Iako su u srpskim tabloidima glavne teme politika, političari i estrada, u njima svakako ima dosta mesta za „obične“ ljude – one koji nisu tražili medijsku pažnju, koji protiv nje nemaju apsolutno nikakav mehanizam odbrane, a koji pritom najviše osećaju njene posledice.

U poslednjem delu serijala posvećenog uticaju tabloida na naš politički i javni život, bavimo se uzrocima i efektima tabloidnog izveštavanja o osobama kojima se jednostavno desilo da se o njima piše, ali i o mogućim mehanizmima odbrane od tabloida.

Usred potrage za njegovom petnaestogodišnjom ćerkom, Igora Jurića tabloidi su optužili da je upravo on krivac za njen nestanak – navodno, zelenaši kojima je dugovao novac, oteli su devojčicu da bi kaznili oca.

Nakon što joj je u požaru izgorelo troje dece, Mirela Mikulčić najpre je optužena da se tragedija dogodila zato što je ona išla kod ljubavnika i u „provod“, a malo potom objavljeno je da je na zgarištu kuće našla jednu dečju nogu koju je sama pokopala u grobnicu izgorele dece.

Kada je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio trinaestoro svojih komšija, za zločin je u tabloidima okrivljena Kristina D, s kojom je njegov sin navodno bio u vezi.

Iako ovakve priče uveliko prevazilaze i najmaštovitiji holivudski scenario, one su se u srpskim tabloidima zaista dogodile. Naravno, slučajevi Igora Jurića, Mirele Mikulčić i Kristine D. nisu usamljeni. Oni su zapravo samo kap u moru sličnih primera – onih u kojima su do juče nepoznati ljudi dobili svoje mesto na naslovnim stranama i, najčešće bez trunke samilosti, označeni kao krivci za nezamislive zločine i tragedije.

Isto tako do juče nepoznate, neke od žrtava ovih zločina i tragedija danima su bile glavna medijska atrakcija, jer su u tabloidima do u detalj opisivane njihove muke – način na koji su silovane, gorele, premlaćivane, ubijane i posmrtno mrcvarene.

NEMA PRIČE, NEMA SLIKA: Za razliku od kampanja posvećenih poznatim ljudima, o čemu je ovde već bilo reči, slučajevi u kojima su tabloidi fokusirani na obične ljude nemaju prepoznatljivu i jasno formatiranu metodologiju.

Jedino pravilo koje proizilazi iz analize medijske arhive jeste da se ove priče stihijski razvijaju, da bi – u trenucima kada nema ničeg „novog“ i „uzbudljivog“, tabloidi jednostavno obogatili scenario „svežim“ i „sočnim“ detaljima koji obično nikada ne budu dokazani i koji su najčešće aktuelni samo jedan dan.

Baš tako, nastale su i gorepomenute storije. Kada o nestaloj Tijani Jurić nisu imali ništa novo da objave, tabloidi su objavili teoriju o očevim dugovima; kada je, u nedostatku nekih novih tragedija, trebalo opet oživeti priču o troje izgorele dece, pojavila se noga; kada je o Velikoj Ivanči već sve rečeno, bilo je logično da se nađe pravi „krivac“.

U tom smislu, slučaj Tijane Jurić (devojčice koja je nestala 25. jula, a pronađena je mrtva 7. avgusta ove godine) naročito je značajan, jer su se u njemu pojavili elementi koje smo prvi put videli.

„Neke vaše kolege su nam najavile da će ti mediji krenuti na suprotnu stranu, čim ne budemo imali neke nove konkretne informacije – samo zato što nemaju ništa novo da objave. Posle svega, to se i desilo, i objavili su tu priču o dugovima. U tom trenutku, Tijane nema deset-jedanaest dana, a oni pišu o meni“, kaže Igor Jurić za „Vreme“.

„Mene je tada najviše zabolelo to što sam se uvek trudio da svakom odgovorim na poziv, da svakom dam izjavu. Ja sam to radio zbog moje Tijane. Nismo znali gde nam je dete, mislili smo da nam je dete živo. Dakle, zato sam odgovarao na svaki poziv. A za to me, eto, nisu ni pitali.“

Samo dan pre nego što će teorija o zelenašima biti objavljena, najpre u „Informeru“, a zatim i u „Kuriru“, novinar jednog od ovih tabloida bio je u kući Jurića gde je pravio reportažu, ali nije ni pomenuo ono što se u njegovim novinama već pripremalo.

Tek posle objavljivanja priče, zatražen je Jurićev komentar ili demanti, ali on odbija da razgovara. Tu počinje nešto o čemu nikada do tada nije bilo reči i što će, bude li ikada konkretno dokazano, moći da se smatra jednom od najsramnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva.

„Posle toga, od jednog tabloida sam putem i-mejla dobio poruku da, ukoliko ne budem hteo da govorim, oni neće objavljivati slike mog deteta kao što su planirali. Pošto sam se još nadao, ja sam onda dao izjavu, a sutradan je ona pronađena mrtva. Oni su se kasnije izvinjavali, ali sigurno je da se ne bi ni izvinjavali da mejl nisu poslali sa službene adrese, da ga nije poslao zamenik urednika tog lista, da nisam imao dokaz.“

Ucenjivanje oca nestalog deteta i čista manipulacija njegovim očajem, kada bi se pravosuđe ovim slučajem bavilo i kada bi navodi Igora Jurića dobili i sudsku potvrdu, ipak bi ostalo jedinstven primer „proizvodnje“ informacija.

Arhiva, s druge strane, obiluje primerima koji su bili mnogo jednostavniji za realizaciju: onima u kojima su iskorišćene komšijske priče i glasine, a na osnovu njih napravljen atraktivan scenario. To je, recimo, slučaj s već pomenutim primerom devojke Krstine D, koja je označena kao jedan od mogućih krivaca za masakr u Velikoj Ivanči u aprilu 2003.

Najpre su navedeni iskazi komšija po kojima je sin ubice Ljubiše Bogdanovića bio u vezi s Kristinom, da bi prvi sledeći korak bila moralna analiza njenog lika i dela. Pisalo se tako da je Ljubiša govorio kako neće „kurvu za snaju“, kako se priča da se ona „sastajala s drugim muškarcima“, kako su „neki tvrdili da je prostitutka“. Sve to i dodatno je objašnjeno, opet rečima upućenog komšiluka: „Uništilo ga je, kažu komšije, to što je izgubio posao, plašio se za egzistenciju, a sin Branko krenuo da arči ušteđevinu na kurvu.“

Iako je Kristina D. više puta negirala ovakve navode, iako je rekla da ima dečka i da nikada nije bila problematična, iako joj u tabloidima nije navedeno puno ime i prezime (imenovana je, istina, na jednom veb-portalu), postavlja se logično pitanje da li će ona ikada moći na miru da živi u selu u kojem se svi poznaju i gde ne može da se sakrije iza inicijala.

Da li će, recimo, moći da se uda, a da neko ne prokomentariše njenu „istoriju“? Da li će njene komšije ikada zaboraviti da je reč o „kurvi“? Da li će iko njen ikada biti oslobođen ovakvog „nasleđa“? Teško da je to moguće. Njen život je na ovaj ili onaj način uništen. A priča je trajala dan-dva i sama po sebi sigurno nije privukla mnogo čitalaca.

„Za tabloide je tuđa privatnost najveća dragocenost – naravno ne vrednost koju štite ili granica koju ne prelaze, nego prostor za novinarske podvige. Sve tajne i otkrića kojima se bave uglavnom su iz domena privatnog. I tu nema nikakve razlike, privatnost običnih ljudi je podjednako dobra roba kao i privatnost poznatih“, objašnjava za „Vreme“ Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Po njenom mišljenju, patnje i problemi običnih ljudi manje su zanimljivi za širu javnost, ali to tabloidima omogućava da „po njihovim životima mogu da kopaju još gore“ kako bi pokazali da svačiji život može postati pakao.

„Često vređaju ili ponižavaju njihova osećanja sa još manje osetljivosti nego za javne ličnosti. To može neuporedivo teže da razori živote ljudi koji nisu navikli na takvu izloženosti“.

Odliv i sipanje: Osim prema onima koje su naciljali kao potencijalno odgovorne za zločine ili tragedije, ovdašnji tabloidi nisu mnogo milostiviji ni prema deci. Svakodnevno se dešava da se u tzv. crnoj hronici objave podaci koji otkrivaju identitet maloletnika (što zabranjuju i zakoni i Kodeks), ali i tu postoji slučaj koji se na neki način izdvaja.

U decembru 2011. bračni par P. skočio je sa šestog sprata samačkog hotela na Zvezdari držeći u naručju svog sina Milana, koji je jedini preživeo pad. Svi mediji, pa i tabloidi, utrkivali su se tada ko će objaviti detaljniju i poetičniju priču o ovom dečaku. Srećom, sve je to brzo zaboravljeno nakon što je on ozdravio i poveren je brizi rođaka – činilo se čak da će i objavljivanje njegovog imena i prezimena proći bez značajnijih posledica na dečakov dalji život.

No, dve godine kasnije, u novembru 2013, pokazalo se da se od medijske pažnje ponekad pobeći ne može. Naime, „Kurir“ objavljuje da je dečak „ni živ, ni mrtav“, da jedva hoda, da ne govori, da se „na svaki dodir uznemiri“, da ima svega 12 kilograma, da stalno povraća i da, po svemu sudeći, njegova rodbina ne brine o njemu na najbolji način. Javnost se uznemirila, ali ne zadugo.

