Činilo se da je vlast u Srbiji konačno mogla da odahne posle povremenih optužbi evropskih zvaničnika o navodnoj cenzuri medija, kada je evropski komesar Johanes Han pre nekoliko dana zatražio dokaze za takve tvrdnje. Međutim, Hanova portparolka Maja Kocijančič, „lektorisala” je naknadno svoga šefa, pojasnivši da sloboda medija „ostaje kritična tema” u Srbiji. I dodala, nastavivši da dalje tumači svog komesara Hana – dao tome nema pregovora.

Tako su, zapravo, vlasti u Beogradu odahnule tek nešto više od jednog dana. Priča o navodnoj cenzuri i neslobodi medija u Srbiji se nastavila posle nedavnih optužbi BIRN-a, kada se oglasio i izvršni direktor Reportera bez granica (RBG) Kristijan Mir. Šef organizacije koja je na svojoj najnovijoj listi medijskih sloboda Srbiju rangirala 13 mesta niže nego prethodne godine, izjavio je da cenzura u Srbiji „nije direktna, ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji”.

U intervjuu za portal „Cenzolovka”, Mir je ocenio da je razvoj medijske situacije u Srbiji „tužan” i rekao da vlastima veoma negativan odnos prema slobodi medija, da guši kritičko, slobodno izveštavanje, a pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku.

Na to je reagovao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, poručujući da je Evropska komisija utvrdila znatno poboljšani pravni okvir u oblasti medija i da je Srbija postigla primetan napredak u oblasti informacionog društva i medija.„To je postignuto zahvaljujući donošenju seta medijskih zakona”, rekao je Tasovac i naveo da je Srbija u roku donela podzakonske akte koji su omogućili raspisivanje konkursa za projektno sufinansiranje medija.

Mir je rekao da su se tokom 2014. nezavisni mediji i novinari koji su kritički nastrojeni našli na udaru ozbiljnih pritisaka u nekoliko slučajeva.

„Novinski tekstovi u kojima je kritikovana vlada bili su izbrisani sa interneta, a nezavisnim novinarima je prećeno ili je na njih izvršen pritisak”, istakao je Mir, dodavši da je „realan napredak” na polju slobode medija na Balkanu primetan jedino „možda u Hrvatskoj”.

Komentarišući pad Srbije za 13 mesta na listi njegove organizacije, Mir je ocenio da je to tužno za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU.Izvršni direktor Reportera bez granica objasnio je da su izveštaji o slobodi medija dokumentovani dokazima.

Prema pisanju sajta „Cenzolovka”, Mir i RBG naveli su i tri „dokaza” o gušenju medijskih sloboda: „Snimci kojima je ismevan premijer uklonjeni su sa ’Jutjuba’, nekoliko veb-sajtova je palo nakon što su objavili optužbe da je doktorska disertacija ministra unutrašnjih poslova plagijat, prljava kampanja protiv novinarke Natalije Miletić, koja izveštava iz Berlina, zbog njenog kritičkog pitanja postavljenog na konferenciji premijera Vučića i kancelarke Angele Merkel”.

Podsećanja radi, iste ili slične tvrdnje već su demantovane ranije, jer su bile sadržane i u izveštaju predstavnice OEBS-a za slobodu medija Dunje Mijatović, koja je letos takođe optužila srpske vlasti za cenzuru. List „Blic” je još ranije objasnio da vlast nema nikakve veze sa brisanjem jednog teksta sa njihovog sajta, što je po karakteru veoma slična optužba kao i ona da „cenzura nije direktna i transparentna”, ali postoji i lako je dokaziva. Na to se osvrnuo i Tasovac, rekavši da RBG i BIRN „više zanimaju ezoterična stanja u kojima su stvari nevidljive, netransparentne, ali lako dokazive”.

Mir je, takođe, objasnio da se izveštaji rade na osnovu jedinstvenog upitnika na koji odgovaraju novinari, advokati, profesori univerziteta i eksperti, ali da njihova imena nisu objavljena, jer „u nekim zemljama oni žele da ostanu anonimni”.

