Pravilnik o izmenama i dopuni Pravilnika o prelasku sa analognog na digitalno emitovanje televizijskog programa i pristupu multipleksu objavljen je u „Službenom glasniku“, a njime je predviđeno pomeranje rokova za gašenje analognih servisa.

Umesto tri, predviđeno je šest termina za to, a konačni rok za prelazak na digitalno emitovanje, koji je predviđen sredinom juna, ostaje isti.

Elektronski mediji, odnosno radio i televizija u Republici Srpskoj prvenstveno se razlikuju u oblicima vlasništva. Zbog specifičnosti političkog sistema Bosne i Hercegovine, na teritoriji Republike Srpske postoje dva javna servisa: Radio televizija Republike Srpske (RTRS) kao entitetski javni servis i Radiotelevizija Bosne i Hercegovine (BHRT) kao javni servis na nivou države. Osim njih, u medijskom sistemu postoje i privatne (komercijalne) televizije koje se finansiraju isključivo od reklama. Javni servisi se finansiraju iz pretplate koju plaćaju građani BiH i od reklamnog programa, s tim što BHRT dobija 50 odsto pretplate, a entitetski javni servisi dobijaju po 25 odsto (RTRS i FTV).

Prema istraživanjima Instituta za društvena istraživanja Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke, gotovo 97% ispitanika se izjasnilo da gleda televiziju, a najčešće provode od 2 do 3 sata ispred televizijskog prijemnika (35,77%). Međutim, interesantan je podatak da gotovo 10 odsto ispitanika provodi 4 sata i više ispred televizije, što je u skladu sa istraživanjima koja zastupaju tezu da je televizija medij koji igra značajnu ulogu u procesu socijalizacije (na primjer, teorija kultivacije).

Što se tiče gledanosti pojedinih TV kanala, ispitanici su odgovarali na pitanje: Koji televizijski kanal najčešće i najviše gledate? Dakle, ne radi se o ispitivanju gledanosti preko piplmetara ili o merenju stepena poverenja. Rezultati kažu da se u Republici Srpskoj najčešće gleda BN televizija (27,87%), a zatim slede RTRS sa 20%, ATV sa gotovo 12% i RTS sa 9%. Neku drugu televizijsku stanicu izabralo je 9,93%.

Kako bi se dobila celovita slika gledanosti centralnih informativnih emisija, TV dnevnici su podeljeni po terminima emitovanja: 18:30 do 19:00 (I grupa), 19:00 do 19:30 (II grupa) i 19:30 do 20:00 sati (III grupa). Prema podacima istraživanja, situacija je sledeća:

I grupa: 71,52% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledaniji je Info Top na Pink BH sa 6,31%;

II grupa: 50,09% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledanije su Vijesti na Alternativnoj Televiziji sa 36,9%, a drugi je dnevnik na BHT1 sa 5,72%;

III grupa: najgledaniji dnevnik u ovom terminu je Dnevnik 2 na RTRS (35,54%), drugi je Dnevnik 2 na BN (30,12%), dok 23,97% ne gleda dnevnik u ovom terminu.

Podaci o centralnim informativnim emisijama ističu malu gledanost dnevnika koji se emituju prije termina 19:30, kao i relativno mali udeo dnevnika BHRT. Imajući u vidu podatak da se najčešće gleda BN televizija, a da je nagledaniji dnevnik RTRS – ističe se uticaj i značaj javnog servisa entiteta na kreiranje dnevnog reda.

Kada je u pitanju radio, njegov uticaj je relativno nizak, što pokazuju rezultati istraživanja. Naime, svakodnevno radio sluša 19,39% ispitanika, dok 40,13% sluša samo povremeno – 25,79% nikada ne sluša radio. Najčešće se sluša BN radio (30%), zatim slede Radio Republike Srpske (14,66) i Radio Big 2 (8,82%).

Istraživanje je sprovedeno u periodu od 26. do 28. septembra, na uzorku od 1.136 ispitanika. U istraživanju je učestvovalo 15 istraživača – anketara. U istraživanju je korišten višefazni skupni slučajni uzorak (multi-stage cluster random sample) u koji je bilo uključeno šezdeset naseljenih mesta i mesnih zajednica širom Republike Srpske. Granica greške na ovom uzorku iznosi +/- 3%. Pitanja su zatvorenog tipa, ispitanici su popunjavali upitnik samostalno ili uz pomoć anketara (intervju).

Izvor slike: flickr.com/espensorvik

Iako nije poslednja po modernizaciji svog radiofrekventnog spektra (BIH takođe ima problema) Srbija prilično kasni u ovom procesu, a razlozi za to su uglavnom bili finansijske i tehničke prirode.

