Još od ratova tokom devedesetih pa sve do danas mediji na prostoru bivše Jugoslavije bili su i ostali pod jakom kontrolom politike koja ih je pretvorila u instrument za ostvarivanje svojih ciljeva. Novinarstvo je postalo gotovo nehumana profesija kojoj je bitnija forma od suštine, a ponekad i laž od istine.

To su neke od glavnih poruka koje su se mogle čuti tokom drugog dana međunarodne konferencije o medijima pod nazivom „Reč slika i neprijatelj“ koja se održava u Podgorici.

Ni u godinama nakon što je završeno balkansko krvoproliće, kada su utihnuli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije medijski rat za nacionalnu čast i obraz nije prestajao. Ključni mediji u zemljama regiona ostali su dosledni onome što su i radili tokom ratnih godina – raspirivali su nacionalne razlike i netrpeljivost a sve to se preslikavalo i na način kako su izveštavali o radu Haškog suda, u kojem su procesuirani počinioci ratnih zločina i njihovi idejni tvorci.

Prva portparolka Haškog suda Florans Artman kazala je na konferenciji u Podgorici da su sud i tužioce isključivo zanimale činjenice, a da je ona kao bivša novinarka verovala da je posao novinara da prevaziđe ratnu propagandu i da se dođe do novinarstva koje propagira mir, a ne podele.

„Ali to se ne dešava. Glavni mediji u regiji su se uglavnom bavili nastavkom ratnog novinarstva prilikom pokrivanja posleratnog perioda, odnosno kada se dođe do ćinjenica koje treba da pomognu da se prevaziđu te podele. Bitnija im je bila boja kravate Slobodana Miloševića ili nekog drugog, a ne činjenice koje su bile izložene tokom suđenja za ratne zločine, a koje su objavili mediji.“

Artman kaže da su se mediji i u regionu ali i globalno potpali pod jaku kontrolu politike: „U pokrivanju rada Haškog suda ali i pokrivanju nekih drugih događaja poslije rata je nastavljeno novinarstvo da bude korišteno kao instrument politike.“

Nidžara Ahmetašević sa Univerziteta u Gracu kaže da koliko god su novinari krivi za potpirivanje ratne propagande i nakon rata na prostoru bivše Jugoslavije, toliko su krivi i sudovi koji se nisu dovoljno potrudili da se ozbiljnije pozbavane odnosom sa medijima i jasnije saopštavaju utvrđene činjenice. Ahmetović ističe da je to trenutak koji su političari vešto koristili i koriste za utvrđivanje i serviranje javnosti svoje istine o ratnim zločinima.

„Dakle, oni iskoriste taj prvi trenutak da izmanipulišu utvrđene činjenice koje u tom trenutku još niko ne zna. I šta onda rade političari i njihovi mediji? Oni to navedu na svoju vodu u pravcu koji niko ne može vratiti na početak , na one činjenice koje je sud utvrdio. Haški sud niti generalno sudovi u regionu nisu ni pokušali izaći u javnost i reći da je to što političari i njihovi mediji rade pogrešno interpretiranje utvrđenih činjenica.“

Velimir Ćurguz Kazimir direktor medijske arhive EBART predstavio je pregled kako su mediji uticali na politička dešavanja u Crnoj Gori i Srbiji. Ćurguz je govorio o „spinovanju“ koje sprovode mediji, prezentovao podatke o aferama koje su konstruisane pred ubistvo Zorana Đinđića od kojih je najpoznatija „Duvanska afera“, koja traje do danas. Objašnjava kako su štampani mediji tretirali sticanje nezavisnosti naše zemlje.

„Skrenuću vam pažnju na 2007. Desilo se nešto vrlo neobično u srpskoj štampi. Broj tekstova je prepolovljen. Crna Gora onog časa kada je proglasila nezavisnost nije više onakva tema kakva je bila pre u srpskoj štampi“,objašnjava on.

Kako to izgleda kada mediji određeni događaj predstave i izmanipulišu kao pitanje od nacionalne bezbednosti najbolje se vidi na primeru godinama neodržane beogradske Parade ponosa.

Mina Pejić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže: „Umesto da se na paradu gleda kao na nešto što treba da se zaštiti, da je to nešto što se odnosi na ljudska prava, da je u pitanju pravo na slobodno okupljanje, referentni okvir, odnosno objekat je postao nacionalna bezbednost države, a Prajd je postao događaj koji ugrožava tu bezbednost. Zajedno sa rasprostranjenim predrasudama o LGBT populaciji mediji su kreirali jedan kontekst koji podržava ovaj proces sekjuritizacije.“

Nisu samo ratni zločini i beogradska parada ponosa primeri kako mediji određene teme predstavljaju kao pitanje nacionalne bezbjednosti. Slovenija je prošla sličan put prije održavanja referenduma o ulasku te zemlje u EU i NATO.

Docent na Filozofskom fakultetu u Ljubljani Bernard Nežmah kaže da su mediji tada pogotovo o članstvu u EU pisali toliko afirmativno da se verovalo da EU donosi još veće blagostanje Sloveniji i njenim građanima, što je po njemu bila svojevrsna manipulacija iz neznanja:

„Situacije je u tome problematičnija ako se pitamo šta novinari znaju o EU, šta je naše novinarsko znanje o tome. O evropskim integracijama smo znali ili znamo to što pročitamo u novinama. Jako malo ljudi studira nešto sa tim u vezi a još manje ljudi pita bilo šta u vezi sa tim.“

Podsetimo na samom otvaranju konferencije o medijima na Balkanu govorio je šef delegacije Evropske unije u Crnoj Gori Mitja Drobnič poručivši državama Zapadnog Balkana da preduzmu neophodne reforme, kako bi bi se u praksi osiguralo poštovanje principa slobode izražavanja i medija, dok je savetnik generalnog sekretara UN Ban Ki Muna, Filip Dust Blazi konstatovao je da, apsolutna objektivnost, kao takva, u novinarstvu ne postoji.

Organizatori skupa koji je podržala i crnogorska Vlada, su Medijski savet za samoregulaciju, nekoliko udruženja medija i Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, nekadašnjeg šefa Biroa za komunikacije u Vladi Zorana Đinđića.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Radio Slobodna Evropa, http://www.slobodnaevropa.org, 12. novembra 2013. godine 

Šezdeset godina postojanja i skoro punih dvadeset godina rada na prostoru bivše Jugoslavije. U tom periodu Radio Slobodna Evropa (u daljem tekstu RSE) od programa čija je uređivačka politika bila bazirana na antiratnom narativu, danas je stasao u program koji je jedan od retkih stubova kritičke misli u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu. To su i države Balkana u kojima RSE ima formirana dopisništva.

Od rane 1994.godine (kada se počinje sa emitovanjem iz centrale u Minhenu), pa sve do pada Slobodna Miloševića 2000. godine, bio je to kanal koji je omogućavao da se na zaraćenim stranama, čuju glasovi sa suprotne strane fronta. RSE se može zahvaliti što se u Srbiji govorilo o zločinima koje su srpske snage počinile u BiH i onda kada je zvanična beogradska politika tvrdila da u ratu ne učestvuje, baš kao što se istom programu može zahvaliti što su na osnovu njegovih informacija u štabu NATO-a u Briselu menjali izveštaje i odustajali od nekih od tvrdnji o zverstima počinjenim od strane srpskih formacija na Kosovu.

Posle 2000. godine barijere su pale, ali se veze i dalje teško uspostavljaju. „Pisanje o drugim sredinama uvek je u funkciji domaće politike“, navodi Omer Karabeg, autor kultne emisije „Most“ u kojem već dve decenije povezuje ljude iz različitih sredina. „Sve se čini kako bi se pokazalo da su oni gori, a mi bolji, da oni za razliku od nas ne poštuju prava manjina, da je tamo veći kriminal nego kod nas i tako dalje“. Karabeg konstatuje da je jaz između različitih sredina očigledno i dalje dubog. Nacionalističke matrice postale su nešto što se podrazumeva u političkom diskursu. O njih se polazi kada se razmatraju skoro sva relevantna pitanja i iz njih se teško izlazi čak i onda kada sebi kao prioritet države regiona zacrtaju evrointegracije (što je proklamovana politika svih novonastalih država na Balkanu).

Ta duboka separacija između država čini RSE i dalje jako bitnim programom, zato što baš kao što javnost suštinski teško prihvata nužnost prevazilaženja etničkih mantri (koje su je do pre samo trinaest godina tako skupo koštale), i same elite pokazuju visoku nezainteresovanost za takve procese. Pre svega političke, kulturne, intelektualne … Ali, što je ovde najbitnije, posledično to je linija koje se drže i mediji. Oni su usko koncentrisani na sopstveni teren, zastrašeni idejom da bi zagovaranje regionalne kooperacije podrazumevalo izdaju nacionalnih floskula koje dominiraju javnom scenom (u srpskom slučaju to bi mogla biti ideja o Srbima kao večitoj žrtvi svetskih nepravdi, u Hrvatskoj o Hrvatima kao večitoj srpskoj žrtvi i tako redom). Stvorena je nezdrava klima u kojoj faktori koji upravljaju društvom manipulišu bukvalno svime.

Od pitanja manjinskih prava, preko pitanja suočavanja sa prošlošću, uz istovremeno zanemarivanja sopstvene odgovornosti za nezamislive zločine i teško ekonmsko i socijalno srozavanje regiona.

Vratimo se medijima, koji u takvim uslovima, skoro svi, postaju tek transmisija uvreženih stavova. U najpopularnijim medijima caruje primitivizam, promocija najnižih poriva i neznanje. To je možda danak sveopštoj tabloidizaciji čemu se delom nisu oduprli čak ni takozvani „ozbiljni“ mediji. Retko gde oni su uspeli da izrastu u stub na koji se oslanjaju modernizacijske društvene snage. One koje nisu opterećene ksenofobijom, nacionalnizmom, izolacionizmom, homofobijom i tako redom. Mediji nisu postali teren na kome se opasne predrasude i stereotipi, te najrazličitije političke demagogije, ruše i dovode u pitanje. Naprotiv. Time su propustili priliku da konačno postanu i faktor društvene edukacije, a ne samo informisanja. Pri čemu je i informativna funkcija zbog nedopustivih i prejakih uticaja „centara moći“ na medijsku sferu, često i sama ograničena.

Prednost RSE nesumnjivo jeste što je nezavisan od izvora finansiranja u državama za koje emituje progrram. Reč je mediju čije finansiranje obezbeđuje američki Kongres, a koje svoju nezavisnost ostvaruje zahvaljujući telu nezavisnih kontrolora – Borda guvernera. Uspostavljanjem takvog načina organizovanja još od 1971. godine odstranjen je uticaj američki Centralne obaveštajne agencije (CIA) na rad RSE. Time je označena i nova faza u radu. Do tada program je bio koncentrisan na širenja vrednosti zapadne demokratije ka Istočnom bloku. Od Hladnog rata deli nas više od dve decenija a u Istočnoj Evropi, ka kojoj je tako dugo bio usmeren signal RSE, program postoji još u državama bivšeg SSSR-a i bivše Jugoslavije, dok je centrala Radija u Pragu. Avganistan, Pakistan i zemlje Magreba su zone na koje je sitem RSE danas pre svega koncentrisan. Ipak, i ponovo o Balkanu. Danas je region miran, ali sa nizom takozvanih zamrznutih konflikata, istovremeno duboko istraumatizran i obeležen socijalnim deformitetima. To pokazuje i slušanost programa koja poslednjih godina u Srbiji, na primer, ponovo beleži rast. Gde se za to krije razlog?

Verovatno u tome što se radi o skoro pa jedinom programu koji beskompromisno demaskira nacionalizam, šovinizam, fašizam, netoleranciju, afirmiše suočavanje sa prošlošću. „Pokazalo se da svaki medij na razne načine, najčešće preko vlasnika medija ili oglašivača, preuzima kontrolu nad značajnim medijima“, kaže višegodišnja novinarka RSE Branka Mihajlović. Podseća da te „sile“ koje deluju iza kulisa do sada nisu pokazale spremnost za uspostvljanje suštinski nezavisnog medija.

Do sada se nije pojavio, barem ne u Srbiji, tajkun ili političar (osim možda 2003. godine ubijenog premijera Zorana Đinđića), koji bi se založio za izgradnju medija sa konceptom sličnim RSE. Taj koncept ni po čemu nije različit onome na čemu je RSE i izgrađen. I tada se insitiralo: 1) da program realizuju novinari iz svih sredina bivše Jugoslavije, kako bi se pokazalo da je profesionalizam iznad nacije, te da se svi mogu držati istih principa novinarstva, bez obzira koje su vere ili etničke pripadnosti i 2) u radu RSE insistira se na reigonalnoj dimenziji, pa se većina pitanja pokušava pokazati iz najmanje dve perspektive, čime se pokazuje koliko su problemi u regionu slični, i međusobno uvezan.

Pomislite samo skoro deceniju RSE je jedini program koji je svakodnevno izveštavao u Srbiji o događajima na Kosovu i obratno. To se lako može shvatiti kao jeres u zemlji čije su se elite, uprkos 1999. godine izgubljenom ratu, skoro pa mitski zarekle da neće priznati kosovsku nezavisnost. Koliko takav način rada može biti rizičan pokazuje i činjenica da se rupravo RSE našla na listi desničarske ekstremne organizacije „1389“ koja ga je označila kao „izdajnički“. Tako je program koji je bio na udaru Miloševićeve vlasti, i sada meta ekstremnih krugova i to zbog svog insitiranja na, zapravo, vrlo jednostavnim vrednostima. One se mogu sažeti u ideji o državi koja je u službi građana, i koja od svojih njih ne pravi podanike, već one koji kontrolišu samu državu.

Stoga se u Statutu programa zacrtava insistiranje na postepenim (nikako revolucionarnim) promenama, što dalje podrazumeva afirmaciju nezavisnog sektora u državama koje pokriva RSE, promovisanje mislećih ljudi, kredibilnih kritičara. I to je razlog što je RSE bila smetnja kako za elite koje su gonjene histeričnim nacionalnizmom sopstvene građane ne tako davno vodili u razaranja, zločine i siromaštvo, baš kao i onim elitama koje su ih nasledili posle 2000. godine, a koje su (sve do jedne) zaronile u korupciju i lopovluk. Medij ne mogu biti prijatelj nikome, osim javnom interesu. Primer RSE i iskušenja kroz koje su prolazili i prolaze njegovi novinari, makar na Balkanu, govori upravo o tome.