Tačno je da je upitnik RBG-a veoma dobar, ali na njegov rezultat veoma može uticati to – ko na njega odgovara. S obzirom na to da samo RBG zna ko su „eksperti” koji ocenjuju stanje medija u Srbiji, bilo bi zanimljivo znati da li ova organizacija ispituje i njihovo političko opredeljenje?

Vučić: Ne mešam se u pisanje i rad medija

Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da se ne meša u pisanje i rad medija.„Šta hoćete, da budem cenzor i da kažem da nešto ne smete da pišete. Ne mešam se u pisanje i rad medija”, odgovorio je Vučić novinarima na pitanje da prokomentariše pisanje lista „Odbrana”, u kojem je objavljen tekst „Zaštitnik protiv zaštitnika”. Premijer je, komentarišući izjavu evropskog komesara za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johana Hana o stanju u medijima u Srbiji, rekao da je potpuno saglasan sa njim i da je to važno pitanje, ali da sve tvrdnje o stanju u medijima moraju da budu zasnovane na činjenicama.

Vučić je rekao i da u izjavi portparolke Maje Kocijančič, koja je usledila posle Hanove izjave, ne vidi ništa sporno, već da je samo ukazano da je to kritično važno pitanje u Srbiji.
„Saglasan sam sa tim, kao i da stvari treba da budu zasnovane na činjenicama, a ne na glasinama. Nijednu reč primedbe nemam na to, inače bih već reagovao. Znate da mi nije nikakav problem da odgovorim ni Maji Kocijančič, ni svima njima”, rekao je Vučić.

Han je poručio da sloboda medija ostaje „kritična tema u procesu pridruživanja Evropskoj uniji” i da se „ta politika nije promenila”.Han je to poručio preko svoje portparolke Maje Kocijančič kako bi razjasnio kontroverze nastale nakon što je nedavno izjavio da je „neophodno naći dokaze da je sloboda medija u Srbiji ugrožena”.„Komesar smatra da je sloboda medija od kritične važnosti i da o tome nema pregovora”, navela je Kocijančič u saopštenju za medije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

“Bez slobode štampe nema kvalitetnog novinarstva, a novinari sami moraju da se odbrane od cenzure”, poručio je prof. dr Štefan Rus-Mol tokom jučerašnje promocija drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Profesor novinarstva i menadžmenta u medijima na Univerzitetu u Luganu i direktor Evropske opservatorije za novinarstvo podseća da je Srbija prema najnovijem izveštaju Reportera bez granica 54. zemlja u svetu po pitanju slobode štampe, što je stavlja ispred mnogih zemalja, ali istovremeno pokazuje i da postoje problemi zbog kojih zaostaje za zapadnim društvima, kao što su korupcija, politički i ekonomski pritisci.

“Svestan sam da u Srbiji postoje problemi po pitanju cenzure i autocenzure, ali to nije slučaj samo u Srbiji. Isti problemi su sve prisutniji i u istočnim zemljama, ali i na Zapadu, gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje političkog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija”, objašnjava Rus-Mol.

On navodi da bi zbog toga neki novi biznis modeli poput mikro plaćanja mogli da budu jedno od rešenja za budućnost, jer izdavači moraju da zarađuju da bi bili što manje zavisni od političkih i ekonomskih centara moći.

Komentarišući sve izraženiji trend tabloidizacije medija, Rus-Mol navodi da taj trend svakako jeste opasan i da mnogi primeri iz Evrope ukazuju da postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija, ali i da sami novinari treba da brane profesiju i da se uz pomoć svojih kolega izbore protiv censure ili autocenzure, što je trenutno ipak teže postići u Jogoistočnoj Evropi nego u Nemačkoj.

“Zato izdavači sa Zapada koji insistiraju na kvalitetu i visokim standardima ne ulažu u medije u Istočnoj i Jogoistočnoj Evropi, već to najčešće čine izdavači koji imaju niže standarde u pogledu kvaliteta i etike”, navodi Rus-Mol i napominje da nema slobode medija bez insistiranja na visokim profesionanim standardima i na kvalitetnom novinarstvu.

Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković kaže da bi jedno od mogućih rešenja za očuvanje nezavisnosti profesije, ali i opstanak mnogih novinara moglo da bude i preduzetničko novinarstvo.

“Problem je, međutim, što preduzetničko novinarstvo još uvek nije zaživelo u Srbiji, a već sledeće godine predstoji i privatizacija oko 70 medija, što će biti jedan od najvećih izazova na medijskoj sceni Srbije u 2015. godini”, kaže Radojković.

On je istakao da je u takvoj situaciji knjiga „Novinarstvo“ predstavlja veliki doprinos svim studentima novinarstva i budućim medijskim profesionalcima, kao i Fakultetu političkih nauka koji ima čast da ugosti jedno od najistaknutijih imena evropskog novinarstva.

Na promociji drugog izdanja knjige prof. dr Štefana Rus-Mola prisustvovali su i Ana Jugoslava Zagorac Keršer, koja je prevela i priredila knjigu “Novinarstvo“, kao i glavni urednik izdavačkog preduzeća “Clio” Zoran Hamović.

Internet gurui i ozbiljni istražitelji imali su velika očekivanja da će nam internet pružiti nove slobode i potencijal za demokratizaciju. Nažalost, empirijski podaci koje su prikupila dva američka istrazitelja Karin Deutsch Karlekar (Freedom House) and Lee B. Becker (University of Georgia) pokazali su da je taj optimizam bio uzaludan: oni procenjuju da u mnogim delovima sveta sloboda štampe i izražavanja, kao i drugi elementarni činioci demokratije kao što su sloboda okupljanja, nezavisnost sudstva i vladavina zakona su sve ugroženiji. To se dešava u zemljama gde su autoritarne vlade (npr. u Turskoj, Rusiji,Mađarskoj i Ukrajini) ugrozile te građanske slobode, ali takođe i u zemljama sa dugom tradicijom demokratije, uglavnom zemljama Zapadne Evrope, gde „uglavnom ekonomski problemi ometaju sposobnost da pokažu liderstvo u ovim važnim pitanjima“.

Studija ova dva istražitalja zasnovana je na dugoročnom upoređvanju podataka koje je Fridom Haus (Freedom House), američka neprofitna organizacija, prikupljala od ranih ’80-ih godina širom sveta. Za razliku od Reportera bez granica (Reporters without borders) u Evropi, ova NVO ne samo što prati slobodu štampe, već i proverava kako se ostale osnovne građanske slobode i demokratska prava razvijaju. Upoređivanje pokazuje da demokratija i sloboda štampe uslovljavaju jedno drugo: prvo izgledada ne funkcioniše bez drugog, a ako je drugo ugroženo i demokratija je obično u ozbiljnoj opasnosti.

Ne postoji sumnja da se Fridom Haus i Reporteri bez granica trude da sakupljaju podatke temeljno i otvoreno. Ali, bez obzira na to, takva upoređivanja preko kulturnih granica ostaju teška i problematična-što znači da istraživanja kao što je Karlekarovo i Bekerovo, koja se zasnivaju na dugoročnim zaključcima iz postojećih datoteka, treba uzeti sa rezervom.

Treba dodati da trenutno nijedna studija ne može ni približno da proceni kakve će dramatične posledice imati na slobodu štampe i slobodu izražavanja otkriće da NSA i slične tajne službe imaju pristup svim našim ličnim podacima. Zbog otkrića koje je doneo Edvard Snouden, znamo da Zapadne drzave imaju više uticaja i informacija o svojim građanima nego što Putin, Erdogan, iranske i druge vođe mogu da se nadaju da će pridobiti zajedno.

Photo credit: Stephen Melkisethian / Flickr Cc

Povodom Svetskog dana borbe protiv internet cenzure, Reporteri bez granica (RBG) izdali su svoj godišnji izveštaj o slobodi na internetu. Ovaj izveštaj posvećuje posebnu pažnju digitalnom špijuniranju, odnosno praćenju aktivnosti pojedinaca na internetu, kojim se sve više bave vlasti zemalja širom sveta. Zahvaljujući tehnologiji, policija može da prati i “prisluškuje” onlajn komunikaciju disidenata, blogera i novinara i da ih potom uhapsi.

Internet je tako postao još jedno bojno polje za odbranu ljudskih i fundamentalnih prava, a kako navode Reporteri bez granica, 180 netizena je trenutno u zatvoru kao rezultat internet nadzora. Digitalni nadzor je ogroman međunarodni biznis: “špijunski fajlovi” koje je 2011. godine objavio Vikiliks otkrili su koliko je ovaj tajni i netransparentni sektor porastao od 2001. godine, dok RBG kaže da ovo tržište trenutno vredi 5 milijardi dolara. Ali koje su zemlje najgore po pitanju slobode interneta i gde ima najviše digitalnog špijuniranja? RBG je naveo Siriju, Kinu, Iran, Bahrein i Vijetnam kao pet “neprijatelja” interneta, gde se veb kontroliše i koristi kao zamka za disidente, koji su stalno u opasnosti da budu praćeni, identifikovani i progonjeni zbog svojih aktivnosti na internetu.

Bahrein je zemlja sa prilično brzom internet konekcijom i visokom stopom penetracije interneta (77%). Međutim, u izveštaju se navodi da je “kraljevska porodica prisutna u svim oblastima internet menadžmenta i poseduje sofisticirane alatke za špijuniranje svojih podanika”. Protiv građana se kao metode nadzora često koriste slanje špijunskog malvera (malicionznog softvera) putem imejla i beleženje IP adresa.

U Vijetnamu se sajtovi lako gase napadima na DNS sisteme ili direktnim zahtevima koje vlasti upućuju internet provajderima, koje provajderi retko odbijaju. Prema organizaciji Freedom House, “vlasti prate razgovore i lociraju telefonske pozive građana koji su na meti kao “aktivisti” i “reakcionari”.

Iran ima još sofisticiraniju strategiju za kontrolisanje interneta zahvaljujući “Halal internetu”, nacionalnoj mreži koja preti da bukvalno odseče naciju od normalnog interneta. Izgradnja tog “paralelnog interneta” omogućiće  vlastima da kontrolišu gotovo sve onlajn aktivnosti svojih građana, jer će svi iranski sajtovi biti hostovani na iranskim serverima, i, kako navodi RBG, “vlada planira da smanji brzinu međunarodnog interneta (koja je već ograničena na 128Kb/s) i da povisi cenu za pretplatu na njega kako bi pretplata na brži nacionalni internet bila daleko privlačnija.

Veliki zaštitni zid (firewall) u Kini (zvanično nazvan Projekat “Zlatni štit”) je verovatno najpoznatije i najefikasnije oružje digitalnog špijuniranja na svetu, jer omogućuje filtriranje pristupa stranim sajtovima. U Kini, IP adrese i domeni lako mogu da se blokiraju, a pristup dubokoj inspekciji paketa omogućava blokiranje sajtova na osnovu “detekcije ključnih reči”, kaže RBG. Veliki zaštitni zid “uključen” je od novembra 2012. kada ga je Komunistička partija Kine nametnula tako što je zabranila uslugu VPN-a (virtuelne privatne mreže) koju su nudile strane kompanije i koju su korisnici interneta u Kini do tada koristili da izbegnu praćenje. RBG navodi da u Kini postoji bar pet vladinih sektora koji se bave internet nadzorom, zbog čega je 30 novinara i 69 netizena osuđeno i zatvoreno.

Sa druge strane, internet u Siriji kontrolišu dve različite agencije – Računarsko društvo Sirije (Syrian Computer Society – SCS) i Sirijski telekom (Syrian Telecommunications Establishment – STE), a obe je osnovao Bašar al Asad. Prema dokumentu iz 1999. do kog je došao RBG, Sirija takođe pokušava da osnuje nacionalnu računarsku mrežu. U Siriji je stalno na snazi praćenje i nadzor onlajn aktivnosti, a najčešća taktika je takozvano “pecanje” (phishing). Pored toga, ne treba zaboraviti da je sirijska vlada uspela da bukvalno isključi internet širom zemlje kako bi izbegla konekciju sa inostranstvom. Iznenađuje da zemlje kao što su Kuba, Severna Koreja, Burma i Uzbekistan, koje su se nalazile na spisku za 2012. godinu, nisu ponovo navedene za 2013.

Za izveštaj iz 2013. RBG je detaljnije izneo dokaze protiv “neprijatelja interneta” tako što je istražio uloge korporativnih činilaca i sastavio rang listu “korporativnih neprijatelja”, na kojoj se nalazi pet najaktivnijih kompanija koje prodaju proizvode za cenzuru i nadzor diktatorskim režimima. “Plaćenici digitalne ere” koji su se našli na listi su britanski Gamma Group, nemački Trovicor, italijanski Hacking Team, francuski Amesys i američka firma Blue Coat Systems. Kako navodi RBG:

“Trovicorovi proizvodi za nadzor i prisluškivanje omogućili su kraljevkoj porodici Bahreina da špijunira one koji objavljuju vesti i uhapsi ih. U Siriji su proizvodi za duboku inspekciju paketa koje proizvodi firma Blue Coat omogućili vlastima da špijuniraju disidente i netizene širom zemlje, i da ih hapse i muče. Proizvodi brenda Eagle koje pravi Amesys pronađeni su u kancelarijama tajne policije Moamera Gadafija. Malver koji su dizajnirali Hacking Team i Gamma korišćen je od strane vlada za hvatanje lozinki novinara i netizena.”

Vikiliks je 2012. godine dao dokaz da je Selex Elsag (kompanija koju kontroliše italijanska grupa Finemeccanica) isporučio sirijskim vlastima telekomunikacijski sistem i garantovao za njegovo održavanje čak i u vreme najoštrijih protesta u zemlji. Verovatno postoji više kompanija umešanih u internet nadzor nego što navodi izveštaj RBG-a. Evropska unija nedavno je odobrila prvu Strategiju za digitalnu slobodu u spoljnoj politici, kojim se traži zabrana na prodaju špijunske tehnologije diktatorskim režimima. Mada je ovde akcenat na zaštiti ljudskih prava na internetu, vredi odsetiti da je ona redovno osporavana i u demokratskim zemljama.

„Reporteri bez granica“ još jednom su objavili godišnji Indeks slobode štampe. Vodeća na listi i dalje je Finska, a prate je Holandija, Norveška i Luksemburg. Među zemljama Evropske unije Španija, Francuska i Italija su napravile skroman pomak na rang listi, dok su Nemačka i Velika Britanija malo nazadovale (sa 16. odnosno 17. pale su na 28. i 29. mesto).

Nekoliko zemalja značajnije je napredovalo – Srbija i Letonija napredovale su sa 50. odnosno 80. mesta na 39. i 63. Sa druge strane, Rusija i Turska su nazadovale (sa 136. odnosno 142. na 142. odnosno 148. mesto), ali ne toliko kao Mađarska (sa 40. na 56.) i Japan, koji je najviše nazadovao na listi, izgubivši 31 mesto i pao sa 22. na 53. mesto. Prema „Novinarima bez granica“, na mračnom dnu liste tavore Turkmenistan, Severna Koreja i Eritreja (rangirane od 177. do 179. mesta).

Cilj ovog indeksa je nesumnjivo plemenit, da ne pominjemo činjenicu da novinari vole rang liste – možda zato što znaju da ih je publika željna. Zato ne iznenađuje što se Indeksu slobode medija svake godine posvećuje puno pažnje u zemljama gde je sloboda medija zagarantovana. Međutim, iritira činjenica da novinari iz godine u godinu prenose rezultate rang liste bez dovođenja u pitanje validnosti podataka. Očekivalo bi se da se takvoj statistiti pristupi mnogo opreznije. Lako je zamisliti koliko mora biti teško sakupiti i uporediti podatke iz različitih zemalja koristeći iste kriterijume. U zemljama bez slobodnih medija to je gotovo „nemoguća misija“, jer javnost nije obaveštena o kršenju slobode medija.

Kako aktivisti i eksperti iz Novinara bez granica mogu zaista da znaju koliko često u Iranu, Siriji, Kini ili Rusiji tajne službe i druge vladine agencije ućutkuju novinare? Kako mogu da znaju da li je u jednoj državi atmosfera cenzure i strepnje strašnija nego u drugoj? Svakako da arbitri zaslužuju naše saosećanje. Oni preuzimaju velike lične rizike ako odaju „državne tajne“ jednoj inostranoj neprofitnoj organizaciji. To ih, ipak, ne čini pouzdanim izvorima, niti čini informacije i sud dobijene od njih uporedivim sa informacijama iz drugih zemalja.

Celokupan Izveštaj možete preuzeti ovde.

Prvi put objavljeno – sa malim izmenama – u Austrijskom nedeljniku Di furhe  5/2013

Ugrožavanje bezbednosti novinara i finansijski problemi obeležili su 2012. godinu u medijima. Nove tehnologije, nova šansa u 2013.

Prošla godina bila je najsmrtonosnija za novinare od kako su Reporteri bez granica (Reporters without borders) 1995. godina počeli da podnose godišnje izveštaje. U najnovijem izveštaju navodi se da je tokom prethodne godine ubijeno čak 88 novinara na zadatku, 47 “novinara amatera” i šest medijskih saradnika (ukupno 141 medijski radnik), što je za trećinu više u odnosu na 2011. godinu. “Oni su ubijeni od strane organizovanih kriminalnih grupa ili krijumčara drogom, militantnih islamista ili po nalogu korumpiranih zvaničnika”, stoji u izveštaju Reportera bez granica.

Tokom 2012. ujedno je uhapšeno više od 1000 novinara i blogera, a trenutno se u zatvorima širom sveta nalazi njih 193. Zabrinjava i podatak da je bezbednost skoro 2000 novinara bila ugrožena tokom obavljanja novinarskog posla, što potvrđuje da se medijske slobode još uvek vrlo često krše fizičkim napadima na novinare.

Protekla godina ostaće upamćena i po sve težoj finansijskoj situaciji u medijima širom sveta, zbog koje je sedma sila sve zavisnija od finansijskih centara moći i oglašivača. Njihovi interesi neminovno sužavaju opseg istraživanja, a mogućnost da u svakom trenutku povuku svoj kapital ili oglase iz određenog medija utiču na sve izraženiju autocenzuru novinara i redakcija.

U najtežem položaju nalaze se štampani mediji, pa je od 1. januara tržište štampe siromašnije za drugi najtiražniji američki nedeljnik Njuzvik, koji je posle skoro 80 godina prestao da izlazi u štampanom izdanju. Slična sudbina će, kako su najavili vlasnici, uskoro zadesiti i britanski Gardijan, kao i poslovni dnevnik Obzerver, dok je na stotine manjih listova već prestalo da izlazi širom sveta.

Finansijski problemi ne zaobilaze ni našu zemlju, pa su tokom prethodne godine prestali da se štampaju dnevnici Pravda i Pres, kao i nedeljnik Ekonomist, a još burnija godina nas po svemu sudeći tek očekuje. Već u prvoj nedelji 2013. ugašen je tabloid San, a prestalo je da izlazi i štampano izdanje nedeljnika Novine novosadske.

Finansijski problemi i sve češće ugrožavanje bezbednosti novinara obeležili  su tako još jednu turbulentnu godinu u svetskim medijima, najavljujući verovatno još težu 2013. Sve izraženije probleme, međutim, prati i razvoj novih medijskih tehnologija, koje bi mogle da budu nova šansa za “već prežaljene”.

Uostalom, poslednje štampano izdanje Njuzvika označava kraj jedne, ali i rađanje nove ere. One koju će obeležiti simboli virtuelne sfere, baš kao što su već obeležili i natpis na naslovnoj strani poslednjeg štampanog izdanja ovog nedeljnika: #Last Print Issue.