sloboda medija – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Briselska lektura za srpsku cenzuru

Bojan Bilbija — Sat, 21 Feb 2015 09:43:30 +0000

Činilo se da je vlast u Srbiji konačno mogla da odahne posle povremenih optužbi evropskih zvaničnika o navodnoj cenzuri medija, kada je evropski komesar Johanes Han pre nekoliko dana zatražio dokaze za takve tvrdnje. Međutim, Hanova portparolka Maja Kocijančič, „lektorisala” je naknadno svoga šefa, pojasnivši da sloboda medija „ostaje kritična tema” u Srbiji. I dodala, nastavivši da dalje tumači svog komesara Hana – dao tome nema pregovora.

Tako su, zapravo, vlasti u Beogradu odahnule tek nešto više od jednog dana. Priča o navodnoj cenzuri i neslobodi medija u Srbiji se nastavila posle nedavnih optužbi BIRN-a, kada se oglasio i izvršni direktor Reportera bez granica (RBG) Kristijan Mir. Šef organizacije koja je na svojoj najnovijoj listi medijskih sloboda Srbiju rangirala 13 mesta niže nego prethodne godine, izjavio je da cenzura u Srbiji „nije direktna, ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji”.

U intervjuu za portal „Cenzolovka”, Mir je ocenio da je razvoj medijske situacije u Srbiji „tužan” i rekao da vlastima veoma negativan odnos prema slobodi medija, da guši kritičko, slobodno izveštavanje, a pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku.

Na to je reagovao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, poručujući da je Evropska komisija utvrdila znatno poboljšani pravni okvir u oblasti medija i da je Srbija postigla primetan napredak u oblasti informacionog društva i medija.„To je postignuto zahvaljujući donošenju seta medijskih zakona”, rekao je Tasovac i naveo da je Srbija u roku donela podzakonske akte koji su omogućili raspisivanje konkursa za projektno sufinansiranje medija.

Mir je rekao da su se tokom 2014. nezavisni mediji i novinari koji su kritički nastrojeni našli na udaru ozbiljnih pritisaka u nekoliko slučajeva.

„Novinski tekstovi u kojima je kritikovana vlada bili su izbrisani sa interneta, a nezavisnim novinarima je prećeno ili je na njih izvršen pritisak”, istakao je Mir, dodavši da je „realan napredak” na polju slobode medija na Balkanu primetan jedino „možda u Hrvatskoj”.

Komentarišući pad Srbije za 13 mesta na listi njegove organizacije, Mir je ocenio da je to tužno za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU.Izvršni direktor Reportera bez granica objasnio je da su izveštaji o slobodi medija dokumentovani dokazima.

Prema pisanju sajta „Cenzolovka”, Mir i RBG naveli su i tri „dokaza” o gušenju medijskih sloboda: „Snimci kojima je ismevan premijer uklonjeni su sa ’Jutjuba’, nekoliko veb-sajtova je palo nakon što su objavili optužbe da je doktorska disertacija ministra unutrašnjih poslova plagijat, prljava kampanja protiv novinarke Natalije Miletić, koja izveštava iz Berlina, zbog njenog kritičkog pitanja postavljenog na konferenciji premijera Vučića i kancelarke Angele Merkel”.

Podsećanja radi, iste ili slične tvrdnje već su demantovane ranije, jer su bile sadržane i u izveštaju predstavnice OEBS-a za slobodu medija Dunje Mijatović, koja je letos takođe optužila srpske vlasti za cenzuru. List „Blic” je još ranije objasnio da vlast nema nikakve veze sa brisanjem jednog teksta sa njihovog sajta, što je po karakteru veoma slična optužba kao i ona da „cenzura nije direktna i transparentna”, ali postoji i lako je dokaziva. Na to se osvrnuo i Tasovac, rekavši da RBG i BIRN „više zanimaju ezoterična stanja u kojima su stvari nevidljive, netransparentne, ali lako dokazive”.

Mir je, takođe, objasnio da se izveštaji rade na osnovu jedinstvenog upitnika na koji odgovaraju novinari, advokati, profesori univerziteta i eksperti, ali da njihova imena nisu objavljena, jer „u nekim zemljama oni žele da ostanu anonimni”.

Tačno je da je upitnik RBG-a veoma dobar, ali na njegov rezultat veoma može uticati to – ko na njega odgovara. S obzirom na to da samo RBG zna ko su „eksperti” koji ocenjuju stanje medija u Srbiji, bilo bi zanimljivo znati da li ova organizacija ispituje i njihovo političko opredeljenje?

Vučić: Ne mešam se u pisanje i rad medija

Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da se ne meša u pisanje i rad medija.„Šta hoćete, da budem cenzor i da kažem da nešto ne smete da pišete. Ne mešam se u pisanje i rad medija”, odgovorio je Vučić novinarima na pitanje da prokomentariše pisanje lista „Odbrana”, u kojem je objavljen tekst „Zaštitnik protiv zaštitnika”. Premijer je, komentarišući izjavu evropskog komesara za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johana Hana o stanju u medijima u Srbiji, rekao da je potpuno saglasan sa njim i da je to važno pitanje, ali da sve tvrdnje o stanju u medijima moraju da budu zasnovane na činjenicama.

Vučić je rekao i da u izjavi portparolke Maje Kocijančič, koja je usledila posle Hanove izjave, ne vidi ništa sporno, već da je samo ukazano da je to kritično važno pitanje u Srbiji.
„Saglasan sam sa tim, kao i da stvari treba da budu zasnovane na činjenicama, a ne na glasinama. Nijednu reč primedbe nemam na to, inače bih već reagovao. Znate da mi nije nikakav problem da odgovorim ni Maji Kocijančič, ni svima njima”, rekao je Vučić.

Han je poručio da sloboda medija ostaje „kritična tema u procesu pridruživanja Evropskoj uniji” i da se „ta politika nije promenila”.Han je to poručio preko svoje portparolke Maje Kocijančič kako bi razjasnio kontroverze nastale nakon što je nedavno izjavio da je „neophodno naći dokaze da je sloboda medija u Srbiji ugrožena”.„Komesar smatra da je sloboda medija od kritične važnosti i da o tome nema pregovora”, navela je Kocijančič u saopštenju za medije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

The post Briselska lektura za srpsku cenzuru appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Kvalitetno novinarstvo jedina šansa za opstanak medija

Marko Nedeljkovic — Fri, 12 Dec 2014 13:53:17 +0000

“Bez slobode štampe nema kvalitetnog novinarstva, a novinari sami moraju da se odbrane od cenzure”, poručio je prof. dr Štefan Rus-Mol tokom jučerašnje promocija drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Profesor novinarstva i menadžmenta u medijima na Univerzitetu u Luganu i direktor Evropske opservatorije za novinarstvo podseća da je Srbija prema najnovijem izveštaju Reportera bez granica 54. zemlja u svetu po pitanju slobode štampe, što je stavlja ispred mnogih zemalja, ali istovremeno pokazuje i da postoje problemi zbog kojih zaostaje za zapadnim društvima, kao što su korupcija, politički i ekonomski pritisci.

“Svestan sam da u Srbiji postoje problemi po pitanju cenzure i autocenzure, ali to nije slučaj samo u Srbiji. Isti problemi su sve prisutniji i u istočnim zemljama, ali i na Zapadu, gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje političkog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija”, objašnjava Rus-Mol.

On navodi da bi zbog toga neki novi biznis modeli poput mikro plaćanja mogli da budu jedno od rešenja za budućnost, jer izdavači moraju da zarađuju da bi bili što manje zavisni od političkih i ekonomskih centara moći.

Komentarišući sve izraženiji trend tabloidizacije medija, Rus-Mol navodi da taj trend svakako jeste opasan i da mnogi primeri iz Evrope ukazuju da postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija, ali i da sami novinari treba da brane profesiju i da se uz pomoć svojih kolega izbore protiv censure ili autocenzure, što je trenutno ipak teže postići u Jogoistočnoj Evropi nego u Nemačkoj.

