Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

Televizijsko tržište u Srbiji nalazi se u stanju potpune recesije, a tehnološke promene u ovoj industriji idu toliko brzo da postojeći medijski zakoni zastarevaju matematičkom progresijom.

Tako je prilikom javnih rasprava o medijskim zakonima svima promaklo da je stanje na tržištu televizije i zakonske regulative toliko prevaziđeno da dozvole za emitovanje TV programa za 60 posto stanovništva Srbije, koji televiziju isključivo gledaju preko kabla ili IP TV servisa, uopšte više ne zavise ni od RRA, ni od Ratela, već pre svega od poslovne odluke kablovskih TV operatora.

Gledano po slovu postojećih zakona, kablovski TV operatori su obavezni samo da emituju javne TV servise, dok svi ostali, uključujući i TV emitere sa nacionalnom frekvencijom, nemaju zakonski garantovano mesto na listi programa kablovskih TV operatora.

Ovakav pravni vakuum nastao je potpuno spontano, očigledno bez ikakve namere, i posledica je višegodišnjeg progresivnog rasta tržišta kablovske televizije u Srbiji, tako da je umesto luksuza i dodatne usluge koja se posebno plaća, kablovska televizija vremenom postala uslov gledanja bilo kakvog TV programa, ali je stanje zakonske regulative ostalo potpuno prevaziđeno.

Tako nije nikakvo iznenađenje što je nedavno u Srbiji realizovana jedna od najvećih direktnih stranih investicija ikada, i to upravo u oblasti kablovske televizije, kada je jedna velika američka korporacija, kupila Telemax grupu i SBB za više od milijardu evra.

Tender za prodaju Telekoma Srbija, u koji je uključena i decenijama građena državna infrastruktura, propao je zbog nedostatka interesovanja investitora, a novi nije ni na vidiku, dok je jedna potpuno privatna kompanija, koja je tokom celog svog bitisanja bila u manje ili više otvorenom klinču sa državnim kompanijama, bez ikakve državne infrastrukture u svom vlasništvu, uspela da naraste do tačke da bude kupljena za cenu od preko milijardu evra.

Pored nesumnjive poslovne vizije Dragana Šolaka, koja se s obzirom na to kakva je Srbija država, graniči sa genijalnošću, ovo govori jako puno o tome koliko Vlade Srbije od 2000. godine do danas uopšte nisu shvatile gde u Srbiji leži potencijal za strane investicije i koliko je tržište kablovske televizije i interneta u Srbiji postalo ogromno i važno.

Telekom Srbija, umesto da na krilima državne infrastrukture koju je nasledio, bude tri puta veći od SBB-a, izlivao je i izliva i danas na desetine milione evra u politička sponzorstva u sportu, podmiruje partijske kadrove i apetite političkih stranaka svih Vlada, tako da ne čudi što je SBB u borbi na tržištu kablovske televizije pobedio nokautom.

Menadžment Pošta Srbije do 2012. godine, praktično je uništavao tržišnu poziciju PTT KDS kroz potpuno gašenje sredstava za marketing i promociju, tako da ne čudi što je samo u prethodnih godinu i po dana Pošta Srbije povećala prihode u oblasti kablovske televizije i interneta, a nove stope profita se sada mere milionima evra. Ipak, sve ovo što se desilo na tržištu kablovske televizije dovelo je i do nekih, veoma ozbiljnih posledica, i opasnog pravnog vakuuma koji se pod hitno mora zatvoriti.

Pre svega tu je distorzija domaćeg tržišta TV oglašavanja, gde su strani kablovski TV kanali počeli da prekrajaju svoje programe i umesto dozvoljenog reemitovanja, emituju program sa domaćim reklamama, koje po brojnosti i trajanju postaju duže od reklamnih blokova na domaćim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Oglašivački ugovori globalnih TV kablovskih kanala sa najvećim svetskim oglašivačima, spuštaju se i na lokalni nivo, dodatno kruneći oglašivački budžet velikih stranih kompanija u Srbiji.

Bez potrebe da plaćaju ogromne naknade koje nacionalni TV emiteri plaćaju Ratelu i RRA, strani kablovski kanali plivaju kao ribe u vodi, pokrivajući preko 60 posto stanovništva Srbije koji gledaju televiziju preko kabla ili IP TV servisa, dok praktično sve domaće televizije, od malih do najvećih, grcaju na ivici finansijskog kolapsa.

Tako je prosto indikativno koliko ključni nacionalni TV emiteri ulažu energije u lobiranje da se RTS nakon ukidanja pretplate potpuno gurne pod led ili u sprečavanje TV Nova da dobije još jednu nacionalnu frekvenciju, a sve kao posledica odumiranja tržišta TV oglašavanja u domaćim medijima. I sasvim na kraju, tu je i potpuni apsurd da faktički dozvole za emitovanje TV programa u Srbiji više ne izdaju državni organi, već o tome donose poslovne odluke kablovski TV operatori.

Tako je danas jasno da je Evropskoj komisiji u Beogradu, resornom ministarstvu, ali i svim strukovnim medijskim udruženjima, koji su učestvovali u beskrajnim javnim raspravama o medijskim zakonima, potpuno promakla činjenica da 60 posto stanovništva u Srbiji uglavnom nema izbora kada je reč o promeni operatora, posebno zato što i dalje većinu mreže čine analogni sistemi, gde opcije promene jednostavno ne postoje.

Stavljanje antene na krov, u velikom delu Beograda i drugih gradova, više nije opcija, tako da je to stanje potpune zavisnosti građana od izbora i poslovnih odluka kablovskih operatora.

Davanje u ruke kablovskim operatorima da sami odlučuju o tome koja televizija će biti na listi, u praksi je dovelo do toga da nacionalni emiteri, svih veličina i tematskih profila, pored svih ostalih izdataka, imaju i trošak plaćanja kablovskim operatorima za pravo da budu na listi programa, tako da se krug potpuno zatvara, a prostor za ucene i iznude svih vrsta postaje praktično neograničen. Od onih u kojima se guši konkurencija, do onih u kojima se guši sloboda govora i kritika vlasti.

Jednostavno, drastični rast broja korisnika kablovske televizije u Srbiji doveo je do stanja da se televizije sa decenijskom tradicijom, stotinama hiljada gledalaca i stotinama zaposlenih, mogu de fakto ugasiti jednim pritiskom dugmeta, a da pravila o pritisku tog dugmeta jednostavno ne postoje, nisu u domenu zakona, precizne must carry liste kanala od opšteg društvenog značaja, već u domenu čiste improvizacije.

Državni operatori mogu skinuti televiziju ako kritikuje vlast, bez da ikome išta objašnjavaju, tako da se stanje slobode televizije u Srbiji time vraća na nivo pre 1990. godine. Neprijatno blizu konceptu potpune, gvozdene kontrole KPJ nad svakom vrstom medijske kritike vlasti, i to je možda i najopasnija posledica postojećeg pravnog vakuuma u kome je zakonska medijska regulativa toliko prevaziđena, da ne samo što ne reguliše must carry sistem TV kanala na kablu, već uopšte i ne konstatuje postojanje IP TV servisa.

Ovaj vakuum takođe omogućuje privatnim operatorima da mogu skinuti konkurentske TV kanale ako konkurišu TV kanalima u vlasništvu samih TV operatora, što je takođe samo po sebi presedan kakvog nema u evropskom zakonodavstvu. Integracija kablovskih operatora koji imaju TV kanale u svom vlasništvu smatra se nedozvoljenom medijskom koncentacijom, zbog koje je svojevremeno Politika bila sprečena da i dalje u svom vlasništvu ima mrežu kioska. Ništa slično nije urađeno u oblasti kablovske televizije, tako da je i to jedno od otvorenih i nerešenih pitanja koje novi medijski zakoni treba da urede.

Postojeći medijski vakuum je neodrživ, tako da se sve svodi na stanje u kome nacionalni emiteri, bili oni na kablu ili na analognom sistemu nacionalnih i regionalnih frekvencija, nalaze pod pravom baražnom vatrom troškova plaćanja naknada Ratelu i RRA, ali i plaćanja sve većih naknada kablovskim operatorima za „uslugu“ neskidanja sa liste programa.

Dodajte tome enormne troškove koje emiterima nameće SOKOJ, masovni upliv stranih kanala na tržište oglašavanja i stanje ekonomske krize u Srbiji koja spušta budžete za oglašavanje na minimum, i jasno je zašto u Srbiji ne postoji televizija koja posluje pozitivno.

Postaje jasno da ako se neki red ne uvede, i brzo ne donesu adekvatni medijski zakoni, koji će na neki način zaštiti domaće medije, nivo štete bi mogao postati nenadoknadiv, a broj ljudi u medijskoj industriji Srbije koji će ostati bez posla meriće se hiljadama.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: Danas