Članica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović ocenila je da se novi Izveštaj o medijima, koje je pripremilo to savetodavno telo vlade Srbije, ne razlikuje od onog iz 2011. i da nije bilo pomaka u obezbeđivanju transparentnosti u finansiranju medija niti u pogledu političkih i uticaja marketinških agencija na rad medija.

U emisiji „Jedan na jedan“ Radio televizije Vojvodine ona je izrazila uverenje da taj izveštaj „ipak neće biti ignorisan kao prethodni, ili kao svi dosadašnji izveštaji Saveta odrugim oblastima“.

Milenović je rekla da je Izveštaj o stanju u medijima u Srbiji prošle nedelje prosleđen Vladi, a da će javnosti biti dostupan od petka, prenosi RTV.

„Mi smo se bavili činjenicama. Analizirano je 50 medija. U aprilu smo počeli da sakupljamo dokumentaciju. Poslali smo zahteve i na adrese 27 državnih institucija i dobili odgovore. Samo u nekoliko slučajeva morali smo da angažujemo poverenika Rodoljuba Šabića. Imali smo, dakle, odličnu saradnju sa državni institucijama u tom pogledu“, navela je ona.

Prema njenim rečima, netransparentnost finansiranja medija i dalje je suštinski problem, iako je u međuvremenu donet set medijskih zakona, a jer je, kako je ocenila, verovatno potrebno neko vreme da bi se oni implementirali.

„U pogledu finansiranja, u Izveštaju govorimo o različitim aspektima finansiranja, što direktnog, što indirektnog, ali i o otpisivanju različitih dugova, odnosno o tome kako država putem finansiranja utiče na medije“, ukazala je ona.

Prema njenim rečima, zbog toga je praktično nemoguće i izračunati koliko se novca sliva na medijskom tržištu.

„Ni mehanizmi uticaja na medije se nisu promenili. Tako da se ni u tom pogledu Izveštaj bitno ne razlikuje od onog iz 2011. godine“, rekla je Milenović.

Prema njenim rečima, aktuelna vladajuća stranka SNS 2011. godine, kad je bila u opoziciji, najviše citirala tadašnji izveštaj Saveta i izrazila očekivanje da će to činiti i sad.

„Nadam se da će to činiti i sada i da će citirati i novi Izveštaj o medijima. Jer, ovo nije izveštaj o tome kako vladajuća stranka postupa sa medijima već o stanju u medijima. Naime, i na lokalnom i na pokrajinskom nivou, gde SNS nije na vlasti, imamo istu situaciju. Sve vlasti se isto ponašaju prema medijima“, rekla je Milenović.

U Izveštaju se, kako je istakla, navode i pojave cenzure i autocenzure, kroz analize tih pojava i preporuke Vladi.

Kad je reč o uticaju marketinških agencija na medije, ona je ocenila da je taj uticaj ostao isti i da je u tom pogledu bilo „samo malo prekomponovanja“.

Ona je istakla da je dobro što je strategija za borbu protiv korupcije prioritet aktuelne Vlade, ali da se u odnosu na stanje u medijima ne može govoriti da je bilo rezultata u tom pogledu. Još nisu rešene ni slučajevi 24 sporne privatizacije, ukazala je Milenović.

Sve dosadašnje vlade imale su ignorantski stav prema Savetu, rekla je ona i ocenila kao veliku štetu za društvo.

Foto: RTV / screenshot

Koliko ćemo plaćati taksu za javni servis? Ko će biti novi direktor RTS? Koliko će ljudi ostati bez TV signala jer nemaju finansijskih mogućnosti? Šta će biti sa zaposlenima u državnim medijima? Da li će nas EU ponovo kritikovati zbog cenzure? Pitanja su na koja medijski sektor u Srbiji očekuje odgovore upravo ove godine. Biće potrebno, očigledno, dosta posla, biće teško, ali treba ispuniti sve obaveze prema građanima, zaposlenima u medijima i Evropi, a opet, u skladu sa državnom politikom, naći rešenja koja neće uticati negativno na rejting vladajuće koalicije, da ne kažemo populistička rešenja.

Ono što će najdirektnije uticati na građane, a što se očekuje tokom 2015. godine, jeste pronalaženje rešenja za finansiranje javnih servisa RTS i RTV. Zbog finansijskih problema i nenaplativosti, pretplata za RTS je ukinuta prošle godine i odlučeno je da se javni servisi dve godine finansiraju direktno iz državnog budžeta. Građani su sa oduševljenjem dočekali tu vest 500 dinara manje u mesečnom kućnom budžetu, koje ili nisu plaćali ili su rezignirano ispunjavali tu obavezu.

Pritom, većina njih nije ni svesna šta to sa druge strane znači mogućnost uticaja vlasti na uređivačku politiku javnih servisa, predstavljanje stvarnosti onakve kakva ona to možda i nije, serviranje tema koje odgovaraju vladajućim strukturama, a ujedno prikrivanje nekih krucijalnih problema. Ali dobro, tom oduševljenju ima kraja. Privremeno finansiranje javnih servisa iz budžeta završava se 31. decembra započete godine. A već od 1. januara 2016. građani će opet morati da iz svojih džepova izdvoje koji dinar za RTS i RTV.

Doduše, to se neće zvati „pretplata“, već „taksa“. Da ne pominjemo, i da se tokom prošle i ove godine oni finansiraju upravo novcem građana, ako tako gledamo na budžet. Građanima se ponovno plaćanje za televiziju sigurno neće svideti, tako da će vlast morati da pronađe način na koji će im to saopštiti, verovatno opet neki populistički baš kao što je i bila odluka o ukidanju pretplate. To, međutim, nije jedini izazov koji očekuje RTS ove godine. Od kada je preminuo dugogodiš nji direktor RTS Aleksandar Tijanić, ova medijska kuća nije još izabrala nekog ko će preuzeti njeno rukovođenje. Aktuelni direktor je u statusu „vršioca dužnosti“ (v. d.), a novi konkurs najavljen je nakon što se usvoje novi medijski zakoni.

Set tih propisa usvojen je u avgustu, sa rokom od šest meseci da se unutrašnji akti javnih servisa usklade sa njima. Novi Statut RTS je završen, tako da se u narednim nedeljama može očekivati i raspisivanje konkursa za novog rukovodioca ove medijske kuće, koji će biti prvi zvanični direktor RTS-a od kada je ponovo, privremeno, „državna televizija“.

Da li će i tu biti politike koja će uplitati svoje prste videćemo, ali će to verovatno biti neizbežno. Dok ne dođe red da ponovo plaćaju RTS, građani će najpre biti suočeni sa kupovinom Set top boks (STB) uređaja bez kojih od marta ili juna neće više moći da primaju TV signal na svojim malim ekranima. Dugo najavljivana digitalizacija, sa brojnim prednostima u kvalitetu TV signala, uskoro se završava, a analogni signali u državi gasiće se u periodu od marta do juna.

Svi oni koji su TV signal hvatali putem krovne antene ostaće bez slike i moraće da nabave STB uređaj ukoliko budu želeli da i dalje gledaju televiziju. To će ih koštati od 30 do 50 evra, a oni oslobođeni od RTV pretplate dobiće te uređaje od države. Ovo se, naravno, ništa ne odnosi na korisnike kablovske televizije, koji proces digitalizacije neće osetiti na svojoj koži.

Potom na red dolazi privatizacija medija, odnosno povlačenje države iz vlasništva u medijima. Prema novousvojenim zakonima, to će morati da se desi u narednih šest meseci, a najviše bojazni od toga ima više od 3.000 zaposlenih u tim medijima koji strahuju da će nakon prodaje njihovih firmi ostati bez posla kao što je bio slučaj sa ranijim privatizacijama.

Zainteresovani za kupovinu medija, za sada, ne obećavaju mnogo, ali će nadležne institucije i vlada valjda doneti valjana rešenja kako bi se loši scenariji izbegli. Možda najintrigantniji slučaj biće prodaja agencije Tanjug, za koju se sve više spekuliše da će u njenom vlasništvu država ostati bar 50 odsto i da će postati na neki način vladin biro za informisanje, uprkos tome što zakon predviđa da država mora da skroz izađe iz vlasništva medija. A to zahteva i EU.

I za kraj ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio je za ovu godinu rad na izradi nove medijske strategije, jer važeća, doneta pre nekoliko godina nakon silnih prerada, istič e 31. decembra. Ona će predviđ ati primenu novih medijskih zakona i usklađivanje sa regulativom EU.

Imajući u vidu da važeća skoro da uopšte nije primenjivana nisu ispoštovani rokovi za donošenje medijskih zakona niti su formirani regionalni javni servisi, postavlja se pitanje čemu ponovno ulaganje napora, ljudskih resursa i sredstava u pisanje novog (ne)važećeg propisa. Pa, neka nam je srećna nova (medijska) godina.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Iako nije poslednja po modernizaciji svog radiofrekventnog spektra (BIH takođe ima problema) Srbija prilično kasni u ovom procesu, a razlozi za to su uglavnom bili finansijske i tehničke prirode.

Najkasnije od 15. juna dogodine, svi TV kanali imaće značajno kvalitetniji prijem signala, kvalitet tona i slike i mnogo više TV programa u ponudi, što je rezultat primene savremene tehnologije i optimizacije resursa.

To je korist za građane. Država će svoju korist steći raspodelom i najverovatnije visokom cenom naplate upražnjenih resursa u etru. Ipak, vrlo malo razgovora se vodi na temu prilagođavanja i razvoja televizijskih emitera.

U svojevrsnom medijskom „novogovoru“ TV stanice se više ne zovu emiteri, niti mediji, već se nazivaju „pružaoci audiovizuelnih usluga“!

Da li ovo „prekrštavanje“ naših televizija, kako nacionalnih, tako i svih onih regionalnih i lokalnih, predstavlja birokratsku formalnost ili najavljuje dublje promene, značajno je pitanje.

Osim poneke izjave tehničkih autoriteta o tome da će televizije imati bolji kvalitet slike i tona, kao i bolju pokrivenost, značajnijih izjava niti prognoza nema. A šta bi za televizije moglo biti značajno, pa i presudno u kontekstu digitalizacije?

Proces će obuhvatiti ukupno 120 TV stanica koje sada emituju programe preko mreže zemaljskih predajnika. Od toga su sedam programi nacionalne pokrivenosti, dve pokrivaju Vojvodinu, 28 emituje regionalne programe, dok 83 emituju lokalne programe, uglavnom za područja svojih opština.

Već površna istraživanja i analize poslovanja ovih televizija ukazuju na velike razlike u njihovom tehničkotehnološkom i programskom statusu. U grupu onih koji malo bolje stoje sa opremom i resursima spadaju programi javnih servisa i televizije komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću.

Svi ostali su daleko ispod modernih tehnoloških standarda, a većina njih ispod donjeg praga neophodnih resursa za rad. Ovakvo stanje najčešće se obrazlaže kao posedica veličine tržišta na kome svaka od TV funkcioniše kao i razlikama u pristupu profesiji od strane vlasnika ovih medija.

Ukupni prihodi od oglašavanja, koje sve televizije ubiraju kao dominantan poslovni prihod, proteklih godina beleže značajan pad tako da se brojka sa nekadašnjih 250 miliona, svela na oko 100 miliona evra ukupne godišnje potrošnje na TV oglašavanje u Srbiji.

Posebno su pogođene manje televizije, jer nemaju pristup glavnim televizijskim oglašivačima. Praksa da samo velike televizije imaju pravo na velike reklamne kampanje i oglašivače ukorenjena je u Srbiji najviše zahvaljujući nepoštovanju Zakona o oglašavanju i Zakona o radiodifuziji.

Kršenjem odredaba o maksimumu reklama po satu programa nacionalne televizije pokupile su glavninu prihoda od velikih oglašivača, a regionalne i lokalne TV ostale su na beznačajnim svotama lokalnih reklamnih budžeta. O ovom problemu u proteklim godinama nijedna vlast nije želela da razgovara, a merenje prekomernih reklama pokazivalo je da veliki „gutaju male“.

Da apsurd bude veći, u kršenju reklamnog vremena isticao se javni servis, a pritom je imao prihode iz TV pretplate i državnog budžeta, što govori o lošem sistemu, a ne lošem javnom servisu. Pored toga, nedovoljna državna pomoć ne predstavlja prihod koji u značajnoj meri može da unapredi programske resurse.

Novac koji svake godine država dodeli medijima kroz projektno finansiranje predstavlja napredak u načinu finansiranja i on jeste pozitivna tekovina savremene politike koja se mora podržavati i dalje unapređ ivati.

Međutim, velikom broju televizija, posebno onim malim, ova pomoć, i kada je dobiju, nije dovoljna. Na istom tragu postoji intencija države da pronađe način kako naterati lokalne samouprave da odreše kesu prema svojim medijima pa i lokalnim televizijama.

Mogu li regionalne i lokalne televizije preživeti digitalizaciju i da li je digitalizacija šansa za njih? Odgovori na ova pitanja zasad muče jedino vlasnike i novinare lokalnih i regionalnih televizija, ali razgovora na ovu temu još uvek nema.

Digitalizacijom spektra najavljeno je višestruko povećanje broja raspoloživih TV programa u domaćinstvima koja koriste zemaljsku difuziju. Država je najavila da će se ukinuti striktna razlika između lokalnih i regionalnih televizijskih stanica, a da će od sada svi nastaviti da rade kao regionalni programi.

Pojam „region“ u ovom smislu podrazumeva geografsku oblast u kojoj je tehnički omogućeno emitovanje svih tamošnjih signala u zajedničkom multipleksu. Prema odredbama medijske strategije, kao i tehničkim rešenjima digitalizacije, u Srbiji će postojati 15 takvih digitalnih regiona.

To znači da će se u svakom od tih regiona istovremeno u svim gradovima i selima emitovati svi tamošnji televizijski programi, bez obzira odakle se emituju i koju vrstu lokalne/regionalne dozvole sada poseduju. Za građane to je sjajna vest jer dobijaju sve komšijske TV stanice i to skoro besplatno, to jest za cenu RTV pretplate. Za operatera digitalne platforme to znači povećanje prihoda kroz naplatu usluge digitalnog emitovanja, koje će sve televizije morati da plaćaju a koja za sada nije drakonska.

Ali, šta ta situacija predstavlja za televizijske stanice, posebno one najmanje – lokalne koje će se naći u situaciji da njihov program prati i veći broj gledalaca od projektovanog, ali i da sami imaju konkurenciju veću od projektovane? Hoće li povećanje programske ponude na tržištu televizija smanjiti cenu njihovih usluga pa i cenu oglašavanja?

Rezultati procesa digitalizacije predstavljaju dinamičan napredak čije posledice će tek menjati medijasferu. U tom smislu sada već možemo govoriti o progresu koji značajno prevazilazi obime postojeće (ili već zastarele?) medijske strategije u Srbiji. Iako je doneta sa rokom važenja do 2016. godine postojeća Strategija razvoja medija već je zastarela i njoj je potrebno temeljno inoviranje i modernizacija. U tom smislu tema za razmišljanje medijskim autoritetima Srbije, već danas, jeste okupljanje snaga na dubljem i dalekosežnijem promišljanju budućnosti i značaja medija, posebno elektronskih.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: UNS

Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine finansiraće se iz budžeta Srbije do 31. decembra 2015. godine i oba javna servisa obavezuju se da do juna iste godine sa nadležnim ministarstvom predlože održiv način finansiranja putem naplate naknade od fizičkih i pravnih lica, navodi se u Nacrtu zakona o javnim medijskim servisima, koji se neočekivano pojavio prošle sedmice.

U poslednjoj verziji ovog dokumenta, u koju je Danas imao uvid, godišnji iznos sredstava iz budžeta isplaćivaće se u 12 jednakih mesečnih rata, a iznos će biti utvrđen ugovorom između javnih servisa i Vlade Srbije. „RTS i RTV za svaku godinu donose program rada i finansijski plan kojim se utvrđuju aktivnosti i programske obaveze za ostvarivanje javnog interesa, kao i potrebna finansijska sredstva za realizaciju planiranih aktivnosti“, navodi se u Nacrtu Ministarstva kulture.

Realizaciju finansijskog plana i korišćenja novca iz budžeta, kako se dodaje, kontrolisalo bi regulatorno telo za elektronske medije. Prema ovom predlogu zakona, koji će se najverovatnije u ovom obliku naći na javnoj raspravi, pored budžetskog finansiranja javni servisi se finansiraju i „prihodima od oglašavanja, izdavačke delatnosti i komercijalnih poslova o čemu se vodi posebno knjigovodstvo“.

S obzirom na to da prethodnih godina veliki broj građana nije redovno izmirivao obavezu plaćanja RTV pretplate, u nacrtu se navodi da će se na naplatu nenaplaćenih potraživanja za pretplatu po prethodnom Zakonu o radiodifuziji primenjivati „opšti rok zastarelosti“.

U Nacrtu zakona ističe se da za generalnog direktora javnog servisa može biti imenovano lice koje ima prebivalište na teritoriji Srbije, čiji je i državljanin, da ima završenu visoku stručnu spremu i deset godina iskustva na odgovornim poslovima u medijima, ali i da poznaje medijsko zakonodavstvo i nove informacione tehnologije.

Inače, iako je usvojenom Medijskom strategijom predviđeno formiranje i regionalnih javnih servisa, u Nacrtu ovog zakona predviđa se da se pod javnim servisima podrazumevaju samo dva, a to su republički i pokrajinski, odnosno RTS i RTV.

Iako je trebalo da počne 8. maja, javna rasprava o ovom zakonu još nije počela, ali bi to trebalo da se desi tokom ovog meseca. Do zastoja je došlo zbog toga što je članovima radne grupe, koja je radila na Nacrtu zakona o elektronskim medijima, u utorak 7. maja ponuđeno da potpišu umesto jednog dva odvojena zakona – o elektronskim medijima i javnim servisima. Oni su to odbili da potpišu, pa im je pored ova dva dokumenta ponuđena i jedinstvena verzija nacrta na kojem su oni radili.

Članovima radne grupe na kraju je ostalo da biraju koje će verzije potpisati, pa su tako predstavnici medijskih udruženja i nezavisni eksperti potpisali jednu verziju zakona u kojoj se predviđa finansiranje RTS i RTV putem pretplate. Predstavnici državnih institucija koji su radili na zakonu stavili su potpise na dva novoponuđena razdvojena zakona. Prema nezvaničnim informacija, od toga koju će verziju potpisati ministar kulture Bratislav Petković zavisiće šta će potom ići na javnu raspravu.

Tekst je prvobitno objavljen u dnevnom listu Danas, 13. maja 2013.

Foto: Danas

Poziv funkcionera socijalista Dušana Bajatovića na smenu rukovodstva Radio-televizije Vojvodine , koji dolazi uporedo sa pripremom novih zakona o finansiranju dva javna servisa, pokazuje da se o javnom servisu ne razmišlja kao o javnom dobru, već isključivo kao prostoru za  političke manevre. Zbog toga, čini se, nadležni kao da ne žele da ozbiljno i konačno reše pitanje njihovog finansiranja.

Izjava potpredsednik SPS-a i predsednik Pokrajinskog odbora te stranke Dušana Bajatovića u kojoj je tražio da se promeni uređivačka politika Radio-televizije Vojvodine,  ponovo je pokrenula  pitanje nezavisnosti javnih servisa i neodrživosti njihovog finansiranja. Bajatović smatra da je uređivačka politika u RTV-u podređena Demokratskoj stranci, najavljuje da će njegova stranka tražiti smenu rukovodstva te medijske kuće i uz to  prvi čovek „Srbijagasa“  traži spisak 20 najvećih plata u RTV-u sumnjajući da su ta primanja veća od njegovih.

U kom trenutku je apel stranačkog funkcionera postao pritisak, a ne medijska kritika i zašto je sve to opasno, pokušavaju da, kroz saopštenja, objasne i Radio-televizija Vojvodine i novinarska udruženja. Rukovodstvo RTV-a tvrdi da Bajatović ne iznosi argumente i da su njegove tvrdnje u koliziji sa istraživanja medijskog sadržaja, gde je  RTV označen kao medijski servis koji je i tokom majske kampanje imao uravnoteženo političko izveštavanje. Tvrde da je cilj funkcionera SPS bio da se ovlada uređivačkom politikom javnog servisa.

Slična poruka dolazi i od novinarskih udruženja – Nezavisno uduženje novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine smatraju da takva izjava predstavlja „skandalozan pritisak na javni servis i njegovu nezavisnost, kao i direktan udar na medijske slobode“, ponovo podvlačeći dobre rezultate monitoringa medijskih sadržaja u korist RTV-a. „Napadi na RTV se pojavljuju u trenutku kada ova medijska kuća, nakon više od 20 godina materijalne i kadrovske devastacije, konačno doživljava pravi profesionalni uspon i povećava rejting i uticaj u javnosti. Istovremeno, ova medijska kuća nalazi se u teškom položaju, kao pastorče države: ona već 14 godina funkcioniše u iznajmljenim i nefunkcionalnim prostorijama, sa nestabilnim prihodima koji onemogućavaju normalno poslovanje“, navodi se u saopštenju NUNS-a i NDNV-a.

Zašto je ovakva izjava  dala dijagnozu odnosa prema javnim servisima? Normalno poslovanje ni RTV-a ni RTS-a neće biti moguće dok država ne reši da primenjuje sopstveni  zakon o naplati pretplate , a za sada niko od nadležnih ne pokazuje ni volju ni ozbiljnost da to pitanje pokrene, ili da da održiv novi predlog za rešenje ovog problema. Iako je pitanje pretplate navedeno kao jedan od prioriteta po promeni rukovodstva u Ministrstvu kulture i informisanja, rešenje koje je dato u predlogu zakona o elektronskim medijima, obesmišljeno je čim se pojavilo u javnosti.

Ideja koju je saopštilo Ministarstvo kulture u saradnji sa radnim grupama koje se bave medijima da se pretplata naplaćuje uz porez na nekretnine, da je ne plaćaju socijalno ugrožene kategorije i da taj novac ide u trezor, a ne u budžet, na prvi pogled pokazala je niz nelogičnosti. Suštinski nije odgovoreno na pitanje zašto bi građanin radije palćao pretplatu popunjavajući još jednu uplatnicu uz porez na nekretninu, umesto uplatnice za struju. Istovremeno, pomoćnik ministra Dragan Kolarević istakao je da nije izvesno da li će se pretplata plaćati svakog meseca ili kvartalno, iako je poznato da se porez na nekretnine plaća kvartalno. Poznato je ko će kontrolisti proces (Poreska uprava), ali nije poznato zbog čega bi ga kontrolisalatemeljnije nego sad. Činjenicu da se o predlogu nije temeljno razmišljalo potkrepljuje i podatak da ideja dolazi u trenutku kada je naplata poreza na nekretnine manja od 70 odsto. Da je ovo pitanje partijsko, a ne suštinsko, potvrdilo se  dan po objavljivanju predloga jer je on unutarpartijski stopiran  – na stranačkoj sednici  lider SNS-a rekao je da to neće biti model za plaćanje finansiranja RTS-a.

Licitiranje sa načinima za plaćanje pretplate dolazi u trenutku kada pretplatu plaća 35 odsto građana, a procene su da će taj broj biti i manji. Neobiljnost državnih službenika u rešavanju ovog problema, odugovlačenje i istovremeno personalni odnos prema rukovodstvu javnih servisa  umesto prema javnom dobru modeli su ponašanja  koji se sa vrha vlasti prenose na građane. U zemlji koja je decenijama  na ekonomskoj i političkoj stranputici i društvu urušenog sistema vrednosti izgleda da se samo od novinarstva očekuje da bude izvan tog uticaja. Profesiji u tom vrtlogu, međutim, niko ne pomaže, već je, kako se čini, namerno iskušavaju .