“Zato izdavači sa Zapada koji insistiraju na kvalitetu i visokim standardima ne ulažu u medije u Istočnoj i Jogoistočnoj Evropi, već to najčešće čine izdavači koji imaju niže standarde u pogledu kvaliteta i etike”, navodi Rus-Mol i napominje da nema slobode medija bez insistiranja na visokim profesionanim standardima i na kvalitetnom novinarstvu.

Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković kaže da bi jedno od mogućih rešenja za očuvanje nezavisnosti profesije, ali i opstanak mnogih novinara moglo da bude i preduzetničko novinarstvo.

“Problem je, međutim, što preduzetničko novinarstvo još uvek nije zaživelo u Srbiji, a već sledeće godine predstoji i privatizacija oko 70 medija, što će biti jedan od najvećih izazova na medijskoj sceni Srbije u 2015. godini”, kaže Radojković.

On je istakao da je u takvoj situaciji knjiga „Novinarstvo“ predstavlja veliki doprinos svim studentima novinarstva i budućim medijskim profesionalcima, kao i Fakultetu političkih nauka koji ima čast da ugosti jedno od najistaknutijih imena evropskog novinarstva.

Na promociji drugog izdanja knjige prof. dr Štefana Rus-Mola prisustvovali su i Ana Jugoslava Zagorac Keršer, koja je prevela i priredila knjigu “Novinarstvo“, kao i glavni urednik izdavačkog preduzeća “Clio” Zoran Hamović.

The post Kvalitetno novinarstvo jedina šansa za opstanak medija appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Fridom haus: Srbija 74. po slobodi medija

Tanjug — Thu, 01 May 2014 22:20:46 +0000

Srbija se nalazi na 74. mestu od 197 zemalja po slobodi medija, što znači da je delimično medijski slobodna, ocenjeno je „Fridom haus“ za 2013. godinu. Među bivšim jugoslovenskim republikama, ispred Srbije je na toj listi samo Slovenija, dok su iza nje Crna Gora, Hrvatska, Kosovo koje je rangirano odvojeno od Srbije, Bosna i Hercegovina i Makedonija.

U vrhu rang liste po slobodi medija su Švedska, Norveška, Holandija i Finska, u stopu ih prate Belgija, Švajcarska i Luksemburg, dok je na samom dnu Severna Koreja, iza Turkmenistana, Uzbekistana i Eritreje.

Opadanje slobode medija u svetu delimično je rezultat značajnog nazadovanja u nekoliko država Bliskog istoka, uključujući Egipat, Libiju i Jordan, kao i zapaženog pada u Turskoj, Ukrajini i mnogim zemljama na istoku Afrike, ali i pogoršanog i relativno otvorenog medijskog okruženja u SAD, objašnjava se u izveštaju.

Uz konstataciju da tek svaka sedma osoba živi u zemlji sa „slobodnom“ štampom, „Fridom haus“ navodi da su, uprkos pozitivnom razvoju događaja na tom planu u izvesnom broju zemalja, pre svega u supsaharskoj Africi, u svim drugim regionima zabeležene dominantne tendencije nazadovanja.

To znači, navodi se u izveštaju, da samo 14 odsto svetskog stanovništva živi u zemljama u kojima je izveštavanje o političkim događajima adekvatno, bezbednost novinara zagarantovana, mešanje države u medijska pitanja minimalno, a štampa nije podvrgnuta bilo kakvim neprimerenim pravnim ili ekonomskim pritiscima.

Kriterijumi na osnovu kojih ova organizacija rangira zemlje po stepenu slobode medija sa poenima od nula (najslobodnije) do 100 (najmanje slobodne) su pravno, političko i ekonomsko okruženje.

U najnovijem izdanju godišnjeg izveštaja, koji „Fridom haus“ objavljuje od 1980. godine, zaključuje se da je prošlogodišnji pad slobode medija u svetu uzrokovan pokušajima vlada, naročito u autoritarnim državama ili polarizovanim političkim okruženjima, da kontrolišu sadržinu vesti, kao i ograničenjima za strane izveštače ili za objavljivanje vesti i korišćenje društvenih mreža.

Pored toga, sloboda štampe u nekim zemljama ugrožena je uticajem privatnih vlasnika, pre svega onih koji imaju bliske veze sa vladama ili vladajućim partijama, a koji menjaju uredničke stanove ili otpuštaju osoblje nakon što objave nezavisne vesti.

Ovi faktori su bili ključni za većinu zabeleženih padova slobodnog novinarstva u prošloj godini, kao i za prelazak sa delimično slobodnog na neslobodan status u Libiji, Južnom Sudanu, Turskoj, Ukrajini i Zambiji.

Značajno opadanje je registrovano u Crnoj Gori, Centralnoafričkoj Republici, Egiptu, Grčkoj, Jordanu, Keniji, Mozambiku, Tanzaniji i Ugandi, navodi se u dokumentu.

Crna Gora je na rang listi po slobodi medija nešto pala, jer je prošle godine imala 36, a ove 39 bodova, što je rezultat neprijateljske zvanične retorike u pogledu štampe i nekažnjivosti za napade na novinare, konstatuje „Fridom haus“.

Pored toga, uticajne autoritarne sile kao što su Kina i Rusija nastavile su da strogo kontrolišu osnovne štampane i eletronske medije, pokušavajući istovremeno da kontrolišu i nezavisnije stavove izražene bilo u sferi blogova ili stranih novinskih izvora.

Čak ni otvorenija medijska okruženja nisu imuna na pritiske na slobodu štampe, navodi američka nevladina organizacija, uz zaključak da je prošle godine zabeležen najveći pad slobode medija u protekloj deceniji u SAD, usled pokušaja vlade da kontroliše informisanje o pitanjima nacionalne bezbednosti.

U prošlogodišnjem izveštaju Srbija je bila na 80. mestu od 176 zemalja.

The post Fridom haus: Srbija 74. po slobodi medija appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Autocenzura dominira u srpskom novinarstvu

Tanjug — Thu, 03 Apr 2014 10:17:30 +0000

Loše stanje u medijima u Srbiji izazvano je nedostatkom regulative i jasnih pravila na tržištu, saglasili su se učesnici panela o slobodi medija koji je juče održan u Evropskom parlamentu. Izvestilac EP za Srbiju Jelko Kacin, koji je jedan od organizatora skupa, rekao je da je među glavnim zadacima nove vlade donošenje medijskih zakona, podsetivši da je medijska strategija usvojena pre dve i po godine, a da zakona još nema.

Prema njegovim rečima, tri najveća problema u srpskim medijima su autocenzura i nedostak istraživačkog novinarstva, nepostojanje transparentnosti vlasništva i porast tabloida.

„Mediji su osnov demokratske države“, naglasio je Kacin i dodao da često nedostaje kritička analiza događaja.

On je naveo i da se često dešava da mediji objavljuju podatke o određenim istragama koji bi trebalo da budu poverljivi, čime je, kako kaže, ugrožena pravna država.

Kacin je podsetio da će stanje u medijima biti predmet pregovora o pridruživanju i to u nekoliko poglavlja, uključujući i ključno poglavlje 23, koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava.

On je ukazao da napadači na novinare često ostaju nekažnjeni i pozdravio osnivanje Komisije za istraživanje ubistva novinara.

Šef srpskog pregovaračkog tima sa EU Tanja Miščević istakla je rešenost vlade da u najskorije vreme podnese skupštini predloge medijskih zakona, ali je ukazala da je još važnije da se ti zakoni potom i primene.

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović kritikovala je vladu zato što se izveštaj Verice Barać o korupciji u medijima još nije našao na stolu.

Ona je navela da će UNS tražiti da se u medijske zakone ugradi obaveza medija da prikažu na koji način se finansiraju, ne samo kad je reč o novcu koji dobijaju od vlade i nevladinih organizacija u Srbiji, nego i od stranih država i međunarodnih organizacija.

„Još nemamo znakova da će to Evropska komisija podržati, a mi smo već iskusili da, ako Brisel ne zanima, ne zanima ni vladu, i to neće naći svoj put ka zakonu“, rekla je Smajlović.

Pomoćnik ministra kulture i informisanja Saša Mirković rekao je da ni posle dve i po godine od usvajanja medijske strategije Srbija nije donela zakone, ali i naglasio da je u međuvremenu došlo do dva izborna procesa i rekonstrukcije vlade.

Mirković je podsetio da su nacrti zakona o javnom informisanju, koji je krovni medijski zakon, i zakona o elektronskim medijima, na ekspertizi u Briselu i da ministarstvo „svakog dana“ očekuje komentare koji će biti analizirani i implementrirani u tekst zakona.

On je dodao da radna grupa radi na usaglašavanju teksta trećeg zakona, o javnim medijskim servisima, u delu koji se odnosi na finansiranje RTS i RTV i da očekuje da tokom sledećih nedelja izađe sa konkretnim predlogom o stabilnom finansiranju ta dva medija.

Potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Dragan Janjić rekao je da je srpska politička elita izgubila godine ne čineći ništa da se medijska slika i položaj novinara poboljša.

Janjić je rekao da je tabloidizacija veoma opasan problem koji zahvata ne samo medije, već celo društvo.

Direktorka BIRN Gordana Igrić rekla je da je za vreme vladavine DS stvoren veoma jasan sistem kontrolisanja medija koje su naredne vlade nasledile i razvile.

Po njenoj oceni, mediji su dovedeni u situaciju da unapred odustaju od neprijatnih pitanja i istraživačkih tekstova.

„Predaju se unapred, čak i pre nego što vlast od njih bilo šta zatraži“, rekla je Gordana Igrić.

Više učesnika u raspravi saglasilo se da su marketinške agencije, koje su često pod indirektnom kontrolom vlasti, još jedno sredstvo za suptilnu kontrolu medija.

Panel pod naslovom „Progovori, Srbijo“ (Speak up) u Spoljno-političkom komitetu EP organizovalo je Liberalno-demokratska grupa evropskih poslanika, kojoj pripada i Jelko Kacin.

Foto: flickr.com (european_parliament)

The post Autocenzura dominira u srpskom novinarstvu appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Plaćeno izveštavanje kalja ugled novinarstva u Ukrajini

Margarita Chornokondratenko — Wed, 27 Feb 2013 08:36:58 +0000

U poslednjih nekoliko godina sloboda medija u Ukrajini postepeno, ali sigurno slabi. Iako je politička cenzura koja se nameće medijima i dalje goruće pitanje u ovoj zemlji, ukrajinski mediji već dugo pate od još jedne “profesionalne” boljke – plaćenog izveštavanja. Ovaj fenomen poznat je pod mnogim nazivima: podmićivanje medija, koverta novinarstvo, plaćene priče, plaćeno pozitivno izveštavanje, ili prosto “džinsa”. Za razliku od direktnog reklamiranja, “džinsa” je prerušena u tradicionalne vesti, dok novac i druge beneficije koje novinar primi za njihovo objavljivanje ide u džep njegovih farmerki – otud i naziv “džinsa” podmićivanje, kako kaže urbana legenda. Međunarodni odbor za istraživanje i razmenu (IREX) smanjio je 2012. godine Indeks održivosti medija za Ukrajinu sa 1.96 (ocena iz 2011.) na 1.81. IREX-ovi eksperti koriste skalu od 1 do 4 da bi ocenili kvalitet novinarstva, efikasnost menadžmenta, nivo slobode štampe i druge elemente novinarskog okruženja. Ukrajina je za kvalitet novinarstva dobila tek 1.63 boda, zbog niskog nivoa poštovanja etičkih standarda, uključujući čestu pojavu poslovne i političke “džinse” u Ukrajini. Svi eksperti istakli su da je upravo 2012. godine politička “džinsa” cvetala u ukrajinskim medijima zbog parlamentarnih izbora održanih u oktobru te godine.

Politička “džinsa” manifestuje se na različite načine u Ukrajini, što često otežava njeno otkrivanje. Regionalne publikacije i one sa malim tiražom preštampavaju saopštenja za javnost političkih partija ili objavljuju članke unapred napisane od strane PR agencija. Slično rade i male regionalne TV stanice, koje emituju plaćene saundbajtove i priloge. U istraživanju koje je sproveo Ukrajinski obrazovni centar reformi analizirani su štampani i onlajn mediji u pet regiona u Ukrajini. Rezultati istraživanja potvrdili su visok procenat politički pristrasnih priloga u regionalnim medijima. Ustanovljeno je da plaćeni prilozi čine 28% svih priloga obuhvaćenih studijom tokom predizborne kampanje u periodu septembar-oktobar 2012. Rekord je postavljen u gradu Sumiju, gde je 43.2% priloga prepoznato kao politički pristrasno. Posle izbora, svi mediji obuhvaćeni studijom pokazali su pad u količini plaćenih priloga. Tako je njihov ukupan broj iznosio u proseku 6.1% u novembru i 6.9% u decembru. Nacionalni mediji u Ukrajini, koji više brinu o svojoj reputaciji, okreću se sofisticiranijim formama “džinse”. Plaćene priloge pripremaju profesionalni novinari koji pokušavaju da “džinsu” prikriju fasadom ravnoteže između ličnog mišljenja i komentara pseudo-stručnjaka.

Zabrinuta zbog boljke zvane “džinsa”, ukrajinska NVO Telekritika razvila je kriterijume za prepoznavanje plaćenih priloga u medijima. Prema Telekritici, može se posumnjati da je prilog plaćen kada različite novinske kuće objave identičan prilog, kada neki prilog namerno preuveličava pozitivna dostignuća određene političke stranke/kandidata ili se fokusira na neku pozitivnu izjavu ili postupak stranke/kandidata, kada se u vezi sa brojem osvojenih glasova stranke citiraju nekompetentne ili lažne kompanije za društveno istraživanje, i, najzad, kada se u prilogu pominju plaćeni komentari “stručnjaka”. Takođe se navodi da mnoge medijske kuće imaju cenovnike ili uopštene ponude za objavljivanje priloga bez PR agenata. Svitlana Tučinska, novinarka koja piše za publikaciju na engleskom Kijev post, pokušala je da istraži ovaj slučaj tako što je nastupila kao anonimni potencijalni klijent. Kada je telefonom dobila glavnog urednika jednog informativnog sajta, on joj je dao do znanja da će njihov sajt za pare objaviti bilo kakav prilog. Mali informativni članak kod njih se može kupiti za $100, opširniji prilog sa malo analize za $350, a udarna vest za $600. Pored toga, neki od novinara koji su intervjuisani priznali su da su ih predstavnici za štampu političara direktno kontaktirali da bi u pozitivnom smislu pominjali njihove šefove odnosno stranke u zamenu za novac (od $800 do $1000).

Ukrajinsko predstavništvo Rojtersa objavilo je cene “džinse” na TV stanicama citirajući podatke sa specijalizovanog sajta za analizu medija Telekritika. Početna cena za saundbajt od 20 sekundi iznosi $200, dok pojavljivanje kandidata u TV emisiji košta mnogo više – od $80.000. Prema nekim procenama, tokom predizborne kampanje 2012. stranke su na “džinsu” potrošile ukupno 2,5 milijarde dolara. Pored direktnih isplata, studije sugerišu da se “džinsa” širi i indirektnim uticanjem na urednike, vlasnike i oglašivače. Uobičajena je praksa da se glavnim urednicima naredi da objave odnosno emituju plaćene priloge. Ovu situaciju pogoršava odnos između vlasnika velikih ukrajinskih medijskih kuća i političkim grupacija. Iz potrebe da osiguraju lojalnost vlasti, vlasnici i menadžeri mnogih medijskih kuća prihvataju sve ponude za politički “džinsu”. Pored političke “džinse”, i poslovna “džinsa” (prilozi kojima se reklamira proizvod, usluga ili kompanija) takođe je rasprostranjena u ukrajinskim medijima. Takvi prilozi obično su usredsređeni na prednosti određenog proizvoda ili usluge, ne pominju nedostatke iste, ili ih ne porede sa drugim sličnim proizvodima/uslugama.

Porast “džinse” u ukrajinskim medijima ilustruje niz problema koji oblikuju medijski pejzaž Ukrajine, između ostalih vlasništvo medija. Glavni deo imovine mnogih velikih medijskih vlasnika leži u drugim industrijama, poput industrije uglja i čelika ili hemijske industrije. Kao rezultat toga, oni medije vide kao instrument političkog uticaja, a ne kao samostalan biznis. Zbog toga su medijske kuće i novinari sada taoci političih igara medijskih vlasnika. Pored toga, finansijska zavisnost i nestabilnost predstavljaju još dva problema koji doprinose širenju “džinse”. Kada izostane prihod od advertajzinga, mnogi medijski menadžeri nalaze za shodno da osiguraju prihode objavljivanjem plaćenih priloga. Takva praksa postavlja pitanje o novinarskoj etici i profesionalizmu. Pod navedenim okolnostima, medijski servisi u Ukrajini ne mogu u potpunosti da obavljaju svoju primarnu funkciju podizanja svesti kod publike o društveno važnim informacijama. Praksom “džinse” novinari krše etička pravila svoje profesije. Član 7 “Etičkog kodeksa ukrajinskog novinara”, koji je razvila Komisija za novinarsku etiku, kaže: “informativni i analitički prilozi moraju biti jasno razdvojeni od advertajzinga odgovarajućim naslovima”. U članu 17 Kodeksa navodi se da novinarima nije dozvoljeno da primaju “bilo kakvu materijalnu kompenzaciju ili beneficije za završen ili nezavršen novinarski materijal”. Slična pravila postavlja i Etički kodeks nacionalne unije novinara Ukrajine.

Međutim, jasno je da kodeksi sami po sebi nisu dovoljni da garantuju pridržavanje profesionalnih standarda i principa. Svi medijski akteri, uključujući vlasnike, menadžere, urednike, oglašivače i novinare, treba u potpunosti da prihvate te standarde i principe i da ih se pridržavaju u svakodnevnom radu. Plaćeno izveštavanje treba da postane tabu kao suštinski neetičko i neprofesionalno i da za kaznu ima kaljanje ugleda medijske kuće odnosno novinara. Jedino tako će medijsko okruženje u Ukrajini moći da se oporavi od bremena neetičkog izveštavanja.

The post Plaćeno izveštavanje kalja ugled novinarstva u Ukrajini appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Sloboda štampe pod istragom

Stephan Russ-Mohl — Fri, 15 Feb 2013 09:08:17 +0000

„Reporteri bez granica“ još jednom su objavili godišnji Indeks slobode štampe. Vodeća na listi i dalje je Finska, a prate je Holandija, Norveška i Luksemburg. Među zemljama Evropske unije Španija, Francuska i Italija su napravile skroman pomak na rang listi, dok su Nemačka i Velika Britanija malo nazadovale (sa 16. odnosno 17. pale su na 28. i 29. mesto).

Nekoliko zemalja značajnije je napredovalo – Srbija i Letonija napredovale su sa 50. odnosno 80. mesta na 39. i 63. Sa druge strane, Rusija i Turska su nazadovale (sa 136. odnosno 142. na 142. odnosno 148. mesto), ali ne toliko kao Mađarska (sa 40. na 56.) i Japan, koji je najviše nazadovao na listi, izgubivši 31 mesto i pao sa 22. na 53. mesto. Prema „Novinarima bez granica“, na mračnom dnu liste tavore Turkmenistan, Severna Koreja i Eritreja (rangirane od 177. do 179. mesta).

Cilj ovog indeksa je nesumnjivo plemenit, da ne pominjemo činjenicu da novinari vole rang liste – možda zato što znaju da ih je publika željna. Zato ne iznenađuje što se Indeksu slobode medija svake godine posvećuje puno pažnje u zemljama gde je sloboda medija zagarantovana. Međutim, iritira činjenica da novinari iz godine u godinu prenose rezultate rang liste bez dovođenja u pitanje validnosti podataka. Očekivalo bi se da se takvoj statistiti pristupi mnogo opreznije. Lako je zamisliti koliko mora biti teško sakupiti i uporediti podatke iz različitih zemalja koristeći iste kriterijume. U zemljama bez slobodnih medija to je gotovo „nemoguća misija“, jer javnost nije obaveštena o kršenju slobode medija.

Kako aktivisti i eksperti iz Novinara bez granica mogu zaista da znaju koliko često u Iranu, Siriji, Kini ili Rusiji tajne službe i druge vladine agencije ućutkuju novinare? Kako mogu da znaju da li je u jednoj državi atmosfera cenzure i strepnje strašnija nego u drugoj? Svakako da arbitri zaslužuju naše saosećanje. Oni preuzimaju velike lične rizike ako odaju „državne tajne“ jednoj inostranoj neprofitnoj organizaciji. To ih, ipak, ne čini pouzdanim izvorima, niti čini informacije i sud dobijene od njih uporedivim sa informacijama iz drugih zemalja.

Celokupan Izveštaj možete preuzeti ovde.

Prvi put objavljeno – sa malim izmenama – u Austrijskom nedeljniku Di furhe 5/2013

The post Sloboda štampe pod istragom appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Sloboda medija u Ukrajini ugrožena

Dariya Orlova and Iryna Stelmakh — Thu, 08 Nov 2012 10:03:09 +0000

Ukrajinski novinari žale se na sve manju slobodu medija. Novi izazovi produbljuju problem.

Od kad su početkom septembra otpočele dužnosti Ukrajine kao domaćina 64. Svetskog novinskog kongresa (SNK), čitavoj međunarodnoj zajednici je odmah postalo očigledno koliko je nestabilno medijsko okruženje u toj državi. Protesti su počeli tokom ceremonije otvaranja, kada je desetak ukrajinskih novinara ustalo i podiglo transparente kojima se osuđuje cenzorstvo u Ukrajini, baš dok je predsednik Viktor Janukovič uveravao strane goste da je “Ukrajina prešla put, bez preterivanja, od potpune cenzure do otvorenog društva”.

Janukovič nije odreagovao na tihi protest novinara, već je njegovo obezbeđenje pokušalo da ih spreči da uđu i oduzme im transparente. O protestima su odmah tvitovali učesnici kongresa, što je izazvalo hiljade novih tvitova i reakcija na internetu.

O protestu je kasnije naširoko izveštavano u svim vodećim svetskim medijskim kućama, uključujući Njujork tajms, Vašington post, Dojče vele i mnoge druge. Članovi pokreta Stop Censorship, neformalne asocijacije novinara u Ukrajini koja se bori protiv cenzure u medijima, pohvalilo je izbor Kongresa kao mesta održavanja mirnog protesta.

Ukrajinski predsednik Janukovič naveo je kasnije da je diskusija o nedostatku slobode govora u Ukrajini odraz varljivih stereotipa i nedostatka objektivnih informacija. Novinari i lokalne i međunarodne nevladine organizacije sastavili su dugačak spisak slučajeva kršenja medijskih sloboda u Ukrajini od Janukovičeve uspešne izborne kampanje februara 2010. na ovamo.

Situacija se dodatno pogoršala uz pojačanje cenzure 2011. i 2012. godine, što je na kraju dovelo do toga da Freedom house premesti Ukrajinu sa spiska “slobodnih” među “delimično slobodne” zemlje. IREX u Indeksu održivosti medija-2011 takođe govori o rastućem neprijateljstvu prema slobodnom govoru u Ukrajini, a Reporteri bez granica rangirali su Ukrajinu kao 116. od 179 zemalja u svom najnovijem godišnjem Indeksu slobode štampe.

Ukrajinska medijska NVO Institut za masovno informisanje već mnogo godina beleži slučajeve kršenja medijskih sloboda. Ove godine, ta organizacija je već zabeležila 35 slučajeva ometanja profesionalnih aktivnosti i cenzure.

Ukrajinske vlasti su nedavno otvoreno pokušale da izvrše cenzuru nad tv stanicom TVi, koja je poznata kao jedna od retkih televizijskih kuća koje otvoreno kritikuju vlast u Ukrajini. U svom nastojanju da pruži nezavistan sadržaj, ova stanica je pretrpela različite oblike opozicije od strane vlasti. Sa prvom preprekom suočila se 2010. godine pošto je izgubila frekvenciju, a zatim ponovo pre nekoliko meseci, kada je poreska inspekcija na prepad izvršila pretres kancelarija stanice i pokrenula istragu protiv njenog predsednika zbog navodne utaje poreza.

Kablovske kompanije sada izbacuju TVi iz svoje ponude ili je nude u skupljim paketima, a prema pres službi TVi-a ukupno 80 kompanija pridružilo se nezvaničnom bojkotu. Posle Svetskog novinskog kongresa, ukrajinski novinari i šira javnost reagovali su na bojkot TVi-a serijom protesta protiv pritiska vlasti.

Dok su protesti tokom SNK postepeno izgubili pažnju medija, vladajuća koalicija nedavno je dolila ulje na vatru prihvativši predlog ga se kriminalizuje kleveta. 18. septembra ukrajinski parlament – koji uglavnom vode saveznici predsednika – odobrio je predlog da se kleveta kažnjava zatvorskom kaznom do pet godina.

Ovaj predlog, koji mora da prođe i drugi krug razmatranja u parlamentu i da dobije predsednikov potpis, predlaže vrlo stroge sankcije protiv svakoga ko bude proglašen krivim za “namerno širenje neistinitih informacija koje narušavaju čast i dostojanstvo osoba ili kvare njihovu poslovnu reputaciju“. Time bi lakši prestupi bili kažnjeni sumom od 25.000 UAH, odnosno oko 2.500 EUR. Druge sankcije koje se predlažu uključuju do dve godine kaznenog rada i maksimalnu kaznu od pet godina robije za „teške“ slučajeve.

Iako je Ukrajina 2001. godine dekriminizovala klevetu, što je viđeno kao važan deo napretka ka sveukupnoj demokratizaciji zemlje, ovaj predlog zakona definitivno predstavlja novu prepreku za Ukrajinu. Pokušaji da se kleveta kriminalizuje uoči parlamentarnih izbora, koji će biti održani krajem oktobra, izazvali su proteste i negativne reakcije međunarodne zajednice.

Predstavnica OEBS-a za slobodu medija, Dunja Mijatović, nagovarala je ukrajinsku vlast da odbije predlog zakona. “Pozivam sve članove parlamenta da odbiju predloženi amandman, koji bi predstavljao ozbiljnu smetnju za slobodu medija u Ukrajini. Kriminalizacija govora u savremenoj demokratiji znači gušenje rasprave i zaštitu javnih zvaničnika od kritike, i može dovesti jedino do auto-cenzure od strane medija”, rekla je Mijatovićeva.

Ukrajinski novinari ujedinili su se u nastojanjima da se izbore protiv predloženog zakona. Grupa na Fejsbuku pod nazivom “Recimo ne zakonu o kleveti, tiče se svih nas” već je privukla preko 2.500 članova, a mnogi ugledni novinari i urednici podstiču aktivnost grupe. “Ukrajinski novinari sigurni su da će se ovaj zakon selektivno koristiti protiv onih koji kritikuju vlast. Takve odredbe uništiće slobodu govora u Ukrajini, jer će naterati novinare da odustanu od bilo kakve kritike vlade, jer bi se ona kasnije mogla prozvati klevetom”, kaže stranica ove grupe.

Mada je budućnost ovog zakona još nesigurna, ovakvi pokušaji da se ograniče slobode medija slikovito ilustruju opšte propadanje slobodnog govora u Ukrajini. Dok vlasti sve više pokazuju nemar prema medijskoj slobodi i principima demokratije, novinari podršku moraju da traže u međunarodnoj zajednici.

The post Sloboda medija u Ukrajini ugrožena appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Tamna strana Turske

Stephan Russ-Mohl — Fri, 22 Jun 2012 14:28:41 +0000

Nedavno su se desili novi pokušaji integracije Turske u Evropsku uniju, ali zagovornici ove ideje bi stanje trebalo da sagledaju detaljnije.

Nažalost, zapadni mediji retko izveštavaju o maltretiranju novinara u Turskoj. Ja ću zarad transparentnosti priznati da čak ni kao istraživač medija i ekspert za medije u velikoj meri nisam bio svestan nisam bio svestan da je premijer Erdogan vodio medije ka konformizmu i podržavao islamaciju zemlje.Možda najviše zabrinjava nedavni raspad kompanije Dogan, najveće medijske kompanije koja je iskazivala kritički stav prema njegovoj vladi.

Erdoganov zet je postavljen za direktora drugog medijskog konglomerata – Calik. Nepodobni urednici su zamenjeni, a novinari sa kritičkim stavom rizikuju opomene od predsednika vlade lično (ili još gore, mogu se naći u zatvoru kao „teroristi“).

Ponašanje podseća na Silvija Berluskonija, u nekim aspektima čak i na kontrolu medija koju su sprovodili Hitlera i Gebelsa tokom nacističkog režima u Nemačkoj. Prema Indeksu medijskih sloboda Reportera bez granica (Reporters without Borders Press Freedom Index), Turska se trenutno nalazi na 148. mestu.

Svoja saznanja dugujem Evropske asocijacije za obuku novinara (European Journalism Training Association) – udruženje novinarskih škola u Evropi. Tokom njihovog godišnjeg sastanka renomirani turski urednici i istraživači medija su otkrili detaljne informacije o dramatičnim događajima u njihovoj zemlji.

Ilustrujući (opisujući, svedočeći) celokupnu situaciju, jedna mlada istraživačica i učesnica konferencije navodno je samo nekoliko dana posle konferencije otkrila da je u opasnosti da izgubi posao. Dekan fakulteta na kojem radi je nameravao da je otpusti nakon što su je radikalne desničarske novine optužile da pripada zabranjenoj Radničkoj partiji Kurdistana PKK (Kurdistan Workers Party PKK). Rektor je preinačio ovu odluku nakon protesta studenata, ali takve mere zastrašivanja stvaraju otrovnu atmosferu Sigurno ne najbolji preduslov za integraciju ovog velikog naroda koji je već uzdrman finansijkom krizom u Evropsku uniju.

Članak je prvobitno objavljen u Die Furche, Nr. 24/2012

The post Tamna strana Turske appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Mediji u Srbiji – Širom zatvorenih očiju

Milica Jevtic — Sat, 26 May 2012 13:17:04 +0000

Srbija kao “delimično” slobodna zemlja – pitali smo urednike i medijske stručnjake da li sloboda može biti polovična i šta medije koči da budu potpuno slobodni.

Nedavni izveštaj američke nevladine organizacije Freedom house o slobodi medija nije izazvao veliku pažnju među medijskim radnicima u Srbiji, iako je, verovatno trebalo. Izveštaj je stigao na Svetski dan slobode medija, ali je izborna kampanja ubrzo i već očekivano, proglasila sveopštu tišinu. Mediji su olako prihvatili da o sebi ćute. Srbija se, prema tom izveštaju svrstava u „delimično” slobodne zemlje i sa tim “polu-slobodama“ u rangu je sa zemljama u regionu, a šire gledano u istoj je grupi sa Burkinom Faso, Tanzanijom, Južnim Sudanom i tek “demokratizovanom” Libijom i Egiptom.

Freedom house u svom izveštaju o medijima (što je samo deo istraživanja) zemlje deli na slobodne, delimično slobodne i neslobodne (free, partly free, not free). Istraživenje objavljeno 2012. odnosi se na prethodnu godinu, a obuhvata 197 zemalja čije su medijske slobode rangirane prema: protoku informacija, dometima štampe i radiodifuzije, kao i slobodi plasiranja vesti na internetu. Studija takođe ocenjuje raznovrsnost vesti koje su dostupne u javnosti, bilo da su izvori lokalni ili internacionalni, zatim pravni ambijent u kojem mediji rade, stepen političke kontrole, ekonomske pritiske i kršenje sloboda od ubistava do drugih načina zloupotrebe i pritisaka bilo da ih vrši država ili neki drugi akteri.

U najnovijem izveštaju, od ukupnog broja zemalja 66 su dobile ocenu “slobodne”, 72 “delimično slobodne”, a 59 “nisu slobodne”, što je prema procentu svetske populacije – 14,5% onih koji žive u zemljama punih medijskih sloboda, 45% građana koji žive u zemljama delimičnih sloboda, 40% stanovnika medijski neslobodnih zemalja. Slobodne su one koje imaju do 30 poena, u delimično slobodne spadaju države koje imaju od 31 do 60 poena, a zemlje koje su “sabrale” veći broj poena od 60, iz ugla novinara, nisu poželjno mesto za rad.

Sa “osvojenih” 35 poena, Srbija je delimično slobodna zemlja i nalazi se na 75. mestu, što je lošije od prethodnog plasmana, kada se sa 31 poenom plasirala na, takođe nezahvalno, 72. mesto.

Prema mišljenju dugogodišnje novinarke i urednice, a sada predsednice Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović rejting ne iznenađuje, jer su na isti način rangirane i zemlje u regionu.

“Ocene variraju iz godine u godinu zavisno od toga da li je neki novinar ubijen ili pretučen, što automatski snižava rejting države, pa smo povremeno bolji, a onda opet lošiji od Hrvatske, na primer. Fridom haus koristi relativno ujednačenu metodologiju, koja ipak sporo i neadekvatno reaguje na nagle udare na slobodu štampe kakav je u Srbiji zabeležen 2009, prilikom usvajanja izmena Zakona o javnom informisanju. Efekat tog udara osetio se u ukupnoj oceni slobode štampe u Srbiji tek dve godine kasnije, jer se podudarilo da je, u godini kada je usvojen sporni zakon, Fridom haus prestao da rangira našu zemlju zajedno sa Kosovom, pa se Srbija automatski počela bolje kotirati kada joj više nisu pripisivani gresi poput zastrašivanja i prebijanja novinara na Kosovu”, objašnjava Smajlovićeva.

Prema njenim rečima, Fridom haus vodi računa o pravnom okviru za slobodu medija, a najviše poena nosi ocena o tome da li ustav predviđa slobodu medija i da li se ta ustavna odredba primenjuje u praksi. Zatim, kaže Smajlovićeva, procenjuje se da li krivični zakon ometa novinare u radu, a nešto manje poena zavisi od toga da li se u zemlji kleveta tretira kao krivicno delo i da li je izvršena depenalizacija tog dela.

“Važno je i to da li su sudovi nepristrasni i da li nezavisno sude, da li je moguće kritikovati državne službenike ili ih zakoni posebno štite, postoje li nezavisne ustanove koje prate primenu novinarskih kodeksa i da li je moguće pokrenuti medij bez većih zakonskih ili materijalnih problema i ograničenja”, ističe predsednica UNS-a.

Preventivna autocenzura

Međutim, česti medijski “ekcesi” o kojima je ovaj sajt već izveštavao (poput hajki na novinare koji odaju nedefinisanu državnu tajnu) i katastrofalan ekonomski položaj najvećeg dela novinara, svrstavaju medijske radnike u “ranjivu” grupu i umesto da postaju čuvari društva, vrlo često pribegavaju autocenzuri pre uredničke cenzure, a zatim i podležu različitim vrstama pritisaka. Skorašnji izbori pokazali su da su mediji prvi na udaru različitih kritika i da zbog lošeg stanja u profesiji i lošeg odnosa medija prema sebi, novinari I urednici često trpe različite optužbe, a katkad bivaju “kante za otpatke” politikanstva, gde su novinari često okrivljeni I gde niko nema odgovornost za vlastitu reč jer su “mediji pogrešno preneli”. Stiče se utisak da je “delimična” sloboda nemoguć pojam, jer se sloboda ne može relativizovati.

“Sloboda se u novinarstvu otima, imate onoliko slobode koliko hoćete da uzmete, naravno ako ste spremni da platite cenu toga. Prirodna je potreba svih ljudi, i političara i biznismena i intelektualne elite da kontrolišu medije i manipulišu njima kao što je prirodna podreba novinara da se odbrane. Nikada ne postoji konačno dosegnuta sloboda i stanje. Pitanje je da li vi hoćete to da uradite”, kaže glavni i odgovorni urednik lista “Politika” i autor emisije “Stav Srbije”, Dragan Bujošević.

Prema njegovim rečima, postoji najmanje tri tipa prepreka koje onemogućavaju medijima da dosegnu nešto veću slobodu. “Pre svega ima veliki broj medija koji ekonomski ne mogu da opstanu i upravo oni jesi skloni tome da služe različitim interesima za male pare. Drugo, u ovom društvu je razoren sistem vrednosti i mnogim ljudima koji se bave ovim poslom važnije je da budu poznati nego da budu dobri novinari. Mi nemamo, kao ni u svim drugim oblastima, izgrađena pravila profesije, imamo kodeks profesije, ali ga različito tumacimo. Imamo samoregulatorna tela, ali ih ne poštujemo kada se ne slazu sa nama. Nismo uspostavili jasne standarde i autoritete – kao što je ovo društvo nesređeno takvo nam je i novinarstvo”, objašnjave Bujošević.

Bez jasnih, ispravnih i izabranih autoriteta, oni su se nametnuli sami – kroz politiku i vlasništvo. Česte su optužbe da medijski mrak nikada nije bio veći – da je ogromna vlast koncentrisana oko nekoliko ličnosti, a da je vlasništvo nad sredstvima informisanja potpuno nepoznato. U prilog “ujednačenoj” misli stavlja se tvrdnja da nema novinarskih imena među novim generacijama, već da su velika novinarska imena oni koji su slobodu osvojili u trenucima potpune neslobode – stavljajući život na kocku, ali slobodnu misao na papir.

“Bolji od zdravstva i železnice”

“Srbija ni posle 5. oktobra mitske 2000. godinie nije bila u vrhu zemalja koje se mogu dičiti potpunom slobodom i uvek se kretala u srednjem rangu. Sad je srednje razvijena zemlja sloboda”, kaže glavni urednik nedeljnika “Vreme” Dragoljub Žarković. Za njega, međutim, medijska slika nije toliko pesimistična, imajući u visu četiri faktora zbog kojih sloboda nije ograničena.

“Bavljene novinarskom prefesijom je slobodno, nema nikakvih uslova, licenci. Zatim, pristup internetu je apsolutno otvoren, pristupnost medijima iz inostranstva je potpuna (ko zna jezik I može da ih prati) I ne postoje formalne prepreke za osnivanje medija”, ističe Žarković.

Na pitanje, zašto onda sloboda nije potpuna, Žarković objašnjava da medijski sistem nije izolovan iz ostalih sistema. “Mi smo u permanentoj ekonomskoj i društvenoj krizi i medijska industrija je nedovoljna sama sebi i mora da traži partnere. Jedan ili dva imaju ekonomsku nezavisnost, ali nema nijedan koji ima potpunu slobodu”, kaže urednik “Vremena”.

“Ni porodice nisu nezaivisine od okolnositi, a tek nisu mediji. Ako se se situaicija bude popravljala, mediji ekonomki samostalnijii, popravićemo se i mi. Novinarui u 95 odsto slučajeva rade za bedne plate i to doprinosti da budu podložnijii oblicima korupitivnog ponašanja. Kada uporediite sa drugim velikim sistemima – zdravstvom , poštom, železnicom videćete da mediji I nisu tako loši koliko su ovi druigi loši”, zaključuje Žarković.

Profit kao mera slobode?

Problem (ne)transparentnosti vlasništva dominantan je kada je o slobodi izražavanja reč. Pre svega zato što novinari nemaju mogućnost da se bave temama koje na bilo koji način ugrožavaju vlasnike iz ekonomskih centara moći, koji su često nepoznati, odnosno samo se naslućuju, a sa druge strane čitalac ne može jasno da vrednuje informaciju ako ne zna koja struktura finansira dati medij. Dnevni list “Blic”, jasno je pokazivao sopstvenu orijentaciju tokom izborne kampanje, ali njegov urednik kaže da transparentno strano vlasništvo kompanije Ringier daje potpunu slobodu uređivanja.

“U Srbiji su mediji uglavnom pod kontrolom vlasti ili su u prikrivenom vlasništvu, koje kontroliše vlast. Postoji nekoliko slobodnih medija, svega, i oni su kao što je, naša kuća, u stanom vlasništuvu i imaju uredničku slobodu”, ističe Veselin Simonović, urednik dnevnog lista „Blic”.

On navodi primer lista Danas koji je u vlasništvu novinara i urednika I koji, kako kaže, ima slobodu, ali je “delimično zavisan zato što ekonomski teško opstaju”. U takvoj situaciji listovi moraju dap pave određene kompromise. Simonović je po tom pitanju isključiv – osim magazina sa manjim tiražom koji su u vlasništu novinara i urednika, ostalo se ne može nazvati novinarstvom.

“Imamo medije koji reketiraju, koji su u rukama polu tajkuna, polu mafijaša, imamo televizije koje su zajedno u velikoj krizi i onda prodaju dušu đavolu. Imamo Javni servis koji nije Javni servis već partijsko glasilo. Tržište u Srbiji je suviše slabo da bi moglo da obezbedi medijima dovoljno oglasa od kojih bi mogli da žive, da bi oni na osnovu toga mogli da budu samostali i nezavisni. Samo mediji koji imaju profit, nebitno koliko, mogu da budu slobodni. Profit je mera slobode medija u Srbiji”, zaključuje Simonović.

Urednik sektora za nove medije RTS-a i autor emisije “Oko” Zoran Stanojević smatra da se ne može govoriti o punoj slobodi medija ukoliko ne postoji finansijka nezavisnost vlasnika medija i vlasti. Tome, kaže Stanojević, doprinosi i to što u Srbiji ima previše medija, pre svega elektronskih sa nacionalnim frekvencijama čime se ukupan medijski budžet “rasparčava na previše strana”.

“Drugi veliki problem je desetogodišnji procep tokom devedesetih, kada je veliki broj novinara u najboljim profesionalnim godinama nasilno prekinuo karijeru, a neki mediji ostali su bez svoje “novinarske škole”. Nije bilo prenosa znanja unutar redakcija, što je neophodno za razvoj medija i “osvajanje” medijskih sloboda. Otud je ostala praksa da svaka promena vlasti vodi i preteranim promenama u medijima, nastojanjima da se “prilagodi novim okolnostima” što nikako ne doprinosi razvijanju medijskih sloboda”, zaključuje Stanojević.

Očigledno je da će za konsolidaciju demokratije, a samim tim i za osvajanje dokučivih sloboda trebati još vremena, odnosno da će taj posao morati da dovrši ili započne naredna generacija novinara. Taj proces će jedino biti moguć u pravnoj državi, koja ne bi trebalo da bude nedostižan cilj, kako nam trenutno izgleda ideja o slobodnim medijima.

The post Mediji u Srbiji – Širom zatvorenih očiju appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Vreme radikalnih promena

Marko Nedeljkovic — Sat, 17 Dec 2011 16:23:44 +0000

Časopis Kultura

Virus radikalnih transformacija savremenog novinarstva pod uticajem interneta, digitalizacije, društvenih mreža i unapred izgubljene trke sa vremenom, odavno je zahvatio ceo svet, a novinarska profesija se nalazi na jednoj od najozbiljnijih prekretnica u svojoj istoriji.

Promene su prvo zahvatile Sjedinjene Američke Države i zapadnu Evropu, ali su se uprkos svim razlikama u okviru medijskih sistema pojedinačnih zemalja vrlo brzo proširile i na Srbiju i ceo region. Najnoviji broj časopisa Kultura pod nazivom “Savremeni žurnalizam: trendovi, dileme, izazovi” (priređivači: prof. dr Veselin Kljajić i prof. dr Zoran Jevtović) pruža jedan od najsveobuhvatnijih uvida u aktuelno stanje savremenog novinarstva u Srbiji, ali i drugim balkanskim zemljama. Više od 22 autora iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Velike Britanije i SAD dali su doprinos ovom poduhvatu, koji nema za cilj da ponudi konačna ili najbolja rešenja za bolesti koje muče savremeno novinarstvo, već da pruži što precizniju dijagnozu i što bolji uvid u aktuelne trendove i na taj način inicira što bolja rešenja. U nastavku slede neki od najznačajnijih nalaza istraživanja i radova objavljenih u 132. broju časopisa Kultura, koji će uputiti i na najbitnije karakteristike medijske scene u Srbiji u aktuelnom trenutku.

Iako su ekonomska kriza, tehnološke i medijske promene izazvale tektonske poremećaje u svim štampanim medijima, i to do te mere da se postavlja i pitanje njihovog opstanka, na najvećem udaru našli su se nedeljnici, pogotovo njuz magazini, čiju doskorašnju ulogu uveliko preuzima dnevna štampa. Jedan od osnovnih izazova srpske štampe je upravo pitanje – kako povratiti kredibilitet i kvalitet relevantnih informativno-političkih nedeljnika? Studija slučaja tri najtiražnija njuz magazina u Srbiji (Vreme, NIN (Nedeljne informativne novine) i Pečat), koju je sproveo Veselin Kljajić – profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, pokazuje da udeo dokumentarnih formi, odnosno kredibilnog istraživačkog novinarstva, u ukupnom sadržaju ovih njuz magazina ne dostiže ni četvrtinu (sa minimalnim odstupanjem u slučaju NIN-a), što ukazuje na jedan od osnovnih nedostataka periodične štampe u Srbiji. Tako u Vremenu svega 23,7 odsto sadržaja čine dokumentarne forme, 23,6 odsto u Pečatu, dok se nešto veći procenat beleži u NIN-u i iznosi 30,3 odsto.

Ni situacija u dnevnoj štampi nije bolja, jer istraživanje koje je realizovao Marko Nedeljković – doktorand Fakulteta političkih nauka, pokazuje izuzetno nizak stepen interpretativnosti novinskog izveštavanja, ali i sve veći broj tekstova sa samo jednim izvorom. Tako se u više od 50 odsto tekstova sa odsustvom interpretacije pojavljuje samo jedan izvor, što potvrđuju i mnogi urednici koji upozoravaju da je nekadašnje tekstove sa najmanje tri sagovornika, mnoštvom podataka i korisnih antrfilea zamenio “tekst sa jednim sagovornikom, dva podatka i velikom fotografijom”.

Najnovije istraživanje „Profesija na raskršću-novinarstvo na pragu informacionog društva” koje je realizovao Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka, ponudilo je neke moguće odgovore za ovakvo stanje u srpskim medijima. Dva ključna po mišljenju autora projekta, ali i samih novinara, su socijalno-ekonomski i tehnološki izazovi. Zanimljivo je da istraživanje pokazuje da nizak kvalitet novinarstva i dominaciju tabloidnog sadržaja i sami novinari prepoznaju kao najveći problem srpskih medija, ali istovremeno niske plate navode kao najveći problem novinarstva, jer novinari nisu motivisani da pruže svoj maksimum. Kao značajni faktori koji negativno utiču na kvalitet sadržaja navode se i politički pritisci, ali i sve veća ekonomska zavisnost od oglašivača, što u krajnjoj liniji dovodi do “autocenzure” i značajno ograničava slobodu medija uopšte.

Da nevolja bude veća, protekle godine je usled ekonomske krize tiraž dnevnih novina pao za 13, a periodične štampe za 21 odsto, što je dodatno otežalo situaciju na tržištu srpske štampe, na kojoj se nalazi čak 503 štampana medija. Zoran Jevtović – profesor novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu i njegov kolega Radivoje Petrović – doktorand, ističu u svom radu da upravo prevelik broj listova na tržištu srpske štampe predstavlja osnovni problem i navodi da, poređenja radi, u Hrvatskoj ima svega 59 štampanih medija, iako su tržišta veoma slična. Profesor naglašava i nove trendove koji su zahvatili i srpske medije, pa je već sve prisutniji princip konvergencije doveo do stvaranja prve multimedijalne redakcije u Beogradu, pa je tako redakcija dnevnog lista Blic u vlasništvu kompanije Ringier Axel Springer bila prva koja je 1. novembra 2010. započela četvoromesečnu obuku nove multiredakcije. Međutim, zbog odsustva prave analize tržišta prvi koraci u ovom poduhvatu bili su i mučni i puni lutanja, a isti slučaj je i sa pionirskim poduhvatima u Zagrebu i Ljubljani.

Na još jednu značajnu karakteristiku srpskih medija ukazuje u svom radu Zoran Arački sa Filozofskog fakulteta u Nišu. On je istraživao koliko su mediji u Srbiji realno samostalni, slobodni i autonomni, a koliko su samo puki prenosioci sadržaja koji dolaze iz globalnih medija. Na osnovu istraživanja sprovedenog na stratifikovanom uzorku od 543 ispitanika, utvrdio je da čak 59 odsto novinara i urednika i 33 odsto građana smatra da su domaći mediji puki prenosioci poruka globalnih medija, što utiče na kulturnu i političku orijentaciju celokupnog društva do te mere da autor zaključuje da je na kulturnom planu Srbija u zoni zemalja zavisne modernizacije. Ovim se potvrđuje i da su u savremenom svetu “globalni medijiski igrači” jedan od najznačajnijih elemenata u procesu ostvarivanja kulturne i informativne hegemonije, a time snažno utiču i na oblikovanje identiteta malih društava.

Nataša Ružić sa Fakulteta političkih nauka u Podgorici u svom radu navodi da senzacionalizam crnogorskih medija, koji vrlo često dovodi do kršenja etičkog kodeksa, predstavlja najveći problem. “Mediji više nemaju informativnu i edukativnu funkciju, već nas zabavljaju, šokiraju, a kroz crnu hroniku razvijaju u nama “negativnu” radoznalost”, tvrdi Ružićeva. Ona objašnjava da je sve teža ekonomska situacija i borba za preživljavanje na medijskom tržištu osnovni razlog koji dovodi do ove pojave.

Radenko Udovičić, zamenik predsednika Media plan instituta iz Sarajeva, u svom radu otkriva da ništa bolja situacija nije ni u Bosni i Hercegovini i da su u tržišnoj utakmici mediji gotovo u potpunosti odbacili dubinsko istraživanje i okrenuli se dominantno ka faktografskim formama. Posebno zabrinjavaju rezultati istraživanja Media plan instituta koji pokazuju da skoro trećina građana BiH (29 odsto) uopšte ne veruje medijima, da većina priloga u televizijskim dnevnicima sadrži dva, a u novinama samo jedan izvor. Potvrđuje se i opšti trend da u medijima dominiraju teme sa negativnim sadržajem, da korišćenje interneta postaje sve dominantnije kao izvor informacija, ali da se “kolač” ne otkida od televizije već od štampe (što potvrđuje i Galupovo istraživanje iz 2010. godine: IJC Media News, jun 2011), tako da “ekran gospodari – novine traže sebe”.

Poseban doprinos ovom izdanju časopisa Kultura daju prvi srpski teorijski rad na temu Vikiliksa (Wikileaks) i rad posvećen posebnoj vrsti novinarstva (ili posebnom žanru), koja se naziva literarni žurnalizam.

Iako mnoga tumačenja veličaju značaj i doprinos Vikiliksa savremenom novinarstvu, Milica Kljajić – doktorand Filološkog fakulteta u Beogradu, u svom radu ispituje ovu pojavu na naučnoj osnovi, dovodeći u pitanje originalnost i autentičnost sadržaja koje Vikiliks nudi, ali i opravdanost objavljenih sadržaja sa etičkog stanovišta. Autorka tvrdi da je Vikiliksov najmudriji potez sklapanje savezništva sa dnevnim novinama i njuz magazinima koji su svojim ogromnim kredibilitetom i autoritetom (čija snaga počiva na poverenju višemilionske čitalačke publike) zapravo obezbedili veliki uspeh Vikiliksa. Oni su ti koji su mesecima pretraživali i verifikovali ponuđena dokumenta i prezentovali ih javnosti u skladu sa svim profesionalnim i etičkim standardima. Stoga Vikiliks ne može poneti zasluge za epohalne promene u svetu novinarstva, jer u kvalitativnom pogledu nije doneo ništa novo u odnosu na ono što su Bendžamin Frenklin, Emil Zola, Karl Bernštajn, Robert Vudvord i mnogi drugi činili decenijama ranije, zaključuje autorka.

Ipak, u opštoj krizi i sve malobrojnijim delotvornim odgovorima štampe na sve evidentniju dominaciju interneta, Neda Todorović – profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, ukazuje u svom radu na literarni žurnalizam kao novu šansu koja štampi stoji na raspolaganju. “U pitanju je vrsta kreacije u novinarstvu u kome su kombinovana fakta prikupljena dugotrajnim, dubinskim istraživanjem sa načinom naracije karakterističnim za literature”, tj. o svojevrsnom braku između literature i novinarstva. U vreme sveopšte tabloidi(oti)zacije medija, pisci-novinari ili novinari-pisci spadaju među odabranu, elitnu manjinu čiji se tekstovi snagom autorskog, kreativnog izraza izdvajaju od dominantnog načina izveštavanja u kome informacija travestira i sve češće metastazira u razvodnjeni infotainment. To je dokaz da smo i u sveopštoj krizi svedoci pozitivnih promena jer literarni žurnalizam ponovo ulazi u modu, zaključuje profesorka Todorović.

Ako se svemu navedenom doda građansko novinarstvo koje je u Srbiji još uvek u začetku, menjanje karakteristika medijske publike pod uticajem novih tehnologija i pojavu organizacija koje se bave istraživačkim novinarstvom, jasno je da dileme i izazovi savremenog novinarstva možda nikada u istoriji nisu bili veći. Naročito u malim zemljama, poput Srbije i zemalja bivše SFRJ (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija), koje su još uvek u potrazi za svojim mestom na globalnoj medijskoj mapi na kojoj je već uveliko nastupilo vreme radikalnih promena.

The post Vreme radikalnih promena appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.