Mediji u Srbiji zavise od oglašivača i sve manje rade u javnom interesu zbog čega je ugrožen i njihov kredibilitet kod građana, ocenili su danas učesnici debate na Kopaonik biznis forumu, na panelu posvećenom ulozi medija u reformama. Glavni i odgovorni urednik NIN Milan Ćulibrk ocenio je da mediji ne rade dobar posao, jer ne treba da budu partneri vlasti, već da upiru prstom „tamo gde najviše boli“.

Onih koji tapšu po rameni ima koliko hoćete. Mi smo došli do prelomne tačke, ocenio je Ćulibrk. Ključna uloga medija jeste da bude kritičar vlasti. Na konkretnom primeru, juče u vrcanju optimizma kako nam je super, treba da ukažemo na realne stvari. Ako smo u januaru imali suficit, u februaru mali deficit, u martu nešto veći, onda mi trend ne zvuči super, rekao je Ćulibrk. Zašto je problem da kažu da je dogovoreno da struja poskupi, zašto se igramo? Vlada treba da prelomi i ljudima otvoreno kaže, rekao je on i ukazao da to još nije učinjeno i da ozbiljne teme nikoga ne interesuju.

Država nam je dala mogućnost (medijskim zakonima), a mi je ne koristimo. Ne treba da se ulagujemo oglašivačima. NIN nema oglas mesecima, ali ako popustimo izgubićemo, upozorio je Ćulibrk. Ne pristajem da to bude cena kojom ću da platim nezavisnost, rekao je on.

Ćulibrk je rekao da ima odličnih mladih ekonomskih novinara koji su stasali u Ekonomistu. Ekonomist je propao, jer niste hteli da ga kupujete, kupovali ste tabloide, poručio je Ćulibrk. Mi novine ne pravimo za sebe, već za čitaoce, rekao je on.

Predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Zoran Sekulić ukazao je na to da prvi put postoji definisan javni interes, a većina medija ne radi u javnom interesu. Naši mediji, u većini, se rukovode interesima političkih, finansijskih centara i ličnim interesima i ne rukovode se ni u približnoj meri javnim interesom, rekao je Sekulić.

Sekulić je rekao da su mediji u šestoj godini ozbiljne krize, a što je veća kriza u medijima, to je manje javnog intersa. Čak i ono što se naziva mejnstrim medijima ponaša se tako da se od reformi ne prave tiraži i da se na reformama ne prave rejtinzi, rekao je Sekulić.

Svesno se upuštaju, ocenio je Sekulić, ne samo iz rizika politike, već finansijskih interesa u operacije koje odvlače pažnju prećutne pogodbe sa centrima moći da se bave marginalnim temama.

Sekulić je rekao da je Srbija od devedesetih godina izgubila dve generacije novinara i da dolaze ljudi sa gomilom nepotrebnog znanja, bez praktičnih veština. On je podstio da je Asocijacija medija poslovno udruženje 25 novinskih kuća, sa stotinjak štampanih i elektronskih izdanja koja pokušava da podrži samoregulaciju i kodeks. Mediji dramatično gube kredibilitet i nisu svesni toga. Dok otkrijemo šta je javni interes, javnost će potpuno da izgubi poverenje u medije, upozorio je Sekulić.

Mi pričamo o zemlji sa 12 dnevnih novina, a štampu kupuje manje od 10 odsto populacije. Udeo štampanih medija opada u reklamnom kolaču, a taj kolač je manji za 25, 30 odsto u proteklih nekoliko godina, upozorio je Sekulić.

Direktorka državne agencije Tanjug Branka Đukić ocenila jeda su mediji u Srbiji ostali politički i ekonomski zarobljeni i da nisu postali forum za debate o ključnim pitanjima i izazovima današnjeg vremena. Političke elite očekuju od medija da budu njihovi saveznici, a ne kontrolori vlasti, a ekonomske elite očekuju da mediji promovišu interese kapitala, a ne interese javnosti, smatra Đukić.

Ona je ukazala na „moćan faktor kapitala i uticaj klijenatai oglašivača“ na medije u Srbiji koji bez njih ne bi mogli da opstanu finansijski.

Danas je mnogo lakše napasti premijera Vučića nego recimo Komercijalnu banku kao značajnog oglašivača, navela je Đukićkao primer.

Ona smatra da se od medija previše očekuje u okolnostima u kojima vodeće strukture društva nemaju prave odgovore na izazove vremena u kojima živimo.