U emisiji „Ekskluziv“ TV Prve, snimljenoj samo nekoliko dana nakon toga, prikazano je dete koje sasvim normalno reaguje na okolinu, a koje je autorka priloga opisala kao raspoloženog i veselog dečaka: „Njegova interakcija je zadivljujuća, pokazivao mi je crteže, igrao se sa mnom, zapitkivao me…“

Zašto je to urađeno? Kome je bilo neophodno da nanovo otvara zatvorenu priču i povredi kako dečaka tako i ljude oko njega? Ako imamo u vidu da je puno ime i prezime ovog deteta objavljeno i na samom početku, ali i u priči o njegovim navodno teškim psihološkim problemima, logično je zapitati se kako će mu biti kad odraste, pa ga drugovi „proguglaju“. Kako će se osećati kad ga neko bude pitao da li je istina da je pao, da su ga roditelji bacili sa šestog sprata? I kao da to nije dovoljno, kako će on sam gledati na svoje rođake koji su ga othranili, pošto pročita da je kod njih bio „ni živ, ni mrtav“?

Iako se ovakva pitanja u njihovom slučaju ne postavljaju, važno je ipak napomenuti da tabloidnog tretmana nisu pošteđena čak ni mrtva deca. I tu je slučaj Tijane Jurić vrlo ilustrativan. Nakon što je pronađena, a osumnjičeni za njeno ubistvo uhapšen, danima su se tabloidi bavili svakim detaljem ovog zločina – od mesta na kojem je silovana, do načina na koji je to urađeno.

„Samo je policija znala šta se dešavalo te noći, zato što im je ubica dao taj iskaz. Policija je svoj posao odradila više nego profesionalno, ali baš su mi oni i rekli da ne čitam novine, jer i kod njih ima nekoga ko će za novac reći svašta“, kaže Igor Jurić u razgovoru za „Vreme“.

„Ne mogu da razumem koja je svrha, da li čitalac mora da zna svaki detalj ubistva nevinog deteta. Bolesno je to i čitati i pisati. I zaista, mi nismo čitali, ali su se jedne novine slučajno našle u kući i kada je to pročitala, moja žena je pala u nesvest. Takođe, njeni drugovi su to čitali, njene drugarice. Koja je poruka? Dovoljno je bilo reći da je oteta, zlostavljana i ubijena. Čak sam i zvao neke novine i molio ih da prestanu s tim, a oni su obećali da neće više.“

O moralnom i profesionalnom aspektu ovakvog načina izveštavanja ne moramo ni da se zapitamo: takve stvari u medijima jednostavno nisu dozvoljene. Opis mučenja i zlostavljanja nije u javnom interesu, uznemirava javnost i, povrh svega, urušava dostojanstvo žrtve. S druge strane, međutim, jako je važno pitanje izvora informacija, koje pominje i Igor Jurić. Kako i zašto policija dozvoljava da joj tabloidi budu razglasna stanica za detalje koji ne bi smeli da izađu iz njihovih redova?

„Svaki put kad se poverljivi podatak, odnosno dokument, nađe van nadležnih državnih institucija, neko je učinio krivično delo, ili bar najteži disciplinski prekršaj za koji bi trebalo da sledi razrešenje ili otkaz. Ali pošto ni razrešenja ni otkaza nema, a mi čitamo i gledamo operativne podatke svaki dan, jasno je da to nije ‘odlivanje’, već ‘sipanje’ u tabloide. Dakle, to se namerno radi.

Tendenciozno, manipulativno, selektivno – kako bi se postigao cilj koji institucionalno ne može ili ne sme da se postigne. Na to sam mislio kada sam u godišnji izveštaj za 2013. godinu upisao ‘tabloidizaciju države’“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

NIŠTA FINO I SUPTILNO: Kad smo već kod problematičnih izvora, slučaj Tijane Jurić i na tom planu donosi nešto novo, što bi tek trebalo da bude dokazano. Naime, Igor Jurić i za „Vreme“ i za neke druge medije pre toga, tvrdi da ima pouzdanu informaciju da „jedan tabloid stoji iza angažovanja advokata Tijaninog ubice“.

Kako će i da li će ova informacija biti potvrđena, za sada nije poznato, ali ona – imajući u vidu ovdašnje prilike – uopšte ne deluje neverovatno. Pre i tokom suđenja, teško da postoji bolji izvor od optuženog, a on će sigurno biti voljan da priča onima koji su mu platili odbranu.

Inače, posebno poglavlje u storiji o izveštavanju tabloida o „običnom svetu“ odnosi se baš na ljude osumnjičene da su počinili neki zločin. Tu je, zapravo, tabloidima i najlakše – identifikujući se sa žrtvom i njenom porodicom, javnost lako zaboravlja da i osumnjičeni, ma kako bili čvrsti dokazi protiv njih, takođe imaju svoja ljudska prava. Između ostalog, tu spada i pravo na pretpostavku nevinosti.

No, umesto toga, u tabloidima se redovno pojavljuju ne samo presude, već i predlozi izmene zakona – 2005, kada je trogodišnja Katarina Janković preminula od posledica seksualnog zlostavljanja, a njen očuh Mališa Jevtović bio osumnjičen za taj zločin, „Kurir“ je objavio naslov „Monstruma na smrt“, s tim da se sa slova cedila nacrtana krv.

Bio je to zapravo logičan nastavak napisa u kojima je prikazan svaki detalj devojčicinih muka, uključujući i slikovite prikaze kako joj je očuh „stao nogom na leđa i pocepao jetru“.

„Mislim da sve nasilnike, ma kog doba ili godina, treba brutalno staviti u medije. Ako su maloletni, onda njihove roditelje, jer nisu deca kriva sama. Kako ja mogu da izveštavam o tom događaju, na način koji vi tražite od mene? Mi smo ponekad preterivali – ono kada kaplje krv i slično, ali mislim da smo mi reagovali onako kako su reagovali obični ljudi“, objašnjava za „Vreme“ Sveta Marjanović, jedan od tadašnjih urednika „Kurira“.

„Nismo reagovali kao novinari, već kao obični ljudi kojima se to dešava. Meni stomak igra kad to vidim i nemoj da me teraš da budem fin i suptilan! Znam da ćemo tako da proizvedemo buku i dreku, ali mislim da to treba da radimo.“

Pošto sličan stav imaju i mnogi drugi ljudi iz struke, postavlja se logično pitanje o tome da li novinari uopšte smeju da reaguju kao „obični ljudi“. Da li je ovakav stav razumljiv i blizak čitaocima? Da. Da li novinari smeju da sude i presuđuju? Ne. Pre svega zato što mogu da pogreše u proceni i tako unište nevinog čoveka, a potom i zato što su za suđenje i presuđivanje zaduženi neki drugi i stručniji ljudi.

Običnim ljudima (pa i novinarima kada su van redakcija) dozvoljeno je da privatno misle i osećaju šta god hoće, ali javna reč ima posledice o kojima se mora voditi računa – koliko god se to novinarima i urednicima sviđalo ili ne sviđalo.

U ovom i prethodna tri broja „Vremena“ bavili smo se ulogom tabloida na srpskoj političkoj i javnoj sceni, još jednom potvrđujući da oni u najvećoj mogućoj meri utiču kako na političke tokove tako i na opštu atmosferu u društvu.

Na primeru izveštavanja o običnim ljudima možda se najjasnije vidi njihova moć da jednim potezom izmene ili unište nečiji život, ali to – imajući u vidu širu sliku – nije i najvažnija posledica njihovog delovanja. Otvorena agitacija za ovu ili onu političku opciju, medijsko čerečenje političkih neprijatelja, žigosanje i vređanje svakog ko misli drugačije od njih i, zbog svega toga, širenje straha od njihovog izveštavanja, samo su deo onoga zbog čega bismo nad problemom srpskih tabloida svi zajedno morali mnogo više da se zamislimo.

Jer, njihova moć sve je veća, njihovi patroni sve bezobzirniji, a sekira kojom mašu nad glavom svakog od nas pre ili kasnije pogodiće svoj cilj.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: UNS

Kako smo došli do toga? Kako su tabloidi postali ovo što su danas i da li ima nade da budu drugačiji? Kako su tabloidi postali javne poternice i sredstva odmazde? Kako utiču na život običnih ljudi, a kako na delovanje javnih ličnosti? Da li su srpski tabloidi ogledalo srpskog društva ili eksces?

Početkom ove godine, jedan političar pocepao je izdanje tabloida „Kurir“, jedan je nedavno otkrio da mu je neimenovani vlasnik tabloida tražio milion evra ukoliko želi da prestane da piše o njemu, dok je tabloid „Informer“ – posle najave strogih ekonomskih mera – na naslovnoj stranici objavio da premijer ima muda. Da se u vezi sa srpskim tabloidima nije dogodilo ništa drugo, samo ovi slučajevi bili bi dovoljan razlog da oni budu apostrofirani kao izdanja koja utiču na medijsku scenu, politička zbivanja, pa i opštu atmosferu u društvu.

To, naravno, nije počelo ove, već mnogo godina ranije.

Samo mesec i po dana pošto se u decembru 2001. prvi put pojavio na kioscima, prvi srpski tabloid „Nacional“ dostigao je tiraž od pedeset hiljada primeraka. Posle još mesec dana, broj je bio povećan na 75.000, da bi stoti broj proslavljen uz skoro neverovatnih 98.000. Kako je Srbija tada, baš kao i sada, bila država u kojoj se malo čita i u kojoj pristojni mediji jedva drže glavu iznad vode, jasno je da je u pitanju bio recept koji će slediti i svi potonji tabloidi: kratki tekstovi, efektni naslovi, svakodnevno otvaranje afera koje brzo bivaju zaboravljene i za koje se često pokaže da su montirane, izvori bliski policijskim i kriminalnim krugovima.

Ipak, pre i iznad svega, srpske tabloide će od samog početka karakterisati nekad manje, nekad više očigledna pristrasnost prema ovoj ili onoj političkoj opciji, vrlo aktivan odnos prema ličnostima na političkoj sceni i odsustvo svake mere u periodima medijskog progona nepoželjnih.

PIONIRSKI DANI

„U samom startu, hteli smo da pravimo novine koje su zanimljive, provokativne, pisane jezikom koji ljudi mogu da razumeju. Bum, bam, pravo u glavu. A ne kilometarski tekstovi, to niko neće da čita“, objašnjava Sveta Marjanović, jedan od urednika „Nacionala“, koji je potom isti posao radio u tabloidima „Kurir“ i „Press“. Naravno, ni on ni bilo koji drugi sagovornik „Vremena“ uspeh ovog tabloida nije tražio u razigranim tehničkim rešenjima i efektnim naslovima. Naprotiv.

Sve veće političke afere otvorene pre marta 2003, kada je „Nacional“ zabranjen, započele su ili makar detaljno prorađene upravo u ovim novinama: tu je objavljena priča o vanbračnoj aferi predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, tu je otvorena priča o tome kako je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, navodno o trošku sumnjivih likova; tu su objavljivanja pisma Ljiljane Buhe u kojima dovodi u vezu tadašnju vladu i zemunski klan; tu su o vlasti vrlo kritično pisali Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Danica Drašković; tu se pojavila ona istorijska rečenica „ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Vrlo često, to je značilo i apriorno odricanje od do tada uobičajenih profesionalnih standarda: „Pljuvali smo vladu, a oni zato nisu hteli da pričaju sa nama. I šta sad, ja da ne pustim priču ako ti nećeš da mi se javiš na telefon? Samo da bih, kao, imao drugu stranu?“, kaže Marjanović.

Da li zbog toga što nije bilo druge strane ili drugu stranu niko nije slušao, kasnije se ispostavilo da su najpoznatije priče „Nacionala“ bar donekle problematične. Ispostavilo se, recimo, da Đinđićev famozni put u Dubai nije izgledao tako kako je opisan, dok su već pomenuta pisma Ljijane Buhe – vođeni svojim interesima – zapravo pisali zemunski bosovi. No, kako su ove i slične afere imale dugoročne posledice na srpsku političku scenu (po oceni mnogih, priča o Đinđiću zapravo je otvorila put njegovoj satanizaciji kroz medije), postavljalo se oduvek pitanje ko stoji iza ovakvih priča i ovakvih izdanja i kome je u interesu da na taj način plasira informacije.

„Do 2000. srpski mediji su bili strogo svrstani u dva tabora, za i protiv Miloševića. Tabloidi se pojavljuju u trenutku kada nastaju neki novi centri moći. Dakle nije ih više dva, nego 200, i svi se bore za mesto i deo kolača u lopovskoj tranziciji. Kreću privatizacije, igre sa velikim novcem, ali je ta ekonomija, kao i danas, bila usko vezana sa politikom, tako da su srpski tabloidi logički zauzeli teren na kome je bilo najviše novca, samim tim i intriga, sukoba“, kaže Antonije Kovačević, koji je 2005. postao urednik „Kurira“, potom tabloida „Gazeta“ i „Alo“, a danas i „Naših novina“.

Kada je u pitanju imenovanje „novih centara moći“, različiti ljudi imaju različita gledišta.

Po jednima, u pitanju su ostaci klana Slobodana Miloševića, po drugima kriminalni krugovi, dok treći prave uzroke procvata tabloida nalaze u simultanom delovanju više različitih faktora. „Teren za njih je jako dobro pripremljen tokom proteklih godina i decenija. Snižavanjem kvaliteta obrazovanja, relativizacijom sistema vrednosti, negativnom selekcijom u institucijama, banalizacijom javnog mnjenja, teranjem u inostranstvo onog što bi jednom mogla da bude intelektualna elita, guranjem prosečnosti i ispotprosečnosti u prvi plan javnosti“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

LEŠINARI I PUDLICE

Šta god da su uzroci naglog procvata tabloida, nakon 2003. i ulaska u period stalnih političkih kriza, bilo je evidentno da povratka na staro neće biti. Tabloid „Nacional“ je posle ubistva Zorana Đinđića zabranjen (što će Ustavni sud na kraju proglasiti neustavnim), ali je njega u trenutku zabrane od prvobitnih osnivača vodio samo glavni i odgovorni urednik Predrag Popović, dok su Dragan J. Vučićević i Sveta Marjanović otišli nešto ranije.

Zajedno sa kolegom Đokom Kesićem oni će odmah potom napraviti „Kurir“ čiji je vlasnik bio Radosav Raja Rodić, biznismen i tada već vlasnik „Glasa javnosti“. „Dogovor sa Rajom bio je da smo nas trojica s jedne, a on s druge strane. Ja sam tada napravio neku vrstu ugovora s njim. Prva tačka – redovne plate prvog i petnaestog u mesecu. Druga – nema mešanja u uređivačku politiku. Treća tačka – mi garantujemo da ćemo za tri meseca da napravimo tiraž između sto i sto dvadeset hiljada primeraka“, kaže Sveta Marjanović, objašnjavajući da je Rodić ta pravila uglavnom poštovao. „Hteo je da par puta dođe u redakciju, a mi ga pitamo: Gde ćeš ti? Šta ćeš ti gore?“

Ovakva idila trajala je sve dok „Glas javnosti“ nije otvorio priču o navodnom skrivenom bogatstvu Mlađana Dinkića, posle čega i u „Glasu“ i u „Kuriru“ – kao novinama u okviru istog preduzeća – počinju stalne finansijske kontrole i pritisci. Takođe, između Dinkića i „Kurira“ otvara se i svojevrsni rat koji će se u jednom trenutku naći čak i pred Sudom časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Zapisnik sa ovog događaja objasniće zapravo mnogo toga o komunikaciji tabloida i političara. Pošto se Dinkićev G17 plus u junu 2005. požalio NUNS-u na tretman u „Kuriru“ i detaljno izneo svoje zamerke na neprofesionalno izveštavanje, tadašnji urednik „Kurira“ a današnji urednik i vlasnik „Informera“ Dragan J. Vučićević na sednici Suda časti reći će da je „do pre četiri meseca Mlađan Dinkić bio jedan od najbližih insajdera ‘Kurira’ u Vladi Srbije“, da je „dostavljao gomilu informacija o pojedinim političarima i strankama“, ali i da je posle izbijanja sukoba članovima uredništva „pretio telefonom i SMS porukama, nazivajući ih mafijašima, obećavajući da će ih uništiti i preporučujući im da traže drugi posao“. Sud časti nije stao ni na čiju stranu, odlučivši na kraju da i „G17 plus i list ‘Kurir’ demonstriraju odnose i veze koji su neuobičajeni za objektivne medije i političke organizacije“.

Baš otprilike u to vreme počinje i nešto što će, po mišljenju brojnih sagovornika „Vremena“, imati dalekosežne posledice – tabloidi postaju još smeliji, još bezobzirniji, počinju prave hajke na određene ličnosti. Razliku između dve epohe tabloida vidi i Antonije Kovačević: „Prva, lešinarska faza tabloida, zaključno sa prvim godinama ‘Kurira’, bila je po meni puno zdravija i normalnija od ove druge, u kojoj su tabloidi postali režimske pudlice, koje na prvi pogled nisu opasne, nisu dobermani ni pitbulovi, ali toliko laju i vrše nuždu gde stignu i po kome stignu, da to neizbežno ostavlja utisak i posledice. U prvoj fazi, tabloidi su kršili neka pravila profesije, bilo je tu svega i svačega, ali bar nisu bili strogo kontrolisani vozovi u kojima se tačno zna na kojoj stanici se đubre izbacuje kroz prozor.“

Iako je posle odlaska iz „Kurira“ 2005. godine, opet sa Vučićevićem i Kesićem napravio tabloid „Press“, Sveta Marjanović takođe smatra da je u to doba zaista došlo do promena. Po njegovom mišljenju, za tu situaciju najodgovorniji su vlasnici. „Naša želja stvarno jeste bila da pravimo novine koje će ljudi da čitaju, kojima ćemo mi nešto da menjamo. Neke stvari smo promenili, ne mogu da kažem da nismo, ali tabloidi su danas samo batina koja prelazi iz ruke u ruku. To nije trebalo da bude tako. Vlasnici su ukapirali da oni s tim mogu sebi da naprave dobru lovu i to je bio kraj.“

DOBRA LOVA

Tu, dakle, dolazimo do jednog od najintrigantnijih segmenata priče o tabloidima, koji je nedavno ponovo aktuelizovan u interjvuu Dragana Đilasa za „Blic“ od 12. oktobra 2014. Pošto su ga tabloidi mesecima držali na naslovnim stranama, o čemu će u ovom feljtonu biti reči mnogo detaljnije, Đilas je odgovarajući na pitanje da li mu je jasno zbog čega se to događalo, odgovorio ovako: „Svaki čovek koji iskreno o tome razmišlja, zna odgovor. Žalim zbog toga što mi je trebalo više od godinu dana da shvatim da na te laži ne treba da obraćam pažnju, da ne smem da dozvolim da utiču na mene, moje raspoloženje, moj privatni život. Žalim i što sam prihvatio da posle devet meseci pljuvanja po meni sednem sa vlasnikom jednog od njih i vidim da li ima načina da to stane. To što mi je on tom prilikom, sasvim ozbiljan, tražio milion evra u kešu da prestanu da pišu i što sam to, naravno, odbio jeste nebitno. Bitno je da sam izdao sebe samim tim što sam prihvatio da posle svega što su slagali o meni sednem sa takvim ljudima.“

Iako se posle ovakvog priznanja očekivala prava bura u javnosti, ništa se nije dogodilo. Kao da je Đilas potvrdio šuškanja i samo ozvaničio nešto što su svi odavno prihvatili zdravo za gotovo. „Vidim više razloga za to. Jedan je – navikavani smo na tabloidno uterivanje straha kao žabe na sve topliju vodu i eto, navikli smo se. Drugi – svako ko uzme u principijelnu odbranu Dragana Đilasa, čitaće o sebi kao o korumpiranom braniocu tajkuna – navikavanje na tabloidizaciju došlo je do faze kada nam je normalno da druge provlače kroz blato, ali retko ko se baš toliko navikao da sam sebi dobrovoljno stavi metu na glavu“, objašnjava Saša Janković, navodeći pritom i treći važan razlog za ćutanje javnosti. „Dragan Đilas je upravo jedan od onih koji je ovo društvo počeo da kuva u tabloidnoj bari i sama se nameće narodna poslovica o sađenju tikava sa đavolom, koju je mogao i morao da zna i pre nekoliko godina.“

Pozivajući se na svoje dugogodišnje iskustvo u medijima, i Antonije Kovačević konstatuje kako su redakcije često i drastično menjale svoju uređivačku politiku i svoje zaštitnike, i tako „dolazile u pomalo blesavu situaciju da danas npr. reketiraju onoga u čije ime su nekad reketirale. I sve to bez blama i emocija, vrlo poslovno.“ Uprkos brojnim pokušajima „Vremena“, Dragan Đilas nije pristao da detaljnije objasni svoje navode o medijskom reketiranju.

Inače, o ovoj pojavi prvi put je počelo da se govori kada je objavljena priča o tome da su urednici nekadašnjeg „Nacionala“ od Zorana Đinđića tražili pedeset hiljada evra da bi prestali da pišu o njemu. Po verziji koju je Čedomir Jovanović ispričao u knjiziAtentat Miloša Vasića, kod Đinđića je u oktobru 2002. došao Predrag Popović, glavni urednik, koji tu „skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljiljane Buhe jer mora i on od nečega da živi, nego ako mu neko plati jedno 50.ooo evra, on će prestati s tim“. Po istom svedočenju, Đinđić je želeo da se s tim prestane, plaćeno im je, ali se u „Nacionalu“ ista priča nastavila.

S druge strane, u emisiji „Insajder“ Vučićević je izneo svoju verziju događaja: „Ja mogu sto posto da vam tvrdim da je tačno da smo ušli, tu je bio Beba, kada smo izašli tu je bio Beba, nervozni Beba. Kasnije sam čuo od ljudi iz Vlade da je po tom našem odlasku on ušao unutra i pitao Zorana ‘pobogu, čoveče, kako primaš ove kriminalce’ i da je tu nastala svađa, da je on skočio, otišao do svoje kancelarije, kabineta, skinuo tablicu sa svojim imenom sa vrata, spakovao svoje stvari i otišao. To sam ja čuo, ja to ne mogu da tvrdim.“

Postoji, međutim, i treća verzija koja se donekle razlikuje od obe navedene. Po rečima Svete Marjanovića, na sastanku su bila sva trojica urednika „Nacionala“, bilo je reči o pismima Ljiljane Buhe, ali nikakve pare nisu ni tražene ni nuđene. On ne pominje da je bilo gde video tadašnjeg šefa vladinog Biroa za informisanje Bebu Popovića, već samo Đinđićevog saradnika Zorana Janjuševića, koji je sedeo ispred kancelarije.

I kojoj sada verziji možemo da verujemo? Odluka je potpuno lična, zavisi od brojnih faktora, ali priča sama po sebi – u svakoj svojoj verziji – dovoljno je indikativna i dosta govori o povezanosti tabloida i politike i političara. Ono što je najvažnije jeste da upravo ona ide u prilog tezi da su se u istoriji srpskih tabloida dogodile promene koje su s vremenom dovele do situacije u kojoj smo danas, o kojoj će tek biti reči na ovom mestu. Jer, ako ništa drugo, razgovor trojice urednika s premijerom i iznos od pedeset hiljada evra – bilo da je tražen, nuđen ili potpuno izmišljen u nekoj od kasnijih interpretacija – deluju prilično naivno u odnosu na ponudu koja je izneta pred Dragana Đilasa. Baš kao što i najsurovija stranica „Nacionala“ – kakve god efekte da je imala – teško da može da se meri sa naslovnim stranicama današnjeg „Kurira“ ili današnjeg „Informera“.

Projekti

Od pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000, u Srbiji na duže vreme nije opstalo nijedno netabloidno izdanje. Zapravo, skoro sva izdanja koja su uopšte pokretana, bila su tabloidi. Osim „Nacionala“, bili su tu „Internacional“ (2003–2005), „Balkan“ (2004–2006), „Start“ (2005–2006), „Srpski nacional“ (2005–2006), „Sutra“ (2007–2008), „Gazeta“ (2007–2008), „Press“ (2005–2012), „San“ (2012–2013).

Uglavnom je bila reč o projektima koji su nastajali zbog predizborne kampanje i nestajali vrlo brzo, a zanimljivo je da su krajem 2007, u razmaku od samo nekoliko dana, pokrenuta tri tabloida: „Sutra“, „Alo“ i „Gazeta“. Do danas, preživeo je jedino „Alo“.

Vokabular

Odavno je u legendu ušla poruka iz kolumni Dragana J. Vučićevića: „Gospodo poslanici, stoko jedna bezrepa!“

No, tabloidi ne oskudevaju ni u drugim maštovitim kvalifikacijama. Oni koji su u određenom trenutku u centru njihove pažnje, označavaju se ovako: idiot, bandit, tunjav, tuta-muta, lažov, šljokara, fašista, narkoman, budala, kuronja, kralj nemorala, sektaš, ološ,…

Psovke ovog puta ne računamo.

Zločin i kazna

Od svih tabloida, „Kurir“ je svakako šampion u broju izmena političkih patrona, zbog čega je verovatno platio i najvišu cenu. Najbolji opis odnosa između ovog lista i politike pružio je Savet za borbu protiv korupcije u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji iz 2011: „Treba podsetiti da je upravo ‘Kurir’ najviše doprineo tabloidizaciji medija i života u Srbiji, krajnjoj relativizaciji problema kriminala, korupcije i uopšte sistema vrednosti. Određenim političkim strukturama odgovarao je list koji je na bazi izmišljenih senzacija plasirao političke nokaute, ali se onda u jednom trenutku okrenuo i protiv onih koji su ga politički podržavali. Sve to navelo je političke inspiratore ‘Kurira’ da 2009. drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom je došlo i do hapšenja vlasnika ‘Kurira’ Radisava Rodića koji je, zbog toga, skoro dve godine proveo u pritvoru.“

Uprkos svemu tome, „Kurir“ je i danas jedno od najtiražnijih izdanja na našem tržištu.

Nemački slučaj

Često se u Srbiji čuje teza kako su ovdašnji tabloidi specifični u odnosu na svetske, zato što nisu pre svega fokusirani na estradu i svet poznatih, na tračeve, paparaco fotografije iz privatnog života itd. Navodno, tabloidi na drugim mestima su baš takvi – potpuno apolitični.

Međutim, u pitanju je zabluda. Mnoštvo svetskih tabloida vrlo je jasno politički profilisano. Nemački tabloid „Bild“, koji je sa svojih 12-ak miliona čitalaca ujedno i najprodavanije evropsko dnevno izdanje, ima uređivačku politiku sličnu svojim srpskim „kolegama“: kampanje protiv ovog ili onog političara, senzacionalizam, direktan i često uvredljiv jezik, tračevi, otvaranje afera.

Efekat ovakvog izveštavanja takođe je sličan. Bivši kancelar Gerhard Šreder navodno je jednom prilikom izjavio da je njegova PR strategija jednostavna: „Sve što mi je potrebno da bih imao uspešnu vladu jesu ‘Bild’ i televizija.“ S druge strane, Džudit Holofernes, nemačka muzičarka koju je menadžment lista 2011. zamolio da se pojavi u jednoj njihovoj kampanji, tu je ponudu odbila uz otvoreno pismo u kojem navodi: „‘Bild’ je opasan politički instrument, maliciozna kreatura koja ne opisuje Nemačku, već je stvara.“

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: Flickr.com

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen…

Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u seriji pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva. Takođe, sadašnje prilike isključuju mogućnost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks.

Postoje li zabranjene stvari u Srbiji? Da li bi se danas, kao nekad, prinosili filmovi predsedniku i premijeru pa ovi u kućnom bioskopu odlučivali šta može narodu da se prikazuje? To da Nikolić, Vučić, Dačić u papučama i na privatnoj projekciji gledaju nekog novog „Plastičnog Isusa“, i onda im ispada escajg na predsednički tapison neverovatno je baš kao i što je nemoguće da ista ekipa odluči šta to narod treba da gleda.

I nekoliko kontroverznih izložbi u poslednjih nekoliko godina, poput one sa gej aplikacijom Isusa u CZKD, ili ona, nedavno, kad je u Kulturnom centru Beograda prikazana postavka koja se bavi zločinom pripadnika „Škorpiona“ nad albanskom porodicom, više je bila povod za desničarski ulični hepening i demonstracije nego za oficijelnu zabranu koje ne da nije bilo, već je eksponate obišao i sam premijer, kao i svi oni koji su odvojeni od staklenih vrata pozivali na pomirenje. U Srbiji je sve dozvoljeno, ili ništa nije zabranjeno, ili…

Njuznetovska Vučićeva „žalopojka“ nad medijskim embargom vicepremijerske svadbe, kao i pregrevanje fejsbuka u danu venčanja bio je povod za mnoge da izjave da u Srbiji cenzura ipak šljaka. Kad je, samo nekoliko dana nakon toga, s programa radija B92 skinuto jutarnje „Razgibavanje“, a ubrzo i sam sajt emisije dilitovan do bele strane, teoretičari cenzure na jednoj večeri u BG restoranu rekoše da nekadašnji ministar informisanja pokazuje nekadašnju formu.

Ipak, oni originalniji, na istoj toj večeri, izjaviše da su sve to budalaštine i da se prava cenzura u Srbiji valja na drugu loptu. A šta je ta prava cenzura? Pa recimo da dok nacija glođe zanimanje za identitet vicepremijerske mlade i razlozima za otklon iz etra dva radio nestaška-zornjaka, nigde se ne mogu pročitati vesti o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji koju zamagljuju zašećereni izveštaji o, tek što nije, pobadanju kranova u ruiniranu Sava malu i gradnju Menhetna na dokovima Beograda.

Oni koji su u prednovogodišnjim danima protezali noge, i to posle velike pauze, u distriktu beogradske Knez Mihailove, mogli su se zapanjiti sablasno mračnim staklenim izlozima zamandaljenih radnji u delu grada u kome bi trebalo da oči pregorevaju od šljašteće robe i neonskih reklama.

Da li jahači magle odlično prodaju priču kad sugerišu da je cenzura kad ne objavite vest za džet-set stranu, a ne i kad prećutkujete podatak da će javni dug zemlje, prema procenama The Economista, verovatno preći i 70 procenata? Da li je sloboda kad možete da napišete da političar ima ljubavnicu, ali ne i da je država ubijala, pa to mora da uradi lično…

O kakvoj onda cenzuri možemo govoriti? Zašto bi se nekim filmom ili izložbom duplirala idiotska epizoda s „Plastičnim Isusom“ koji, kad su se skinule ideološke oplate, i nije imao čime zabezeknuti tinejdž ere kojima su tekovine radnih akcija Brčko-Banovići ravni mitovima o Vajatu Erpu. Cenzura je kad se televizije utrkuju koja će ubrizgati više doza Sulejmana koji je sa svojim haremskim papučama i lepoticama postao „domaća životinja“ koja grize probleme srpskih domaćina. Ili je cenzura danonoćno šamaranje rijalitijima u kojima više ne znaš kad se smrklo ili smračilo na „Farmi“ i kad je jedna sezona završena i počinje druga?

Voja Žanetić, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, priča šta predstavlja danas cenzuru u Srbiji i objašnjava u kojoj smo fazi cenzure: „Da ne bismo prepisivali istorijske podatke s Vikipedije, cenzura je uvek služila da se ne kaže ili istina ili cela istina ili ništa drugo osim istine. U dokaznom postupku pred sudom javnosti, cenzura je uvek bila protiv istinoljubivih, bilo da su oni tužioci ili tužena strana. Te je tako i danas svuda, pa i u Srbiji. Čak ne može da se kaže ni ‘pogotovo u Srbiji’, jer za zemlje gde Vođinog teču ili tetku proguta mrak za jedan dan, ili za zemlje gde službenici za masovno prisluš kivanje traže azil u Rusiji, Srbija je svetionik slobode govora i štampe. Najopasnija faza cenzure je ona u kojoj ne cenzurišu cenzori, nego autori, samoinicijativno i bez konsultacije sa cenzorima. U poslednje vreme Srbija ponovo počinje da ulazi u tu fazu, a morala bi što pre da prestane, jer je istina nužni preduslov da nam bude bolje i da budemo efikasniji zemlja i društvo“, dešifruje Žanetić cenzorski darvinizam u Srbiji.

Profesor na FDU Aleksandar S. Janković smatra da je u odnosu na prošla vremena autokratije i pseudoliberalnog socijalizma, cenzura promenila formu ali ne i sadržaj. Za razliku od Poljske ili Čehoslovačke, kad je sedma umetnost u pitanju, postoje desetine filmova koji su bili cenzurisani, odnosno zabranjeni sve do plišanih revolucija.

„Kod nas je zvanično bio zabranjen samo jedan film – ‘Plastični Isus’, nezvanično malo više, ali je priča u vezi s njim slična načinu na koji je Broz 1968. rekao da su studenti u pravu i da među njima ima makar 70% poštene inteligencije koju smo zapustili. Znamo šta se posle desilo. Onda je postojala medijska politika koja je bila jasno precizirana, pa je autocenzura bila dominantan oblik cenzure. Jednostavno se znalo o čemu ne sme da se piše ako već ne želite da vas proguta mrak. Danas ne postoji medijska politika, vlada jedan haos koji se može pre nazvati medijska kloaka. U ovom svetu postoji prećutni dogovor o svetim kravama, da li po tajkunskom većinskom vlasništvu ili interesu ‘ja tebi ti meni’, ali jasno je da su poslednjih meseci postojale glasine o nekim javnim političkim ličnostima koje žive isključivo kao kuloarski tračevi a ne kao medijska vest. Da li je u pitanju vrhunski medijski spin ili dokaz da cenzura postoji, ostaje da se prosudi i sistematizuje. Ergo, današnji stepen cenzure u Srbiji se može nazvati postpostmoderna medijska cenzura regionalne profanosti i prefinjenosti“, smatra Janković.

On se seća medijskih cenzura iz osamdesetih. Zašto PGP RTB nije imao hrabrost da objavi album „Solunske pesme“ sa ćiriličnim naslovom, pa je tu čast dobio zagrebački Jugoton? Zašto nije oživela prvobitna ideja Idola da omot za

„Odbranu i poslednje dane“ bude freska Belog anđela iz manastira Mileševa? Zašto se pesma „Maršal“ sa tog albuma zove „Poslednji dani“? Zašto je famozna rečenica Neleta Karajlića „Crk’o maršal“ – mislio je na pojačalo – bend Zabranjeno pušenje zamalo koštala karijere?

„Ipak, fetiš kulturnih tabua je sedamdesetih, a pogotovu osamdesetih bio potpuno drugačija zver nego danas. Danas postoje kontroverzni kulturni fenomeni koje publika uglavnom ne vrednuje uopšte. Cenzura uglavnom da i ne postoji. Tu je glavni zamajac bio mastermajnd Slobodan Milošević koji je devedesetih pustio kulturu da se paralelno odvija ne pridajući joj ikakav značaj, i time je degradirao i marginalizovao i, najvažnije, pokazao koliko je liberalan, pa kulturni poslenici nisu mogli da kažu da je neka predstava zabranjena, a o filmu i rokenrolu da i ne govorimo. Svega je bilo, ali nije bilo publike“, kaže Janković.

Otuda su pojedina umetnička dela ulazila u terminologiju ekscesa, ali ne i pod cenzorske makaze. Gorepomenute dve izložbe bile su medijska medijska roba jer su flertovale sa skandalom, a o predstavi „Zoran Đinđić“ naklapale su babe koje su od pozorišta uknjižile samo „Sumnjivo lice“ odgledano na nekoj maturskoj ekskurziji u Beogradu.

Kultura nema cenzore, što joj automatski pribavlja i status robe drugorazrednog značaja za politički establišment. Ako su političari u Srbiji, za medije i javnost, šetali naokolo blindiranog šlica, važila je i jedna druga stvar, prećutni džentlmenski sporazum, a to je da se ne dira konkurencija po pitanju privatnog života. Ako je neko zaista „poludeo“ od ljubavi pa se poput Mrke javi kao dobrovoljac za lifestyle love story, to je OK, ali iz čista mira opaliti po nečijoj ljubavnici – a, ne, ne, ne…

Poznojesenji ili ranozimski slučaj nove devojke Dragana Đilasa prekinuo je tradiciju, pa je udaranje ispod pojasa poličara ušlo u tabloidni folklor, tako da ni stara narodna radoznalost „Koga oni ljube“ nije mogla zaobići ni Vučića.

Pre toga je i eksprezident Tadić tranžiran kao osoba koja je tokom predizbornih kampanja napravila bar tuce beba, a jednu šeta u mandatu odvikavanja od Andrićevog venca. O tom tabloidnom targetiranju nestašnih političara govori Aleksandar S. Janković:

„Mislim da je ovde prisutna samo demonstracija sile a ne i problematika da li neko ima ljubavnicu. Nekom tajkunu koji ima ovaj medij bilo je u interesu da opljune drugog tajkuna koji ima onaj medij, pa se Đilas našao kao pogodna meta za raskusurivanje nekih niskih pobuda.

Generalno sam mišljenja da bilo koji politički-seks-ljubavnica skandal nije sam po sebi svrha već sredstvo“, kaže Janković.

Profesorka FPN Neda Todorović podseća da je cenzura pojačana u vremenima ratova i kriza pod izgovorom da je znanje moć u rukama neprijatelja, a da vlast najbolje zna šta je javni interes. Zato su nacisti smrtnom kaznom kažnjavali slušanje savezničkog radija za vreme Drugog svetskog rata, a aktuelne zapadnjač ke demokrate, bez kompleksa da će delovati kao svi autoritarni režimi, Asanža i Snoudena pretvaraju u taoce.

„Slobodan pristup informacijama prva je stepenica udaljavanja od cenzure. Sposobnost medija da se odupru pritiscima države (politike, menadžmenta i marketinga) koja teži kontroli izrečenog, drugi. Što je društvo siromašnije, mediji (novinari) su nemoćniji i spremniji da prodaju dušu za šaku dolara, evra, dinara. U bitkama za preživljavanje prva strada sloboda izražavanja.

Danas se cenzura, autocenzura i propaganda pretvaraju u storiteling (pričanje priča), a moderni mediji se, kako kaže Kristijan Salmon, pretvaraju u mašineriju za proizvodnju priča i formatiranje uma. Upravo smo svedoci kako skretanje pažnje građana s realnih životnih problema (siromaštvo, nezaposlenost, primitivizam, nasilje) na ‘događaje’ sa ‘Farme’ ili iz ‘Velikog brata’, na ‘ličnosti’ sa estrade rezultira infantilnom regresijom (pa zar nismo odrasli uz video-igre?) koja je kraj svakog kritič kog mišljenja.

Fikcija se pretvara u stvarnost, u najboljoj tradiciji manipulacije iz vremena agitpropa i staljinizma. Svedoci smo kako je i građanin glumac dobrodošao na pozornicu modernog spektakla, u svet sveopšte simulacije“, kaže profesorka Todorović koja i tajnu uspeha svih aktuelnih predsednika i premijera svrstava pod storiteling.

O aktuelnoj fazi cenzure koju Voja Žanetić naziva autocenzurom, govori i novinar HRT Aleksandar Stanković. „Ne znam jesam li se ja izborio za tu privilegiju ili mi je data, ali ja stvarno radim po sopstvenoj savesti, uvažavajući tuđe sugestije ako su dobronamerne i pametne. I znam da ljudi u mojoj okolini mogu tako da rade ako žele. Sad, druga je stvar postoji li autocenzura, jer se mladi ljudi danas boje za svoj posao, i drže se onoga ‘ne diži glavu da ti je ne bi odrezali’. Problem je kad vas pozove gazda za kojeg radite, jer tada nemate tu slobodu. Hrabrost je individualna stvar, ili je imaš ili nemaš, ne možeš to da razviješ, to je karakterna osobina. Ne verujem da je tih karakternih osobina danas manje nego što ih je bilo pre dvadeset ili trideset godina. E sad, koliko okolina nagrađuje ljude koji imaju hrabrost da dignu glavu…To je ona priča – danas može da se kaže sve, ali ne znamo šta bismo s tom slobodom“, priča Aleksandar Stanković za Nedeljnik.

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen… Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od retro krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u serijskom program, pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva.

Takođe, sadašnje prilike isključuju moguć nost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks. O tome govori i Aleksandar S. Janković.

„Mislim da nijedne srpske novine to ne bi objavile. Do višestranačkog života postojale su manje ili više dosadne novine. Koga Politika smara, on kupi Ekspres Politiku. Devedesetih su sve novine počele da imaju precizan ideološki identitet. Sećam se da sam krajem osamdesetih obožavao da čitam NON, duhovit, oštar i analitičan politički magazin. Kako je krenuo stranački život, NON je postao glasilo Nove demokratije. To je čudo koliko smo u drugoj polovini osamdesetih imali alternativnu pres scenu: NON, novosadski Stav, Polet…. i sve je to sad skroz zaboravljeno. Dokumente Vikiliksa kod nas treba da objavi neka mala nezavisna izdavačka kuća, kao samizdat knjigu. Mediji su unisoni, uniformisani, ima ih previše I, kao ni u rokenrolu, ni u medijima nema više opasnosti. Videli smo svačiji polni organ, više ništa nije zanimljivo. Još uvek pokušavam da shvatim ko kod nas čita Gloriju, ko čita Story, a ko Hello kad su to iste novine. Na kraju, ako se čak i pojavi neki štampani medij, kao Nedeljnik, na primer, koji zaista ima oštricu i drugačije mišljenje, da li je do toga nekome zaista stalo osim imaginarnom krugu intelektualne dvojke?“, smatra Janković.

O istoj (ne)hrabrosti srpskih medija da svoje stranice presvuku prljavim vešom, ali ne „made in“ starleta, govori i Voja Žanetić:

„Svake bi novine objavile delove Vikiliksa, ali samo one koji se odnose na podatke o protivnicima onih koji novinama zaista upravljaju. Ne mogu da se setim nijednog srpskog ili balkanskog medija koji bi se dobrovoljno prijavio da objavi sve delove nekog idealnog Vikiliksa, koji ništa i nikog nije izostavio.

Uzgred, mislim da bi najinteresantniji srpski Vikiliks bio onaj o medijima. Da li bi se, recimo, vaša redakcija, ali ‘ajd onako iskreno da mi odgovorite, prijavila da tako nešto objavi bez cenzure?“

Tekst je objavljen u njuz magazinu Nedeljnik. 

Istraživala Zorica Marković, piše Branko Rosić.

Foto: UNS

Činjenica je da mediji danas u Srbiji predstavljaju najomiljenije oružje za sukov s političkim neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija… nije zato što se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje- javni interes.

Pošto višegodišnji napori za uređivanje domaće medijske scene odavno liče na ono besmisleno rmbačenje sirotog Sizifa, sva je prilika da će cenjena gospoda iz Brisela i u tom sektoru morati da nam pomažu više nego što su se nadala i više nego što su do sada činila (a to nikako nije bilo malo).

Nakon što mu se Dragan Đilas požalio na ono što mu svakodnevno priređuju tabloidi, evropski komesar za proširenje Štefan File zvanično je saopštio da će primedbe u vezi s narušavanjem pretpostavke nevinosti i nepoštovanje zaštite podataka o ličnosti uvrstiti u oktobarski izveštaj Evropske komisije o napretku.

Mesec dana ranije, na konferenciji „Mediji između tranzicije i evropskih reformi“, održanoj 26. juna, šef političkog sektora Delegacije EU u Srbiji Luka Bjankoni ocenio je da je Unija zabrinuta zbog sporog donošenja medijskih zakona. „Medijska situacija nije nimalo ružičasta ni u finansijskom, ni u profesionalnom pogledu“, rekao je Bjankoni, napominjući da će svako dalje odlaganje reformi negativno uticati na medije i zaposlene u medijima.

Sve to, naravno, nije ništa novo i nepoznato, ali ovakve packe jedino su što pruža kakvu-takvu nadu za kakav-takav boljitak. Druge metode su očigledno omanule, pa je spisak najvećih problema srpskih medija teško napraviti. Čini se da zapravo nema ničega čime bi se novinari, urednici i medijski vlasnici mogli pohvaliti.

ŽUTO: Najočigledniji problem – mada nikako ne i jedini ili najveći – jesu tabloidi. Iako su savremeni mediji obično u nečijoj službi, domaći tabloidi u tome su otišli korak dalje i trenutno važe za ispostave svih onih koji imaju ili dovoljno političke moći, ili dovoljno novca da svoje neprijatelje bukvalno sahranjuju po naslovnim stranama. Naknadne tužbe, različite forme demantija, pa čak i sudske presude u korist onih kojima su tabloidi uništili (ili imali nameru da unište) karijeru i život, tu malo vrede: onog ko je osvanuo u „Kuriru“, „Informeru“, „Našim novinama“ ili sličnim izdanjima, neće oprati ni Dunav ni Sava. U očima javnosti oni će večno ostati krivi „za nešto“, šta god to bilo. S druge strane, političko-medijska čaršija već je naviknuta da iza tabloidnih napisa traži neku dublju poruku i da „između redova“ iščitava ko se kome i zašto zamerio.

U tom smislu, bilo bi zaista značajno da Štefan File održi obećanje i ovaj problem uvrsti u famozni izveštaj Evropske komisije. Tek tada bi, čini se, prst na čelo stavili oni koji tabloide filuju biranim informacijama, na taj način sudeći i presuđujući. Tek tada, naime, oni bi bili prinuđeni da biraju između civilizovanog (da ne kažemo evropskog ili briselskog) ponašanja prema medijima i do sada važeće polumafijaške, burazerske i beskrupulozne zloupotrebe javnog prostora. Već pomenuti Bjankoni takođe se osvrnuo na ovaj problem, kritikujući „curenje informacija iz policije, pravosuđa i državnih ustanova u pojedine medije“ i konstatujući da se takve „medijske igre nalaze na granici krivičnog dela“.

Tabloidno novinarstvo i tabloidno razmišljanje verovatno su razlog zbog kojeg mnoge važne teme s vremenom postaju nevidljive – zasenjene žutim i ružičastim sadržajima, više ne uzbuđuju nikog. Rat između Željka Mitrovića i Dragana Đilasa, recimo, postao je mnogo zanimljiviji od teme kojom je otvoren, a to je ponašanje marketinških agencija na medijskom tržištu. Pritom, to je tema koja odavno zaslužuje ozbiljnu analizu, a kojom niko ne želi i ne može da se bavi, jer time direktno ugrožava sopstveni opstanak na medijskom tržištu.

ČEKAJUĆI GODOA: Neadekvatna zakonska regulativa jedan je od najvećih problema domaćih medija, zato što direktno utiče i ne sve ostale medijske muke. S donošenjem seta medijskih zakona kasni se već mesecima, zbog čega i Brisel već pokazuje vidno nestrpljenje. U tom smislu, ključno je donošenje Zakona o javnom informisanju. Trenutno važeći zakon iz 2003. dva puta je menjan (2005. i 2009. godine), ali ni u jednoj formi nije se pokazao kao zadovoljavajući dokument. Medijska strategija usvojena 2011. predviđala je da novi zakon bude usvojen do marta ove godine, što se nije dogodilo. Štaviše, posle javne rasprave, raspuštena je radna grupa koja je radila na njegovom nacrtu, te se u ovom trenutku ne zna čak ni koja će se verzija zakona na kraju naći pred Vladom i poslanicima.

Upravo na problem kašnjenja – ne samo zakona, već i medijske reforme uopšte, osvrnuo se početkom jula predsednik Asocijacije medija Zoran Sekulić: „Reforma kasni, njen dalji tok je neizvestan, a medijska udruženja, nakon raspuštanja radne grupe, više nemaju mogućnost da prate i utiču na dalji tok tog procesa… Sve i da dobijemo najbolje zakone, pitanje je ko će to od medija dočekati, jer su razmere krize tolike da možemo da pričamo samo o pukom preživljavanju.“ Na skupu „Reforma javnog informisanja: prolazno vreme“, koju je organizovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije, Sekulić je istakao i da su glavne posledice kašnjenja odlaganje povlačenja države iz medija i neizvestan početak projektnog finansiranja rada medija. Bilo je, naime, predviđeno da 1. januara 2014. u potpunosti prestane budžetsko i počne projektno finansiranje medija, ali će – čak i u slučaju da zakon bude usvojen već početkom jeseni – taj rok svakako biti pomeren. Ono što je takođe sigurno jeste da je ovakvim odugovlačenjem neko sigurno ućario ili finansijski, ili politički.

Radi se zapravo o jednom od ključnih razloga zbog kojih se i krenulo u kreiranje novog zakona – imajući u vidu da je netransparentnost finansiranja medija glavni element političko-biznismenskog upliva u uređivačku politiku, bilo je predviđeno da se mediji koji su u državnom vlasništvu privatizuju, a da država svoju pomoć upućuje ne onima koji joj se sviđaju, već onima čiji medijski projekti to zasluže. Za sada, država za medije izdvaja približno dve milijarde dinara. Iako veći deo tog novca odlazi medijima u javnom vlasništvu, ovakvo izdvajanje državu čini jednim od glavnih medijskih „klijenata“: onih koji, na osnovu svojih ulaganja, mogu da očekuju i određene medijske „usluge“. Raspodelom novca bez jasnih kriterijuma i stroge kontrole, država zapravo direktno kontroliše medije i utiče na kreiranje njihovog sadržaja, što je najočiglednije tokom predizbornih kampanja, ali sve više i na svakodnevnom nivou. Takođe, mediji koji po automatizmu dobijaju pare iz državnog budžeta u velikoj su prednosti u odnosu na one koji svoje pare moraju da zarade na tržištu, i predstavljaju im nelojalnu konkurenciju.

Netransparentnost finansiranja svakako je jedna od oblasti za koju se najviše interesuju i činovnici iz Brisela – tim pre što je izlazak države iz medija i prestanak budžetskog finansiranja bio jedan od uslova da Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU. U pismu koje je 22. jula agencijama Fonet i Beta uputio Generalni direktorat Evropske komisije za proširenje, navodi se da je u toj oblasti neophodan opipljiv napredak, da prvi rokovi već nisu ispoštovani, kao i da mora biti obezbeđena potpuna usklađenost „državnog finansiranja medija na različitim nivoima sa pravilima o državnoj pomoći, uključujući tu i finansiranje kroz reklamne kampanje iz javnih izvora“. Šefica Odeljenja za Srbiju Mirijam Feran, kao potpisnica pisma, još je saopštila da je od ministra kulture i medija Srbije „nedavno zatraženo da zvanično konsultuje Evropsku komisiju o nacrtima zakona o javnom informisanju i elektronskim medijima, kako bi se izbegla bilo kakva nesaglasnost sa zakonodavstvom EU“.

RUPA U DŽEPU: U međuvremenu, i to u formi hronične boljke, traje svakodnevna bitka medija za opstanak. Ekonomska kriza drastično je umanjila prihode od prodaje reklamnog prostora – neki izvori tvrde da ga je svela na trećinu nekadašnjih prihoda, a broj medija i dalje je uglavnom nepromenjen. Pošto je iznos smanjen, a broj njegovih korisnika ostao isti, logično je da je svakom korisniku pripalo manje. Prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima više od hiljadu medija, što je izuzetno velik broj u odnosu na broj stanovnika. To sve u prevodu znači da se dobrom delu medija crno piše i da mnogih od njih uskoro neće biti.

Situacija u štampi verovatno je i najgora. U poslednje tri godine, profitabilno su poslovala samo četiri dnevna lista, dok skoro polovina nedeljnika ne posluje s profitom. Takva situacija direktno utiče na sadržaj medija, i u smislu uređivanja, i u kontekstu neposrednog novinarskog rada. S jedne strane, vlasnici, direktori i urednici prinuđeni su da „budu dobri“ ili s političarima, ili s biznismenima, ili i s jednima i drugima. Obični novinari pak uglavnom jedva preživljavaju, te postepeno postaju vrlo podložni korupciji, autocenzuri i uticajima raznih vrsta. „Mediji se udvaraju publici ili državi i oglašavačima… Pritisak na medije će se pojačavati i sve je manje prostora za profesionalno delovanje“, rekla je u aprilu 2013. Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka

Pored malih privatnih medija, opšta besparica najteže je pogodila RTS. Plate mesecima kasne, malo je novih projekata, a za normalno funkcionisanje javnom servisu trenutno nedostaje približno 40 miliona evra na godišnjem nivou. U toj situaciji, pitanje je kako će novi način finansiranja – po svoj prilici, ukidanje pretplate i finansiranje iz budžeta – uticati na dalju sudbinu ove kuće. Po mnogima, to je najlošije moguće rešenje, koje se u više navrata pokazalo kao neuspešno, pre svega zbog toga što je omogućavalo jak uticaj države, tj. aktuelne vlasti, na sadržaj informativnog programa. Nisu, razume se, rešeni ni drugi problemi javnog servisa, a Zakon o elektronskim javnim servisima biće usvojen baš kao i Zakon o javnom informisanju – ne zna se kad, kako ni kakav.

S obzirom na činjenicu da danas u Srbiji mediji predstavljaju najomiljenije oružje za sukob s neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija, nije zapravo ni čudo kako se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje: javni interes kao ideal novinarske profesije, nešto je što se pominje još samo u udžbenicima. U čitavoj toj tužnoj priči, najtužnije je što će, pre ili kasnije, medijska agonija proizvesti generacije koje će se hraniti tabloidnim sadržajima, biti apsolutno podložne svakoj vrsti manipulacije, sklone da poveruju svemu o čemu ih iz senke obaveštavaju nepoznati vlasnici i politički ili finansijski instruirane sive eminencije… Koliko god se beznadežnom činila, situacija još uvek nije tako crna. Ima tu, oko nas, pametnog sveta koji se poslednjim snagama drži za ostatke zdravog razuma i pokušava da misli svojom glavom. Sat, međutim, otkucava i samo od strogoće Brisela i jačine njegovih šamara zavisi da li će taj i takav pametan svet ubuduće imati šta da čita, gleda i sluša.

Mi, sami, očigledno smo nesposobni da uredimo bilo šta, pa i medijsku scenu. Što je već tema neke druge tužne priče.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme br. 1178.

Photo: A. Anđić/Vreme

 

Jednog vrelog julskog dana ove godine, iz Biroa za medije MUP-a Srbije na pogrešnu adresu je poslat pregled štampe, koji se inače svakodnevno dostavlja premijeru i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

Umesto da analiza pisanja dnevnih novina stigne na imejl premijera, neko od službenika je greškom poslao elektronsku poštu na adrese novinara. Po redosledu važnosti naslova koje su spremili analitičari Biroa MUP-a i po redosledu medija koji su analizirani jasno se vidi da su glavna meta njihovog interesovanja bili tabloidi Informer i Kurir. Tek iza njih slede ozbiljni ili mejnstrim mediji. Iz imejla se vidi još nešto: u tekstovima koji se preporučuju za čitanje onom delu Dačića koji vodi MUP dominiraju naslovi s političkom, a ne policijskom sadržinom.

Da „žuta štampa“ ima veliku upotrebnu političku vrednost videlo se i krajem jula, kada je vicepremijer i lider SNS-a Aleksandar Vučić imao potrebu da na Glavnom odboru svoje stranke deo podužeg govora posveti suptilnom odnosu između vlasnika jednog dnevnog tabloida i jednog moćnog političara, kao dokaz medijsko-političkih dilova koji truju javni prostor.

Jedan tabloid je, naime, više meseci na gotovo svakoj naslovnoj strani objavljivao portret opozicionog političara kao poternicu, optužujući ga za milionske mućke i strahovladu koju je uveo u sopstvenoj stranci. Dotični lider nije bio pošteđen ni škakljivih detalja iz ličnog života. Međutim, targetirani lider odjednom je nestao s nišana dotičnog tabloida, a glavni i odgovorni urednik Informera Dragan J. Vučićević objavio je kako je mirovni sporazum između lidera i vlasnika novina sklopljen u „skupom hotelu u Beču“. I, cena otkupa grehova je iznosila 250.000 evra, koliko je, navodno, političar platio vlasniku tih žutih novina.

Iz Vučićevih i Vučićevićevih reči svakom upućenijem gledaocu i čitaocu moralo je biti jasno da obojica aludiraju na odnos gradonačelnika Beograda i vlasnika Kurira, iako im nisu izgovorili imena.

Kao najmoćnijem čoveku Srbije, Vučiću je lako da govori da nikada neće pristati na ucene nekih medija da pišu o njemu lepo, ali je veliko pitanje da li bi se oni uopšte usudili da o njemu pišu loše, pogotovo kad urednici i vlasnici tabloida ujutru pročitaju njegov rejting. A politički protivnici ne samo što ga ne vide kao žrtvu, već ga smatraju jednim od komandanata teške tabloidne artiljerije. Za sada te stavove mnogo glasnije iznose za kafanskim stolom nego u javnom nastupu.

Tezu o političkoj zloupotrebi tabloida, koja podrazumeva i neke predradnje -obeležavanje žrtve, posle koje sledi hajka, a potom izricanje presude i, eventualno, organizovanje klađenja o broju dana koje će žrtva provesti iza rešetaka – ovih dana u neformalnim razgovorima pominje i odlazeći ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Čovek koji u vreme Živkovićeve vlade nije krio da je bio jedan od anonimnih izvora tabloida koji su tu vladu rušili, kasnije je postao njihova žrtva i to u nekoliko navrata. Time je pokazano da ne jede samo revolucija svoju decu, već da sličan jelovnik imaju i tabloidi.

Kada Kurir u prvoj godini Cvetkovićevog mandata nije skidao Dinkića s naslovne strane, predstavljajući ga kao glavnu nevolju Srba, i to po svim pitanjima, od siromaštva, pa do bele kuge, upravo je Dinkić ucenio opstanak vlade u kojoj je bio koalicioni partner usvajanjem drakonskog Zakona o informisanju. Poznavaoci političkih prilika i neprilika, a oni nisu izvori tabloida, smatraju da je time lider URS-a (tada G17) želeo ne samo da se konačno „skine“ s Kurira, već i da tada svemoćnom Tadiću, primoravajući ga da i demokrate glasaju za taj zakon, pokaže da sumnja ko je zapravo naručilaca hajke na Mlađu.

Sličnu, sinusoidnu liniju odnosa s tabloidima osetio je i lider demokrata Dragan Đilas, koji je u vreme Tadića preko svojih kompanija mogao da usmerava novac od oglašavanja i time kupuje naklonost medija. Ali je i Đilas osetio šta znači kada se uleti u tabloidni klanac. Podrazumeva se, valjda, da je Đilas u tom klancu zarobljen tek kada je izgubio vlast.

Ko će, na čiji mig, iskopati nečiju prljavštinu, a zatim je „tresnuti“ na naslovnu stranu, čekajući da eksplodira medijska mina sa odloženim dejstvom, i time počisti konkurenciju, mogu ipak da prepoznaju samo iskusni politički i medijski igrači. Uz, da ih tako nazovemo, otuđene centre moći, što će reći – tajkune.

Da srpska politička scena ponekad izgleda kao rat u kojem se ne očekuju zarobljenici, već samo asanacija bojišta, pokazuje i činjenica da samo najveći poznavaoci javne i tajne Srbije, na naslovnicama tabloida mogu da prepoznaju i zloupotrebu pojedinih dama. Prema verzijama tračerskih političko-tajkunsko-obaveštajnih kuhinja, plasiranje tih devojaka na naslovnicama, ali u vezi s finansijskim aferama, smatra se opomenom za protivnika da će se u eventualnoj eskalaciji političkih obračuna, osim u tajne bankovne račune ili u diskove, zavirivati i u – krevete.

Prava tabloidna baražna vatra trenutno se razmenjuje između TV Pink i tabloida Blic, a sadržaj te polemike, od koje bi pocrveneo i urednik lokalnog lista u kratkoj priči Marka Tvena o novinarstvu u Tenesiju, pokazuje kako se brzo sklapaju i raskidaju ne samo politička, već i medijska savezništva. Kada je već bivši šef Večernjih novosti Manojlo Manjo Vukotić otpustio saradnicu iz Ljubljane, koja je pisala o problemima Pinka u Sloveniji, Željko Mitrović je takođe iz dana u dan „tranžirao“ Vukotića, na šta je Blic tada principijelno i mudro – ćutao.

O prirodi savezništva između krupnog kapitala, politike i tabloida može posvedočiti i Miroslav Mišković. Ali neće. Čoveku kome se može zameriti štošta, i što sam rado činio kada je bio najjači, tokom svog boravka u zatvoru, ipak se ne može poreći da je pokazao da drži do – tajkunskog kodeksa. Mišković, naime, nije progovorio o tome ko je, uz njega, bio „drugi ortak“ u vlasništvu ugašenog lista Pres.

Ali, stav koji je često omiljen među intelektualcima, da su tabloidi metafora zla u Srbiji, uz koji obavezno pomenu i da kolege koje tamo rade truju javno mnjenje u Srba, pokazuje da ti isti intelektualci upiru prstom na pogrešnu adresu. Tabloidi, naime, nisu stvorili ovakvu političku elitu, već je upravo obrnuto. Politička kasta i njeni finansijski pokrovitelji drže nišane na tabloidnim artiljerijskim haubicama, pa zato nije vic da, kada neki biznismen osvane na naslovnici Informera ili Kurira, sam sebi stavlja lisice kako bi učinio interventnoj kada dođe po njega.

I, još nešto: takva tabloidna satanizacija javnog mnjenja, na mačističku radost, dobija novu estetskui političku formu. Starleta Stanija Dobrojević je najavila da osniva političku stranku. I, već je pokazala, kao i Biro MUP-a, koji mediji su joj najvažniji. Najavu svoje političke karijere objavila je tabloidima, dok je Politiku ladno otkačila.

Zato nam „stanizacija“ Srbije ne gine, kao sudbina. Kao poslednja faza politike.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Domaći mediji tek sada javno prepoznaju tekstove Centra za istraživačko novinarstvo, koji se godinama bavi svim onim temama o kojima niko u Srbiji nije smeo da priča.  Za svaku tvrdnju imali su jake dokaze, ali vodeći mediji do skoro nisu ni smeli ni hteli da citiraju CINS-ove tekstove.

Naslovne stranice nedeljnika, dnevnih listova, sve informativne emisije u januaru i februaru imale su gotovo istu infomaciju, manje ili više uredno interpretiranu – šverc narkoticima, kriminalni dosijei i potencijalna veza sa premijerom. Novinari, po običaju, utrkivali su se da, unutar slobode koja im je garantovana, otkriju pikante detalje tog odnosa, a srpski premijer našao se pod lupom  i javnosti i istražnih organa. U celom ovom začaranom krugu odnosa, mi ćemo se baviti samo jednom dimenzijom – ulogom medija.

Domaći mediji su pokazali jednu specifičnu crtu – neslobodni smo dok se ne dokaže suprotno. Retki su bili oni koji su u svojim arhivama mogli da nađu analitičke tekstove ili priloge o sada najvećim aferama (postoje i retki primeri – TV B92 je zbog takvih priča izgubio finansiranje od reklama). Tako smo se i u slučaju velike afere koja potresa vladu, odnosno premijerovog poznanstva sa članovima kriminalne grupe, zapitali ko su ti ljudi i da li je zaista moguće da niko o njima ništa nije znao. Ispostavilo se suprotno – postojali su novinari koji su o njima pisali, istraživali njihove međusobne odnose, korelacije sa institucijama, političarima. Centar za istraživačko novinarstvo pri Nezavisnom udruženju novinara Srbije bavio se ovim temema i onda kada su ostalim medijima bile strane. Nenametljivo i nepretenciozno, bez tabloidnih naslova, zasnovano na dokumentarnoj građi, ovaj Centar bavio se gotovo svim temema koje su potresale srpsko društvo, katkad jasnije, a neretko i odlučnije od tužilaštava. Nekoliko primera ide tome u prilog – u decembru 2009. CINS počinje da se bavi Darkom Šarićem, vođom narko klana, u trenutku kada policija vodi akciju Balkanski ratnik. Podatke o najtraženijem beguncu mediji objavljuju tek sada, dok su mladi novinari istraživači CINS-a to učinili pre četiri godine. Njegov profil sadržao je svu dokumentaciju, saradnike i firme, a u javnosti se našao u avgustu 2010. na sajtu OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project) sa kojim su sarađivali.  Podaci o biznismenu Miroslavu Miškoviću prvo su objavljeni na sajtu OCCRP –a u decembru 2010. na engleskom, a na srpskom u februaru 2011, dok su ostali mediji u Srbiji počeli da se bave najbogatijim građaninom Srbije tek pred kraj 2012. godine kada je uhapšen.  Prva serija tekstova o Radoslavu Raduloviću, koji se dovodi u vezu sa narkoklanom, ali i sa vrhom Vlade Srbije rađena je u maju 2012. godine.

Zašto su ovi datumi važni? Jer su nejasno i netransparentno vlasništvo u medijima, a čini se i manjak volje, pokazali esnafsku nesolidarnost. Tekstovi CINS-a tek sada su citirani, da li zbog toga što je i među društvenom i političkom elitom stečen konsenzus o akterima događaja, ili zbog toga što su u međuvremenu drugi mediji postali slobodniji, teško je reći. Uglavnom, tekstovi CINS-a i dokumentarna građa poslužili su i tabloidima i nedeljnicima da potvrde svoje tvrdnje, kao nešto što je neprikosnoveno, u šta se ne sumnja.  Šta je trebalo da se dogodi da bi mediji počeli da prenose tekstove CINS-a ne može se jasno utvrditi. Ono što može da bude opasno, to je njihova tabloidna primena, protiv političkih i društvenih aktera, koju tabloidi vode po potrebi.

CINS je pre 5 godina osnovao NUNS, a danas, kako navode, rade kao “samostalna i nezavisna novinska agencija čiji istraživački rad preuzimaju lokalni i regionalni, printani i elektronski mediji”.Osvojili su brojne nagrade  među kojima  dve za istraživačko novinarstvo 2011. i 2012. godine koje dodeljuje Američka ambasada u Beogradu i NUNS, kao i „Daniel Pearl nagrade za istraživačko novinarstvo“ 2011. godine koju dodeljuje Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo.