Robert Pikard, direktor istraživanja na Rojters Institutu za studije novinarstva u Oksfordu, kritikuje ulogu i funkciju novinarskih škola.

Pikard je na Rajerson Univerzitetu u Torontu rekao  da u okruženju u kom „profesionalno novinarstvo dosta gubi na funkcionalnosti i značaju za društvo“, kursevi za novinarstvo moraju da pripreme svoje studente unapred da se nose sa budućim izazovima.

„Niko ne može da predviđa budućnost, naravno“, ali akademski profesor „mora da pomogne studentu kako da pronađe, interpretira i usmeri svoj put kroz nju“, kaže Pikard. „To nije nemoguće i obavlja se svakodnevno u drugim profesionalnim programima u poslovanju, inženjeringu i biomedicini“ koji znaju kako da se fokusiraju na „fundamentalna znanja i praksu, sredstva za otkrivanje novih znanja i prakse, i koji znaju kako da revolucionarne tehnologije i praksu koriste na inovativan način zarad ostvarenja ciljeva“. Novinarstvo se podučava na univerzitetima već 150 godina i nije stvorilo osnovnu bazu znanja koje je potrebno.

U trenutnoj krizi, novinarsko obrazovanje je ugroženo time što se suviše prilagođava većini zaposlenih u industriji tradicionalnih medija.  Pikard navodi da „predavači novinarstva ne bi trebalo da učestvuju u projektima koji primarno eksploatišu njihove studente“, jer previše opuštena veza između teorije i tradicionalne novinarske prakse može otežati prilagođavanje novoj realnosti.

Ovo predstavlja veći problem u Nemačkoj nego u SAD-u i Kanadi: univerziteti u Hamburgu i Lajpcigu nadavno su smanjili program za novinarstvo, a dobar deo prakse se i dalje nudi u privatnim novinarskim školama koje su integrisane u velike medijske konglomerate.

Kursevi preduzetničkog novinarstva postaju popularni (u zemljama engleskog i nemačkog govornog područja), ali Pikard kaže da to donosi nov niz problema. „Retko koji od ovih programa podučava neko ko je ikada bio preduzetnik“, kaže Pikard. „ Mnogi zapravo prvenstveno podučavaju studente kako da budu frilenseri.“

I dok škole možda uče ili ohrabruju svoje studente da budu frilenseri, ne uspevaju da pripreme mnoge od najboljih među njima da prežive na brutalnom tržištu za koje se školuju.

Tekst je objavljen u listu Tagesspiegel 10. juna 2014.

Foto: City College Norwich / Flickr Cc

Treći godišnji Izveštaj o digitalnim vestima Rojtersovog instituta pokazuje da kako se količina onlajn vesti povećava, novinari igraju sve značajniju ulogu u stvaranju brenda od vesti i navode čitaoce da plate za njih.

Digitalno doba donelo je promenu posle koje novinar postaje glavni razlog korišćenja ili verovanja određenom onlajn izvoru vesti. Reputacija pojedinih novinara je navedena kao jedan od ključnih razloga zbog kojih bi čitaoci bili spremni da plate onlajn vesti.

U godini kada je novinar Glen Grinvald izašao iz senke i postao zvezda nakon pisanja o izbeglom američkom obaveštajcu, Edvardu Snoudenu, u Izveštaju o digitalnim vestima Rojtersovog instituta za 2014. godinu se navodi da je on deo šireg trenda.

Izveštaj se bazira na istraživanju koje je sprovedeno u SAD-u, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Danskoj, Finskoj, Brazilu i Japanu. Ukupan broj ispitanih je 18.859 odraslih osoba, otprilike 2.000 po zemlji. Ispitivanje je sprovedeno onlajn krajem januara i početkom februara 2014.

U nekoliko zemalja, naročito u Francuskoj, Španiji i SAD-u uloga novinara kao nosioca poverenja se sada smatra skoro jednako bitnom kao uloga novinskog Brenda, odnosno reputacije same medijske kuće.

