije dečje emisije emituju na Javnom servisu, uglavnom u dane vikenda i u onom periodu dana kad je najverovatnije da će deca predškolskog i školskog uzrasta moći da ih prate. Međutim, najomiljeniji dečji sadržaji na TV ipak su crtani filmovi: „Sunđer Bob Kockalone”, „Štrumpfovi”, „Pingvini sa Madagaskara” i „Kung Fu Panda”, koji se prikazuju na TV B 92.

Istraživanje koje je rađeno na uzorku od 412 roditelja i 458 dece, starosti od devet i 11 godina u četiri seoske/prigradske škole i šest gradskih škola tokom septembra i oktobra u Beogradu, Nišu i Novom Sadu pokazalo je da više od polovine dece ispred TV ekrana dnevno provede između jednog i dva sata, a svako deseto dete ispred malog ekrana provodi dva do pet sati dnevno.

Kada bi se deca našla u ulozi profesora, prosečna ocena kojom bi ocenila dečji program bila bi 3,77 – na skali od jedan do pet, ali činjenica je da dečaci pokazuju značajno manji stepen zadovoljstva TV sadržajima od devojčica. Sa druge strane, devojčice su te koje provode značajno više vremena u gledanju televizije.

Na pitanje „Šta najviše voliš da gledaš na TV?” deca horski odgovaraju: crtane filmove, tinejdžerske serije i sportski program. Polovina mališana kaže da najviše voli emisije iz dečjeg programa, petina njih prati sve što se daje na TV, a 20 odsto njih navodi da najčešće gleda ono što gledaju i ostali ukućani. To u prevodu znači da čak 44 odsto dece bez ograničenja gleda sadržaje od kojih mnogi nisu za njihov uzrast. Deca iz seoskih i prigradskih sredina češće na TV prate sve što prate i ostali ukućani i dominantno gledaju crtane filmove, dok raznovrsniji program gledaju deca iz gradskih sredina koja prate i dokumentarni, obrazovni i sportski program.

Analizirajući dečji program u ukupnom programu televizija sa nacionalnom frekvencijom, od 1. januara do 30. aprila ove godine, autori istraživanja došli su do zaključka da su emiteri trećinu svog programa posvetili sadržajima za decu. Analiza koja je obuhvatila dva javna servisa – RTS i Radio-televiziju Vojvodine, koji imaju zakonske obaveze emitovanja programa za decu, kao i komercijalne emitere – Prvu, B 92, Pink, Hepi i Hepi kids i tri kablovska kanala specijalizovana za dečji program: Minimaks, Ultra i „Mini ultra”, pokazala je da najveći procenat, odnosno 65 odsto od ukupno emitovanog programa za decu, čine crtani filmovi.

Istraživanje je pokazalo da roditelji ne prate dovoljno šta im deca gledaju na TV, niti sa njima dogovaraju i planiraju šta će da gledaju. Skoro 80 odsto dece izjavljuje da samo bira šta će da gleda na TV, a oko 70 odsto roditelja kaže da ne odlučuje šta će dete da gleda, ali da ipak prati šta mališan prati. Međutim, svaki treći roditelj navodi da ne zna koje emisije njegovo dete gleda. Podatak da deca roditelja sa višom školskom spremom manje vremena provode gledajući TV od dece roditelja sa nižom školskom spremom u skladu je sa nalazom da više obrazovani roditelji pokazuju manje zadovoljstvo TV sadržajima.

Roditelji nisu zadovoljni ponudom TV sadržaja za decu

Istraživanje je takođe pokazalo da većina roditelja nije zadovoljna ponudom TV sadržaja za decu: 15 odsto njih navodi da su ovi sadržaji izuzetno loši, a trećina mama i tata smatra da su loši. Na pitanje – kako bi rečju opisali program za decu, najveći broj roditelja navodi da TV program za decu najbolje opisuje reč „nasilan”, zatim sledi reč „zabavan”, pa reč „dangubljenje”. Malo roditelja dečji program opisuje kao „obrazovni” i „koristan”.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Pritisci na novinare, kršenje Etičkog kodeksa novinara Srbije, tabloidizacija, odnosno potpuno odsustvo etike u izveštavanju pojedinih medija, obeležili su poslednju četvrtinu 2014, ocenjeno je na tribini „Medijski monitoring: politička komunikacija u medijima“, koju je juče organizovala Fondacija Konrad Adenauer (KAS).

Predstavljajući rezultate analize medijske etike i načina izveštavanja u domaćim medijima, novinarka Tamara Skroza je ocenila da 2014. predstavlja „veliko finale“ negativnih pojava koje su prisutne na medijskoj sceni Srbije.

Stvari protiv kojih smo se borili ne samo da se ponavljaju već postaju gore. Ovo je veliko finale pojava koje su deset godina prisutne u medijima. Nismo se dovoljno bunili protiv pritisaka na novinare koji su kulminirali u novembru ukazala je ona, dodajuć i da u svemu tome nije bilo pošteđenih, „jer je svako ko je percipiran kao protivnik vladajuće političke opcije ili tabloida razapet na medijski krst“.

Skroza je navela slučajeve glumca Gorana Jeftića i novinarke Olje Bećković kao primere ljudi koji su na naslovnim stranama pojedinih novina optuženi ili oklevetani za nešto što ni pred jednom zvaničnom institucijom nije dokazano.

O slučaju Gorana Jevtića, koga je dnevni list Blic osudio zbog navodne obljube maloletnika, ne poštujući pri tome pravo na pretpostavku nevinosti, raspravljala je Komisija za žalbe Saveta za štampu, koja je odlučila da je taj list spornim tekstom prekršio Kodeks novinara Srbije istakla je Skroza.

Prema njenim rečima, podjednako je zabrinjavajući i tekst „Informera“ o saobraćajnoj nesreći u kojoj je stradalo troje mladih, a u kojoj je povrede zadobio sin novinarke Olje Bećković.

Na naslovnoj strani Informera stoje navodne reči Olje Bećković: Dobro je, moj sin Luka je uspeo da izvuče živu glavu. U formalnopravnom smislu, taj list nije učinio ništa loše, ali je očigledna namera da se Olja Bećković optuži i ocrni kao majka i javna ličnost rekla je Skroza.

Kako je istakla, tabloidi su tokom 2014. godine objavili „nekoliko antologijskih primera veličanja velikog vođe“.

Dodala je da „bombastični naslovi“ o politici, kriminalu ali i vremenskoj prognozi „stvaraju utisak o postojanju velikog brata koji nas drži pod stalnim pritiskom“.

Medijski analitičar Dražen Pavlica bavio se temama i načinom istraživanja na javnim TV stanicama, konkretno o prvih pet epizoda emisije „Beograd na vodi“ Studija B. Kako je rekao, primetno je odsustvo istraživačkog novinarstva i kritičkih uvida, „a preovladavala su prigodna pitanja i banalna zapažanja, dok je voditeljka dozvolila gradonačelniku da vodi neku vrstu repetitivnog monologa“. KAS od 2006. godine predstavlja kvartalne preseke stanja u srpskim medijima.

Predstavljajući rezultate ankete sprovedene među 128 članova NUNSa i UNSa, Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) rekao je da nešto više od polovine ispitanika smatra kako novousvojeni zakoni nisu pozitivno uticali na stanje medija u Srbiji.

„Pink i Informer se ističu u ovom istraživanju kao provladini mediji, a njima uz rame su Kurir i Večernje novosti. Na drugom delu kontinuuma su Radio Beograd i Radio B92, Politika i Danas“, rekao je Gavrilović i dodao da u izveštajima pojedinih televizijskih stanica, premijer Aleksandar Vučić nije imao nijednu negativnu sekundu.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

U Srbiji je ove godine zabeleženo 18 napada na novinare, pokazuje baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U devet slučajeva reč je o fizičkim napadima, a novinari su bili izloženi i verbalnim pretnjama i ugrožavanju imovine. Baza NUNS-a obuhvata podatke za period od 2008. godine do danas i beleži 360 slučajeva napada na novinare, a predstavljena je sredinom septembra na konferenciji „Bezbednost i zaštita novinara – poziv na akciju“.

Najviše napada zabeleženo je 2008. godine – 144 slučaja. Sledeće godine zabeleženo je 36 napada, dok je 2010. prijavljen jedan atak manje. Osamdeset incidenata bilo je 2011, a 31 napad dogodio se 2012. Prošle godine evidentirana su 22 napada na novinare. Na meti napadača češće su bili muškarci nego žene, pokazuju podaci kojima raspolaže NUNS.

Zbirka podataka je nastala „kao opomena društvu i državi da nema vladavine prava i slobode dok su novinari ugroženi“, ističe predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

Cilj baze „Napadi na novinare“ jeste da informiše javnost o incidentima koji su se dogodili u prethodnim godinama i služi, kako je objašnjeno, kao osnov za kreiranje budućeg NUNS-ovog mehanizma praćenja svega što se dešava pošto se ugrozi bezbednost novinara.

Među napadima na novinare u Srbiji najviše pažnje tokom proteklih nekoliko meseci privukao je slučaj Davora Pašalića, urednika agencije Fonet, koga su početkom jula u Novom Beogradu trojica mladića napala i tražila mu novac, a potom ga brutalno pretukla i vređala na nacionalnoj osnovi.

Povodom tog slučaja odmah se oglasio ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović koji je policiji naložio da što pre ispita i utvrdi okolnosti napada na Pašalića, uz obećanje da će „policija preduzeti sve mere kako bi počinioci u nakraćem roku bili identifikovani i kažnjeni u skladu sa zakonom“.

Bez obzira na obećanja nadležnih, ni posle dva meseca od napada na Pašalića nije se mnogo odmaklo u istrazi, upozorava NUNS.

Novinarska udruženja, NUNS i UNS (Udruženje novinara Srbije) redovno apeluju na nadležne državne organe da reše ovaj i slične slučajeve napada na novinare, ali se, za sada, istraga odvija prilično sporo.

„Imamo problem sa sudskom praksom, čak i u vrlo jasnim slučajevima kada se napadač otkrije. Sudska praksa u Srbiji je takva da napadači dobijaju minimalne kazne, što prosto deluje stimulišuće eventualnim nasilnicima“, upozorava Vukašin Obradović.

Predsednik NUNS-a posebno ističe nekorektan odnos pojedinih političara prema novinarima, ocenjujući da oni doprinose stvaranju „atmosfere linča“.

Kao jedan od negativnih primera Obradović navodi slučaj ministra bez portfelja zaduženog za vanredne situacije Velimira Ilića koji je pre nekoliko meseci, nezadovoljan postavljenim pitanjem, vređao novinarku Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) Milicu Šarić, nakon čega joj se izvinjavao i slao joj ruže.

Među svežijim primerima su verbalni napadi i pretnje novinarima niškog portala „Južne vesti“, početkom septembra, nakon objavljivanja teksta o optužbama zamenika gradonačelnika Niša Ljubivoja Slavkovića.

On je novinare niškog portala optužio da su „strani plaćenici“ i dodao da zna ko su njihovi „nalogodavci“. Nakon toga, na fejsbuku su osvanule pretnje upućene novinarima „Južnih vesti“,

Novinari su meta napada svuda u svetu. Međunarodnu javnost su u proteklih par meseci potresle vesti o ritualnim ubistvima američkih i britanskih novinara i mirovnih aktivista koje su zarobili džihadisti u Siriji, a u sukobima u Ukrajini do sada je ubijeno šest predstavnika medija.

Član Komiteta za zaštitu novinara pri Savetu Evrope i predstavnik za slobodu medija Evropske federacije novinara Vilijam Harsli smatra da važnu ulogu u zaštiti novinara imaju međunarodni dokumenti koji garantuju slobodu govora i medija, ali upozorava da je, uprkos medijskoj demokratiji koja vlada na internetu, sloboda medija veoma ugrožena.

„Živimo u paradoksu. Imamo više slobode govora nego ikada, ali je sloboda medija najmanja u poslednjih deset godina“, zaključuje Harsli.

Tekst je objavljen na sajtu euractiv.rs.

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Prvobitni predloženi rok za privatizaciju medija bio je najpre dve godine od usvajanja novog zakona o javnom informisanju. Potom je u nacrtu tog zakona rok skraćen i konkretizovan – do 31. decembra ove godine. Imajući u vidu da je zakon još u izradi, odnosno da njegovo usvajanje kasni već mesecima, nerealno je očekivati da se država povuče iz vlasništva 81 medija do kraja godine. Naročito, jer se ne zna ni kada će tačno zakon biti usvojen, a najavljeno je u drugoj polovini godine.

Rok za privatizaciju će, samim tim, morati da bude produžen, a to će, kako nezvanično objašnjavaju u Ministarstvu kulture i informisanja, zavisiti od zakona o privatizaciji koji se trenutno nalazi na javnoj raspravi, a koji daje rok za privatizaciju celokupnog društvenog kapitala u zemlji do 31. decembra 2016. godine.

Čekajući zakonske propise

U Ministarstvu privrede objašnjavaju da nacrtom zakona o privatizaciji nisu predviđene posebne odredbe koje se odnose na privatizaciju medija, već da su ponuđena rešenja za nastavak i okončanje transformacije društvenog, odnosno državnog kapitala, kroz različite modele, metode i mere. „Privatizacijom medija posebno se bave medijski zakoni – o javnim servisima, javnom informisanju i elektronskim medijima, pa bi s tim u vezi trebalo da se obratite Ministarstvu kulture i informisanja u čijoj je nadležnosti izrada ovih zakona“, ističu u Ministarstvu privrede, dok s druge strane u Ministarstvu kulture nemaju zvaničan komentar o tome kada i kako će morati da se privatizuju mediji u Srbiji. Jedan od razloga je i što se medijski zakoni trenutno nalaze u Briselu na čitanju, nakon čega Evropska komisija treba da pošalje svoje sugestije.

Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković nedavno je izjavio da je u državnom vlasništvu 81 medij koji čeka privatizaciju ili je u nekoj fazi privatizacije. On je na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje rekao da prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima između 1.300 i 1.400 medija, a da je u oko deset odsto počelo povlačenje države iz vlasništva.

I dok se čeka šta će i kako nadležni u Srbiji da reše privatizaciju medija, predlozi koji se mogu čuti iz medijske javnosti su različiti. To i ne treba da čudi pošto iskustva privatizacije medija prethodnih godina nisu bila najpozitivnija – mediji su gašeni, a ljudi ostajali bez posla. Zato danas svi imaju opreza – jedni se slažu da treba privatizovati medije ali pod određenim uslovima, drugi su apsolutno protiv, dok pojedini predlažu delimičnu privatizaciju ili formiranje regionalnih i lokalnih javnih servisa.

NUNS: Moramo biti realni

Predsednik Nezavisnog udruženja Srbije (NUNS) Vukašin Obradović ističe da smo izgubili „tri dragocene godine za preganjanje“ o tome da li je potrebna privatizacija državnih medija. Umesto da se ovaj period, kako smatra, iskoristi kako bi se osigurali uslovi da se ne ponove greške iz prethodne privatizacije, predstavnici medija čiji su osnivači lokalne samouprave, okupljeni u Kragujevačkoj inicijativi i Koaliciji zaposlenih u medijima (ZUM), trošili su svoju i tuđu energiju uporno insistirajući da i dalje ostanu na državnim jaslama.

„Predlagali smo razgovore o uslovima, načinu, rokovima za privatizaciju, ali, nažalost, volje za takav dijalog nije bilo na drugoj strani. Sada, pritisnuti rokovima, plašim se da nećemo imati mnogo izbora i moraćemo da prihvatimo rešenja koja će biti ponuđena, najpre, kroz Zakon o privatizaciji, a zatim i Zakon o javnom informisanju“, ocenjuje Obradović.

Prema njegovim mišljenju, privatizacija medija i prelazak sa budžetskog na projektno finansiranje treba da budu usklađeni, ali i da zaposlenima treba omogućiti što povoljnije uslove za mogućnost kupovine većinskog paketa akcija. „Smatram da je nerealno insistirati na utvrđivanju procenta koji bi lokalne zajednice izdvajale za informisanje. Plašim se da nemamo odgovor na kontrargument koji glasi: da li to znači da će isto pravilo važiti i za kulturu, obrazovanje ili zdravstvo. Treba tragati za drugačijim mehanizmima koji će obavezati lokalne zajednice da izdvajaju potrebna sredstva za informisanje na lokalu“, napominje predsednik NUNS dodajući da moramo biti realni i da „Srbija nema tržište za ovoliki broj medija“.

UNS: Polovinu kapitala zaposlenima

Dosadašnja privatizacija medija pokazala je, kako kaže generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović, vitalnost lokalnih štampanih medija koji su opstali čak i kada su dobili „loše gazde“. I posle raskida privatizacija zbog neispunjavanja ugovornih obaveza novih vlasnika, dodaje on, u ponovljenoj privatizaciji održale su se Subotičke novine, Kikindske novine, Pančevac, Timok, ali da je, s druge strane, preživaljavanje elektronskih medija izuzetak a ne pravilo.

„Na osnovu dosadašnje privatizacije i primera smatramo da zakon o javnom informisanju i medijima mora da garantuje minimalno izdvajanje od dva odsto budžeta gradova i opština za projektno finansiranje lokalnih i regionalnih medija. Taj novac treba da raspodeljuju komisije u čijem sastavu većinu treba da čine predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja. Osim pomenutog načina projektnog finansiranja smatramo da zaposleni treba da dobiju bez naknade 50 odsto kapitala medija koji se privatizuju (umesto predloženih 30), a da pri prodaji preostalih 50 odsto imaju pravo preče kupovine po fer tržišnoj ceni“, navodi Brajović.

Bojazan da neće biti zainteresovanih kupaca medija pod ovim uslovima, prema njegovim rečima, je tačna što je u stvari i cilj inicijative UNS. Ukoliko bude nastavljena dosadašnja privatizacija, nestanak sadašnjih neprivatizovanih medija je izvestan, zaključuje Brajović.

KG inicijativa za regionalne servise

Zbog, kako navode, važnosti lokalnih i regionalnih emitera za građane u ovim sredinama Kragujevačka inicijativa ostaje pri stanovištu da najznačajnije lokalne i regionalne medije treba transformisati u regionalne javne servise, a ne privatizovati. Međutim, ukoliko stav države ipak bude izričita privatizacija svih medijskih kuća, u ovoj inicijativi su uvereni da bi zarad zaštite javnog interesa ova javna preduzeća najpre trebalo pripremiti, odnosno konsolidovati finansijski, kadrovski i tehnički.

„Kragujevačka inicijativa smatra da je potrebno izvršiti finansijsku konsolidaciju i otpis dugova prema državi, njenim organima i institucijama, obezbediti budžetska sredstva za finansiranje socijalnog programa, zatim pružiti pomoć u pripremama za digitalizaciju kroz povoljne kredite i subvencije“, objašnjava Jovanka Marović, predstavnica Kragujevačke inicijative i direktorka JP RTV Kragujevac.

Ona dodaje i da treba propisati obavezu lokalnim samoupravama da godišnje iz budžeta izdvajaju dva odsto za javno informisanje na svojoj teritoriji. Osim prodaje kapitala i imovine, prema njenim rečima, treba predvideti privatizaciju medija po modelu po kojem se privatizuju za državu strateški važna preduzeća, zbog specifične delatnosti trebalo bi pažljivo odmeriti ekonomski i javni interes.

SINOS: EU ne traži privatizaciju

I Sindikat novinara Srbije (SINOS) protivi se privatizaciji medija zalagajući se za regionalne i lokalne javne servise. Predsednica tog sindikata Dragana Čabarkapa naglašava da EU ne traži povlačenje države iz vlasništva u medijima u Srbiji, već insistira na transparentnom vlasništvu i finansiranju. Ona podseća da Komitet ministara Saveta Evrope svojim članicama sugeriše osnivanje regionalnih i lokalnih javnih servisa, jer „oblikuju svakodnevno okruženje stanovnika i u velikoj meri određuje kvalitet života građana života“.

„Iz Ministarstva za informisanje i kulturu, ali i iz medijskih asocijacija i udruženja uveravali su nas da svi mediji u Srbiji moraju da budu privatizovani, jer tako nalažu evropski propisi. Dokumenti Saveta Evrope pokazuju da to nije tačno. Dosadašnja privatizacija medija ostavila je katastrofalne posledice: mediji su ugašeni, lokalna javnost je ostala bez informacija značajnih za njihovu sredinu, a naše kolege bez posla. Čiji je, onda, interes da se lokalni mediji ugase i zašto smo obmanjivani da to od nas zahteva Brisel, pitanja su na koja očekujemo odgovore od zagovornika privatizacije medija“, ističe Čabarkapa podsećajući da je od 56 do sada privatizovanih medija samo privatizacija Radio Srbobrana ocenjena pozitivno.

Tekst proizveden u okviru projekta Besplatna pravna pomoć koji od 2011. godine podržava organizacija Civil Right Defenders.

Izvor: NUNS

Nagrada za životno delo Udruženja novinara Srbije dodeljena je preminulom generalnom direktoru Radio-televizije Srbije Aleksandru Tijaniću.

Predlog za dodelu nagrade Tijaniću podneo je glavni urednik Informativnog programa RTS-a Nenad Stefanović, koji je u obrazloženju napisao da su mnoge Tijanićeve kolumne preživele decenije i postale prednacrt istorije i da su se za njegove tekstove „otimali i prijatelji i neprijatelji“.

„Tijanić je imao temperament koji ne može da se penzioniše, vizije koje mu nisu dale da miruje, nije želeo da živi kao dosadni starac koji gnjavi druge“, naveo je Stefanović.

Nagrada je dodeljena na svečanosti obeležavanja 132.godišnjice Udurženja novinara Srbije. U ime Tijanićeve porodice, nagradu je primila ćerka Zara.

Prema rečima predsednice UNS-a Ljiljana Smajlović – važno je da novinari odaju priznanje Tijaniću.

„Ja volim da kažem da je on bio jedan od onih ljudi koji je umeo da pokaže političarima da je naš posao da ih povremeno i na smrt preplašimo, da ih ugrzemo za ruku, da budemo taj pas koji laje i koji upozorava. Tijanić je to umeo da radi na način na koji mislim da će nam nedostajati“, rekla je Ljiljana Smajlović za RTS.

Nagradu Bogdan Tirnanić za komentar dobio je kolumnista dnevnog lista „Politika“ Miroslav Lazanski.

„Veliko je priznanje dobiti nagradu koja nosi Tirketovo ime. Ovo je nagrada i listu „Politika“ koji mi dozvoljava da pišem to što pišem,“ rekao je Lazanski.

Dobitnik nagrade “Dimitrije Davidović” za uređivanje Budimir Ninčić iznenađen je odjekom izveštavanja.

„Mislio sam da to što mi u Čaglavici radimo ovde nikoga ne interesuje. Drago mi je što se pokazalo da nisam bio u pravu“, istakao je Ninčić.

Nagrada „Laza Kostić“ za izveštaj uručena je novinarki frankfurtskih „Vesti“ Jeleni Petković.

„Poseban je osećaj kada nagradu dobijete od kolega, naročito kada je dobije medij koji se ne čita ovde i koji je namenjen dijaspori“, navela je Petkovićeva.

Godišnja nagrada „Laza Kostić“ za reportažu uručena je reporterki „Večernjih novosti“ Mileni Marković koja je istakla da je imala sreću što radi u mediju koji neguje ovu novinarsku formu i što je imala od koga da uči.

Specijalna nagrada za publicistiku „Žika M. Jovanović“ i nagrada „Laza Kostić“ za fotografiju nisu dodeljene jer je žiri ocenio da nije pristiglo dovoljno kvalitetnih radova.

Žiri je odlučio da se dodeli specijalno priznanje Ruži Helać za serijal istraživačkih emisija o zaštiti životne sredine „Zelena patrola na delu“.

„O priznanjima uvek više govori sastav žirija nego dobitnici. Ovaj žiri je prepoznao važnost angažovanog novinarstva u oblasti zaštite životne sredine,“ rekla je Ruža Helać.

UNS je dodelio i specijalna priznanja kolegama koji su više od 50 godina članovi UNS-a Mariji Tarjević, Anđelku Dragojeviću i Nedeljku Papiću.