Gde su univerziteti, instituti, nezavisni intelektualci, zamrla je javna debata, kada su oni pokrenuli neku javnu temu u Srbiji. Intelektualci su se poraženi iskustvom iz 90ih godina uplašili i povukli, ocenila je Đukić. Ona je ukazala da je Tanjug sam prošle godine kod vlade inicirao svoju privatizaciju.

Direktor programa za Srbiju Jugoslav Ćosić rekao je da se poslednjih godina dešava da novinare prebijaju na ulici i dase na novinare vrše pritisci, posebno na novinare lokalnih medija. Moj odgovor na pitanje da li možemo da budemo partneri vladi jeste da, ali pod uslovom da svako radi svoj posao. Mislim da to pitanje nismo rešili, postoji neka vrsta endemskog nesporazuma o tome šta je uloga medija, rekao je Ćosić.

On je istakao da sve vlade, bez izuzetka, pokušavaju da od medija naprave svoj servis radi slanja pozitivnih poruka građanima.

Prema rečima Ćosića, opozicija nastoji da radi isto što ivlast i da se ne bori za slobodne medije već da pokušava da ih stavi pod kontrolu.

Sve vlade su iste u odnosu prema medijima, u odsustvu kapaciteta da prihvate koncept slobodnih medija, ocenio je Ćosić.

Neke stvari, kako je rekao, ne mogu da se regulišu zakonom onjima mora da postoji konsenzus, ali ne samo između medija i čitalaca. Ne može se zakonom regulisati, što se danas političkom arbitražom odlučuje o tome koji će mediji dobiti budžete javnih preduzeća za oglašavanje, rekao je Ćosić.

Ovde vlade pomažu partijskim medijima, nemam ništa protiv da određeni mediji podržavaju neke politike, ali postoje prethodna pitanja koja moramo rešiti. Da li imamo društveni konsenzus da mediji ne treba da budu ničiji servis nego darade u interesu građana, rekao je Ćosić.

Profesorka Fakulteta za ekonomiju i finansije Danijela Lalić je rekla da Srbija nema realno medijsko tržište gde vladaju zakoni i takmičenja.

U novinarstvu u Srbiji, smatra Lalić, imamo senzacionalističke naslove i tabloide koji nameću javno mišljenje. On je ukazala i na problem lošeg obrazovanja novinara i malih plata.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac rekao je da jeosnovna uloga medija je da informišu na objektivan način, a da neki ljudi mogu da budu protiv reformi.

Slažem se oko teme partijskog finansiranja, ako gledamo unazad. Zato sam rekao da su Komisije, koje će odlučivati sastavljene od predstavnika medijskih udruženja i novinara, pa ako tu bude partijskog usmeravanja, postavite pitanje sami sebi, rekao je Tasovac.

Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković je istakao da je vlada donela medijske zakone radi stvaranja istih uslova za sve na tržištu.

U ovome trenutku u Srbiji, na osnovu registra javnih glasila, je registrovano 1.359 javnih glasila. Da li ova zemlja sa ovakvim ekonomskim potencijalima sebi može da priušti toliko glasila, rekao je on. Ako smatramo da tržište to treba da reguliše onda mislim da svi treba da imaju istovetne startne pozicije i to je ova vlada regulisala zakonima, rekao je Mirković.

On je ocenio da će jednaki uslovi na tržištu pomoći da najbolji mediji budu podržani kroz projektno finansiranje i ukazao na to da je 1.100 novinara na birou. Mirković je istakao da će za 100 dana Srbija uvestidigitalni tv signal što će, kako je naveo, povećati mogućnosti i mnogo toga promeniti.

U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Koliko ćemo plaćati taksu za javni servis? Ko će biti novi direktor RTS? Koliko će ljudi ostati bez TV signala jer nemaju finansijskih mogućnosti? Šta će biti sa zaposlenima u državnim medijima? Da li će nas EU ponovo kritikovati zbog cenzure? Pitanja su na koja medijski sektor u Srbiji očekuje odgovore upravo ove godine. Biće potrebno, očigledno, dosta posla, biće teško, ali treba ispuniti sve obaveze prema građanima, zaposlenima u medijima i Evropi, a opet, u skladu sa državnom politikom, naći rešenja koja neće uticati negativno na rejting vladajuće koalicije, da ne kažemo populistička rešenja.

Ono što će najdirektnije uticati na građane, a što se očekuje tokom 2015. godine, jeste pronalaženje rešenja za finansiranje javnih servisa RTS i RTV. Zbog finansijskih problema i nenaplativosti, pretplata za RTS je ukinuta prošle godine i odlučeno je da se javni servisi dve godine finansiraju direktno iz državnog budžeta. Građani su sa oduševljenjem dočekali tu vest 500 dinara manje u mesečnom kućnom budžetu, koje ili nisu plaćali ili su rezignirano ispunjavali tu obavezu.

Pritom, većina njih nije ni svesna šta to sa druge strane znači mogućnost uticaja vlasti na uređivačku politiku javnih servisa, predstavljanje stvarnosti onakve kakva ona to možda i nije, serviranje tema koje odgovaraju vladajućim strukturama, a ujedno prikrivanje nekih krucijalnih problema. Ali dobro, tom oduševljenju ima kraja. Privremeno finansiranje javnih servisa iz budžeta završava se 31. decembra započete godine. A već od 1. januara 2016. građani će opet morati da iz svojih džepova izdvoje koji dinar za RTS i RTV.

Doduše, to se neće zvati „pretplata“, već „taksa“. Da ne pominjemo, i da se tokom prošle i ove godine oni finansiraju upravo novcem građana, ako tako gledamo na budžet. Građanima se ponovno plaćanje za televiziju sigurno neće svideti, tako da će vlast morati da pronađe način na koji će im to saopštiti, verovatno opet neki populistički baš kao što je i bila odluka o ukidanju pretplate. To, međutim, nije jedini izazov koji očekuje RTS ove godine. Od kada je preminuo dugogodiš nji direktor RTS Aleksandar Tijanić, ova medijska kuća nije još izabrala nekog ko će preuzeti njeno rukovođenje. Aktuelni direktor je u statusu „vršioca dužnosti“ (v. d.), a novi konkurs najavljen je nakon što se usvoje novi medijski zakoni.

Set tih propisa usvojen je u avgustu, sa rokom od šest meseci da se unutrašnji akti javnih servisa usklade sa njima. Novi Statut RTS je završen, tako da se u narednim nedeljama može očekivati i raspisivanje konkursa za novog rukovodioca ove medijske kuće, koji će biti prvi zvanični direktor RTS-a od kada je ponovo, privremeno, „državna televizija“.

Da li će i tu biti politike koja će uplitati svoje prste videćemo, ali će to verovatno biti neizbežno. Dok ne dođe red da ponovo plaćaju RTS, građani će najpre biti suočeni sa kupovinom Set top boks (STB) uređaja bez kojih od marta ili juna neće više moći da primaju TV signal na svojim malim ekranima. Dugo najavljivana digitalizacija, sa brojnim prednostima u kvalitetu TV signala, uskoro se završava, a analogni signali u državi gasiće se u periodu od marta do juna.

Svi oni koji su TV signal hvatali putem krovne antene ostaće bez slike i moraće da nabave STB uređaj ukoliko budu želeli da i dalje gledaju televiziju. To će ih koštati od 30 do 50 evra, a oni oslobođeni od RTV pretplate dobiće te uređaje od države. Ovo se, naravno, ništa ne odnosi na korisnike kablovske televizije, koji proces digitalizacije neće osetiti na svojoj koži.

Potom na red dolazi privatizacija medija, odnosno povlačenje države iz vlasništva u medijima. Prema novousvojenim zakonima, to će morati da se desi u narednih šest meseci, a najviše bojazni od toga ima više od 3.000 zaposlenih u tim medijima koji strahuju da će nakon prodaje njihovih firmi ostati bez posla kao što je bio slučaj sa ranijim privatizacijama.

Zainteresovani za kupovinu medija, za sada, ne obećavaju mnogo, ali će nadležne institucije i vlada valjda doneti valjana rešenja kako bi se loši scenariji izbegli. Možda najintrigantniji slučaj biće prodaja agencije Tanjug, za koju se sve više spekuliše da će u njenom vlasništvu država ostati bar 50 odsto i da će postati na neki način vladin biro za informisanje, uprkos tome što zakon predviđa da država mora da skroz izađe iz vlasništva medija. A to zahteva i EU.

I za kraj ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio je za ovu godinu rad na izradi nove medijske strategije, jer važeća, doneta pre nekoliko godina nakon silnih prerada, istič e 31. decembra. Ona će predviđ ati primenu novih medijskih zakona i usklađivanje sa regulativom EU.

Imajući u vidu da važeća skoro da uopšte nije primenjivana nisu ispoštovani rokovi za donošenje medijskih zakona niti su formirani regionalni javni servisi, postavlja se pitanje čemu ponovno ulaganje napora, ljudskih resursa i sredstava u pisanje novog (ne)važećeg propisa. Pa, neka nam je srećna nova (medijska) godina.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Novim medijskim zakonima, usvojenim 2. avgusta, predviđeno je povlačenje države iz vlasništva u medijima do sredine naredne godine, kao i prelazak s direktnog budžetskog finansiranja pojedinih medija na sistem projektnog finansiranja. Ukinuta je i televizijska pretplata, koja će 1. januara 2016. godine biti zamenjena taksom kao novim modelom finansiranja.

Na setu medijskih zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima) radi se već godinama. Kao osnova poslužila je Strategija za razvoj medijskog sistema koju je Vlada usvojila u oktobru 2011. godine. Reč je o dokumentu koji su podržale EU i najveća medijska i novinarska udruženja u zemlji i u kojem su skicirana najvažnija rešenja u sadašnjim zakonima: izlazak države iz medija i prestanak finansiranja iz budžeta, zatim potpunu transparentnost vlasništva u medijima, kao i jačanje zaštite novinara i medija.

„Reforma zakona ne samo da nas približava najboljim evropskim zakonima već stvara i pravni okvir da novinari imaju bolje uslove za rad, a građani kvalitetnije informisanje“, rekao je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac u Skupštini Srbije, obrazlažući nova zakonska rešenja. Prema njegovim rečima, ovim setom zakona garantuje se „slobodan protok ideja, bez mešanja države“, uz transparentnost vlasništva i sistema finansiranja.

Privatizacija medija 

U Srbiji privatizaciju trenutno čeka 81 medijska kuća, odnosno šest do sedam odsto od ukupno 1.320 registrovanih medija. Svi mediji u javnom vlasništvu morali bi da se privatizuju do 1. jula 2015. godine. Ukoliko ne pronađu novog vlasnika, njihov kapital će biti predat zaposlenima bez naknade. Na funkcionisanje tih medija iz budžeta izdvaja se oko 25 miliona evra godišnje. To je velika svota na medijskom tržištu, koju sada može da koristi samo mali broj privilegovanih medija koji zauzvrat nude mahom pro-vladine informativne sadržaje.

Ubuduće, mediji će za novac iz javnih fondova konkurisati svojim projektima, za koje mogu od države da dobiju i do 80% neophodnih sredstava.

Najveći u krugu tih medija je državna novinska agencija Tanjug, koja posluje i na tržištu i pomoću subvencija države, čija je vrednost oko 1,7 miliona evra godišnje. Ukidanje ovakvog dvojstva, koje narušava princip fer-konkurencije, već godinama traže novinarska udruženja, a posebno privatne novinske agencije Beta i Fonet koje posluju samo na tržištu, a u Tanjugu vide nelojalnu konkurenciju.

Izričita zabrana cenzure 

Zakon o informisanju, poznat kao „krovni zakon“ seta medijskih zakona, zasniva se na pet načela koja garantuju izričitu zabranu cenzure. Reč je o načelima o slobodi informisanja, o pravu javnosti da bude obaveštena o pitanjima od javnog interesa, o pravu na dostupnost podataka o medijima. Zakon propisuje i načelo o zaštiti medijskog pluralizma koje podrazumeva zabranu „objedinjavanja osnivačkih i upravljačkih prava u dva ili više medija“. Kada je o štampanim medijima reč, zabranjeno je objedinjavanje prava ako bi tiraž prelazio 50 odsto od ukupno prodatog, odnosno 35 odsto slušanosti ili gledanosti ako je reč o elektronskim medijima. Peto načelo odnosi se na nosioce javnih funkcija, koji su dužni da trpe iznošenje kritičkog mišljenja, kao jednog od elemenata javne kontrole njihovog rada.

Ukidanje pretplate, uvođenje takse 

Zakon predviđa dva javna servisa: Radio-televiziju Srbije i Radio-televiziju Vojvodine, sa po dva televizijska i tri radijska kanala. Te dve medijske kuće ove i naredne godine biće finansirane iz državnog budžeta, a od 2016. godine biće uvedena taksa kao novi model njihovog finansiranja. Cena takse biće 500 dinara (nešto manje od pet evra). Pored takse, javni servisi će biti finasirani i sredstvima iz budžeta, neto koristi od komercijalne ekspolatacije sadržaja, reklama. Njima će kao i do sada upravljati tri tela: Upravni odbor, generalni direktor i Programski savet.

U korak s ubrzanim tehnološkim razvojem 

Zakon o elektronskim medijima je preduslov za digitalizaciju televizijskog signala koja bi trebalo da bude završena do 17. juna 2015. godine. Najvažnija novina je transformacija Republičke radiodifuzne agencije u Regulatorno telo za elektronske medije. Novo regulatorno telo će propisivati pravila, kontrolisati rad i izricati kazne onima koji pružaju medijske usluge, a o svom radu podnosiće godišnje izveštaje Skupštini Srbije. Dozvolu za emitovanje programa izdavaće na osam godina, ali će imati pravo da je oduzme ako utvrdi neregularnosti. Dozvola se može oduzeti privremeno na rok od 30 dana, a posle toga i trajno. Oduzimanje dozvole predviđeno je i ako se ustanovi da neki medij ima monopol, odnosno da krši načelo medijskog pluralizma. Predviđeno je i da vlasnici medija ne mogu da budu političke partije, kao ni pravna lica za koja nije moguće utvrditi vlasničku strukturu osnivačkog kapitala.

„Nova tehnička dostignuća podrazumevaju i da sve članice EU moraju do 2015. godine da pređu s analognog na digitalno emitovanje programa, da se u digitalnom prostoru, pružaoci programskih sadržaja posmatraju kao pružaoci audio-vizuelnih medijskih usluga, a ne kao emiteri, sve to zahteva izmenu i dopunu pravnih akata kojima se reguliše ova oblast“, navedeno je u obrazloženju ovog zakona.

Kritike 

Novi medijski zakoni naišli su i na određeni broj kritika u javnosti. Sindikat novinara Srbije i Koalicija zaposlenih u medijima smatraju da je proces izrade medijskih zakona bio nedemokratski i netransparentan i da su u njemu učestvovali samo predstavnici privatnih medija i novinarska udruženja „koja su zastupala njihove interese“, dok tom sindikatu i medija čiji su osnivači lokalne samouprave nije omogućen čak ni status posmatrača.

Donošenje seta medijskih zakona po hitnom postupku kritikovala je i Evropska federacija novinara (EFJ).

Organizacija „Transparentnost Srbija“ ocenila je da Zakon o javnom informisanju i medijima predstavlja napredak, ali da ne obezbeđjuje javnost svih podataka koji mogu biti značajni za procenu uticaja na uređivačku politiku medija. Prema oceni te organizacije, firma koja osniva medij može biti osnovana s veoma skromnim početnim ulaganjem jednog fizičkog ili pravnog lica, a na rad medija nesumnjivo mogu uticati i veliki oglašivači, sponzori i zajmodavaci. „O mogućnostima uticaja na uređivačku politiku po tim osnovama, koji mogu biti daleko značajniji od samog vlasništva, nacrt zakona uopšte ne govori što je, po shvatanju `Transparentnosti Srbije`, neprihvatljivo“, navela je ta organizacija.

Napisali:  Ivan Cvejić i Valentina Bulatović, agencija Beta

Tekst je objavljen na sajtu euractiv.rs.

Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

Netransparentan i neuređen sistem budžetskog finansiranja medija u Srbiji ugrožava ravnopravan tretman medija i omogućava tzv. „meku“ cenzuru ocenjuje CIMA. Mehanizmi finansiranja medija iz budžeta u Srbiji koriste se za indirektnu, „meku“ cenzuru koju je teško uočiti, a čiji je cilj da se podstakne pozitivno izveštavanje o zvaničnicima i njihovim aktivnostima i kazne kritički nastrojenih mediji, navodi se u istražvanju Centra za međunarodnu pomoć medijima.

U istraživanju koje je u CIMA objavila u saradnji sa Svetskim udruženjem novina i novinarskih izdavača (WAN-IFA), konstatuje se da se javna sredstva dodeljuju na netransparentan način, proizvoljno, bez jasnih i merljivih kriterijuma, javnih procedura i kontrole, što ugrožava konkurenciju u oblasti medija.

„Direktne državne subvencije medijima u državnom vlasništvu koji dobijaju velike svote državne pomoći namenjene medijima, drastično umanjuju slobodu konkurencije u srpskoj medijskoj industriji i sprečavaju razvoj slobodnih, nezavisnih i pluralističkih medija“, navodi se u istraživanju.

U delu istraživanja koje se odnosi na raspodelu subvencija, ukazuje se na neravnopravan položaj dve privatne novinske agencije, Beta i Fonet, u odnosu na državnu agenciju Tanjug, i porede podaci o poslovanju dve najveće agencije, Tanjuga i Bete.

Konsatuje se da su Tanjug i Beta slični po proizvodnji i ukupnim poslovnim prihodima u 2012. godini, ako se izuzmu subvencije državnoj agenciji: Tanjug je imao prihod od 1,05 miliona evra ili 120 miliona dinara, a Beta 980.000 evra ili 112 miliona dinara.

Pritom, Tanjug je dobio i subvencije u vrednosti od 1,8 miliona evra ili 209,5 mliona dinara, navodi se u istraživanju i zaključuje da je državna novinska agencija bila manje produktivna, jer ima više od dva puta više zaposlenih, odnosno 212 naspram 90 zaposlenih u Beti.

U istraživanju se kao problem izdvaja to što u Srbiji ne postoje potpuni i pouzdani podaci o ukupnim javnim sredstvima potrošenim na medije, o izvorima i oblicima finanisranja niti svrsi ili efektima takve budžetske potošnje.

Navodi se da nezvanične procene medijskih organizacija govore o udelu budžetskih sredstava na tržištu medija od 15 odsto do 40 odsto.

U istraživanju se izdvajaju četiri glavna oblika finansijske intervencije države u oblasti medija: subvencije, reklame koje plaćaju državne institucije i javna preduzeća i finansiranje posebnih medijskih usluga i finansiranje medijskih projekta.

U 2012. ukupno 660.000 evra ili 75 miliona dinara je potrošeno na projektno finansiranje medija iz budžeta, što je 20 odsto od subvencija koje su u iznosu od 3,2 miliona evra ili 368 miliona dinara izdvojene samo za četiri medija u državnom vlasništvu – Novinskoj agenciji Tanjug, Međunarodnom radiju Srbija i izdavačkim kućama Panorama i Jugoslovenski pregled.

Pritom, značajan deo državne pomoći medija nije uzet u obzir u zvaničnim propračunima, uključujući reklame koje plaćaju državne institucije i preduzeća, kao i „ugovorne i „posebne usluge“, što, prema procenama medijskih udruženja, vredi dodatnih 20 miliona evra, dodaje se u izveštaju.

Procenjuje se da je udeo državnih sredstava na tržištu reklama između 23 i 40 odsto, ali da je i veći, ako se obuhvate prihodi od pretplate i drugi vidovi državne pomoći.

U istraživanju se navodi da je tržište reklama ograničeno i statično u Srbiji i da ne može da obezbedi opstanak medija, a da većina medija opstaje zahvaljujući jeftinoj produkciji, malim platama za zaposlene i državnoj ili privatnoj finansijskoj pomoći.

„To snažno ukazuje da tržišna kretanja nisu ključni faktor koji određuje sudbinu srpskih medija i da profit često nije glavna korist koju očekuju vlasnici medija i finansijeri“, navodi se u izveštaju i dodaje da je tržište reklama u protekle tri godine u Srbiji u proseku vredelo godišnje 170 miliona evra ili 19 milijardi dinara.

U izveštaju se predlaže se da se sva državna sredstva za razvoj i podršku medijima uplate u opšti fond za medije koje bi nadzirala nezavisna komisija, kao i da se sva državna sredstva za medije dodeljuju na javnim konkursima.

Takođe se preporučuje da se budžetsko finansirnaje usredsredi na projektno finansiranje i posebno na kofinansirenje novih programa i naglašava da pritom svi ugovori moraju sadržati odredbe u kojima se jasno vlastima zabranjuje da se mešaju u uređivačku politiku.

Ocenjuje se da je potrebno revidirati propise o reklamiranju, tako da se uvedu stroge kazne za državna tela i zvaničnike koji krše zabranu korišćenja državnih sredstava za ličnu promociju ili promociju političkih interesa.

Ističe se da je potrebno što pre primeniti preporuke iz Medijske strategije donete još 2011. godine kako bi se uredila oblast medija u Srbiji.

Foto: UNS