Najkasnije od 15. juna dogodine, svi TV kanali imaće značajno kvalitetniji prijem signala, kvalitet tona i slike i mnogo više TV programa u ponudi, što je rezultat primene savremene tehnologije i optimizacije resursa.

To je korist za građane. Država će svoju korist steći raspodelom i najverovatnije visokom cenom naplate upražnjenih resursa u etru. Ipak, vrlo malo razgovora se vodi na temu prilagođavanja i razvoja televizijskih emitera.

U svojevrsnom medijskom „novogovoru“ TV stanice se više ne zovu emiteri, niti mediji, već se nazivaju „pružaoci audiovizuelnih usluga“!

Da li ovo „prekrštavanje“ naših televizija, kako nacionalnih, tako i svih onih regionalnih i lokalnih, predstavlja birokratsku formalnost ili najavljuje dublje promene, značajno je pitanje.

Osim poneke izjave tehničkih autoriteta o tome da će televizije imati bolji kvalitet slike i tona, kao i bolju pokrivenost, značajnijih izjava niti prognoza nema. A šta bi za televizije moglo biti značajno, pa i presudno u kontekstu digitalizacije?

Proces će obuhvatiti ukupno 120 TV stanica koje sada emituju programe preko mreže zemaljskih predajnika. Od toga su sedam programi nacionalne pokrivenosti, dve pokrivaju Vojvodinu, 28 emituje regionalne programe, dok 83 emituju lokalne programe, uglavnom za područja svojih opština.

Već površna istraživanja i analize poslovanja ovih televizija ukazuju na velike razlike u njihovom tehničkotehnološkom i programskom statusu. U grupu onih koji malo bolje stoje sa opremom i resursima spadaju programi javnih servisa i televizije komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću.

Svi ostali su daleko ispod modernih tehnoloških standarda, a većina njih ispod donjeg praga neophodnih resursa za rad. Ovakvo stanje najčešće se obrazlaže kao posedica veličine tržišta na kome svaka od TV funkcioniše kao i razlikama u pristupu profesiji od strane vlasnika ovih medija.

Ukupni prihodi od oglašavanja, koje sve televizije ubiraju kao dominantan poslovni prihod, proteklih godina beleže značajan pad tako da se brojka sa nekadašnjih 250 miliona, svela na oko 100 miliona evra ukupne godišnje potrošnje na TV oglašavanje u Srbiji.

Posebno su pogođene manje televizije, jer nemaju pristup glavnim televizijskim oglašivačima. Praksa da samo velike televizije imaju pravo na velike reklamne kampanje i oglašivače ukorenjena je u Srbiji najviše zahvaljujući nepoštovanju Zakona o oglašavanju i Zakona o radiodifuziji.

Kršenjem odredaba o maksimumu reklama po satu programa nacionalne televizije pokupile su glavninu prihoda od velikih oglašivača, a regionalne i lokalne TV ostale su na beznačajnim svotama lokalnih reklamnih budžeta. O ovom problemu u proteklim godinama nijedna vlast nije želela da razgovara, a merenje prekomernih reklama pokazivalo je da veliki „gutaju male“.

Da apsurd bude veći, u kršenju reklamnog vremena isticao se javni servis, a pritom je imao prihode iz TV pretplate i državnog budžeta, što govori o lošem sistemu, a ne lošem javnom servisu. Pored toga, nedovoljna državna pomoć ne predstavlja prihod koji u značajnoj meri može da unapredi programske resurse.

Novac koji svake godine država dodeli medijima kroz projektno finansiranje predstavlja napredak u načinu finansiranja i on jeste pozitivna tekovina savremene politike koja se mora podržavati i dalje unapređ ivati.

Međutim, velikom broju televizija, posebno onim malim, ova pomoć, i kada je dobiju, nije dovoljna. Na istom tragu postoji intencija države da pronađe način kako naterati lokalne samouprave da odreše kesu prema svojim medijima pa i lokalnim televizijama.

Mogu li regionalne i lokalne televizije preživeti digitalizaciju i da li je digitalizacija šansa za njih? Odgovori na ova pitanja zasad muče jedino vlasnike i novinare lokalnih i regionalnih televizija, ali razgovora na ovu temu još uvek nema.

Digitalizacijom spektra najavljeno je višestruko povećanje broja raspoloživih TV programa u domaćinstvima koja koriste zemaljsku difuziju. Država je najavila da će se ukinuti striktna razlika između lokalnih i regionalnih televizijskih stanica, a da će od sada svi nastaviti da rade kao regionalni programi.

Pojam „region“ u ovom smislu podrazumeva geografsku oblast u kojoj je tehnički omogućeno emitovanje svih tamošnjih signala u zajedničkom multipleksu. Prema odredbama medijske strategije, kao i tehničkim rešenjima digitalizacije, u Srbiji će postojati 15 takvih digitalnih regiona.

To znači da će se u svakom od tih regiona istovremeno u svim gradovima i selima emitovati svi tamošnji televizijski programi, bez obzira odakle se emituju i koju vrstu lokalne/regionalne dozvole sada poseduju. Za građane to je sjajna vest jer dobijaju sve komšijske TV stanice i to skoro besplatno, to jest za cenu RTV pretplate. Za operatera digitalne platforme to znači povećanje prihoda kroz naplatu usluge digitalnog emitovanja, koje će sve televizije morati da plaćaju a koja za sada nije drakonska.

Ali, šta ta situacija predstavlja za televizijske stanice, posebno one najmanje – lokalne koje će se naći u situaciji da njihov program prati i veći broj gledalaca od projektovanog, ali i da sami imaju konkurenciju veću od projektovane? Hoće li povećanje programske ponude na tržištu televizija smanjiti cenu njihovih usluga pa i cenu oglašavanja?

Rezultati procesa digitalizacije predstavljaju dinamičan napredak čije posledice će tek menjati medijasferu. U tom smislu sada već možemo govoriti o progresu koji značajno prevazilazi obime postojeće (ili već zastarele?) medijske strategije u Srbiji. Iako je doneta sa rokom važenja do 2016. godine postojeća Strategija razvoja medija već je zastarela i njoj je potrebno temeljno inoviranje i modernizacija. U tom smislu tema za razmišljanje medijskim autoritetima Srbije, već danas, jeste okupljanje snaga na dubljem i dalekosežnijem promišljanju budućnosti i značaja medija, posebno elektronskih.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: UNS

Najgledanija dečja emisija na našim televizijama je „Priče iz Nepričave” koja dostiže prosečnu gledanost Dnevnika 2 na RTS 1, a najomiljeniji crtani film je „Sunđer Bob Kockalone” koji se emituje na TV B 92. Analiza koju su sproveli Unicef i Udruženje novinara Srbije (UNS), u okviru projekta „Dečji TV program u Srbiji: kakva je trenutna situacija i kako postići bolji kvalitet i veću raznovrsnost TV sadržaja za decu”, pokazala je da se najgledanije dečje emisije emituju na Javnom servisu, uglavnom u dane vikenda i u onom periodu dana kad je najverovatnije da će deca predškolskog i školskog uzrasta moći da ih prate. Međutim, najomiljeniji dečji sadržaji na TV ipak su crtani filmovi: „Sunđer Bob Kockalone”, „Štrumpfovi”, „Pingvini sa Madagaskara” i „Kung Fu Panda”, koji se prikazuju na TV B 92.

Istraživanje koje je rađeno na uzorku od 412 roditelja i 458 dece, starosti od devet i 11 godina u četiri seoske/prigradske škole i šest gradskih škola tokom septembra i oktobra u Beogradu, Nišu i Novom Sadu pokazalo je da više od polovine dece ispred TV ekrana dnevno provede između jednog i dva sata, a svako deseto dete ispred malog ekrana provodi dva do pet sati dnevno.

Kada bi se deca našla u ulozi profesora, prosečna ocena kojom bi ocenila dečji program bila bi 3,77 – na skali od jedan do pet, ali činjenica je da dečaci pokazuju značajno manji stepen zadovoljstva TV sadržajima od devojčica. Sa druge strane, devojčice su te koje provode značajno više vremena u gledanju televizije.

Na pitanje „Šta najviše voliš da gledaš na TV?” deca horski odgovaraju: crtane filmove, tinejdžerske serije i sportski program. Polovina mališana kaže da najviše voli emisije iz dečjeg programa, petina njih prati sve što se daje na TV, a 20 odsto njih navodi da najčešće gleda ono što gledaju i ostali ukućani. To u prevodu znači da čak 44 odsto dece bez ograničenja gleda sadržaje od kojih mnogi nisu za njihov uzrast. Deca iz seoskih i prigradskih sredina češće na TV prate sve što prate i ostali ukućani i dominantno gledaju crtane filmove, dok raznovrsniji program gledaju deca iz gradskih sredina koja prate i dokumentarni, obrazovni i sportski program.

Analizirajući dečji program u ukupnom programu televizija sa nacionalnom frekvencijom, od 1. januara do 30. aprila ove godine, autori istraživanja došli su do zaključka da su emiteri trećinu svog programa posvetili sadržajima za decu. Analiza koja je obuhvatila dva javna servisa – RTS i Radio-televiziju Vojvodine, koji imaju zakonske obaveze emitovanja programa za decu, kao i komercijalne emitere – Prvu, B 92, Pink, Hepi i Hepi kids i tri kablovska kanala specijalizovana za dečji program: Minimaks, Ultra i „Mini ultra”, pokazala je da najveći procenat, odnosno 65 odsto od ukupno emitovanog programa za decu, čine crtani filmovi.

Istraživanje je pokazalo da roditelji ne prate dovoljno šta im deca gledaju na TV, niti sa njima dogovaraju i planiraju šta će da gledaju. Skoro 80 odsto dece izjavljuje da samo bira šta će da gleda na TV, a oko 70 odsto roditelja kaže da ne odlučuje šta će dete da gleda, ali da ipak prati šta mališan prati. Međutim, svaki treći roditelj navodi da ne zna koje emisije njegovo dete gleda. Podatak da deca roditelja sa višom školskom spremom manje vremena provode gledajući TV od dece roditelja sa nižom školskom spremom u skladu je sa nalazom da više obrazovani roditelji pokazuju manje zadovoljstvo TV sadržajima.

Roditelji nisu zadovoljni ponudom TV sadržaja za decu

Istraživanje je takođe pokazalo da većina roditelja nije zadovoljna ponudom TV sadržaja za decu: 15 odsto njih navodi da su ovi sadržaji izuzetno loši, a trećina mama i tata smatra da su loši. Na pitanje – kako bi rečju opisali program za decu, najveći broj roditelja navodi da TV program za decu najbolje opisuje reč „nasilan”, zatim sledi reč „zabavan”, pa reč „dangubljenje”. Malo roditelja dečji program opisuje kao „obrazovni” i „koristan”.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Nakon krize u štampanim medijima, strah se širi i među televizijskim novinarima. Pogotovo mladi u Americi retko gledaju „klasičnu“ televiziju. U Njujorku su se sastali stručnjaci razmatrajući TV koncepte budućnosti.

Prvo dobra vest: nećemo razgovarati o novinama i časopisima“, šali se Ejmi Mičel iz Instituta za društvena istraživanja PEW Research na maloj pozornici Univerziteta u Njujorku. Iako je Amerikancima televizija još uvek glavni izvor informacija, televizijsko novinarstvo nema razloga za optimizam. „Amerikanci još uvek vole da gledaju televizijske vesti. Ali televiziji kao takvoj opada popularnost. I to prilično brzo“, tvrdi Mičel.

 

Istraživanja instituta PEW pokazuju da je pre osam godina 42 odsto gledalaca mlađe publike (od 18 do 29 godina) gledalo vesti, a danas to čini manje od 30 odsto. Stoga Džef Džarvis zahteva „hrabre, nove vizije“ za televiziju budućnosti. Ovaj profesor novinarstva ugostio je televizijske reportere, producente, studente, preduzetnike i naučnike sa univerziteta, kako bi zajedno razmotrili kakva je budućnosti ovog medija.

„Hrabre, nove vizije“

Ne želimo da potkopavamo televiziju, već da je iznova otkrijem“, rekao je Džarvis okupljenima. Novinski izdavači su, smatra on, počeli očajnički da razmišljaju o novim mogućnostima kada je već bilo prekasno, a televizija, prema njegovom mišljenju, mora da deluje pre nego što se počne sa očajavanjem. Prema geslu: kukanje i psovanje je zabranjeno! Umesto „razglabanja“ o starom sistemu, svi učesnici razgovora imaju po pet minuta da predstave svoju ideju.

Dženi Hogan je dugo godina bila voditelj. Ona predlaže igru televizijskih vesti u kojoj su gledaoci i voditelji u interakciji. Televizijski reporter Mark Brigs veruje u personalizovane televizijske vesti i oslanja se na jeftinu tehnologiju za inovacije.

Riad Minti je osmislio platformu društvenih medija za arapsku televizijsku stanicu Al Džazira. Njega zanima u kakvoj su interakciji gledaoci sa televizijskim vestima. „Kako mogu da unapredim raspravu i učinim vesti mobilnijim?“, pita se Minti.

Težina i značaj razgovora sa gledaocima ističe i Tom Kini, voditelj Blumberg vesti. On veruje da je to jedino što gledaoci žele. „To je nešto što smo uvek iznova proveravali. Ne žele ništa drugo osim toga“, zaključuje Kinii.