„To posebno dolazi do izražaja tamo gde su tradicionalne novine slabije ili se suočavaju sa izazovima koje postavljaju sajtovi sa isključivo onlajn vestima, od kojih se mnogi sve više grade oko karaktera i veština kolumniste ili novinara“, kaže autor izveštaja Nik Njuman.

U drugim zemljama kao što su Finska, Nemačka i Velika Britanija, najpouzdaniji izvori ostaju glavni novinski brendovi, ali čak i ovde novinar postaje bitan faktor kod izbora medija.

Rastuća važnost individualnih novinara podstaknuta je lakoćom kojom se nove medijske kompanije stvaraju i distribuiraju sadrža u eri interneta.

„U SAD-u naročito, videli smo niz značajnih kolumnista kao što su Ezra Klajn (Vox Media), Glen Grinvald (First Look Media) i Feliks Salmon (Fusion) da napuštaju glavne medijske kuće kako bi uspostavili direktniji kontakt sa čitaocima“, objašnjava Njuman.

Izveštaj Rojters Instituta takođe pruža dokaze da je kvalitet novinara i reportera bitan faktor da bi ljudi platili za onlajn vesti. Više od trećine ispitanih navelo je novinare kao glavni razlog za povlačenje pretplate na onlajn vesti u Francuskoj (40%) i u SAD-u (35%). Drugi bitni faktori su uloga novinskog brenda u prikupljanju širokog spektra vesti i mogućnost pristupa vestima na bilo kom uređaju.

Izveštaj je takođe pružio dokaz da novinari igraju ključnu ulogu u društvenim medijima. U Velikoj Britaniji, analiza YuGov-a urađena za Institut Rojters koja prati korišćenje Tvitera na reprezentativnom uzorku navodi da 64 % (oko 5,4 miliona) prati nalog profesionalnih medija, a 40 % od njih (oko 2,6 miliona) prati bar jedan nalog novinara u poređenju sa 40 % (oko 2,2 miliona) koji prate naloge najnovijih vesti.

Istraživanje dalje pokazuje da su individualni novinari ključni nosioci poverenja i angažovanja. „Digitalni i društveni mediji izgleda da podržavaju novinare sa ljudskim likom“, kaže Nik Njuman, autor izveštaja Rojters Instituta. Njuman takođe navodi da „na sve konkurentnijem tržištu postoji i rastuća ekonomska nagrada za najbolje pisce i novinare“.

Izveštaj takođe pokazuje da su pametni telefoni i društveni mediji trenutno najmoćniji pokretači promena. Pametni telefoni omogućuju korisnicima mnogo češći pristup vestima tokom celog dana, smanjujući zavisnost od gledanja televizije u određeno veme ili čekanja novog izdanja novina.

Mladi ljudi, gledaoci i čitaoci sutrašnjice, sve više se okreću mobilnim uređajima kao izabranom načinu primanja vesti i samim tim više praktikuju često posećivanje sajtova u kraćim vremenskim intervalima.

U svim zemljama u kojima je vršeno istraživanje, preko trećine (36 %) odraslih od 18-24 godine kažu da je pametan telefon glavno sredstvo pristupa digitalnim vestima. Izveštaj otkriva da se naročito mladi ljudi (18-35) sve više oslanjaju na društvene izvore kao što su Fejsbuk i Tviter za dobijanje vesti. Takođe naglašava razvoj WhatsApp-a u novu značajnu mrežu za deljenje i komentarisanje vesti naročito u Španiji, Italiji i u urbanom delu Brazila.

Rojtersov institut za studije novinarstva je deo Evropske opservatorije za novinarstvo.

Foto: RISJ

Da li su novinari postali previše zauzeti ratom  jednih protiv drugih, u momentu kada bi trebalo da se bore protiv cenzure i autoritaritarnosti? Ovo pitanje postavio je Dejvid Kar, reporter Njujork Tajmsa, diskutujući o načinu na koji različite su novinarske organizacije odgovorile na bujicu priča koje su objavili uzbunjivači.

Kar ukazuje da kolege poput Glena Grinvalda, reportera Gardijana, koji je objavio priču o poslovanju Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), baziranu na informacijama koje je primio od uzbinjivača Edvarda Snoudena – mediji tretiraju kao drugačije. “U širem smislu, u najvećem delu kritika koje se odnose na Asanža i Grinvalda na njih se gleda sa izvesnim gađenjem – oni nisu ono što mi smatramo za prave novinare. Umesto toga, oni reprezentuju Petu silu sačinjenu od tviteraša i blogera koji prete da ugroze naše tradicionalne medije. Oni nisu kao mi”, ističe Kar.

Štaviše, Grivald je i sam postao umešan u priču a njegovi motivi da izveštava o NSA stavljeni su pod znak pitanja. Dejvid Gregori novinar i autor emisije “Upoznaj štampu” na NBC- ju pitao je Grivalda u svojoj emisiji: “U meri u kojoj ste podržavali i pomagali Snoudena, zašto ne bi trebalo da budete optuženi za  zločin?“

Kar pita kako mediji opravdavaju svoj stav o Grinvaldu, zatim osnivaču Vikiliksa Džulijanu Asanžu ili autorki dokumentaraca  Lauri Potras  koja je takođe radila na pričama o NSA i naposletku  Dejvidu Mirandi, Grinvaldovom partneru koji uhapšen na aerodromu Hitrou dok je putovao iz Berlina za London. On je čuvao dokumenta za Grinvalda, a nekoliko komentatora poput Džerefi Tubina, novinara CNN-a i Njujorkera, nazvao ga je „krijumčarem droge“.  Kar ističe da su Asanž, Grinvald, Potras, Miranda Carr radili u javnom interesu ali su svi bili oklevetani.

Zašto je objavljivanje Pentagonskih papira ,čime su otkriveni detalji o nameri SAD da započne rat u Vijetnamu, a za koje je zaslužan novinar Njujork Tajmsa Danijel Elsberg njega pretvorilo ga u heroja, dok su nove su generacije uzbunjivača i novina, poput Gardijana koji je objavio informacije do kojih je došao izložene nepoverenju i kritikama. U intervjuu, međutim, Elsberg  nas podseća: “na početku ni ja nisam bio viđen kao heroj, ja sam dve godine proveo u zatvoru”, ali dodaje i da “u to vreme, novinari nisu ratovali jedni protiv drugih”.

Prema Bilu Keleru iz Njujork Tjamsa, veza između izvora i novina i njihovih konkurenata oduvek je bila prepuna opasnosti, ali su nove tehnologije uzrokovale  stvarni raskol između onoga što je model poslovanja i novinarske prakse.

Alen Rasbridžer,odgovorni urednik  u Gardijanu, sa tim je saglasan i čak, odlazi korak dalje. „Mislim da oni ljudi iz struke koji sumnjaju u Glena Grinvalda i osuđuju Dejvida Mirandu nisu dovoljno o tome promislili.  Vlada meša novinare sa teroristima i koristi nacionalnu bezbednost ih stavi pod sveošti nadzor. A posledica toga kakvo se novinarstvo praktikuje su ogromne”, ističe Radbridžer.

Odgovorajući na pitanja o otkirvanju dokumenata na blogu i komentarišući ponašanje pojedinih kolega u tekstu objavljenom u Gardijanu  ističe: “One kolege koje su ocrnile Snoudena ili koje kažu da reporter treba da veruje državi jer ona zna najbolje (mnogi od njih u u Britaniji su, začudo, u pravu)  mogu jednog dana da se na okrutan način osveste.  Jednog dana će njihovo izveštavanje biti na udaru.  Ali sada barem znaju da se klone tranzitne zone na Hitrou”.

Mnogi novinari i medijske organizacije se sa njim slažu, tako su Njujork Tajms i ProPublika odlučile su da sarađuju sa Gardijanom i podrže uzbunjivače.

U drugom istančanom činu, grupa skandinavskih novinskih kuća sačinila je  otvoreno pismo  britanskoj vladi. Aftenposten (Norveška). Dagnes Nihter (Švedska), Helsingin Sanomat (Finska) i Politiken (Danska) optužili su vladu Dejvida Kamerona da ugrožava globalnu slobodu štampe, zbog načina na koji se Vlada ponela prema Gardijanu i Dejvidu Mirandi.

U tom pismu urednici četiri dnevne novine rekli su, između ostalog: „činjenica je su SAD i Velika Britanija najmoćnije zemlje sveta i ‘najveći branioci demokratije u modernoj istoriji’ čini njihovo ponašanje još dvoličnije: ako u Kini i Iranu unište hard-diskove u vlasništvu nekog lista i pritiskate novinare objašnjenje je da su to diktatorke zemlje. Ako to mi uradimo, mi branimo demokratiju.”

Dalje: “Postupci britanske vlade podsećaju na postupke autoritarnih režima, bez tolerisanja opozicionog, protiv medija, organizacija i individualaca koji dovode u pitanje  njihov monopol vlasti.

Debate o tome kako se Zapad nosi sa medijima ostaće zasigurno u fokusu još neko vreme.

Iako je već svima dobro poznato da su društveni mediji iz korena promenili način na koji komuniciramo, ali i da sve više utiču na sadržaj i uspeh tradicionalnih medija, tek juče je stigla prva egzaktna potvrda da je pod uticajem društvenih mreža i definitivno promenjen način na koji konzumiramo medijske sadržaje. Istraživačka kompanija Nielsen je, naime, objavila prvu studiju koja statističkim podacima pokazuje da Tviter značajno podiže rejting skoro trećini TV programa, tačnije u slučaju 29 odsto analiziranih emisija.

Istraživanje je obuhvatilo praćenje 221 emisije emitovane u udarnim terminima američkih TV stanica, među kojima su sportski, zabavni i kulturni program, kao i po 10 epizoda 20 različitih TV serija u periodu od jeseni 2012. do proleća 2013. godine. Da bi se utvrdila veza između TV rejtinga i aktivnosti na Tviteru praćene su promene broja gledalaca i broja tvitova o emisijama koje su praćene iz minuta u minut, i na taj način je utvrđena statistička vezu između onog šta ljudi tvituju i onoga šta gledaju na televiziji.

Osnovni nalaz istraživanja je da broj ljudi koji tviruje o određenoj emisiji direktno utiče na njen rejting, odnosno kako raste broj ljudi koji u svojim statusima spominju određenu emisiju, tako raste i broj onih koji je gledaju.  Isto tako, veća gledanost programa donosi i veću verovatnoću da će korisnici diskutovati o tome na Tviteru u realnom vremenu, tako da je uticaj zapravo dvosmeran.

Određene vrste programa, kao što su komedije, rijaliti i sportski programi su pod većim uticajem Tvitera, dok programi kao što su drame pokazuju manji, ali ipak vidljiv uticaj. Tako ova društvena mreža najviše utiče na gledaoce TV rijalitija, čiji rejting raste u čak 44 odsto slučajeva kada postanu popularna tema diskusije na Tviteru u toku emitovanja.

Iz kompanije Nielsen su saopštili da je metodologiju koju su koristili tokom istraživanja razvio ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Klajv Gragner, što, kako navode u ovoj kompaniji, dodatno potvrđuje relevantnost dobijenih nalaza.

Uticaj društvenih mreža posebno je vidljiv kod mlađe populacije, što je još uočljivije u slučaju Fejsbuka. Tako se u izveštaju koji je prošle nedelje takođe objavila kompanije Nielsen navodi da Fejsbuk tokom dana ima isti ili čak veći domet od četiri najveće TV mreže u SAD u populaciji starosti od 25 do 34 godine, dok se tek u prime-time terminima situacija okreće u korist TV mreža.

Iako je prva studija ovog tipa potvrdila ono što su mnogi medijski profesionalci već pretpostavljali, njen značaj se ogleda u tome što je prvi put egzaktnim merenjem utvrđen uticaj društvenih mreža na konzumiranje sadržaja tradicionalnih medija, a samim tim i na njihove rezultate.

Tako u eri medijskog multitaskinga, koji sve više dolazi do izražaja i u našoj zemlji, uspeh televizije više ne zavisi samo od onoga što se emituje na malom ekranu, već i od njenog prisustva na onlajn platformama, pre svega na društvenim mrežama.