Sedam velikih evropskih dnevnih novina, među kojim su i francuski Le Figaro, nemački Die Welt i španski El Pais, potpisalo je sporazum o partnerstvu kojim je oformljena Evropska alijansa vodećih dnevnih listova (LENA). Ona će im omogućiti razmenu sadržaja, realizovanje zajedničkih istraživanja, odnosno promovisanja kvalitetnog novinarstva u Evropi.

Članovi osnivači su već spomenuti Die Velt, El Pais i Le Figaro, kao i italijanska La Repubblica, Le Soir iz Belgije, kao i Tages-Anzeiger i Tribune de Geneve iz Švajcarske. Za prvog čoveka Alijanse izabran je Havier Moreno, urednik El Paisa u periodu između 2006. i 2014. godine.

„Svaki dnevni list postavljaće svoje izabrane članke na zajedničku platformu osmišljenu za tu svrhu i oni će biti na raspolaganju svim članicama Alijanse“, navodi se u zvaničnom saopštenju dnevnih novina okupljenih u LENA. U saopštenju se navodi i da će intervjui, članci i komentari biti specijalno izabrani za istovremeno objavljivanje u svim partnerskim novinama prilikom velikih događaja.

Urednica iz Le Figaroa Sofia Bengana pojašnjava da će zajednički rad biti najizraženiji prilikom istraživanja, a teme će se birati zajednički.

„Odredićemo izvestan broj tema koje bi mogle biti predmet naših istraživanja, a rad na njima ćemo zajednički sprovoditi“, pojašnjava Bengana.

Na prezentaciji koja je održana u Briselu u centru pažnje bio je jedan termin – kvalitet. Alijansa će stoga posebnu pažnju posvetiti stvaranju i promovisanju kvalitetnog proizvoda kojim će pokušati da, kako se navodi, konsoliduje evropsko javno mnenje, a jedan od najvećih izazova biće usklađivanje sedam novina koje izlaze na četiri različita jezika.

Bitan deo ovog poduhvata je i razvijanje zajedničkih digitalnih platformi, ali i programa za razmenu kadrova, koji će omogućiti novinarima i ostalim zaposlenima da provode vreme u drugim novinama Alijanse i na taj način prošire svoje oblasti ekspertize.

Svestan sam problema cenzure i autocenzure koji postoji u Srbiji. Ako poredite rang-liste o slobodi medija u svetu, koje svake godine objavljuju Reporteri bez granica, i liste o nivou korupcije u svetu Transparensi internešnela, možete videti veliku bliskost između visokog stepena slobode medija, nezavisnog novinarstva i niskog stepena korupcije.

S druge strane, one zemlje u kojima je stepen medijskih sloboda na nižem nivou i u kojima je novinarstvo manje nezavisno i profesionalno, imaju visoki nivo korupcije, ističe za Danas Štefan Rus Mol, profesor Univerziteta u Luganu i direktor projekta Evropska opservatorija novinarstva.

– Poređenje tih lista ukazuje upravo na to koliko je važno nezavisno, odgovorno i etičko novinarstvo i zato se treba boriti na sve moguće načine protiv cenzure. To nije samo problem u Srbiji. Sve više je izraženo u istočnim zemljama, ali i na Zapadu gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje politi?kog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij, ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija, naglašava Rus Mol.

On je boravio u Beogradu povodom drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“, koje je za čitaoce u Srbiji priredila i sa nemačkog prevela Ana Zagorac Keršer, a zajedno objavljuju Clio i RTS izdavaštvo.

U kojim su još zemljama Evrope izraženi politički pritisci na medije?

– Primer o kojem najviše znam iz Evrope je Italija. U toj zemlji postoji veoma visok nivo koncentracije medijskog vlasništva. Gospodin Berluskoni, koji je nekoliko puta bio i premijer, na primer, poseduje tri značajne privatne televizije, najveću izdavačku kuću knjiga i magazina i najuticajnije dnevne novine. Samim tim, ima veliki uticaj i kontrolu nad javnim mnjenjem. To u zapadnom svetu najbolje pokazuje koliko je opasna medijska koncentracija i koliko uplitanje političara može da ugrozi demokratiju. U takvim situacijama mediji ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu u društvu i postaju sredstva propagande.

Kako se izboriti sa cenzurom i autocenzurom u medijima?

– Teško je sa strane davati savete. Smatram da sami novinari treba da brane profesiju i pronađu podršku drugih novinara. Ako što više ljudi u zemlji bude upoznato sa tim kako neki političar ili organizacija pokušava da manipuliše medijima i ako se to ne skriva, to može biti jedan od pristupa kako bi se situacija promenila. Takođe, u takvim situacijama neophodno je i adekvatno obrazovanje novinara.

Svedoci smo i da u Srbiji postoji rastući trend tabloidizacije medija i upotreba tabloida za političke obračune. Šta to govori o srpskom društvu?

– Pošto ne govorim srpski jezik, ne mogu da dam kompletnu ocenu o tome kako se srpski tabloidi ponašaju. Ali mogu reći da je trend tabloidizacije svakako opasan trend. Ako pogledamo primere u Evropi, postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija. Ako medij stremi trendu tabloidizacije, izvesnije je da će pojedini političari koristiti jeftina rešenja problema umesto što će se truditi da građanima kažu istinu. Na taj način političari dobijaju podršku medija, a potom i glasove na izborima.

Kakva je ekonomska situacija medija u Evropi?

– Različito je od zemlje do zemlje. Što se tiče kvaliteta novinarstva, u svim evropskim zemljama je situacija sve nezavidnija, pa je samim tim teško i privući oglašivače i pretplatnike. Zato metaforički kažem da će kvalitetno novinarstvo nestati u Bermudskom trouglu. Trougao predstavljaju negativni uticaj publike koja više nije voljna da plati za kvalitet informacije, negativni uticaj oglašivača koji odlaze na internet platforme i treće je rastuća moć službi i agencija za odnose s javnošću.

Pre dvadeset godina na dva novinara, u proseku, postojao je jedan pi-ar menadžer koji u to vreme nije imao mnogo profesionalnog iskustva. Danas postoji dva pi-ara na jednog novinara i pi-ar menadžeri su bolje obučeni i zarađuju mnogo više novca od novinara. S druge strane, potrebno je hitno da novinari promene pristup prema saopštenjima za javnost i da postavljaju dodatna pitanja, a ne da samo prepišu tekst iz saopštenja. Redakcije su sve malobrojnije zbog toga, bombarduju se saopštenjima koja su ponekad toliko dobro napisana da mogu samo da se prepišu.

Kakva je, prema vašem mišljenju, budućnost tradicionalnih medija u eri razvoja interneta?

– Budućnost je upravo na internetu i društvenim mrežama. Novinari i redakcije moraju da nauče kako da koriste socijalne medije i informacije objavljene na njima. Sa finansijske strane, postoji opasnost za tradicionalne medije i profesionalne novinare, jer ne znam kako će preživeti u budućnosti. Ljudi će sve manje biti voljni da plate za dobar novinarski sadržaj. Zato treba početi sa naplaćivanjem čitanja novinskih tekstova na sajtovima medija.

Štampani mediji nestaju

Neki smatraju da će štampani mediji nestati u budućnosti. Šta vi mislite o tome?

– Verovatno je to tačno, ali ja ne znam da vam kažem kada će se to desiti. Moja generacija se nada da to neće biti brzo. U svakom slučaju, to ne treba da utiče na rad novinara, jer će uvek postojati ljudi koji će želeti da pročitaju neku dobru priču u kojem god ona obliku bila.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: Danas

Pritisci na novinare, kršenje Etičkog kodeksa novinara Srbije, tabloidizacija, odnosno potpuno odsustvo etike u izveštavanju pojedinih medija, obeležili su poslednju četvrtinu 2014, ocenjeno je na tribini „Medijski monitoring: politička komunikacija u medijima“, koju je juče organizovala Fondacija Konrad Adenauer (KAS).

Predstavljajući rezultate analize medijske etike i načina izveštavanja u domaćim medijima, novinarka Tamara Skroza je ocenila da 2014. predstavlja „veliko finale“ negativnih pojava koje su prisutne na medijskoj sceni Srbije.

Stvari protiv kojih smo se borili ne samo da se ponavljaju već postaju gore. Ovo je veliko finale pojava koje su deset godina prisutne u medijima. Nismo se dovoljno bunili protiv pritisaka na novinare koji su kulminirali u novembru ukazala je ona, dodajuć i da u svemu tome nije bilo pošteđenih, „jer je svako ko je percipiran kao protivnik vladajuće političke opcije ili tabloida razapet na medijski krst“.

Skroza je navela slučajeve glumca Gorana Jeftića i novinarke Olje Bećković kao primere ljudi koji su na naslovnim stranama pojedinih novina optuženi ili oklevetani za nešto što ni pred jednom zvaničnom institucijom nije dokazano.

O slučaju Gorana Jevtića, koga je dnevni list Blic osudio zbog navodne obljube maloletnika, ne poštujući pri tome pravo na pretpostavku nevinosti, raspravljala je Komisija za žalbe Saveta za štampu, koja je odlučila da je taj list spornim tekstom prekršio Kodeks novinara Srbije istakla je Skroza.

Prema njenim rečima, podjednako je zabrinjavajući i tekst „Informera“ o saobraćajnoj nesreći u kojoj je stradalo troje mladih, a u kojoj je povrede zadobio sin novinarke Olje Bećković.

Na naslovnoj strani Informera stoje navodne reči Olje Bećković: Dobro je, moj sin Luka je uspeo da izvuče živu glavu. U formalnopravnom smislu, taj list nije učinio ništa loše, ali je očigledna namera da se Olja Bećković optuži i ocrni kao majka i javna ličnost rekla je Skroza.

Kako je istakla, tabloidi su tokom 2014. godine objavili „nekoliko antologijskih primera veličanja velikog vođe“.

Dodala je da „bombastični naslovi“ o politici, kriminalu ali i vremenskoj prognozi „stvaraju utisak o postojanju velikog brata koji nas drži pod stalnim pritiskom“.

Medijski analitičar Dražen Pavlica bavio se temama i načinom istraživanja na javnim TV stanicama, konkretno o prvih pet epizoda emisije „Beograd na vodi“ Studija B. Kako je rekao, primetno je odsustvo istraživačkog novinarstva i kritičkih uvida, „a preovladavala su prigodna pitanja i banalna zapažanja, dok je voditeljka dozvolila gradonačelniku da vodi neku vrstu repetitivnog monologa“. KAS od 2006. godine predstavlja kvartalne preseke stanja u srpskim medijima.

Predstavljajući rezultate ankete sprovedene među 128 članova NUNSa i UNSa, Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) rekao je da nešto više od polovine ispitanika smatra kako novousvojeni zakoni nisu pozitivno uticali na stanje medija u Srbiji.

„Pink i Informer se ističu u ovom istraživanju kao provladini mediji, a njima uz rame su Kurir i Večernje novosti. Na drugom delu kontinuuma su Radio Beograd i Radio B92, Politika i Danas“, rekao je Gavrilović i dodao da u izveštajima pojedinih televizijskih stanica, premijer Aleksandar Vučić nije imao nijednu negativnu sekundu.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

Onlajn mediji postaju sve popularniji  i relevantniji za profesionalce koji se bave odnosima s javnošću, pa već danas većina PR profesionalaca više voli da svoju poruku prenese koristeći onlajn kanale komunikacije i u direktnom kontaktu sa svojom ciljnom grupom nego posredstvom tradicionalne štampe, pokazuje Evropski monitor komunikacija za 2014. godinu (European Communication Monitor 2014).

Polovina ispitanika izjavila je da njihove organizacije trenutno razvijaju kanale mobilne komunikacije, a 91% predviđa da će kanali mobilne komunikacije biti prioritetna razvojna oblast u naredne tri godine. Smatra se da su glavne prednosti koje pružaju mobilni kanali komunikacija sa stejkholderima u bilo koje vreme (60%), prezentacija sadržaja prilagođenih korisnicima (54%) i dopiranje do mlađe publike (40%).

Većina profesionalaca koji se bave odnosima s javnošću (58%) predviđa da će tradicionalni mediji u budućnosti biti sve manje relevantni. Tri četvrtine ističe da je njihov odnos sa štampanim medijima još uvek bitan, ali istovremeno manje od polovine (42%) smatra da će štampa ostati relevantna za njih do 2017. godine. Zanimljivo je da je isto istraživanje iz 2008. godine pokazalo da su u tom trenutku štampani mediji bili najbitniji alat za PR profesionalce .

Glavni izazovi u budućnosti odnose se na integraciju mobilnih medija sa drugim kanalima i platformama (58%), pronalaženje ubedljivih koncepata koji stvaraju dodatnu vrednost (47%) i predstavljanje kompleksnih sadržaja na mobilnim ekranima (46%).

Međutim, uprkos tome što se  kanali mobilne komunikacije ubrzano razvijaju i što profesionalci sve više prepoznaju njihov značaj, kompanije ih još uvek ne koriste u dovoljnoj meri, navodi se u najvećem međunarodnom istraživanju o komunikacijama u Evropi.

Jedan od fokusa istraživanja bilo je i liderstvo, a ispitanici iz 42 zemlje su ocenili da su pouzdanost (58,9%), inovativnost (51,5%) i kvalitet proizvoda ili usluga najvažniji za ocenu liderstva jedne organizacije. Slede kvalitet menadžmenta, imidž dobrog poslodavca, a tek na šestom mestu je finansijska snaga.

Treba istaći i da čak 88,3% ispitanika ocenjuje da je efikasna komunikacija faktor od velikog značaja za dobro vođenje organizacije, a među osobinama lidera Evropljani najviše cene sposobnost da se komunicira otvoreno i transparentno (94%), a visoko se kotiraju i vođstvo davanjem ličnog primera (90%) i saglasnost onoga što se govori i onoga što se radi (89%).

Treba istaći i da oko 68% ispitanika smatra da su im moderne digitalne tehnologije olakšale posao, ali istovremeno isti procenat ističe da upravo zbog njih osećaju obavezu da uvek budu onlajn i izvršavaju svoje obaveze, pa ne čudi što skoro tri četvrtine profesionalaca navodi da oseća konstantan porast pritiska koji im nameće posao.

Stoga se može zaključiti da će digitalno doba doneti jednu veliku prednost svima koji se bave odnosima s javnošću jer će u komunikaciji sa svojim ciljnim grupama sve više moći da zaobilaze tradicionalne medije, ali će istovremeno ta “olakšavajuća” okolnost nužno doneti i veće obaveze.

Odavno se najavljuje i da klasična saopštenja za javnost polako odlaze u istoriju i da ustupaju mesto direktnoj komunikaciji sa korisnicima, a to nužno znači da će umesto jednog saopštenja poslatog svim relevantnim medijima PR profesionalci morati da emituju na desetine pojedinačnih, često i potpuno personalizovanih poruka.

Kako uostalom drugačije tumačiti prognozu da će štampa za samo tri godine biti relevantna za manje od polovine profesionalaca za odnose s javnošću ili podatak da je samo u SAD prošle godine 1.300 novinara ostalo bez posla. Stoga ne čudi što se upravo novinari nalaze na četvrtom mestu na listi deset najugroženijih zanimanja koju je objavila poznata američka agencija za zapošljavanje Career Cast.

Za detaljnije rezultate pogledajte kompletan izveštaj European Communication Monitor 2014. 

Evropski monitor komunikacija je najveće međunarodno istraživanje o komunikacijama u Evropi, koje sprovode Evropska asocijacija za obrazovanje i istraživanje u oblasti odnosa s javnošću (EUPRERA) i Evropska asocijacija direktora komunikacija (EACD) uz podršku međunarodne mreže PR agencija “Ketchum”. Istraživanje za 2014. godinu je zasnovano na odgovorima 2.777 stručnjaka za komunikacije iz 42 zemlje, među kojima je i Srbija.

 

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen…

Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u seriji pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva. Takođe, sadašnje prilike isključuju mogućnost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks.

Postoje li zabranjene stvari u Srbiji? Da li bi se danas, kao nekad, prinosili filmovi predsedniku i premijeru pa ovi u kućnom bioskopu odlučivali šta može narodu da se prikazuje? To da Nikolić, Vučić, Dačić u papučama i na privatnoj projekciji gledaju nekog novog „Plastičnog Isusa“, i onda im ispada escajg na predsednički tapison neverovatno je baš kao i što je nemoguće da ista ekipa odluči šta to narod treba da gleda.

I nekoliko kontroverznih izložbi u poslednjih nekoliko godina, poput one sa gej aplikacijom Isusa u CZKD, ili ona, nedavno, kad je u Kulturnom centru Beograda prikazana postavka koja se bavi zločinom pripadnika „Škorpiona“ nad albanskom porodicom, više je bila povod za desničarski ulični hepening i demonstracije nego za oficijelnu zabranu koje ne da nije bilo, već je eksponate obišao i sam premijer, kao i svi oni koji su odvojeni od staklenih vrata pozivali na pomirenje. U Srbiji je sve dozvoljeno, ili ništa nije zabranjeno, ili…

Njuznetovska Vučićeva „žalopojka“ nad medijskim embargom vicepremijerske svadbe, kao i pregrevanje fejsbuka u danu venčanja bio je povod za mnoge da izjave da u Srbiji cenzura ipak šljaka. Kad je, samo nekoliko dana nakon toga, s programa radija B92 skinuto jutarnje „Razgibavanje“, a ubrzo i sam sajt emisije dilitovan do bele strane, teoretičari cenzure na jednoj večeri u BG restoranu rekoše da nekadašnji ministar informisanja pokazuje nekadašnju formu.

Ipak, oni originalniji, na istoj toj večeri, izjaviše da su sve to budalaštine i da se prava cenzura u Srbiji valja na drugu loptu. A šta je ta prava cenzura? Pa recimo da dok nacija glođe zanimanje za identitet vicepremijerske mlade i razlozima za otklon iz etra dva radio nestaška-zornjaka, nigde se ne mogu pročitati vesti o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji koju zamagljuju zašećereni izveštaji o, tek što nije, pobadanju kranova u ruiniranu Sava malu i gradnju Menhetna na dokovima Beograda.

Oni koji su u prednovogodišnjim danima protezali noge, i to posle velike pauze, u distriktu beogradske Knez Mihailove, mogli su se zapanjiti sablasno mračnim staklenim izlozima zamandaljenih radnji u delu grada u kome bi trebalo da oči pregorevaju od šljašteće robe i neonskih reklama.

Da li jahači magle odlično prodaju priču kad sugerišu da je cenzura kad ne objavite vest za džet-set stranu, a ne i kad prećutkujete podatak da će javni dug zemlje, prema procenama The Economista, verovatno preći i 70 procenata? Da li je sloboda kad možete da napišete da političar ima ljubavnicu, ali ne i da je država ubijala, pa to mora da uradi lično…

O kakvoj onda cenzuri možemo govoriti? Zašto bi se nekim filmom ili izložbom duplirala idiotska epizoda s „Plastičnim Isusom“ koji, kad su se skinule ideološke oplate, i nije imao čime zabezeknuti tinejdž ere kojima su tekovine radnih akcija Brčko-Banovići ravni mitovima o Vajatu Erpu. Cenzura je kad se televizije utrkuju koja će ubrizgati više doza Sulejmana koji je sa svojim haremskim papučama i lepoticama postao „domaća životinja“ koja grize probleme srpskih domaćina. Ili je cenzura danonoćno šamaranje rijalitijima u kojima više ne znaš kad se smrklo ili smračilo na „Farmi“ i kad je jedna sezona završena i počinje druga?

Voja Žanetić, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, priča šta predstavlja danas cenzuru u Srbiji i objašnjava u kojoj smo fazi cenzure: „Da ne bismo prepisivali istorijske podatke s Vikipedije, cenzura je uvek služila da se ne kaže ili istina ili cela istina ili ništa drugo osim istine. U dokaznom postupku pred sudom javnosti, cenzura je uvek bila protiv istinoljubivih, bilo da su oni tužioci ili tužena strana. Te je tako i danas svuda, pa i u Srbiji. Čak ne može da se kaže ni ‘pogotovo u Srbiji’, jer za zemlje gde Vođinog teču ili tetku proguta mrak za jedan dan, ili za zemlje gde službenici za masovno prisluš kivanje traže azil u Rusiji, Srbija je svetionik slobode govora i štampe. Najopasnija faza cenzure je ona u kojoj ne cenzurišu cenzori, nego autori, samoinicijativno i bez konsultacije sa cenzorima. U poslednje vreme Srbija ponovo počinje da ulazi u tu fazu, a morala bi što pre da prestane, jer je istina nužni preduslov da nam bude bolje i da budemo efikasniji zemlja i društvo“, dešifruje Žanetić cenzorski darvinizam u Srbiji.

Profesor na FDU Aleksandar S. Janković smatra da je u odnosu na prošla vremena autokratije i pseudoliberalnog socijalizma, cenzura promenila formu ali ne i sadržaj. Za razliku od Poljske ili Čehoslovačke, kad je sedma umetnost u pitanju, postoje desetine filmova koji su bili cenzurisani, odnosno zabranjeni sve do plišanih revolucija.

„Kod nas je zvanično bio zabranjen samo jedan film – ‘Plastični Isus’, nezvanično malo više, ali je priča u vezi s njim slična načinu na koji je Broz 1968. rekao da su studenti u pravu i da među njima ima makar 70% poštene inteligencije koju smo zapustili. Znamo šta se posle desilo. Onda je postojala medijska politika koja je bila jasno precizirana, pa je autocenzura bila dominantan oblik cenzure. Jednostavno se znalo o čemu ne sme da se piše ako već ne želite da vas proguta mrak. Danas ne postoji medijska politika, vlada jedan haos koji se može pre nazvati medijska kloaka. U ovom svetu postoji prećutni dogovor o svetim kravama, da li po tajkunskom većinskom vlasništvu ili interesu ‘ja tebi ti meni’, ali jasno je da su poslednjih meseci postojale glasine o nekim javnim političkim ličnostima koje žive isključivo kao kuloarski tračevi a ne kao medijska vest. Da li je u pitanju vrhunski medijski spin ili dokaz da cenzura postoji, ostaje da se prosudi i sistematizuje. Ergo, današnji stepen cenzure u Srbiji se može nazvati postpostmoderna medijska cenzura regionalne profanosti i prefinjenosti“, smatra Janković.

On se seća medijskih cenzura iz osamdesetih. Zašto PGP RTB nije imao hrabrost da objavi album „Solunske pesme“ sa ćiriličnim naslovom, pa je tu čast dobio zagrebački Jugoton? Zašto nije oživela prvobitna ideja Idola da omot za

„Odbranu i poslednje dane“ bude freska Belog anđela iz manastira Mileševa? Zašto se pesma „Maršal“ sa tog albuma zove „Poslednji dani“? Zašto je famozna rečenica Neleta Karajlića „Crk’o maršal“ – mislio je na pojačalo – bend Zabranjeno pušenje zamalo koštala karijere?

„Ipak, fetiš kulturnih tabua je sedamdesetih, a pogotovu osamdesetih bio potpuno drugačija zver nego danas. Danas postoje kontroverzni kulturni fenomeni koje publika uglavnom ne vrednuje uopšte. Cenzura uglavnom da i ne postoji. Tu je glavni zamajac bio mastermajnd Slobodan Milošević koji je devedesetih pustio kulturu da se paralelno odvija ne pridajući joj ikakav značaj, i time je degradirao i marginalizovao i, najvažnije, pokazao koliko je liberalan, pa kulturni poslenici nisu mogli da kažu da je neka predstava zabranjena, a o filmu i rokenrolu da i ne govorimo. Svega je bilo, ali nije bilo publike“, kaže Janković.

Otuda su pojedina umetnička dela ulazila u terminologiju ekscesa, ali ne i pod cenzorske makaze. Gorepomenute dve izložbe bile su medijska medijska roba jer su flertovale sa skandalom, a o predstavi „Zoran Đinđić“ naklapale su babe koje su od pozorišta uknjižile samo „Sumnjivo lice“ odgledano na nekoj maturskoj ekskurziji u Beogradu.

Kultura nema cenzore, što joj automatski pribavlja i status robe drugorazrednog značaja za politički establišment. Ako su političari u Srbiji, za medije i javnost, šetali naokolo blindiranog šlica, važila je i jedna druga stvar, prećutni džentlmenski sporazum, a to je da se ne dira konkurencija po pitanju privatnog života. Ako je neko zaista „poludeo“ od ljubavi pa se poput Mrke javi kao dobrovoljac za lifestyle love story, to je OK, ali iz čista mira opaliti po nečijoj ljubavnici – a, ne, ne, ne…

Poznojesenji ili ranozimski slučaj nove devojke Dragana Đilasa prekinuo je tradiciju, pa je udaranje ispod pojasa poličara ušlo u tabloidni folklor, tako da ni stara narodna radoznalost „Koga oni ljube“ nije mogla zaobići ni Vučića.

Pre toga je i eksprezident Tadić tranžiran kao osoba koja je tokom predizbornih kampanja napravila bar tuce beba, a jednu šeta u mandatu odvikavanja od Andrićevog venca. O tom tabloidnom targetiranju nestašnih političara govori Aleksandar S. Janković:

„Mislim da je ovde prisutna samo demonstracija sile a ne i problematika da li neko ima ljubavnicu. Nekom tajkunu koji ima ovaj medij bilo je u interesu da opljune drugog tajkuna koji ima onaj medij, pa se Đilas našao kao pogodna meta za raskusurivanje nekih niskih pobuda.

Generalno sam mišljenja da bilo koji politički-seks-ljubavnica skandal nije sam po sebi svrha već sredstvo“, kaže Janković.

Profesorka FPN Neda Todorović podseća da je cenzura pojačana u vremenima ratova i kriza pod izgovorom da je znanje moć u rukama neprijatelja, a da vlast najbolje zna šta je javni interes. Zato su nacisti smrtnom kaznom kažnjavali slušanje savezničkog radija za vreme Drugog svetskog rata, a aktuelne zapadnjač ke demokrate, bez kompleksa da će delovati kao svi autoritarni režimi, Asanža i Snoudena pretvaraju u taoce.

„Slobodan pristup informacijama prva je stepenica udaljavanja od cenzure. Sposobnost medija da se odupru pritiscima države (politike, menadžmenta i marketinga) koja teži kontroli izrečenog, drugi. Što je društvo siromašnije, mediji (novinari) su nemoćniji i spremniji da prodaju dušu za šaku dolara, evra, dinara. U bitkama za preživljavanje prva strada sloboda izražavanja.

Danas se cenzura, autocenzura i propaganda pretvaraju u storiteling (pričanje priča), a moderni mediji se, kako kaže Kristijan Salmon, pretvaraju u mašineriju za proizvodnju priča i formatiranje uma. Upravo smo svedoci kako skretanje pažnje građana s realnih životnih problema (siromaštvo, nezaposlenost, primitivizam, nasilje) na ‘događaje’ sa ‘Farme’ ili iz ‘Velikog brata’, na ‘ličnosti’ sa estrade rezultira infantilnom regresijom (pa zar nismo odrasli uz video-igre?) koja je kraj svakog kritič kog mišljenja.

Fikcija se pretvara u stvarnost, u najboljoj tradiciji manipulacije iz vremena agitpropa i staljinizma. Svedoci smo kako je i građanin glumac dobrodošao na pozornicu modernog spektakla, u svet sveopšte simulacije“, kaže profesorka Todorović koja i tajnu uspeha svih aktuelnih predsednika i premijera svrstava pod storiteling.

O aktuelnoj fazi cenzure koju Voja Žanetić naziva autocenzurom, govori i novinar HRT Aleksandar Stanković. „Ne znam jesam li se ja izborio za tu privilegiju ili mi je data, ali ja stvarno radim po sopstvenoj savesti, uvažavajući tuđe sugestije ako su dobronamerne i pametne. I znam da ljudi u mojoj okolini mogu tako da rade ako žele. Sad, druga je stvar postoji li autocenzura, jer se mladi ljudi danas boje za svoj posao, i drže se onoga ‘ne diži glavu da ti je ne bi odrezali’. Problem je kad vas pozove gazda za kojeg radite, jer tada nemate tu slobodu. Hrabrost je individualna stvar, ili je imaš ili nemaš, ne možeš to da razviješ, to je karakterna osobina. Ne verujem da je tih karakternih osobina danas manje nego što ih je bilo pre dvadeset ili trideset godina. E sad, koliko okolina nagrađuje ljude koji imaju hrabrost da dignu glavu…To je ona priča – danas može da se kaže sve, ali ne znamo šta bismo s tom slobodom“, priča Aleksandar Stanković za Nedeljnik.

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen… Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od retro krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u serijskom program, pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva.

Takođe, sadašnje prilike isključuju moguć nost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks. O tome govori i Aleksandar S. Janković.

„Mislim da nijedne srpske novine to ne bi objavile. Do višestranačkog života postojale su manje ili više dosadne novine. Koga Politika smara, on kupi Ekspres Politiku. Devedesetih su sve novine počele da imaju precizan ideološki identitet. Sećam se da sam krajem osamdesetih obožavao da čitam NON, duhovit, oštar i analitičan politički magazin. Kako je krenuo stranački život, NON je postao glasilo Nove demokratije. To je čudo koliko smo u drugoj polovini osamdesetih imali alternativnu pres scenu: NON, novosadski Stav, Polet…. i sve je to sad skroz zaboravljeno. Dokumente Vikiliksa kod nas treba da objavi neka mala nezavisna izdavačka kuća, kao samizdat knjigu. Mediji su unisoni, uniformisani, ima ih previše I, kao ni u rokenrolu, ni u medijima nema više opasnosti. Videli smo svačiji polni organ, više ništa nije zanimljivo. Još uvek pokušavam da shvatim ko kod nas čita Gloriju, ko čita Story, a ko Hello kad su to iste novine. Na kraju, ako se čak i pojavi neki štampani medij, kao Nedeljnik, na primer, koji zaista ima oštricu i drugačije mišljenje, da li je do toga nekome zaista stalo osim imaginarnom krugu intelektualne dvojke?“, smatra Janković.

O istoj (ne)hrabrosti srpskih medija da svoje stranice presvuku prljavim vešom, ali ne „made in“ starleta, govori i Voja Žanetić:

„Svake bi novine objavile delove Vikiliksa, ali samo one koji se odnose na podatke o protivnicima onih koji novinama zaista upravljaju. Ne mogu da se setim nijednog srpskog ili balkanskog medija koji bi se dobrovoljno prijavio da objavi sve delove nekog idealnog Vikiliksa, koji ništa i nikog nije izostavio.

Uzgred, mislim da bi najinteresantniji srpski Vikiliks bio onaj o medijima. Da li bi se, recimo, vaša redakcija, ali ‘ajd onako iskreno da mi odgovorite, prijavila da tako nešto objavi bez cenzure?“

Tekst je objavljen u njuz magazinu Nedeljnik. 

Istraživala Zorica Marković, piše Branko Rosić.

Foto: UNS