Vesti moraju biti ličnije

Dva pojma koja se uvek pojavljuju u brojnim jezicima: „lično“ i „društveno“. Pojmovi se odnose na kratke vesti prilagođene korisnicima, koje mogu lako da se podele i šire društvenim mrežama i o kojima se može raspravljati. Dvadesetak predloga učesnika seže od aplikacija za mobilne telefone i uređaje do koncepata emisija za „klasičnu“ televiziju.

Tačkest (TouchCast) je program uz pomoć kojeg reporteri preko Ajpeda mogu da proizvode sopstvene emisije vesti – neka vrsta televizijskog studija koji može da stane u tašnu, uključujući i prompter za reportera. „Znanje reportera je idealno za formate koji deluju kao zabava“, objašnjava Edo Segal, koji je učestvovao u izradi ove aplikacije.

„Kažemo ‘izguglaj ovo’ ili ‘pogledaj na Jutjubu ili ‘Jesi li čuo za ovo?'“, kaže Segal. Tačkest bi ove izraze trebalo da pretvori u u videozapis. Internet sadržaji kao što su karte, internet stranice ili „tvitovi“ se direktno integrišu u video. Ukoliko korisnik više sadržaja, on može da klikne na neku od karata ili link željene internet stranice. U Velikoj Britaniji se u vestima BiBiSija već koristi ovakav sistem.

Novinarstvo kao proces?

„Materijala“ za raspravu nudi još jedna ideja, koju Vajs Njuz primenjuje od marta ove godine. Pomenuti portal je zapravo informativni ogranak kompanije Vajs u Njujorku. „Mi dublje ulazimo u priču i ljude vučemo za sobom dok se priča razvija, umesto da im na kraju pod noge bacimo naš zaključak“, kaže Džejson Mojica, glavni urednik Vajs Njuza.

Vajs je pre 20 godina osnovan kao pank-časopis, danas je poznat po člancima „iz bliza“. Mojica je uveren u ovaj koncept. „Posmatrati novinare dok otkrivaju što se zapravo događa je jednako važno, kao i ono što su na kraju otkrili.“

Zavisno od događaja, kompletan pristup može otići prilično daleko, čak predaleko upozoravaju kritičari. Za prilog „Inside ISIS“ novinari Vajsa su pratili borce džihadske organizacije pod nazivom Islamska država (IS) i time dali puno medijskog prostora njihovim uverenjima. Na taj način je Vajs Njuz mogao da posluži IS-u kao propagandni kanal, kritikovao je jedan novinar iz Njujork Tajmsa tokom o budućnosti televizije.

Novinarstvo „iz bliza“ privlači mlade gledaoce

Ipak, Vajs Njuz svojim konceptom posebno dopire do mladih ljudi, koji sve manje gledaju „linearnu“ televiziju, ali istovremeno sarađuje sa televizijskim kućama kao što su američki kablovski kanal HBO i Špigel TV u Nemačkoj. Džef Džarvis želi da zna zašto se medijska platforma privlači veću pažnju mladih. „Zašto ljudi pljačkaju banke?“, kontrira Mojica. „Jer tamo još uvek ima novac. Sa televizije se može još puno toga odneti i preuzeti.“

Tokom 2012. godine, kompanija Vajse je imala promet od 175 miliona dolara. Ako je verovati osnivaču Šejnu Smitu, firma ima profitnu maržu od 34 odsto. U slučaju da televizija sutra nestane, Vajs će preostaje zajednica obožavalaca na društvenim medijima.

Vajs Njuzu je samo prilog „Inside ISIS“ za mesec dana doneo tri i po miliona klikova na platformi Jutjub. U konkurenciji od pet miliona pretplatnika, Vajs se nalazi među prvih sto Jutjub kanala.

Okrenuti novinarstvo naglavačke

Institucije poput univerziteta koji je ugostio učesnike ove diskusije želi bolje da iskoristi potencijal društvenih grupa koje koriste i ne koriste internet. Čak planira da pokrene novu katedru: „Društveno novinarstvo“. „Moramo da se odmaknemo od ideje da proizvodimo gotove proizvode. To više nije model koji ljudi koriste kako bi tražili odgovarajuće informacije. Novinarstvo je uslužna delatnost za društvo“, poručuje Džarvis.

Kako bismo to i postigli “ novinarstvo moramo da okrenemo naglavačke“, uveren je ovaj stručnjak. Društveno novinarstvo mora konačno da upozna zajednicu za koju radi, kaže Džarvis i dodaje da se tek onda mogu proizvoditi sadržaji, koji će imati željenu publiku.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS