Elektronski mediji, odnosno radio i televizija u Republici Srpskoj prvenstveno se razlikuju u oblicima vlasništva. Zbog specifičnosti političkog sistema Bosne i Hercegovine, na teritoriji Republike Srpske postoje dva javna servisa: Radio televizija Republike Srpske (RTRS) kao entitetski javni servis i Radiotelevizija Bosne i Hercegovine (BHRT) kao javni servis na nivou države. Osim njih, u medijskom sistemu postoje i privatne (komercijalne) televizije koje se finansiraju isključivo od reklama. Javni servisi se finansiraju iz pretplate koju plaćaju građani BiH i od reklamnog programa, s tim što BHRT dobija 50 odsto pretplate, a entitetski javni servisi dobijaju po 25 odsto (RTRS i FTV).

Prema istraživanjima Instituta za društvena istraživanja Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke, gotovo 97% ispitanika se izjasnilo da gleda televiziju, a najčešće provode od 2 do 3 sata ispred televizijskog prijemnika (35,77%). Međutim, interesantan je podatak da gotovo 10 odsto ispitanika provodi 4 sata i više ispred televizije, što je u skladu sa istraživanjima koja zastupaju tezu da je televizija medij koji igra značajnu ulogu u procesu socijalizacije (na primjer, teorija kultivacije).

Što se tiče gledanosti pojedinih TV kanala, ispitanici su odgovarali na pitanje: Koji televizijski kanal najčešće i najviše gledate? Dakle, ne radi se o ispitivanju gledanosti preko piplmetara ili o merenju stepena poverenja. Rezultati kažu da se u Republici Srpskoj najčešće gleda BN televizija (27,87%), a zatim slede RTRS sa 20%, ATV sa gotovo 12% i RTS sa 9%. Neku drugu televizijsku stanicu izabralo je 9,93%.

Kako bi se dobila celovita slika gledanosti centralnih informativnih emisija, TV dnevnici su podeljeni po terminima emitovanja: 18:30 do 19:00 (I grupa), 19:00 do 19:30 (II grupa) i 19:30 do 20:00 sati (III grupa). Prema podacima istraživanja, situacija je sledeća:

I grupa: 71,52% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledaniji je Info Top na Pink BH sa 6,31%;

II grupa: 50,09% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledanije su Vijesti na Alternativnoj Televiziji sa 36,9%, a drugi je dnevnik na BHT1 sa 5,72%;

III grupa: najgledaniji dnevnik u ovom terminu je Dnevnik 2 na RTRS (35,54%), drugi je Dnevnik 2 na BN (30,12%), dok 23,97% ne gleda dnevnik u ovom terminu.

Podaci o centralnim informativnim emisijama ističu malu gledanost dnevnika koji se emituju prije termina 19:30, kao i relativno mali udeo dnevnika BHRT. Imajući u vidu podatak da se najčešće gleda BN televizija, a da je nagledaniji dnevnik RTRS – ističe se uticaj i značaj javnog servisa entiteta na kreiranje dnevnog reda.

Kada je u pitanju radio, njegov uticaj je relativno nizak, što pokazuju rezultati istraživanja. Naime, svakodnevno radio sluša 19,39% ispitanika, dok 40,13% sluša samo povremeno – 25,79% nikada ne sluša radio. Najčešće se sluša BN radio (30%), zatim slede Radio Republike Srpske (14,66) i Radio Big 2 (8,82%).

Istraživanje je sprovedeno u periodu od 26. do 28. septembra, na uzorku od 1.136 ispitanika. U istraživanju je učestvovalo 15 istraživača – anketara. U istraživanju je korišten višefazni skupni slučajni uzorak (multi-stage cluster random sample) u koji je bilo uključeno šezdeset naseljenih mesta i mesnih zajednica širom Republike Srpske. Granica greške na ovom uzorku iznosi +/- 3%. Pitanja su zatvorenog tipa, ispitanici su popunjavali upitnik samostalno ili uz pomoć anketara (intervju).

Izvor slike: flickr.com/espensorvik

U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Koliko ćemo plaćati taksu za javni servis? Ko će biti novi direktor RTS? Koliko će ljudi ostati bez TV signala jer nemaju finansijskih mogućnosti? Šta će biti sa zaposlenima u državnim medijima? Da li će nas EU ponovo kritikovati zbog cenzure? Pitanja su na koja medijski sektor u Srbiji očekuje odgovore upravo ove godine. Biće potrebno, očigledno, dosta posla, biće teško, ali treba ispuniti sve obaveze prema građanima, zaposlenima u medijima i Evropi, a opet, u skladu sa državnom politikom, naći rešenja koja neće uticati negativno na rejting vladajuće koalicije, da ne kažemo populistička rešenja.

Ono što će najdirektnije uticati na građane, a što se očekuje tokom 2015. godine, jeste pronalaženje rešenja za finansiranje javnih servisa RTS i RTV. Zbog finansijskih problema i nenaplativosti, pretplata za RTS je ukinuta prošle godine i odlučeno je da se javni servisi dve godine finansiraju direktno iz državnog budžeta. Građani su sa oduševljenjem dočekali tu vest 500 dinara manje u mesečnom kućnom budžetu, koje ili nisu plaćali ili su rezignirano ispunjavali tu obavezu.

Pritom, većina njih nije ni svesna šta to sa druge strane znači mogućnost uticaja vlasti na uređivačku politiku javnih servisa, predstavljanje stvarnosti onakve kakva ona to možda i nije, serviranje tema koje odgovaraju vladajućim strukturama, a ujedno prikrivanje nekih krucijalnih problema. Ali dobro, tom oduševljenju ima kraja. Privremeno finansiranje javnih servisa iz budžeta završava se 31. decembra započete godine. A već od 1. januara 2016. građani će opet morati da iz svojih džepova izdvoje koji dinar za RTS i RTV.

Doduše, to se neće zvati „pretplata“, već „taksa“. Da ne pominjemo, i da se tokom prošle i ove godine oni finansiraju upravo novcem građana, ako tako gledamo na budžet. Građanima se ponovno plaćanje za televiziju sigurno neće svideti, tako da će vlast morati da pronađe način na koji će im to saopštiti, verovatno opet neki populistički baš kao što je i bila odluka o ukidanju pretplate. To, međutim, nije jedini izazov koji očekuje RTS ove godine. Od kada je preminuo dugogodiš nji direktor RTS Aleksandar Tijanić, ova medijska kuća nije još izabrala nekog ko će preuzeti njeno rukovođenje. Aktuelni direktor je u statusu „vršioca dužnosti“ (v. d.), a novi konkurs najavljen je nakon što se usvoje novi medijski zakoni.

Set tih propisa usvojen je u avgustu, sa rokom od šest meseci da se unutrašnji akti javnih servisa usklade sa njima. Novi Statut RTS je završen, tako da se u narednim nedeljama može očekivati i raspisivanje konkursa za novog rukovodioca ove medijske kuće, koji će biti prvi zvanični direktor RTS-a od kada je ponovo, privremeno, „državna televizija“.

Da li će i tu biti politike koja će uplitati svoje prste videćemo, ali će to verovatno biti neizbežno. Dok ne dođe red da ponovo plaćaju RTS, građani će najpre biti suočeni sa kupovinom Set top boks (STB) uređaja bez kojih od marta ili juna neće više moći da primaju TV signal na svojim malim ekranima. Dugo najavljivana digitalizacija, sa brojnim prednostima u kvalitetu TV signala, uskoro se završava, a analogni signali u državi gasiće se u periodu od marta do juna.

Svi oni koji su TV signal hvatali putem krovne antene ostaće bez slike i moraće da nabave STB uređaj ukoliko budu želeli da i dalje gledaju televiziju. To će ih koštati od 30 do 50 evra, a oni oslobođeni od RTV pretplate dobiće te uređaje od države. Ovo se, naravno, ništa ne odnosi na korisnike kablovske televizije, koji proces digitalizacije neće osetiti na svojoj koži.

Potom na red dolazi privatizacija medija, odnosno povlačenje države iz vlasništva u medijima. Prema novousvojenim zakonima, to će morati da se desi u narednih šest meseci, a najviše bojazni od toga ima više od 3.000 zaposlenih u tim medijima koji strahuju da će nakon prodaje njihovih firmi ostati bez posla kao što je bio slučaj sa ranijim privatizacijama.

Zainteresovani za kupovinu medija, za sada, ne obećavaju mnogo, ali će nadležne institucije i vlada valjda doneti valjana rešenja kako bi se loši scenariji izbegli. Možda najintrigantniji slučaj biće prodaja agencije Tanjug, za koju se sve više spekuliše da će u njenom vlasništvu država ostati bar 50 odsto i da će postati na neki način vladin biro za informisanje, uprkos tome što zakon predviđa da država mora da skroz izađe iz vlasništva medija. A to zahteva i EU.

I za kraj ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio je za ovu godinu rad na izradi nove medijske strategije, jer važeća, doneta pre nekoliko godina nakon silnih prerada, istič e 31. decembra. Ona će predviđ ati primenu novih medijskih zakona i usklađivanje sa regulativom EU.

Imajući u vidu da važeća skoro da uopšte nije primenjivana nisu ispoštovani rokovi za donošenje medijskih zakona niti su formirani regionalni javni servisi, postavlja se pitanje čemu ponovno ulaganje napora, ljudskih resursa i sredstava u pisanje novog (ne)važećeg propisa. Pa, neka nam je srećna nova (medijska) godina.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

Radio-televizija Srbije i Tempus započeli su projekat „Razvoj visokog obrazovanja i društva stvaranjem kooperativnog okruženja u oblasti umetnosti i medija kroz regionalnu studentsku saradnju u produkciji audio-video sadržaja“. Želja je da se pomogne akademcima da što pre uđu u medijske vode, omogući njihova mobilnost i stvaranje internet portala.

Obrazovni programi Evropske unije imaju cilj da se obrazovanje modernizuje, razmenjuju studenti i predavači. Radio-televizija Srbije, kao neakademski partner, takođe ima mesto u njima. Upravo je započela treći projekat, pod nazivom „Razvoj visokog obrazovanja i društva stvaranjem kooperativnog okruženja u oblasti umetnosti i medija kroz regionalnu studentsku saradnju u produkciji audio-video sadržaja“.

Projekat je zamišljen kao velika asocijacija studenata, medijskih kuća i univerziteta. Želja je da se pomogne akademcima da što pre uđu u medijske vode, omogući njihova mobilnost i stvaranje internet portala.

Profesor Miodrag Medigović sa Fakulteta dramskih umetnosti kaže da je cilj da se omogući onlajn komunkacija sa studentima iz regiona

„Između ostalog pokušaćemo i da formiramo nešto što se zove onlajn mentoršip program, dakle mogućnost da preko tog jedinstvenog centra mi kao nastavnici budemo nastavnici ne samo našim studentima, već i studentima iz regiona“, objašnjava Medigović.

Planirano je 60 projekata koji omogućavaju da se uči kroz praksu.

Predsednik Saveza studenata Srbije Stefan Dimitrijević kaže da ciljnu grupu čini preko 400 studenata.

„Projekat čija bi ciljna grupa trebalo da bude izuzetno velika preko 400 studenata, će imati priliku da iskusi konkretne stvari pre nego što uspe da se zaposli u svojoj struci“, kaže Dimitrijević.

Radio-televizija Srbije i još četiri medijske kuće pružiće im tehničku i programsku podršku i uputiti ih u nove tehnologije za realizaciju novih ideja.

Direktorka „Tehnika televizije“ Milena Vučetić kaže da i RTS može da stekne nova znanja u komunikaciji sa studentima.

„U svakom slučaju ako budu dobro artikulisane i iskorišćene mogu i RTS-u da donesu neku prednost, odnsono možda i nešto naučimo od ovih naših studenata“, kaže Vučetićeva.

Projekat okuplja šesnaest partnera iz regiona. Nina Stojanović iz Tempus kancelarije u Srbiji ističe značaj projekta.

„Ovaj projekat je vrlo značajan zato što su u fokusu studenti i stvaranje studentskih partnerstava u produkciji audio i video sadržaja“, kaže Stojanovićeva.

Ovakva saradnja je važna i za studente i za zemlje iz kojih dolaze, kao i za Evropsku uniju, kaže rektor Akademije za pozorište i film u Sofiji Ljubomir Halačev.

„Najbolje pokazuje njeno bogatstvo, bogatstvo kulture. Okupljanje studenata oko istog programa, pomoći će im da bolje žive i rade zajedno“, kaže Halačev.

I studenti i profesori će, koristeći najsavremeniju tehnologiju, stvoriti smart fon aplikaciju. Nosilac projketa je Univerzitet umetnosti u Beogradu.

Tekst je objavljen na sajtu Radio-televizije Srbije.

Foto: RTS

Nagrada za životno delo Udruženja novinara Srbije dodeljena je preminulom generalnom direktoru Radio-televizije Srbije Aleksandru Tijaniću.

Predlog za dodelu nagrade Tijaniću podneo je glavni urednik Informativnog programa RTS-a Nenad Stefanović, koji je u obrazloženju napisao da su mnoge Tijanićeve kolumne preživele decenije i postale prednacrt istorije i da su se za njegove tekstove „otimali i prijatelji i neprijatelji“.

„Tijanić je imao temperament koji ne može da se penzioniše, vizije koje mu nisu dale da miruje, nije želeo da živi kao dosadni starac koji gnjavi druge“, naveo je Stefanović.

Nagrada je dodeljena na svečanosti obeležavanja 132.godišnjice Udurženja novinara Srbije. U ime Tijanićeve porodice, nagradu je primila ćerka Zara.

Prema rečima predsednice UNS-a Ljiljana Smajlović – važno je da novinari odaju priznanje Tijaniću.

„Ja volim da kažem da je on bio jedan od onih ljudi koji je umeo da pokaže političarima da je naš posao da ih povremeno i na smrt preplašimo, da ih ugrzemo za ruku, da budemo taj pas koji laje i koji upozorava. Tijanić je to umeo da radi na način na koji mislim da će nam nedostajati“, rekla je Ljiljana Smajlović za RTS.

Nagradu Bogdan Tirnanić za komentar dobio je kolumnista dnevnog lista „Politika“ Miroslav Lazanski.

„Veliko je priznanje dobiti nagradu koja nosi Tirketovo ime. Ovo je nagrada i listu „Politika“ koji mi dozvoljava da pišem to što pišem,“ rekao je Lazanski.

Dobitnik nagrade “Dimitrije Davidović” za uređivanje Budimir Ninčić iznenađen je odjekom izveštavanja.

„Mislio sam da to što mi u Čaglavici radimo ovde nikoga ne interesuje. Drago mi je što se pokazalo da nisam bio u pravu“, istakao je Ninčić.

Nagrada „Laza Kostić“ za izveštaj uručena je novinarki frankfurtskih „Vesti“ Jeleni Petković.

„Poseban je osećaj kada nagradu dobijete od kolega, naročito kada je dobije medij koji se ne čita ovde i koji je namenjen dijaspori“, navela je Petkovićeva.

Godišnja nagrada „Laza Kostić“ za reportažu uručena je reporterki „Večernjih novosti“ Mileni Marković koja je istakla da je imala sreću što radi u mediju koji neguje ovu novinarsku formu i što je imala od koga da uči.

Specijalna nagrada za publicistiku „Žika M. Jovanović“ i nagrada „Laza Kostić“ za fotografiju nisu dodeljene jer je žiri ocenio da nije pristiglo dovoljno kvalitetnih radova.

Žiri je odlučio da se dodeli specijalno priznanje Ruži Helać za serijal istraživačkih emisija o zaštiti životne sredine „Zelena patrola na delu“.

„O priznanjima uvek više govori sastav žirija nego dobitnici. Ovaj žiri je prepoznao važnost angažovanog novinarstva u oblasti zaštite životne sredine,“ rekla je Ruža Helać.

UNS je dodelio i specijalna priznanja kolegama koji su više od 50 godina članovi UNS-a Mariji Tarjević, Anđelku Dragojeviću i Nedeljku Papiću.

Izveštavanje o korupciji tokom jula i avgusta 2013.godine bilo je intenzivno, ali uglavnom informativno, bez analitičkog pristupa, rezultat je monitoringa o izveštavanju medija o korupciji koji je sproveo Biro za društvena istraživanja. Uzorak obuhvata 6 televizijskih stanica (RTS, B92, Pink, Prva, Sky+,TV Vojvodina) i 6 dnevnih novina (Politika, Blic, Kurir, Večernje novosti, Informer i Naše novine). Vremenski je ograničeno na 6 meseci (od jula do kraja 2013), dok se prvi izveštaj odnosi se na dvomesečnu analizu (jul-avgust). Anlizirano je 209 televizijskih priloga i 952 novinska članka koji su se ticali korupcije. Monitoring pokazuje da je najprisutniji akter Vlada Srbije (odnosno njena uloga u borbi protiv korupcije), a glavna tema – zloupotreba javnih sredstava (odnosno zloupotreba u javnom sektoru).

„U polju korupcije najviše je izveštaja o zloupotrebama u javnom sektoru, iako se čuvene 24 privatizacije nalaze u privatnom sektoru. U značajnom broju medijskih izveštaja ima nepotpisanih tekstova, kršenja pretpostavke nevinosti i drugih etičkih standarda. Ima malo priloga na temu izgradnje pravnog okvira. Nismo našli nijedan tekst koji bi se analitički bavio strategijom borbe protiv korupcije“, rekao je glavni analitičar BIRODI-ja Zoran Gavrilović.

On ističe da je istraživačko novinarstvo zamenjeno senzacionalističkim pristupom što pod lupu stavlja onoga ko plasira informaciju, odnosno, kako ističe, “stvara se sumnja da li neko gura određene slučajeve kroz medije”.

Autori navode da je primetno da izveštaji nisu izbalansirani, tj. ne pokrivaju sve strane u priči (prvenstvo imaju vlada i tužilaštvo, dok se optuženima i njihovim advokatima daje minimalan prostor). Autori navode i da građani nisu upoznati sa sadržajem optužnica, a u prilog tome navode istraživanje prema kome je svega 30 odsto ispitanika znalo za šta je Miroslav Miškovića optužen, dok je 60 odsto njih smatralo da je kriv.

Posmatrano i pojedinačno, Radio-televizija Srbije u centralnoj informativnoj emisiji korupciji je posvetila ukupno 1:25:20 (52 priloga) , što je čini posle B92 televizijom koja je najviše vremena posvetila spomenutoj temi. Najveći broj priloga, njih 23, emitovan je u poslednjoj trećini emisije. U 71% slučajeva reč je o izveštaju. U prilozima kao nemedijski izvori su korišćeni sud i advokati optuženih (15), akteri iz inostranstva (10) i izjave političkih partija (7). Kada je u pitanju integritet izveštavanja tokom posmatranog perioda nije konstatovan nijedan primer kršenja pretpostavke nevinosti. Najčešće teme: zloupotrebe javnih funkcija (4), davanje mita (2), korupcija kao društveni fenomen (2).

Televizija Pink emitovala je ukupno 00:54:52, u okviru čega 41 prilog. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini centralne emisije (18). Među nemedijskim izvorima najviše su zastupljeni sud i advokati optuženih (8) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima (4). U periodu monitorisanja Pink je u jednom slučaju prekršio pretpostavku nevinosti. Glavne teme: zloupotreba u javnom sektoru (4), kršenje zakona (3) i zloupotreba u privatnom sektoru (3).

Televizija Prva izveštavala je 53 minuta i 14 sekundi, odnosno emitovano je 29 priloga. Najveći procenat priloga (16) emitovan je u prvoj trećini centralne informativne emisije. Od posmatranih priloga 13 je bilo potpuno posvećeno korupciji, dok je u 11 tema korupcija samo spomenuta. Tokom monitoringa, zabeležen je jedan slučaj u kojem se krši pretpostavka nevinosti. Među nemedijskim izvorima dominira sud (7) i ministarstva u Vladi Srbije (3).  Teme: korupcija u privatnom sektoru  (15), nepotizam, zloupotrebe u javnom sektoru, davanje mita i kršenje zakona.

Televizija B92 posvetila je 1:38:18, odnonso ukupno 30 priloga, a najveći broj emitovan je u drugoj trećini.Petnaest priloga je u celosti bilo posvećeno korupciji, dok je u 5 ova tema bila samo pomenuta. Kao nemedijski izvori najviše su bile prisutne političke stranke (12), Aleksandar Vučić (5) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima. Teme: zloupotrebe javnih funkcija (3), partizacija (2) i nezakonito finansiranje stranaka (2).

Televizija Sky+ korupcijom se bavila  pola sata (0:30:42), u okviru kojih je emitovala 33 priloga. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini (14). Dominantan žanr je vest (19), zatim izveštaj (14). U izveštaju se konstatuje da su na ovoj televiziji veoma prisutni neimenovani izvori (5), koji su sa sudom (5) i tužilaštvom najzastupljeniji izvori. Krišenje pretpostavke nevinosti zabeleženo je u 3 slučaja. Teme: zloupotreba javnih funkcija  i netransparentnost

Štampani mediji

Dnevni list Politika posvetio je ukupno 53 strane, odnonso 194 teksta na temu korupcije. Dominantne forme su izveštaj (60), članak (58) i vest (42). U (samo) 27 slučajeva tekst nije bio potpisan, dok je u 8 slučajeva bio potpisan od strane redakcije. Među izvorima dominiraju redakcijski novinar (130), agencija Tanjug (29) i dopisnici (7). U posmatranom periodu u Politici identifikovana su 33 slučaja kršenja pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Blic je na 70 strana objavio 209 tekstova od čega je najviše zastupljen članak (70), zatim vest (56) i izveštaj (50). Blic se u najvećoj meri oslanja na svoje izvore, odnosno redakcijske novinare, jer su oni glavni izvor u 177 priloga, dok je u 20 slučajeva došlo do autocitiranja. U 37 tekstova monitori BIRODI-a konstatovali su  kršenje pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Kurir objavio je 167 tekstova na temu korupcije, na 105 stranica.  Što se tiče žanrovske strukture, u 66 slučajeva prilog je bio u formi članka, 46 u formi izvestaja, a 37 priloga su bile vesti. Trećina priloga koji su se bavili temom korupcije u Kuriru su bili nepotpisani (53). Tokom posmatranog perioda, monitori su ustanovili da je pretpostavka nevinosti prekršena 21 put.

Na 50 strana, Naše novine su tokom avgusta objavile 134 priloga na temu korupcije, od čega 51 izveštaj, 38 vesti i 31 članak. Nepotpisanih tekstova bilo je 36, što prednjači u uzorku. U petini slučajeva (29) konstatovano je kršenje pretpostavke nevinosti.

Najmlađi dnevni list Informer imao je 111 tekstova koji su se bavili korpucijom, od čega 37 izveštaja, 35 članaka i 30 vesti. Trećina tekstova nije potpisana, a u 13  slučaja prekršena je pretpostavka nevinosti.

Večernje novosti objavile su 137 tekstova na ukupno 30 strana. Dominira izveštaj (52), zatim članak (37) i vest (29). Pretpostavka nevinosti prekršena je u 30 slučajeva.

Autori izveštaja posebno ističu nekritički stav novinara prema informacijama i tome u prilog dodaju da je Aleksandar Vučić kao šef Biroa za borbu protiv korpucije u svim novinaram i na svim televizijama u gotovo 100% slučajeva predstavljen u pozitivnom svetlu. Prema rečima glavnog analitičara BIRODI-ja Zorana Gavrilovića, izjave prvog potrpredsednika Vlade se prenose bez inicijative novinara da postave bilo kakvo pitanje.

Kratak raport iz etra Srbije glasi – preživeo je RRA, a preživeće i RTS i RTV!

Visoku avgustovsku temperaturu u srpskom etru protekle nedelje podigla je odluka Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA) da frekvenciju K5 za zemaljsko emitovanje televizijskog programa, slobodnu posle oduzimanja dozvole TV Avala, ne dodeli pretendentima, televizijama Nova i Kopernikus. Iako je takav rasplet sve do dana D, petka 9. avgusta izgledao gotovo nemoguć, uskoro će postati put za ubrzavanje digitalizacije.

Drugo podizanje temperature, doduše još lagano zagrevajuće, doneli su prednacrti dugo očekivanih i na više mesta krčkanih zakona o elektronskim komunikacijama i javnim servisima. Zvaničnih primedaba još nema, jer se paragrafi pročešljavaju na svim zainteresovanim mestima, ali veliku pažnju izaziva činjenica da prelazak, tačnije povratak na budžetsko finansiranje dva javna servisa, Radio-televizije Srbije (RTS) i Radio-televizije Vojvodina (RTV), tim predlogom nije oročen, kako je najavljeno, na dve godine. Šlag na medijsku elektronsku tortu stavljen je presudom državi Srbiji da SOS kanalu isplati 650 miliona dinara zbog neispravne frekvencije dodeljene 2006. godine. No, krenimo redom.

FREKVENCIJA: Posle dva većanja iza zatvorenih vrata i čitavog meseca vaganja, Savet RRA nije dodelio nacionalnu televizijsku frekvenciju koja je ostala upražnjena gašenjem TV Avala. Nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova (pet), već samo po dva (Nova), odnosno tri (Kopernikus Svet plus 3).

Prema nezvaničnim informacijama oba konkurenta su bliska najjačoj stranci SNS, s tim što je iza Nove nemački kapital, dok je Kopernikus “ispravno politički profilisan”, pa se zato i očekivala “po naredbi” dodela frekvencije. Posebno posle sednice prethodne nedelje na kojoj je opomenut Pink – a dodela odložena zbog još jednog pregledanja konkursnog materijala. Među upućenima i “upućenima” tipovalo se ko je jači, spekulisalo ko je (u RRA) potplaćen ili umiren drugim sredstvima i slično tome. Među one koji su navodno s druge strane (novčanika) nisu apostrofirani samo politički aktivisti, već i emiteri sa nacionalnom frekvencijom kojima pojavljivanje novog konkurenta u ionako prenaseljenom etru uopšte nije milo.

Atmosfera nagađanja, napokon, izrodila je i pitanje kome treba RRA ako samo aminuje političke i finansijske zahteve? Pitanje je bilo potcrtano i višenedeljnim odlučivanjem kako (i da li uopšte) kazniti Pink zbog zloupotrebe programa za obračune sa “protivnicima”, mada nije jasno po kom su osnovu jedne dnevne novine (Blic) protivnička strana.

Kazna Pinku u vidu opomene – i njeno poštovanje još više – još su za koji stepen digli temperature pre odlučivanju o frekvenciji K5. Istina, ni pet dana po za mnoge iznenađujućoj odluci nema detaljnog obrazloženja zašto Srbija nije dobila još jednog moćnog nacionalnog emitera kad je već konkurs raspisan uprkos protivljenju, mada je bolje reći neslaganju Ministarstva za trgovinu i telekomunikacije i Ratela, nacionalne agencije za telekomunikacije.

Doduše, odluka još nije konačna pošto teče žalbeni rok, pa je sa zada jasno samo to što je javno kazao predsednik RRA vladika – manjak glasova. Inače, Nova i Kopernikus mogu ponovo da konkurišu za dodelu nacionalne frekvencije za terestijalno (zemaljsko) emitovanje ukoliko bude ponovljen konkurs, ali po svemu sudeći to se neće dogoditi. Ministarstvo je u ponedeljak ostalim ministarstvima prosledilo na mišljenje Pravilnik o raspodeli frekvencija, koji je praktično uvod u ozbiljnu digitalizaciju i biće usvojen po okončanju postupka u RRA.
“Moramo da poštujemo zakon i rokove za žalbu emitera koji nisu dobili dozvolu i kad taj postupak bude okončan Pravilnik ćemo i formalno potpisati i stupiće na snagu”, kaže za Novi magazin resorni ministar Rasim Ljajić.

Formalno-pravno raspisivanje konkursa, objašnjava on, u skladu je sa zakonom, ali mnogo je celishodnije tu frekvenciju iskoristiti za digitalizaciju koja se mora okončati do 2016: ”Zahvaljujući toj frekvenciji do kraja godine inicijalnom digitalnom mrežom možemo da pokrijemo 70-80 odsto domaćinstava. Za građane to znači bolji kvalitet tona i slike, veću mogućnost izbora novih usluga i servisa, veći izbor kanala, veću ponudu specijalizovanih kanala, recimo za starije. Za državu znači da ispunjava preuzetu obavezu digitalizacije i mogućnost da prodajom oslobođenog spektra pre svega mobilnim operaterima ostvarimo dodatni prihod. Sledeće godine to bi moglo biti sto miliona evra”.

Sledeći potez je u rukama Ministarstva, na šta je ukazao i vladika Porfirije. Prilog plus dodao je i otpravnik poslova Delegacije Evropske unije u Srbiji Adrijano Martins apelom na Ministarstvo da sve slobodne televizijske frekvencije iskoristi za digitalizaciju. U pismu poslatom u utorak Ljajiću Martins navodi da EU u potpunosti podržava napore Ministarstva u procesu digitalizacije i poziva na probno testiranje digitalnog signala. “Nedostatak slobodnog prostora u spektru predstavljao je jednu od glavnih briga od početka našeg zajedničkog projekta podrške procesu digitalizacije. Kako je sada jasno da javni konkurs za dodelu dozvole nije uspeo, smatramo da su ispunjeni uslovi da se frekvencije iskoriste za nastavak digitalizacije”, navodi Martins, podsećajući da je završetak digitalizacije međunarodna obaveza Srbije, kao i jedan od uslova za ulazak u EU.

Srbija je preuzela obavezu prema Međunarodnoj uniji za telekomunikacije (ITU) da proces prelaska na digitalno emitovanje televizijskog programa završi u predviđenim rokovima, kao i da primeni Strategiju za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje radio i televizijskog programa kako bi ispunila obaveze iz Poglavlja 10 u pristupnim pregovorima, podseća funkcioner EU. Martins nije propustio da pomene instaliranje preostale opreme za digitalizaciju pribavljene kao deo pomoći Srbiji iz pretpristupnih fondova EU vredne 10,5 miliona evra.

ZAKONI: Paralelno sa dramom u RRA, Ministarstvo kulture i informisanja, takođe nadležno za etar, poslalo je prednacrte zakona o elektronskim komunikacijama i o javnim servisima u javnu raspravu. Preciznije, poslaće ih ovih dana, mada je postavljanje tih tekstova na sajt Ministarstva “iznebuha” izazvalo podosta sumnji. Naime, tekstovi zakona (dva, ne jednog kako je prvobitno planirano) razlikuju se od predloška koji je mesecima pravila Radna grupa, o čemu je Novi magazin u više navrata opširno pisao. Medijski zakoni, da podsetimo, kao i digitalizacija preka su obaveza sa evropske agende, a rokovi predviđeni Medijskom strategijom za njihovo usvajanje već su istekli u martu. Novi rok je, kako nezvanično saznajemo, septembar. To je uostalom poslednji trenutak da parlament usvoji novo medijsko zakonodavstvo ako Srbija ima nameru da ispuni zadatak, obećanje i obavezu da pređe na novi sistem finansiranja u ovoj oblasti i započne konačno vlasničko napuštanje medija. Taj paket ima tri zakona – osim ova dva, i tzv. krovno o medijima (postojeći je o javnom informisanju), čiji je nacrt već prošao javnu debatu.

Prema rečima pomoćnika ministra za informisanje Dragana Kolarevića, Prenacrt zakona o elektronskim komunikacijama će u javnu raspravu ući krajem meseca, a nedelju-dve kasnije i Prednacrt zakona o javnim servisima.

“Mi smo hteli istovremenu raspravu, ali to ne dozvoljavaju pravila”, kaže Kolarević za Novi magazin, dodajući da će javnu raspravu, kao i Nacrt zakona o medijima, raditi Ministarstvo i OEBS. Na pitanje zašto u tekstu o javnim servisima nema najavljenog roka od dve godine budžetskog finansiranja RTS i RTV, Kolarević odgovara da je reč o pravničkom tumačenju: “Pravnici kažu da se to ne može regulisati prelaznim i završnim odredbama, već da se to pitanje mora regulisati izmenama i dopunama zakona koji će biti donet za dve godine”.
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) jedino je za sada izrazilo rezerve povodom početka javne rasprave, insistirajući na poštovanju procedure, uključujući imena i prezimena (institucionalno, ne personalno, mada ni to nije bez značaja): “Neophodno je da se zna ko je sačinio predloge o kojima ćemo raspravljati. Ukoliko su to stručne službe Ministarstva kulture, to treba da bude jasno naznačeno. Treba, takođe, da znamo da li je Ministarstvo formiralo neku radnu grupu ili su radili određeni stručni saradnici Ministarstva kojima je ministar izdao nalog”.

Prema informacijama Novog magazina, prednacrt o javnim servisima nije dobio paraf stručne službe u Ministarstvu – što ne mora biti greh, ali jeste značajan podatak.

“Veliki problem u prednacrtu je praktično finansijska uloga RRA, odnosno Regulatora kako bi trebalo ubuduće da se zove Agencija, u odnosu na javne servise”, kaže potpredsednik NUNS-a Dragan Janjić.

Medijska zajednica, prema njegovim rečima, još nema razrađene primedbe, ali ima jedinstven stav da treba biti odgovoran i oprezan. NUNS, međutim, upozorava i na kršenje ustavnih odredaba davanjem finansijskih ingerencija regulatornom telu. Za razliku od NUNS-a, prema rečima predsednice Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović, UNS nije do sada našao takvu zamerku, ali ima drugu – neprecizno planirano finansiranje javnog servisa koje može biti osnov za kontrolu RTS-a i RTV-a. Ona se, kako je izjavila u Jutarnjem programu RTS-a, zalaže da se jasno kaže koliko će godina (pet?) biti finansirani javni servisi iz budžeta i da unapred znaju koliko će i kada novca dobiti.
Prva analiza pravnika ANEM-a – koji je kao asocijacija elektronskih medija životno zainteresovan za ova dva zakona – ukazuje na nekoliko ključnih problema. Uz napomenu da su oba nacrta dobra polazna osnovu za javnu raspravu, Miloš Stojković navodi bitne zamerke: “Osnov za Zakon o elektronskim medijima je Direktiva EK o audio-vizuelnim medijskim servisima i prednacrt je u velikoj meri prati, ali pojedina rešenja implementira na način da se daju prevelika ovlašćenja Regulatoru”.

Posebno je sporna, kaže, odredba kojom Regulator sprovodi kontrolu nad Internet portalima radio i TV emitera, pozivajući se na obavezu zaštite maloletnika, zabranu govora mržnje i slično, Iistu kontrolu nad samostalnim elektronskim izdanjima i online verzijama štampanih glasila sprovodi Ministarstvo”. Zasnivanje same nadležnosti je sporno, kaže Stojković, može ograničiti pravo na slobodu izražavanja na Internetu bez opravdanog razloga: “Naš slučaj nije u potpunosti identičan sa mađarskim, ali je ista tendencija da se online portali na silu smeste u ‘kalupe’ tradicionalnih medija.”

Tako, praktično, svako može u svakom trenutku prijaviti portal koji ima “skladište” informacija iako Zakon kaže da se nedolični sadržaj (u tradicionalnim medijima) može prijaviti najkasnije 30 dana od objave. ANEM se zalaže za primenu Zakona o javnom informisanju uz promovisanje samoregulacije u oblasti Interneta.

Takođe, traži razdvajanje upravne i izvršne funkcije u Savetu Regulatora – čiji će članovi ubuduće imati godinu dana kraće mandate nego sadašnjih pet godina. To znači da isti čovek ne može biti predsednik saveta i direktor RRA, jer je to nedemokratski i “daje prevelika ovlašćenja jednoj osobi i uz to onemogućava Savet da se izjasni o poslovima koje predsednik obavlja kao direktor. Ima i dodatnih zamerki, pošto Prednacrt ulazi u oblast oglašavanja (zabrana reklamiranja duvana…) koja je u nadležnosti Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija (koje radi novi zakon). Sporna sa stanovišta ANEM-a je i nedozvoljena koncentracija vlasništva. Posebna zamerka na Prednacrt zakona o javnim medijskim servisima jeste njihovo budžetsko finansiranje, suprotno medijskoj strategiji.

“Posebno su sporna pojedina rešenja koja mogu značajno uticati na nezavisnost javnih servisa. Konkretno, radi se o odredbi po kojoj se finansiranje RTS-a i RTV-a određuje ugovorom za svaku godinu i da se deli na 12 rata. Odredba člana 39. je tako široko postavljena da postoji mogućnost uslovljavanja i političkih pritisaka”, kaže Stojković.

Nije jasno ni kako se ukidaju javni servisi jer predviđeno “ukidanje zakonom” može da se zloupotrebi, a posebne zamerke su na to što praktično nema gornje granice za umnožavanje programa javnih servisa, što nas vraća na kršenje Medijske strategije i – digitalizaciju. “Novi programi se mogu uvoditi tek po prelasku na digitalno emitovanje, a drugo davanje neograničene mogućnosti za osnivanje novih programa može da ima značajne implikacije na slobodnu konkurenciju na medijskom tržištu“, upozorava Stojković. Posebno poglavlje koje sledi u javnoj raspravi biće status regionalnih i lokalnih javnih servisa čije se ukidanje praktično predviđa.

„Medijska zajednica će insistirati na osnovnim postulatima, izlasku države iz vlasništva u medijima i projektnom finansiranju“, ističe Janjić.

Šest emitera i javni servis

Dozvolu za emitovanje programa na čitavoj teritoriji Srbije 2006. godine dobile su televizije B92, Pink, Foks, Avala i Košava/Hepi (po pola). U međuvremenu ugašene su Košava I Avala, a Foks je prava prodao Prvoj. Program na čitavoj teritoriji Srbije emituje i javni servis RTS, na dva kanala. Mnoštvo nacionalnih emitera “umnoženo” je ekonomskom krizom, pa se vrednost ovog tržišta procenjuje na jedva stotinjak hiljada evra, 50 odsto manje nego pre tri godine. Istovremeno, naplata pretplate za RTS je pala na manje od 30 odsto, pa je opstanak svih emitera pod upitnikom.

Kratak kurs digitalizacije

Kada će domaćinstvu biti omogućen digitalni prijem zavisi od mesta gde živite. Datum isključivanja analognog TV signala i prelaska na digitalnu televiziju biće za svaki region najavljen devet meseci unapred. Zna se da je Potpisivanjem sporazuma na Regionalnoj konferenciji o radio komunikacijama 2006. u Ženevi Srbija preuzela obavezu da pređe na digitalno emitovanje programa najkasnije do 17. juna 2015. godine.

Prelazak na digitalnu televiziju jeste proces isključivanja analognog televizijskog signala u Srbiji i njegova zamena novim, digitalnim TV signalom. Ovaj proces se tiče isključivo onih građana koji primaju TV signal posredstvom antene. Domaćinstva u kojima se TV program prati na taj način moraće da prilagode svoje postojeće TV prijemnike tako što će kupiti odgovarajući STB ili će morati da kupe adekvatan televizor. Ukoliko Srbija ne pređe na digitalnu televiziju, osim što bi bila u tehnološkom zaostatku za drugim zemljama, digitalni signal iz susednih zemalja bi ometao postojeći analogni signal.

Građanima će digitalizacija omogućiti bolji kvalitet zvuka i slike, raznovrsniji sadržaj, više televizijskih programa (u standardnoj SD i visokoj HD rezoluciji), nove usluge za osobe sa invaliditetom i za starije osobe i unapređene dodatne usluge (npr. mogućnost izbora prevoda i titlova). Priprema podrazumeva nabavku set-top box – STB, uređaja koji ima ulogu da obradi digitalni signal koji je primljen preko antene i prilagodi ga prikazivanju na TV prijemniku (izvor: http://www.digitalizacija.rs/). Svaki televizor se “prilagođava” konvertorom signala (STB). Za prijem signala potrebno je da se antena usmeri ka najbližem predajniku. U mestima koja su bliže predajniku prijem je moguće ostvariti i sobnom antenom.

Poželjno je da se pri kupovini novog televizora obrati pažnju da li podržava DVB-T2 (standard za emitovanje digitalnog TV signala) i MPEG-4 standard (standard za kompresiju videa). U tom slučaju nema razloga da kupujete i STB. U digitalizaciji će biti 13 regija na teritoriji naše zemlje: Avala, Besna Kobila, Rudnik-Jagodina, Čot-Venac, Cer-Maljen, Deli Jovan, Jastrebac, Kikinda, Kopaonik, Sombor-Subotica, Tornik-Ovčar, Tupižnica, Vršac.

Tekst je objavljen u nedeljniku Novi magazin. 

Foto: www.sxc.hu

Gledanost nacionalnih TV stanica u konstantnom je padu još od 2010. godine, baš kao i gledanost prvog programa RTS-a koji je posle višegodišnje dominacije prvo mesto na listi najgledanijih televizija prepustio Pinku.  Prema najnovijim podacima agencije ABG Nielsen koji se odnose na prvi kvartal ove godine, Pink je najgledanija televizija u zemlji sa udelom u gledanosti od 22 odsto, slede RTS1 sa 21 i Prva sa 17 odsto.

Osim promene na vrhu liste najgledanijih televizija, beleže se i značajne promene u prenosu signala, pa je ove godine broj domaćinstava sa kablovskom televizijom prvi put pretekao one koji signal „hvataju“ antenom. Tako kablovsku, IPTV ili neku drugu platformu koja omogućava veći broj TV kanala trenutno koristi 60 odsto domaćinstava u Srbiji, a Pink 2 je sa 1,6 odsto udela u gledanosti prva na listi najgledanijih kablovskih televizija u zemlji.

Poređenja radi, prošle godine je broj domaćinstava sa kablovskom i zemaljskom televizijom bio izjednačen, a na osnovu svih pokazatelja se očekuje širenje kablovske mreže i u narednom periodu.

“Prema podacima za period od januara do aprila 2013. godine, nacionalne TV stanice učestvuju u ukupnoj gledanosti sa više od 75 odsto. S druge strane, u kablovskom sistemu nacionalne stanice imaju udeo u gledanosti od 62 odsto, dok je ostatak prostora „rezervisan“ za kanale koji se emituju samo u kablovskom sistemu. Ipak, u ukupnoj gledanosti kablovski programi učestvuju sa 13 odsto, ali beleže konstantan trend rasta”, objašnjava Predrag Lozović iz agencije Nilsen Audience Measurement Serbia.

Kada je reč o navikama publike u našoj zemlji, najilustrativniji su podaci o najpopularnijim televizijskim sadržajima koji ukazuju na potpunu dominaciju zabavnih programa. Tako je filmski i serijski program sa 30 odsto čak deset puta gledaniji od informativnog, koji je istovremeno četiri puta manje gledan od sportskog i dva puta manje od muzičkog programa.

Uprkos činjenici da je trend prelaska sa zemaljske na kablovsku televiziju sve izraženiji, baš kao i porast gledanosti kablovskih televizija, kvalitet signala i kontrola onoga što gledamo na malim ekranima još je daleko od zadovoljavajućeg nivoa.

Osnovni “krivac” za to je nedovršen proces digitalizacije, koji su već završile gotovo sve evropske zemlje, a u našoj je dodatno usporen raspisivanjem konkursa za dodelu nekadašnje frekvencije TV Avale. Prvobitno planiran rok za završetak digitalizacije bio je april 2012. godine, ali je iz tehničkih razloga odložen za 17. jun 2015. kada je i poslednji rok u Evropi da se sa analognog TV signala pređe na digitalni.

Provajder svih podataka korišćenih u tekstu je Nielsen Audience Measurement Serbia, a svi podaci o gledanosti TV programa dobijeni su elektronskim merenjem gledanosti TV programa. Ova merenja svakodnevno se obavljaju uz pomoć posebnih merača gledanosti (piplmetara) koji su ugradjeni u ukupno 880 domaćinstava širom Srbije. Podaci su reprezentativni za kompletnu populaciju Srbije bez Kosova staru 4 i više godina (6.834.00 stanovnika).