senzacionalizam – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Sekira javne reči

Tamara Skrozza — Sun, 30 Nov 2014 21:28:37 +0000

Iako su u srpskim tabloidima glavne teme politika, političari i estrada, u njima svakako ima dosta mesta za „obične“ ljude – one koji nisu tražili medijsku pažnju, koji protiv nje nemaju apsolutno nikakav mehanizam odbrane, a koji pritom najviše osećaju njene posledice.

U poslednjem delu serijala posvećenog uticaju tabloida na naš politički i javni život, bavimo se uzrocima i efektima tabloidnog izveštavanja o osobama kojima se jednostavno desilo da se o njima piše, ali i o mogućim mehanizmima odbrane od tabloida.

Usred potrage za njegovom petnaestogodišnjom ćerkom, Igora Jurića tabloidi su optužili da je upravo on krivac za njen nestanak – navodno, zelenaši kojima je dugovao novac, oteli su devojčicu da bi kaznili oca.

Nakon što joj je u požaru izgorelo troje dece, Mirela Mikulčić najpre je optužena da se tragedija dogodila zato što je ona išla kod ljubavnika i u „provod“, a malo potom objavljeno je da je na zgarištu kuće našla jednu dečju nogu koju je sama pokopala u grobnicu izgorele dece.

Kada je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio trinaestoro svojih komšija, za zločin je u tabloidima okrivljena Kristina D, s kojom je njegov sin navodno bio u vezi.

Iako ovakve priče uveliko prevazilaze i najmaštovitiji holivudski scenario, one su se u srpskim tabloidima zaista dogodile. Naravno, slučajevi Igora Jurića, Mirele Mikulčić i Kristine D. nisu usamljeni. Oni su zapravo samo kap u moru sličnih primera – onih u kojima su do juče nepoznati ljudi dobili svoje mesto na naslovnim stranama i, najčešće bez trunke samilosti, označeni kao krivci za nezamislive zločine i tragedije.

Isto tako do juče nepoznate, neke od žrtava ovih zločina i tragedija danima su bile glavna medijska atrakcija, jer su u tabloidima do u detalj opisivane njihove muke – način na koji su silovane, gorele, premlaćivane, ubijane i posmrtno mrcvarene.

NEMA PRIČE, NEMA SLIKA: Za razliku od kampanja posvećenih poznatim ljudima, o čemu je ovde već bilo reči, slučajevi u kojima su tabloidi fokusirani na obične ljude nemaju prepoznatljivu i jasno formatiranu metodologiju.

Jedino pravilo koje proizilazi iz analize medijske arhive jeste da se ove priče stihijski razvijaju, da bi – u trenucima kada nema ničeg „novog“ i „uzbudljivog“, tabloidi jednostavno obogatili scenario „svežim“ i „sočnim“ detaljima koji obično nikada ne budu dokazani i koji su najčešće aktuelni samo jedan dan.

Baš tako, nastale su i gorepomenute storije. Kada o nestaloj Tijani Jurić nisu imali ništa novo da objave, tabloidi su objavili teoriju o očevim dugovima; kada je, u nedostatku nekih novih tragedija, trebalo opet oživeti priču o troje izgorele dece, pojavila se noga; kada je o Velikoj Ivanči već sve rečeno, bilo je logično da se nađe pravi „krivac“.

U tom smislu, slučaj Tijane Jurić (devojčice koja je nestala 25. jula, a pronađena je mrtva 7. avgusta ove godine) naročito je značajan, jer su se u njemu pojavili elementi koje smo prvi put videli.

„Neke vaše kolege su nam najavile da će ti mediji krenuti na suprotnu stranu, čim ne budemo imali neke nove konkretne informacije – samo zato što nemaju ništa novo da objave. Posle svega, to se i desilo, i objavili su tu priču o dugovima. U tom trenutku, Tijane nema deset-jedanaest dana, a oni pišu o meni“, kaže Igor Jurić za „Vreme“.

„Mene je tada najviše zabolelo to što sam se uvek trudio da svakom odgovorim na poziv, da svakom dam izjavu. Ja sam to radio zbog moje Tijane. Nismo znali gde nam je dete, mislili smo da nam je dete živo. Dakle, zato sam odgovarao na svaki poziv. A za to me, eto, nisu ni pitali.“

Samo dan pre nego što će teorija o zelenašima biti objavljena, najpre u „Informeru“, a zatim i u „Kuriru“, novinar jednog od ovih tabloida bio je u kući Jurića gde je pravio reportažu, ali nije ni pomenuo ono što se u njegovim novinama već pripremalo.

Tek posle objavljivanja priče, zatražen je Jurićev komentar ili demanti, ali on odbija da razgovara. Tu počinje nešto o čemu nikada do tada nije bilo reči i što će, bude li ikada konkretno dokazano, moći da se smatra jednom od najsramnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva.

„Posle toga, od jednog tabloida sam putem i-mejla dobio poruku da, ukoliko ne budem hteo da govorim, oni neće objavljivati slike mog deteta kao što su planirali. Pošto sam se još nadao, ja sam onda dao izjavu, a sutradan je ona pronađena mrtva. Oni su se kasnije izvinjavali, ali sigurno je da se ne bi ni izvinjavali da mejl nisu poslali sa službene adrese, da ga nije poslao zamenik urednika tog lista, da nisam imao dokaz.“

Ucenjivanje oca nestalog deteta i čista manipulacija njegovim očajem, kada bi se pravosuđe ovim slučajem bavilo i kada bi navodi Igora Jurića dobili i sudsku potvrdu, ipak bi ostalo jedinstven primer „proizvodnje“ informacija.

Arhiva, s druge strane, obiluje primerima koji su bili mnogo jednostavniji za realizaciju: onima u kojima su iskorišćene komšijske priče i glasine, a na osnovu njih napravljen atraktivan scenario. To je, recimo, slučaj s već pomenutim primerom devojke Krstine D, koja je označena kao jedan od mogućih krivaca za masakr u Velikoj Ivanči u aprilu 2003.

Najpre su navedeni iskazi komšija po kojima je sin ubice Ljubiše Bogdanovića bio u vezi s Kristinom, da bi prvi sledeći korak bila moralna analiza njenog lika i dela. Pisalo se tako da je Ljubiša govorio kako neće „kurvu za snaju“, kako se priča da se ona „sastajala s drugim muškarcima“, kako su „neki tvrdili da je prostitutka“. Sve to i dodatno je objašnjeno, opet rečima upućenog komšiluka: „Uništilo ga je, kažu komšije, to što je izgubio posao, plašio se za egzistenciju, a sin Branko krenuo da arči ušteđevinu na kurvu.“

Iako je Kristina D. više puta negirala ovakve navode, iako je rekla da ima dečka i da nikada nije bila problematična, iako joj u tabloidima nije navedeno puno ime i prezime (imenovana je, istina, na jednom veb-portalu), postavlja se logično pitanje da li će ona ikada moći na miru da živi u selu u kojem se svi poznaju i gde ne može da se sakrije iza inicijala.

