U nedostatku ozbiljnih tema tokom  leta, novinari tabloida i polutabloida senzaciju su tražili u hronici. “Čuvari javosti” grubo su krišili novinarske kodekse, a senzacije kroz tregediju nisu bila pošteđena ni deca.

Tiraž i senzacija stali su ispred etike ovog leta, a najtiražniji listovi u Srbiji to su, čini se, olako dopustili. Domaćem medijskom tržištu, preplavljenom listovima, a finansijski obezvređenom, nije strano da temama pristupaju senzacionalistički, međutim, ovo leto naročito je pokazalo da se novinarske beležnice nisu zatvarale ni onda kada je to bilo neophodno. Politika je tokom avgusta bila poluprazna, ali vesti iz hronike gotovo da nisu imale gde da budu objavljene. Posebno problematična činjenica je da se novinari vestima nisu bavili kao događajem, već su priče sistemski razrađivali, koristeći za izvore ljude bliske žrtvama kojima je moć rasuđivanja bila sužena. Iako se u stavu 5, članu  7 Kodeksa novinara Srbije kaže da “novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasudivanja”, novinari koji su dužni da kodeks poštuju na njega se, praktično, nisu ni obazirali. Pojavili su se i potpuno neprikladni novinarski žanrovi – reportaže sa pogreba, intervjui sa osobama iz okruženja žrtve koja je predmet novinrske pažnje, a nisu izostale ni fotografije i inicijali koji su u potpunosti otkrivali identitet maloletnika i tako ga izlagali opasnosti i stigmatizaciji.

Novinarska udruženja reagovala su u više navrata, a oglašavale su se i nezavisne kontrolne institucije. Zbog objavljivanja identiteta i fotografije 15-godišnjeg dečaka koji je izvršio samoubistvo, NUNS je izrazio “zaprepašćenje” i upozorio redakciju Kurira da je dužna da, prema kodeksu, “poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa” (stav 3, član 5). Ništa manje senzacionalan nije bio ni najtiražniji list u zemlji, polutabloid Blic, koga je isto udruženje upozorilo da je grubo prekoračio privatnost porodice žrtve u izveštaju sa sahrane ubijenog štićenika Centra za odvikavanje od droge u Jadranskoj Lešnici. U tekstu “Majka ubijenog štićenika nije došla na sahranu sinu jedincu”, NUNS je upozorio novinare da naslov ne odgovara ostatku sadržaja i da su ovakvim pristupom prekršili kodeks u odeljku u kojem se ističe da  prilikom izveštavanja o događajima koji uključuju lični bol i šok, novinar mora da svoja pitanja prilagodi tako da odražavaju duh saosećanja i diskrecije. Kodeks nalaže da “novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja”, podseća NUNS, ističući da je ovakvim činom taj stavka grubo prekršena.

Posebnu je, međutim, pažnju izazvala serija tekstova o silovanju mlađe maloletnice, budući da su novinari potpuno bezobzirno objavili sa fotografije njene porodične kuće, naziv mesta i ulice gde živi, i dati su inicijali ličnih imena. Zbog ovakvog ugrožavanja bezbednosti deteta i zbog problema koje ovi tekstovi mogu naneti žrtvi u budućnosti, reagovali su NUNS, UNS i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti najoštrije osuđujući “objavljivanje podataka kojima se omogućava prepoznavanje maloletnih žrtava krivičnih dela i njima i njihovim porodicama nanose dodatne patnje”. I udruženja i Poverenik podsećaju da takvi tekstovi nemaju veze sa informisanjem javnosti i pozivaju urednike da “nađu snage i integriteta da spreče da sa takvom nedopustivom praksom nastavi”, a regulatorna tela pozivaju da delaju.

U saopštenju koje je poslalo Udruženje novinara Srbije upozorava se da mediji moraju voditi računa o načinu izveštavanja i ističe da detaljni opisi samoubistava i učestalo ponavljanje iste teme iz različitih izvora navode mlade i emotivno nezrele ljude da počnu da razmišljaju o autodestrukciji kao rešenju problema koji ih muče.

Kodeks novinara Srbije nije zakonom obavezujući akt, ali je za novinare najbolja smernica i najprecizniji uput  za rad. Nepoštovanje kodeksa, koje u Srbiji nije retko, put je ka sigurnom potpunom obezvređivanju novinarske profesije. Sa druge strane, one opasnije, to je put ka nedopustivoj praksi da građani, sagovornici, budu žrtve novinarskog izveštavanja i da na taj način novinarski izveštaj bitno negativno utiče na tok njihovog života.

The post Temperatura istopila kodekse appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Država nije jasno definisala šta je državna tajna, a novinari sve češće odgovaraju zbog toga što odaju službenu informaciju, i kada je ona u interesu javnosti.

Zakon o tajnosti podataka, koji je donet pre dve godine (decembar 2009), loše funkcioniše, odnosno ne funkcioniše, navodi se u pismu koje je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić prosledio Vladi Srbije. Poverenik smatra da Vlada nije donela najvažnije podzakonske akte i nije utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti – „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“. Od Vlade, međutim, nije stiglo rešenje – poverenik je dobio komentar da bi njegovi predlozi o ovoj temi „vratili Srbiju više godina unazad“. Dok Vlada nudi polemiku, umesto rešenja, novinari se sve češće nalaze pred optužbama da su odali državnu tajnu, iako niko sa sigurnošću ne može reći šta je to.

Nedavno je tužilaštvo u Novom Sadu podiglo optužnicu protiv novinarke Jelene Spasić i njenog urednika Milorada Bojovića, jer je „Nacionalni građanski list” (koji je u međuvremenu prestao da izlazi) u junu objavio strogo poverljiv „Izveštaj o stanju priprema za odbranu u Srbiji u 2010. godini”. Ko je odao državnu tajnu, koju je Ministarstvo odbrane prosledilo poslanicima na kućne adrese, postalo je manje važno od pitanja ko je nju objavio. Predstavnici državnih organa ne smatraju da bi građani Srbije trebalo da znaju da je sistem odbrane nespreman za bilo kakvu opasnost.

Novinarka i urednik se terete da su “neovlašćeno pribavili i objavili strogo poverljive podatke, kao i da su pružili pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina“. Taj tekst je, kažu u tužilaštvu, „naneo štetu bezbednosti Srbije“.

“Ako bi danas izbio rat u Srbiji, dobrim delom se ne bi znalo ko pije, a ko plaća, pošto brojni državni organi i javna preduzeća ignorišu zakonom propisane pripreme za odbranu zemlje”, objavio je ovaj list.

„Neodgovornost onih koji žive i rade o trošku građana prema odbrani države ide dotle da čak nije moguće ni pobrojati s koliko ljudi, u slučaju rata, Srbija raspolaže. U 2010. počeo je postupak prikupljanja podataka o ukupnom stanju ljudskih resursa u sistemu odbrane, ali je nemoguće prikupiti podatke zbog neodgovornog odnosa pojedinih ministarstava i većeg dela opština i gradova”, navodi se u tekstu.

Da bi državna tajna trebalo da važi za državu, a ne za novinare smatra i poverenik Šabić, koji je od republičkog tužioca Zagorke Dolovac dobio uveravanja da neće biti suđenja po podignutoj optužnici i da će predmet biti vraćen u fazu istrage koja će biti proširena i na osobe čiji je posao bio da čuvaju tajnu.

U međuvremenu, komandant Žandarmerije Bratislav Dikić je, gostujući u emisiji „Između dve vatre“ na televiziji B92, gotovo kao islednik ispitivao novinara Jugoslava Ćosića odakle mu dokument koji je nosio oznaku „tajnosti“. Iako u dokumentu, kako kaže Ćosić, stoje podaci o tome kako se broj pripadnika ogranka u MUP-u povećava, uz strah građana da bi ponovo mogla biti formirana ozloglašena Jedinica za specijalne operacije, to je bilo manje važno od toga zašto novinar ima nešto što je tajno.

Sistem rada države u kojoj se do skoro zbog tajne išlo na robiju, izleda nije mnogo izmenjen. I dalje je bitnije ko je rekao, od toga šta je rečeno, a istrage i javne rasprave po tom pitanju retko stižu do stvarne suštine.

The post Umeš li da čuvaš tajnu? appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.