Da li će, recimo, moći da se uda, a da neko ne prokomentariše njenu „istoriju“? Da li će njene komšije ikada zaboraviti da je reč o „kurvi“? Da li će iko njen ikada biti oslobođen ovakvog „nasleđa“? Teško da je to moguće. Njen život je na ovaj ili onaj način uništen. A priča je trajala dan-dva i sama po sebi sigurno nije privukla mnogo čitalaca.

„Za tabloide je tuđa privatnost najveća dragocenost – naravno ne vrednost koju štite ili granica koju ne prelaze, nego prostor za novinarske podvige. Sve tajne i otkrića kojima se bave uglavnom su iz domena privatnog. I tu nema nikakve razlike, privatnost običnih ljudi je podjednako dobra roba kao i privatnost poznatih“, objašnjava za „Vreme“ Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Po njenom mišljenju, patnje i problemi običnih ljudi manje su zanimljivi za širu javnost, ali to tabloidima omogućava da „po njihovim životima mogu da kopaju još gore“ kako bi pokazali da svačiji život može postati pakao.

„Često vređaju ili ponižavaju njihova osećanja sa još manje osetljivosti nego za javne ličnosti. To može neuporedivo teže da razori živote ljudi koji nisu navikli na takvu izloženosti“.

Odliv i sipanje: Osim prema onima koje su naciljali kao potencijalno odgovorne za zločine ili tragedije, ovdašnji tabloidi nisu mnogo milostiviji ni prema deci. Svakodnevno se dešava da se u tzv. crnoj hronici objave podaci koji otkrivaju identitet maloletnika (što zabranjuju i zakoni i Kodeks), ali i tu postoji slučaj koji se na neki način izdvaja.

U decembru 2011. bračni par P. skočio je sa šestog sprata samačkog hotela na Zvezdari držeći u naručju svog sina Milana, koji je jedini preživeo pad. Svi mediji, pa i tabloidi, utrkivali su se tada ko će objaviti detaljniju i poetičniju priču o ovom dečaku. Srećom, sve je to brzo zaboravljeno nakon što je on ozdravio i poveren je brizi rođaka – činilo se čak da će i objavljivanje njegovog imena i prezimena proći bez značajnijih posledica na dečakov dalji život.

No, dve godine kasnije, u novembru 2013, pokazalo se da se od medijske pažnje ponekad pobeći ne može. Naime, „Kurir“ objavljuje da je dečak „ni živ, ni mrtav“, da jedva hoda, da ne govori, da se „na svaki dodir uznemiri“, da ima svega 12 kilograma, da stalno povraća i da, po svemu sudeći, njegova rodbina ne brine o njemu na najbolji način. Javnost se uznemirila, ali ne zadugo.

U emisiji „Ekskluziv“ TV Prve, snimljenoj samo nekoliko dana nakon toga, prikazano je dete koje sasvim normalno reaguje na okolinu, a koje je autorka priloga opisala kao raspoloženog i veselog dečaka: „Njegova interakcija je zadivljujuća, pokazivao mi je crteže, igrao se sa mnom, zapitkivao me…“

Zašto je to urađeno? Kome je bilo neophodno da nanovo otvara zatvorenu priču i povredi kako dečaka tako i ljude oko njega? Ako imamo u vidu da je puno ime i prezime ovog deteta objavljeno i na samom početku, ali i u priči o njegovim navodno teškim psihološkim problemima, logično je zapitati se kako će mu biti kad odraste, pa ga drugovi „proguglaju“. Kako će se osećati kad ga neko bude pitao da li je istina da je pao, da su ga roditelji bacili sa šestog sprata? I kao da to nije dovoljno, kako će on sam gledati na svoje rođake koji su ga othranili, pošto pročita da je kod njih bio „ni živ, ni mrtav“?

Iako se ovakva pitanja u njihovom slučaju ne postavljaju, važno je ipak napomenuti da tabloidnog tretmana nisu pošteđena čak ni mrtva deca. I tu je slučaj Tijane Jurić vrlo ilustrativan. Nakon što je pronađena, a osumnjičeni za njeno ubistvo uhapšen, danima su se tabloidi bavili svakim detaljem ovog zločina – od mesta na kojem je silovana, do načina na koji je to urađeno.

„Samo je policija znala šta se dešavalo te noći, zato što im je ubica dao taj iskaz. Policija je svoj posao odradila više nego profesionalno, ali baš su mi oni i rekli da ne čitam novine, jer i kod njih ima nekoga ko će za novac reći svašta“, kaže Igor Jurić u razgovoru za „Vreme“.

„Ne mogu da razumem koja je svrha, da li čitalac mora da zna svaki detalj ubistva nevinog deteta. Bolesno je to i čitati i pisati. I zaista, mi nismo čitali, ali su se jedne novine slučajno našle u kući i kada je to pročitala, moja žena je pala u nesvest. Takođe, njeni drugovi su to čitali, njene drugarice. Koja je poruka? Dovoljno je bilo reći da je oteta, zlostavljana i ubijena. Čak sam i zvao neke novine i molio ih da prestanu s tim, a oni su obećali da neće više.“

O moralnom i profesionalnom aspektu ovakvog načina izveštavanja ne moramo ni da se zapitamo: takve stvari u medijima jednostavno nisu dozvoljene. Opis mučenja i zlostavljanja nije u javnom interesu, uznemirava javnost i, povrh svega, urušava dostojanstvo žrtve. S druge strane, međutim, jako je važno pitanje izvora informacija, koje pominje i Igor Jurić. Kako i zašto policija dozvoljava da joj tabloidi budu razglasna stanica za detalje koji ne bi smeli da izađu iz njihovih redova?

„Svaki put kad se poverljivi podatak, odnosno dokument, nađe van nadležnih državnih institucija, neko je učinio krivično delo, ili bar najteži disciplinski prekršaj za koji bi trebalo da sledi razrešenje ili otkaz. Ali pošto ni razrešenja ni otkaza nema, a mi čitamo i gledamo operativne podatke svaki dan, jasno je da to nije ‘odlivanje’, već ‘sipanje’ u tabloide. Dakle, to se namerno radi.

Tendenciozno, manipulativno, selektivno – kako bi se postigao cilj koji institucionalno ne može ili ne sme da se postigne. Na to sam mislio kada sam u godišnji izveštaj za 2013. godinu upisao ‘tabloidizaciju države’“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

NIŠTA FINO I SUPTILNO: Kad smo već kod problematičnih izvora, slučaj Tijane Jurić i na tom planu donosi nešto novo, što bi tek trebalo da bude dokazano. Naime, Igor Jurić i za „Vreme“ i za neke druge medije pre toga, tvrdi da ima pouzdanu informaciju da „jedan tabloid stoji iza angažovanja advokata Tijaninog ubice“.

Kako će i da li će ova informacija biti potvrđena, za sada nije poznato, ali ona – imajući u vidu ovdašnje prilike – uopšte ne deluje neverovatno. Pre i tokom suđenja, teško da postoji bolji izvor od optuženog, a on će sigurno biti voljan da priča onima koji su mu platili odbranu.

Inače, posebno poglavlje u storiji o izveštavanju tabloida o „običnom svetu“ odnosi se baš na ljude osumnjičene da su počinili neki zločin. Tu je, zapravo, tabloidima i najlakše – identifikujući se sa žrtvom i njenom porodicom, javnost lako zaboravlja da i osumnjičeni, ma kako bili čvrsti dokazi protiv njih, takođe imaju svoja ljudska prava. Između ostalog, tu spada i pravo na pretpostavku nevinosti.

No, umesto toga, u tabloidima se redovno pojavljuju ne samo presude, već i predlozi izmene zakona – 2005, kada je trogodišnja Katarina Janković preminula od posledica seksualnog zlostavljanja, a njen očuh Mališa Jevtović bio osumnjičen za taj zločin, „Kurir“ je objavio naslov „Monstruma na smrt“, s tim da se sa slova cedila nacrtana krv.

Bio je to zapravo logičan nastavak napisa u kojima je prikazan svaki detalj devojčicinih muka, uključujući i slikovite prikaze kako joj je očuh „stao nogom na leđa i pocepao jetru“.

„Mislim da sve nasilnike, ma kog doba ili godina, treba brutalno staviti u medije. Ako su maloletni, onda njihove roditelje, jer nisu deca kriva sama. Kako ja mogu da izveštavam o tom događaju, na način koji vi tražite od mene? Mi smo ponekad preterivali – ono kada kaplje krv i slično, ali mislim da smo mi reagovali onako kako su reagovali obični ljudi“, objašnjava za „Vreme“ Sveta Marjanović, jedan od tadašnjih urednika „Kurira“.

„Nismo reagovali kao novinari, već kao obični ljudi kojima se to dešava. Meni stomak igra kad to vidim i nemoj da me teraš da budem fin i suptilan! Znam da ćemo tako da proizvedemo buku i dreku, ali mislim da to treba da radimo.“

Pošto sličan stav imaju i mnogi drugi ljudi iz struke, postavlja se logično pitanje o tome da li novinari uopšte smeju da reaguju kao „obični ljudi“. Da li je ovakav stav razumljiv i blizak čitaocima? Da. Da li novinari smeju da sude i presuđuju? Ne. Pre svega zato što mogu da pogreše u proceni i tako unište nevinog čoveka, a potom i zato što su za suđenje i presuđivanje zaduženi neki drugi i stručniji ljudi.

Običnim ljudima (pa i novinarima kada su van redakcija) dozvoljeno je da privatno misle i osećaju šta god hoće, ali javna reč ima posledice o kojima se mora voditi računa – koliko god se to novinarima i urednicima sviđalo ili ne sviđalo.

U ovom i prethodna tri broja „Vremena“ bavili smo se ulogom tabloida na srpskoj političkoj i javnoj sceni, još jednom potvrđujući da oni u najvećoj mogućoj meri utiču kako na političke tokove tako i na opštu atmosferu u društvu.

Na primeru izveštavanja o običnim ljudima možda se najjasnije vidi njihova moć da jednim potezom izmene ili unište nečiji život, ali to – imajući u vidu širu sliku – nije i najvažnija posledica njihovog delovanja. Otvorena agitacija za ovu ili onu političku opciju, medijsko čerečenje političkih neprijatelja, žigosanje i vređanje svakog ko misli drugačije od njih i, zbog svega toga, širenje straha od njihovog izveštavanja, samo su deo onoga zbog čega bismo nad problemom srpskih tabloida svi zajedno morali mnogo više da se zamislimo.

Jer, njihova moć sve je veća, njihovi patroni sve bezobzirniji, a sekira kojom mašu nad glavom svakog od nas pre ili kasnije pogodiće svoj cilj.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme.

Foto: UNS

The post Sekira javne reči appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Korupcija i mediji: prisutni, a površni

Milica Jevtic — Mon, 14 Oct 2013 17:51:03 +0000

Izveštavanje o korupciji tokom jula i avgusta 2013.godine bilo je intenzivno, ali uglavnom informativno, bez analitičkog pristupa, rezultat je monitoringa o izveštavanju medija o korupciji koji je sproveo Biro za društvena istraživanja. Uzorak obuhvata 6 televizijskih stanica (RTS, B92, Pink, Prva, Sky+,TV Vojvodina) i 6 dnevnih novina (Politika, Blic, Kurir, Večernje novosti, Informer i Naše novine). Vremenski je ograničeno na 6 meseci (od jula do kraja 2013), dok se prvi izveštaj odnosi se na dvomesečnu analizu (jul-avgust). Anlizirano je 209 televizijskih priloga i 952 novinska članka koji su se ticali korupcije. Monitoring pokazuje da je najprisutniji akter Vlada Srbije (odnosno njena uloga u borbi protiv korupcije), a glavna tema – zloupotreba javnih sredstava (odnosno zloupotreba u javnom sektoru).

„U polju korupcije najviše je izveštaja o zloupotrebama u javnom sektoru, iako se čuvene 24 privatizacije nalaze u privatnom sektoru. U značajnom broju medijskih izveštaja ima nepotpisanih tekstova, kršenja pretpostavke nevinosti i drugih etičkih standarda. Ima malo priloga na temu izgradnje pravnog okvira. Nismo našli nijedan tekst koji bi se analitički bavio strategijom borbe protiv korupcije“, rekao je glavni analitičar BIRODI-ja Zoran Gavrilović.

On ističe da je istraživačko novinarstvo zamenjeno senzacionalističkim pristupom što pod lupu stavlja onoga ko plasira informaciju, odnosno, kako ističe, “stvara se sumnja da li neko gura određene slučajeve kroz medije”.

Autori navode da je primetno da izveštaji nisu izbalansirani, tj. ne pokrivaju sve strane u priči (prvenstvo imaju vlada i tužilaštvo, dok se optuženima i njihovim advokatima daje minimalan prostor). Autori navode i da građani nisu upoznati sa sadržajem optužnica, a u prilog tome navode istraživanje prema kome je svega 30 odsto ispitanika znalo za šta je Miroslav Miškovića optužen, dok je 60 odsto njih smatralo da je kriv.

Posmatrano i pojedinačno, Radio-televizija Srbije u centralnoj informativnoj emisiji korupciji je posvetila ukupno 1:25:20 (52 priloga) , što je čini posle B92 televizijom koja je najviše vremena posvetila spomenutoj temi. Najveći broj priloga, njih 23, emitovan je u poslednjoj trećini emisije. U 71% slučajeva reč je o izveštaju. U prilozima kao nemedijski izvori su korišćeni sud i advokati optuženih (15), akteri iz inostranstva (10) i izjave političkih partija (7). Kada je u pitanju integritet izveštavanja tokom posmatranog perioda nije konstatovan nijedan primer kršenja pretpostavke nevinosti. Najčešće teme: zloupotrebe javnih funkcija (4), davanje mita (2), korupcija kao društveni fenomen (2).

Televizija Pink emitovala je ukupno 00:54:52, u okviru čega 41 prilog. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini centralne emisije (18). Među nemedijskim izvorima najviše su zastupljeni sud i advokati optuženih (8) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima (4). U periodu monitorisanja Pink je u jednom slučaju prekršio pretpostavku nevinosti. Glavne teme: zloupotreba u javnom sektoru (4), kršenje zakona (3) i zloupotreba u privatnom sektoru (3).

Televizija Prva izveštavala je 53 minuta i 14 sekundi, odnosno emitovano je 29 priloga. Najveći procenat priloga (16) emitovan je u prvoj trećini centralne informativne emisije. Od posmatranih priloga 13 je bilo potpuno posvećeno korupciji, dok je u 11 tema korupcija samo spomenuta. Tokom monitoringa, zabeležen je jedan slučaj u kojem se krši pretpostavka nevinosti. Među nemedijskim izvorima dominira sud (7) i ministarstva u Vladi Srbije (3). Teme: korupcija u privatnom sektoru (15), nepotizam, zloupotrebe u javnom sektoru, davanje mita i kršenje zakona.

Televizija B92 posvetila je 1:38:18, odnonso ukupno 30 priloga, a najveći broj emitovan je u drugoj trećini.Petnaest priloga je u celosti bilo posvećeno korupciji, dok je u 5 ova tema bila samo pomenuta. Kao nemedijski izvori najviše su bile prisutne političke stranke (12), Aleksandar Vučić (5) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima. Teme: zloupotrebe javnih funkcija (3), partizacija (2) i nezakonito finansiranje stranaka (2).

Televizija Sky+ korupcijom se bavila pola sata (0:30:42), u okviru kojih je emitovala 33 priloga. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini (14). Dominantan žanr je vest (19), zatim izveštaj (14). U izveštaju se konstatuje da su na ovoj televiziji veoma prisutni neimenovani izvori (5), koji su sa sudom (5) i tužilaštvom najzastupljeniji izvori. Krišenje pretpostavke nevinosti zabeleženo je u 3 slučaja. Teme: zloupotreba javnih funkcija i netransparentnost

Štampani mediji

Dnevni list Politika posvetio je ukupno 53 strane, odnonso 194 teksta na temu korupcije. Dominantne forme su izveštaj (60), članak (58) i vest (42). U (samo) 27 slučajeva tekst nije bio potpisan, dok je u 8 slučajeva bio potpisan od strane redakcije. Među izvorima dominiraju redakcijski novinar (130), agencija Tanjug (29) i dopisnici (7). U posmatranom periodu u Politici identifikovana su 33 slučaja kršenja pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Blic je na 70 strana objavio 209 tekstova od čega je najviše zastupljen članak (70), zatim vest (56) i izveštaj (50). Blic se u najvećoj meri oslanja na svoje izvore, odnosno redakcijske novinare, jer su oni glavni izvor u 177 priloga, dok je u 20 slučajeva došlo do autocitiranja. U 37 tekstova monitori BIRODI-a konstatovali su kršenje pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Kurir objavio je 167 tekstova na temu korupcije, na 105 stranica. Što se tiče žanrovske strukture, u 66 slučajeva prilog je bio u formi članka, 46 u formi izvestaja, a 37 priloga su bile vesti. Trećina priloga koji su se bavili temom korupcije u Kuriru su bili nepotpisani (53). Tokom posmatranog perioda, monitori su ustanovili da je pretpostavka nevinosti prekršena 21 put.

Na 50 strana, Naše novine su tokom avgusta objavile 134 priloga na temu korupcije, od čega 51 izveštaj, 38 vesti i 31 članak. Nepotpisanih tekstova bilo je 36, što prednjači u uzorku. U petini slučajeva (29) konstatovano je kršenje pretpostavke nevinosti.

Najmlađi dnevni list Informer imao je 111 tekstova koji su se bavili korpucijom, od čega 37 izveštaja, 35 članaka i 30 vesti. Trećina tekstova nije potpisana, a u 13 slučaja prekršena je pretpostavka nevinosti.

Večernje novosti objavile su 137 tekstova na ukupno 30 strana. Dominira izveštaj (52), zatim članak (37) i vest (29). Pretpostavka nevinosti prekršena je u 30 slučajeva.

Autori izveštaja posebno ističu nekritički stav novinara prema informacijama i tome u prilog dodaju da je Aleksandar Vučić kao šef Biroa za borbu protiv korpucije u svim novinaram i na svim televizijama u gotovo 100% slučajeva predstavljen u pozitivnom svetlu. Prema rečima glavnog analitičara BIRODI-ja Zorana Gavrilovića, izjave prvog potrpredsednika Vlade se prenose bez inicijative novinara da postave bilo kakvo pitanje.

The post Korupcija i mediji: prisutni, a površni appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Temperatura istopila kodekse

Milica Jevtic — Thu, 30 Aug 2012 15:04:03 +0000

U nedostatku ozbiljnih tema tokom leta, novinari tabloida i polutabloida senzaciju su tražili u hronici. “Čuvari javosti” grubo su krišili novinarske kodekse, a senzacije kroz tregediju nisu bila pošteđena ni deca.

Tiraž i senzacija stali su ispred etike ovog leta, a najtiražniji listovi u Srbiji to su, čini se, olako dopustili. Domaćem medijskom tržištu, preplavljenom listovima, a finansijski obezvređenom, nije strano da temama pristupaju senzacionalistički, međutim, ovo leto naročito je pokazalo da se novinarske beležnice nisu zatvarale ni onda kada je to bilo neophodno. Politika je tokom avgusta bila poluprazna, ali vesti iz hronike gotovo da nisu imale gde da budu objavljene. Posebno problematična činjenica je da se novinari vestima nisu bavili kao događajem, već su priče sistemski razrađivali, koristeći za izvore ljude bliske žrtvama kojima je moć rasuđivanja bila sužena. Iako se u stavu 5, članu 7 Kodeksa novinara Srbije kaže da “novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasudivanja”, novinari koji su dužni da kodeks poštuju na njega se, praktično, nisu ni obazirali. Pojavili su se i potpuno neprikladni novinarski žanrovi – reportaže sa pogreba, intervjui sa osobama iz okruženja žrtve koja je predmet novinrske pažnje, a nisu izostale ni fotografije i inicijali koji su u potpunosti otkrivali identitet maloletnika i tako ga izlagali opasnosti i stigmatizaciji.

Novinarska udruženja reagovala su u više navrata, a oglašavale su se i nezavisne kontrolne institucije. Zbog objavljivanja identiteta i fotografije 15-godišnjeg dečaka koji je izvršio samoubistvo, NUNS je izrazio “zaprepašćenje” i upozorio redakciju Kurira da je dužna da, prema kodeksu, “poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa” (stav 3, član 5). Ništa manje senzacionalan nije bio ni najtiražniji list u zemlji, polutabloid Blic, koga je isto udruženje upozorilo da je grubo prekoračio privatnost porodice žrtve u izveštaju sa sahrane ubijenog štićenika Centra za odvikavanje od droge u Jadranskoj Lešnici. U tekstu “Majka ubijenog štićenika nije došla na sahranu sinu jedincu”, NUNS je upozorio novinare da naslov ne odgovara ostatku sadržaja i da su ovakvim pristupom prekršili kodeks u odeljku u kojem se ističe da prilikom izveštavanja o događajima koji uključuju lični bol i šok, novinar mora da svoja pitanja prilagodi tako da odražavaju duh saosećanja i diskrecije. Kodeks nalaže da “novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja”, podseća NUNS, ističući da je ovakvim činom taj stavka grubo prekršena.

Posebnu je, međutim, pažnju izazvala serija tekstova o silovanju mlađe maloletnice, budući da su novinari potpuno bezobzirno objavili sa fotografije njene porodične kuće, naziv mesta i ulice gde živi, i dati su inicijali ličnih imena. Zbog ovakvog ugrožavanja bezbednosti deteta i zbog problema koje ovi tekstovi mogu naneti žrtvi u budućnosti, reagovali su NUNS, UNS i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti najoštrije osuđujući “objavljivanje podataka kojima se omogućava prepoznavanje maloletnih žrtava krivičnih dela i njima i njihovim porodicama nanose dodatne patnje”. I udruženja i Poverenik podsećaju da takvi tekstovi nemaju veze sa informisanjem javnosti i pozivaju urednike da “nađu snage i integriteta da spreče da sa takvom nedopustivom praksom nastavi”, a regulatorna tela pozivaju da delaju.

U saopštenju koje je poslalo Udruženje novinara Srbije upozorava se da mediji moraju voditi računa o načinu izveštavanja i ističe da detaljni opisi samoubistava i učestalo ponavljanje iste teme iz različitih izvora navode mlade i emotivno nezrele ljude da počnu da razmišljaju o autodestrukciji kao rešenju problema koji ih muče.

Kodeks novinara Srbije nije zakonom obavezujući akt, ali je za novinare najbolja smernica i najprecizniji uput za rad. Nepoštovanje kodeksa, koje u Srbiji nije retko, put je ka sigurnom potpunom obezvređivanju novinarske profesije. Sa druge strane, one opasnije, to je put ka nedopustivoj praksi da građani, sagovornici, budu žrtve novinarskog izveštavanja i da na taj način novinarski izveštaj bitno negativno utiče na tok njihovog života.

The post Temperatura istopila kodekse appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Nasilje nad ženama u službi senzacionalizma

Marko Nedeljkovic — Fri, 15 Jun 2012 16:53:19 +0000

Iako su u protekloj godini štampani i elektronski mediji u Srbiji objavili čak 2841 prilog o nasilju nad ženama i rodnoj ravnopravnosti, kvalitet medijskog izveštavanja o ovoj temi daleko je od idealnog. Dominira senzacionalizam, često se krši Kodeks novinara Srbije, a potpuna interpretacija problema o kojem društvo i dalje ćuti gotovo i da ne postoji.

Istraživanje pod nazivom „Medijska eksponiranost nasilja nad ženama i rodna ravnopravnost u 2011.“, koje je sprovela agencija Ninamedia, pokazuje da su domaći štampani mediji u protekloj godini objavili čak 2411 tekstova, a elektronski mediji emitovali 430 priloga o nasilju nad ženama i rodnoj ravnopravnosti. Iako ti podataci ukazuju na veliko interesovanje medija za ovaj problem, sadržaj objavljenih tekstova, odnosno priloga, otkriva da je nasilje najčešće stavljeno u funkciju senzacionalizma.

Još jedan problem u izveštavanju o ovoj temi predstavlja sve češće kršenje odredbi Kodeksa novinara Srbije koje se odnose na zaštitu identiteta, jer je u 45,7 odsto slučajeva direktno ili indirektno otkriven identitet nasilnika, a u 38,6 odsto i identitet žrtve. Istovremeno se na kaznu propisanu za počinioca nasilja ukazuje u svega 11,2 odsto slučajeva, a najveći udeo medijskih sadržaja koje se odnose na ovu temu su objavljeni u rubrici „Hronika“, što ukazuje na intenzitet senzacionalnističkog izveštavanja.

Koordinatorka projekta „Borba protiv seksualnog i rodno zasnovanog nasilja“, Tamara Petrović Ranitović, kaže da bi mediji trebalo da budi znatno kritičniji prilikom izveštavanja o ovoj temi, jer je njihova dužnost da kritikuju one koji čine propuste i da izveštavaju javnost o sistemnskim nedostacima.

“Osnovni nedostatak medijskog izveštavanja o nasilju u porodici i nasilju nad ženama je sam način na koji se piše o ovoj temi, jer je povod gotovo uvek nasilan čin koji se završi ubistvom žene, a izveštavanje se uglavnom završi bez osude samog nasilja. Neretko se koriste senzacionalistički naslovi praćeni tekstom koji pokušava da rasvetli sam zločin tražeći uzroke porodične tragedije u karakteru i ponašanju žrtve (žene), vrlo retko se navode stručna tumačenja, ali se zato ogroman trud ulaže na dobijanju izjava od rođaka i komšija. To ukazuje na ravnodušnost uredništva prema ovoj temi i generalno na visok stepen tolerancije prema nasilju u čitavom društvu”, kaže Petrovićeva.

Da bi se poboljšao kvalitet medijskog izveštavanja o ovom problemu, Uprava za rodnu ravnopravnost izdala je priručnik za medijsko izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama u kojem se navode preporuke namenjene svim novinarima koji izveštavaju o nasilju. Izbegavanje senzacionalizma, zaštita identiteta žrtve, navođenje propisanih sankcija i izbegavanje diskriminacije i stereotipa samo su neka od pravila kojih bi trebalo da se pridržavaju svi medijski profesionalci.

U praksi, međutim, trka za profitom neretko dovodi do medijskih zloupotreba koje za žrtve mogu biti štetne kao i samo nasilje. Ako u takvim situacijama mediji zaboravljaju svoju društvenu odgovornost, regulatorna tela ne bi smela da zaborave bazične standarde novinarske profesije jer u najvećem broju slučajeva neprimerenog izveštavanja o nasilju dolazi i do kršenja etičkog Kodeksa novinara Srbije, te medijska percepcija nasilja nije problem samo onih koji nasilje trpe, već i cele novinarske profesije. Za početak bi bilo dovoljno da se novinari pridržavaju samo onih principa koje su sami prihvatili, i na čije poštovanje ih, u krajnjoj liniji, i sam profesionalni poziv obavezuje.

The post Nasilje nad ženama u službi senzacionalizma appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Vreme radikalnih promena

Marko Nedeljkovic — Sat, 17 Dec 2011 16:23:44 +0000

Časopis Kultura

Virus radikalnih transformacija savremenog novinarstva pod uticajem interneta, digitalizacije, društvenih mreža i unapred izgubljene trke sa vremenom, odavno je zahvatio ceo svet, a novinarska profesija se nalazi na jednoj od najozbiljnijih prekretnica u svojoj istoriji.

Promene su prvo zahvatile Sjedinjene Američke Države i zapadnu Evropu, ali su se uprkos svim razlikama u okviru medijskih sistema pojedinačnih zemalja vrlo brzo proširile i na Srbiju i ceo region. Najnoviji broj časopisa Kultura pod nazivom “Savremeni žurnalizam: trendovi, dileme, izazovi” (priređivači: prof. dr Veselin Kljajić i prof. dr Zoran Jevtović) pruža jedan od najsveobuhvatnijih uvida u aktuelno stanje savremenog novinarstva u Srbiji, ali i drugim balkanskim zemljama. Više od 22 autora iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Velike Britanije i SAD dali su doprinos ovom poduhvatu, koji nema za cilj da ponudi konačna ili najbolja rešenja za bolesti koje muče savremeno novinarstvo, već da pruži što precizniju dijagnozu i što bolji uvid u aktuelne trendove i na taj način inicira što bolja rešenja. U nastavku slede neki od najznačajnijih nalaza istraživanja i radova objavljenih u 132. broju časopisa Kultura, koji će uputiti i na najbitnije karakteristike medijske scene u Srbiji u aktuelnom trenutku.

Iako su ekonomska kriza, tehnološke i medijske promene izazvale tektonske poremećaje u svim štampanim medijima, i to do te mere da se postavlja i pitanje njihovog opstanka, na najvećem udaru našli su se nedeljnici, pogotovo njuz magazini, čiju doskorašnju ulogu uveliko preuzima dnevna štampa. Jedan od osnovnih izazova srpske štampe je upravo pitanje – kako povratiti kredibilitet i kvalitet relevantnih informativno-političkih nedeljnika? Studija slučaja tri najtiražnija njuz magazina u Srbiji (Vreme, NIN (Nedeljne informativne novine) i Pečat), koju je sproveo Veselin Kljajić – profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, pokazuje da udeo dokumentarnih formi, odnosno kredibilnog istraživačkog novinarstva, u ukupnom sadržaju ovih njuz magazina ne dostiže ni četvrtinu (sa minimalnim odstupanjem u slučaju NIN-a), što ukazuje na jedan od osnovnih nedostataka periodične štampe u Srbiji. Tako u Vremenu svega 23,7 odsto sadržaja čine dokumentarne forme, 23,6 odsto u Pečatu, dok se nešto veći procenat beleži u NIN-u i iznosi 30,3 odsto.

Ni situacija u dnevnoj štampi nije bolja, jer istraživanje koje je realizovao Marko Nedeljković – doktorand Fakulteta političkih nauka, pokazuje izuzetno nizak stepen interpretativnosti novinskog izveštavanja, ali i sve veći broj tekstova sa samo jednim izvorom. Tako se u više od 50 odsto tekstova sa odsustvom interpretacije pojavljuje samo jedan izvor, što potvrđuju i mnogi urednici koji upozoravaju da je nekadašnje tekstove sa najmanje tri sagovornika, mnoštvom podataka i korisnih antrfilea zamenio “tekst sa jednim sagovornikom, dva podatka i velikom fotografijom”.

Najnovije istraživanje „Profesija na raskršću-novinarstvo na pragu informacionog društva” koje je realizovao Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka, ponudilo je neke moguće odgovore za ovakvo stanje u srpskim medijima. Dva ključna po mišljenju autora projekta, ali i samih novinara, su socijalno-ekonomski i tehnološki izazovi. Zanimljivo je da istraživanje pokazuje da nizak kvalitet novinarstva i dominaciju tabloidnog sadržaja i sami novinari prepoznaju kao najveći problem srpskih medija, ali istovremeno niske plate navode kao najveći problem novinarstva, jer novinari nisu motivisani da pruže svoj maksimum. Kao značajni faktori koji negativno utiču na kvalitet sadržaja navode se i politički pritisci, ali i sve veća ekonomska zavisnost od oglašivača, što u krajnjoj liniji dovodi do “autocenzure” i značajno ograničava slobodu medija uopšte.

Da nevolja bude veća, protekle godine je usled ekonomske krize tiraž dnevnih novina pao za 13, a periodične štampe za 21 odsto, što je dodatno otežalo situaciju na tržištu srpske štampe, na kojoj se nalazi čak 503 štampana medija. Zoran Jevtović – profesor novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu i njegov kolega Radivoje Petrović – doktorand, ističu u svom radu da upravo prevelik broj listova na tržištu srpske štampe predstavlja osnovni problem i navodi da, poređenja radi, u Hrvatskoj ima svega 59 štampanih medija, iako su tržišta veoma slična. Profesor naglašava i nove trendove koji su zahvatili i srpske medije, pa je već sve prisutniji princip konvergencije doveo do stvaranja prve multimedijalne redakcije u Beogradu, pa je tako redakcija dnevnog lista Blic u vlasništvu kompanije Ringier Axel Springer bila prva koja je 1. novembra 2010. započela četvoromesečnu obuku nove multiredakcije. Međutim, zbog odsustva prave analize tržišta prvi koraci u ovom poduhvatu bili su i mučni i puni lutanja, a isti slučaj je i sa pionirskim poduhvatima u Zagrebu i Ljubljani.

Na još jednu značajnu karakteristiku srpskih medija ukazuje u svom radu Zoran Arački sa Filozofskog fakulteta u Nišu. On je istraživao koliko su mediji u Srbiji realno samostalni, slobodni i autonomni, a koliko su samo puki prenosioci sadržaja koji dolaze iz globalnih medija. Na osnovu istraživanja sprovedenog na stratifikovanom uzorku od 543 ispitanika, utvrdio je da čak 59 odsto novinara i urednika i 33 odsto građana smatra da su domaći mediji puki prenosioci poruka globalnih medija, što utiče na kulturnu i političku orijentaciju celokupnog društva do te mere da autor zaključuje da je na kulturnom planu Srbija u zoni zemalja zavisne modernizacije. Ovim se potvrđuje i da su u savremenom svetu “globalni medijiski igrači” jedan od najznačajnijih elemenata u procesu ostvarivanja kulturne i informativne hegemonije, a time snažno utiču i na oblikovanje identiteta malih društava.

Nataša Ružić sa Fakulteta političkih nauka u Podgorici u svom radu navodi da senzacionalizam crnogorskih medija, koji vrlo često dovodi do kršenja etičkog kodeksa, predstavlja najveći problem. “Mediji više nemaju informativnu i edukativnu funkciju, već nas zabavljaju, šokiraju, a kroz crnu hroniku razvijaju u nama “negativnu” radoznalost”, tvrdi Ružićeva. Ona objašnjava da je sve teža ekonomska situacija i borba za preživljavanje na medijskom tržištu osnovni razlog koji dovodi do ove pojave.

Radenko Udovičić, zamenik predsednika Media plan instituta iz Sarajeva, u svom radu otkriva da ništa bolja situacija nije ni u Bosni i Hercegovini i da su u tržišnoj utakmici mediji gotovo u potpunosti odbacili dubinsko istraživanje i okrenuli se dominantno ka faktografskim formama. Posebno zabrinjavaju rezultati istraživanja Media plan instituta koji pokazuju da skoro trećina građana BiH (29 odsto) uopšte ne veruje medijima, da većina priloga u televizijskim dnevnicima sadrži dva, a u novinama samo jedan izvor. Potvrđuje se i opšti trend da u medijima dominiraju teme sa negativnim sadržajem, da korišćenje interneta postaje sve dominantnije kao izvor informacija, ali da se “kolač” ne otkida od televizije već od štampe (što potvrđuje i Galupovo istraživanje iz 2010. godine: IJC Media News, jun 2011), tako da “ekran gospodari – novine traže sebe”.

Poseban doprinos ovom izdanju časopisa Kultura daju prvi srpski teorijski rad na temu Vikiliksa (Wikileaks) i rad posvećen posebnoj vrsti novinarstva (ili posebnom žanru), koja se naziva literarni žurnalizam.

Iako mnoga tumačenja veličaju značaj i doprinos Vikiliksa savremenom novinarstvu, Milica Kljajić – doktorand Filološkog fakulteta u Beogradu, u svom radu ispituje ovu pojavu na naučnoj osnovi, dovodeći u pitanje originalnost i autentičnost sadržaja koje Vikiliks nudi, ali i opravdanost objavljenih sadržaja sa etičkog stanovišta. Autorka tvrdi da je Vikiliksov najmudriji potez sklapanje savezništva sa dnevnim novinama i njuz magazinima koji su svojim ogromnim kredibilitetom i autoritetom (čija snaga počiva na poverenju višemilionske čitalačke publike) zapravo obezbedili veliki uspeh Vikiliksa. Oni su ti koji su mesecima pretraživali i verifikovali ponuđena dokumenta i prezentovali ih javnosti u skladu sa svim profesionalnim i etičkim standardima. Stoga Vikiliks ne može poneti zasluge za epohalne promene u svetu novinarstva, jer u kvalitativnom pogledu nije doneo ništa novo u odnosu na ono što su Bendžamin Frenklin, Emil Zola, Karl Bernštajn, Robert Vudvord i mnogi drugi činili decenijama ranije, zaključuje autorka.

Ipak, u opštoj krizi i sve malobrojnijim delotvornim odgovorima štampe na sve evidentniju dominaciju interneta, Neda Todorović – profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, ukazuje u svom radu na literarni žurnalizam kao novu šansu koja štampi stoji na raspolaganju. “U pitanju je vrsta kreacije u novinarstvu u kome su kombinovana fakta prikupljena dugotrajnim, dubinskim istraživanjem sa načinom naracije karakterističnim za literature”, tj. o svojevrsnom braku između literature i novinarstva. U vreme sveopšte tabloidi(oti)zacije medija, pisci-novinari ili novinari-pisci spadaju među odabranu, elitnu manjinu čiji se tekstovi snagom autorskog, kreativnog izraza izdvajaju od dominantnog načina izveštavanja u kome informacija travestira i sve češće metastazira u razvodnjeni infotainment. To je dokaz da smo i u sveopštoj krizi svedoci pozitivnih promena jer literarni žurnalizam ponovo ulazi u modu, zaključuje profesorka Todorović.

Ako se svemu navedenom doda građansko novinarstvo koje je u Srbiji još uvek u začetku, menjanje karakteristika medijske publike pod uticajem novih tehnologija i pojavu organizacija koje se bave istraživačkim novinarstvom, jasno je da dileme i izazovi savremenog novinarstva možda nikada u istoriji nisu bili veći. Naročito u malim zemljama, poput Srbije i zemalja bivše SFRJ (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija), koje su još uvek u potrazi za svojim mestom na globalnoj medijskoj mapi na kojoj je već uveliko nastupilo vreme radikalnih promena.

The post Vreme radikalnih promena appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Profesija na raskršću

Milica Jevtic — Sat, 17 Dec 2011 16:20:10 +0000

Novinari u Srbiji sve su manje plaćeni, a sve bolje obrazovani. Novinarstvo postaje ženska profesija, ali ne kada je reč o rukovodećim pozicijama. Egstistencijalna pitanja gurnula su u drugi plan brigu o tehnološkim izazovima. Tehnološke promene, smatraju novinari, nisu suštinske i neće presudno uticati na budućnost profesije.

Tekst je nastao na osnovu rezultata istraživanja Profesija na raskršću – novinarstvo na pragu informacionog društva koje je realizovao Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine (rukovoditeljka projekta: prof. dr Snježana Milivojević). Glavna hipoteza istraživanja bila je da novinarstvo u Srbiji ne raspolaže adekvatnim resursima da odgovori na aktuelne tehnološke, ekonomske i socijalne izazove koji radikalno menjaju novinarsku profesiju. Podaci ukazuju na sivu sliku srpskog novinarstva i profesije koja je rastrazana između, u najgrubljem, veoma niskih plata i izazova visokih tehnologija.

Duga tranzicija, prvenstvo egzistencijalnih pitanja u zemljama Zapadnog Balkana, stavili su u drugi plan teme izazova savremenog novinarstva. Neuspešna privatizacija, rastuća koncentracija vlasništva, razvoj medijskog tržišta i ekonomska kriza, slika je srpske medijske scene.

Iako novinarstvo deluje kao vrlo transparentna, javna profesija, zanimljiv je podatak da je broj medijskih radnika u Srbiji nepoznat. Poslednji oficijelni podaci odnose se na 2002. godinu kada je identifikovano 6.148 “novinara i ostalih publicista”. Baze podataka koje postoje pri novinarskim i medijskim asocijacijama (NUNS – Nezavisno udruženje novinara Srbije, UNS -Udruženje novinara Srbije, NDNV – Nezavisno društvo novinara Vojvodine, ANEM – Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i Lokal Press) nisu pouzdane, jer se među njihovim članovima nalaze i pojedinci koji ne žive od novinarstva, penzioneri, a ne zna se ni broj volontera i praktikanata. Sabiranjem broja članova navedenih asocijacija, uz vođenje računa o otpuštanjima, dolazi se do procene od oko 10.000 medijskih poslenika (ne samo novinara) u Srbiji. Broj novinara najverovatnije odgovara broju registrovanih u bazi www.novinari.rs – 3.181, a računajući i ostale profesije (fotoreporteri, snimatelji, autori emisija, montažeri itd.) broj radnika je, u novembru 2010. godine, porastao na 3.987 članova.

Većina novinara radi u elektronskim medijima (60%), u štampi radi 30 %, dok ostali rade u drugim vrstama medija (novinske agencije, online izdanja, nezavisni novinari). Više od polovine novinara radi u Beogradu, dok je druga polovina gotovo ravnomerno raspoređena na Vojvodinu i centralnu Srbiju.

Istraživanje ukazuje na to da je novinarstvo postalo pretežno ženska profesija, (51,5% novinarki), sa tendencijom da se rodne razlike povećavaju s obziroma na sve veći broj studentkinja na univerzitetima koji se bave novinarstvom. Tipično je, međutim, da se i u novinarstvu ogleda muško-ženska razlika kada je reč o rukovodećim pozicijama, pa je manje od 33 odsto žena na rukovodećim ili menadžerskim pozicijama, a samo je jedna žena suvlasnica medija. Jedan od odgovora u fokus grupama bio je da je tipičan novinar u Srbiji “žena srednjih godina, a da je novinarstvo tipičan ženski posao kao i svi drugi loše plaćeni poslovi”.

Ovaj podatak značajan je za razmatranje socijalno-ekonomskog položaja novinara. Iako je česta slika da su žene koje su zaposlene honorarno suočene sa izborom “karijera ili materinstvo”, jer zbog porodiljskog odsustva neretko dobijaju otkaze, ohrabruje podatak da je dve trećine ispitanika (76,54%) stalno zaposleno. U ispitivanom uzorku najveći je broj već iskusnih novinara (36,15%) koji rade od 10 do 20 godina u profesiji. Oni spadaju u mlađe, ali iskusne novinare, kojih se poslodavci teže odriču. Rizik gubitka posla najveći je kod početnika (do pet godina staža – 23,08%).

Svetlija je slika i kada je reč o novinarskom obrazovanju. Rezultati istraživanja ukazuju da su novinari, nekada nazivani “univerzalnim neznalicama”, sada većinom univerzitetski obrazovani. Njih 73% ima fakultetsku diplomu, dok ostatak ima diplomu srednje škole. To je značajan pomak u odnosu na 2002. godinu, kada je 56% novinara i publicista imalo univerzitetsku diplomu. Novinari iz uzorka pokazali su da su sedam do deset puta obrazovaniji u odnosu na opštu populaciju (u kojoj samo 7 odsto ima univerzitetsku diplomu).

Ipak, plate novinara ne ukazuju na činjenicu da je fakultetsko znanje adekvatno naplaćeno. Najveći broj ispitanika (23,85%), verovatno na uredničkim položajima i/ili u medijima u javnoj svojini, ima platu preko 50.000 dinara mesečno. Na drugom mestu je grupacija koja domašuje prosečnu platu u Srbiji (koja iznosi 37.000 dinara ili 370 evra). Posmatrano u celini, polovina svih ispitanika (50,15%) ima plate ispod i do republičkog proseka, odnosno od 150 do 400 evra.

O ugledu novinarske profesije govori i sumorna autorecepcija novinara. U jednoj focus grupi poznata novinarka izjavila je da je “novinarski život je nekada bio boemski, a sada je korporativan i robovski“. U diskusiji sa fokus grupom u unutrašnjosti (u Kragujevacu), sastavljen je „foto robot“ novinara u lokalnoj sredini koji je: “siromašan, bez radnog vremena, neredovnih primanja, bez zdravstvenog osiguranja, zabrinut za svoju budućnost, pod stresom, izložen pritiscima, šarolikog formalnog obrazovanja”. Novinari kao najveće probleme vide nekvalitetno novinarstvo, dominaciju senzacionalizma i tabloidnog novinarstva (22,13%), dok gotovo petina (17,23%) smatra da je najveći problem medija u ovom trenutku nepovoljan ekonomski položaj pojačan svetskom ekonomskom krizom.

Na kraju, kako se, sa ovakvim podacima, novinari u Srbiji mogu suočiti sa tehnološkim izazovom, novim medijem koji, prema mnogim teoretičarima, preti da zameni tradicionalno novinarstvo? Istraživanje pokazuje da praktičari novinarstva ne dele ovako sumornu sliku, štaviše, pojavljuje se talas optimižma. Novinari najčešće smatraju da tehnološke promene nisu suštinske i da one neće presudno uticati na budućnost profesije.

Dve trećine učesnika u anketi (73,85%) smatra da će moći uspešno da se prilagodi radnim zadacima na novim medijima. Pri tome, jedna polovina tvrdi da ima dovoljno iskustva u medijima i da se prilagodila i prethodnim promenama. Druga polovina (39,62%) pak ističe da ima dovoljno znanja koja će im omogućiti da razumeju nove medije, a da se novinarstvo u osnovi neće značajno promeniti, dok 18,46% ispitanika smatra da će uspeti da opstanu u novim medijima, ali uz mnogo dodatnog obrazovanja. Različite procene kvalifikovanosti za budući posao osnova su i za različite vizije lične profesionalne budućnosti ispitanika. Uslovno, mogu se podeliti na optimiste i pesimiste. Među optimistima su oni koji su izjavili da će se truditi da prihvate promene i prilagode se potrebama multimedijalnog novinarstva (36,2%). Na optimiste liče i oni koji su odgovorili – ostaću u novinarstvu jer će promene u medijima doneti mnogo novih mogućnosti za napredovanje (22,31%). Sa druge strane, četvrtina novinara ističe da će napustiti profesiju čim se ukaže prilika za drugi/bolji posao.

Na pitanje kako u svakodnevnom radu dolaze do informacija većini je internet na prvom mestu, ali se, kako ističu, okreću “pouzdanim sajtovima”. Njih 26,32 odsto se oslanja na zvanične izvore kao što su sajtovi vlade, kompanija, ustanova, itd. Potom slede vesti iz ponude globalnih medijskih kuća (Rojters, BBC, CNN, itd) što je bio odgovor 21,51% anketiranih. Međutim, u fokus grupama novinari su potvrdili da su svesni da ove izvore treba proveravati, jer zbog konkurencije oni insistiraju na brzini, pa su moguće greške. Na trećem mestu je odgovor – Google news – na koji je ukazalo 16,13% ispitanika. U ostalim, manje frekventnim odgovorima, pomenuti su gotovo svi ostali informativni servisi na internetu: blogovi, tviter, društvene mreže.

The post Profesija na raskršću appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.