Godinu dana nakon Snoudenovih otkrića, diskusija o bezbednosti i slobodi na internetu ulazi u narednu fazu. Na jednoj konferenciji u Bonu razgovaralo se upravo o tome, ali rešenja za probleme nema baš mnogo.

Robert Henigen, šef britanske tajne službe GCHQ, u komentaru koji je napisao za „Fajnenšel tajms“, optužio je američke tehnološke firme da zatvaraju oči pred zloupotrebama njihovih usluga, i da ne sarađuju dovoljno blisko sa službama bezbednosti. Sedamnaest meseci nakon otkrića Edvarda Snoudena o monstruoznoj praksi sveobuhvatnog nadzora digitalne komunikacije od strane američkih i britanskih tajnih službi, čini se da je novi šef GCHQ voljan da preuzme inicijativu i sam odredi pravac diskusije. „Pravo na poverljivost nikada nije bilo apsolutno pravo“, napisao je Henigens i prebacio Snoudenu da je svojim otkrićima podržao teroriste.

Slučaj je hteo da je tekst izašao baš u ponedeljak (3.11), na dan kada je skoro 800 kilometara dalje od spokojnog Čeltenhema gde je sedište GCHQ, u isto tako spokojnom Bonu, u ekskluzivnom krugu, diskutovano o konfliktu između interesa bezbednosti i zaštite podataka, između privatne sfere i nadzora, između kibernetičkog kriminala i tehničkih mera zaštite.

Prisluškivanje – pretnja za demokratiju

Dojče telekom i Minhenska konferencija o bezbednosti su po treći put organizirali Samit kibernetičke bezbednosti. Konferenciji održanoj u naizgled futurističkoj konferencijskoj sali u bonskoj centrali Dojče telekoma, prisustvovalo je oko 180 visokorangiranih učesnika iz političkog i ekonomskog života. Organizatori su posebnu pažnju posvetili širokom spektru učesnika na podijumskim diskusijama: Tako je jedan od učesnika bio predstavnik GCHQ, kao i Ben Vajzner koji radi za američki Savez za zaštitu građanskih sloboda i uz to je jedan od advokata Edvarda Snoudena. Vajznerom zaključak je sledeći: sposobnost za masovno špijuniranje je, dugoročna pretnja slobodnom društvu i demokratiji.

U Bonu se moglo osetiti koliko su duboke tragove ostavila Snoudenova otkrića i skandal oko NSA na informatičku branšu, odnosno koliko je poverenje – uništeno. A poverenje je ono od čega živi kompleta IT-sektor. Skoro dve trećine vodećih nemačkih menadžera smatra da je neophodno stvoriti evropsku alternativu za najveća informatička preduzeća iz SAD, navodi se u Izveštaju o kibernetičkoj bezbednosti objavljenom tokom održavanja bonske konferencije.

Odgovor šefa Telekoma Timotojsa Hetgesa na masovno špijuniranje podataka je sledeći: on svojim potrošačima obećava da podaci više neće napustiti Nemačku ukoliko su pošiljalac i primalac u Nemačkoj.

Na Edvarda Snoudena u Bonu je podsetio i Endi Meler-Magun, bivši portparol Haos kompjuter-kluba i informatički savjetnik. Snouden je jasno pokazao koliko je važno šifriranje podataka, reako je Magun i pri tom nije propustio priliku da pomene slučaj firme RSA. Ta firma je, prema medijskim navodima, u zamenu za deset miliona američkih dolara, omogućila da NSA ima pristup njihovim šifriranim programima. Magun je zato zatražio nezavisno sertifikovanje za takva šifriranja kako bi se takvi propusti postali transparentni za korisnike.

Milion napada dnevno

Konferencije o kibernetičkoj bezbednosti žive od zastrašujućih scenarija. U tom smislu, domaćin konferencije Timotojs Hetges je već na početku zasedanja imao šta i da ponudi: Nemački Telekom beleži dnevno milion napada, rekao je šef Hetges. On je izneo još neke statističke podate: devet od deset nemačkih firmi je 2014. godine registrovale napade „spolja“, šteta od kibernetičkog kriminala širom sveta iznosi godišnje 575 milijardi američkih dolara, naveo je Hetges pozivajući se na studiju Centra za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona.

Volfgang Išinger, predsjedavajući Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, se na primeru Ukrajine osvrnuo i na geopolitičku dimenziju problema: „Rat se, kao sredstvo politike, vratio u Evropu. Jedna njegova dimenzija jeste i kibernetički prostor“.

S obzirom na činjenično stanje, tema kibernetička bezbednost u međuvremenu je prepoznata među vodećim menadžerima preduzeća, a stigla je i uhodnike političke moći. To nije uvek bilo tako. Ko još nije čuo za anegdotu o političarima ili šefovima firmi koji su tehnički toliko neobavešteni da im njihove sekretarice štampaju elektronsku poštu i ostavljaju im na stolu? Ta generacija je do sada ipak u najvećem broju odstupila. Samosvest o rizicima digitalnog sveta u poslednih godina dramatično je porasla, konstatovano je u Bonu. Ipak, ta konstatacija mora se dopuniti: isto toliko je porasla i zavisnost modernog industrijskog društva od funkcionalne i bezbedne informatičke infrastrukture.

Ko je najveća opasnost?

S pogledom na tzv. „Internet stvari“ (Internet of Things – IoT) i rastuće umrežavanje produkcionih procesa kroz „Industriju 4.0“, Brigite Cipris, parlamentarna državna sekretarka u nemačkom Ministarstvu privrede, došla je do suštine stvari: „U svetu u kojem je svaki šraf ‘pametan’ (smart), raste i bezbednosti rizik“, poručila je bivša ministarka pravosuđa.

Ostaje nejasno ko predstavlja najveću opasnost: tajne službe kao što su NSA, GCHQ ili BND, kibernetički teroristi koji pozivaju na digitalni džihad ili visokoorganizovane i specijalizovane kriminalne bande?

Ili od bezbrižnost potrošača – odnosno, kako je to na kraju diskusije pomalo rezignirano i sležući ramenima rekao šef Telekoma Hetges: „I najsigurniji ključ je beskoristan ako se nalazi pred vratima, ispod otirača“.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS

Agencija Research Solutions Partner sprovela je od 16. do 28. avgusta ove godine istraživanje čitalačke populacije dnevnih novina u Srbiji. Istraživanje je sprovedeno CATI metodom na četvoroetapnom, slučajnom uzorku od 1.170 ispitanika. Osnovni kriterijum za kvalifikaciju bio je čitanje dnevne štampe bar jednom nedeljno. 

Tiraž dnevne štampe u Srbiji je danas teško utvrditi kod većine novina. Prema procenama istraživača agencije Partner, prosečni prodati tiraž novina uglavnom se kreće između 50 i 100 hiljada. Ukupni prodati dnevni tiraž svih dnevnih novina se procenjuje na 500 hiljada. Jedan primerak prodatih novina pročita u proseku 1,54 čitalaca.

Čitanost je mnogo važniji podatak i sa stanovišta uticaja dnevne štampe isa stanovišta oglasnog potencijala. Postoje redovni (svakodnevni) i povremeni (česti i retki) čitaoci. U prosečnom dnevnom broju čitalaca oni ne učestvuju na isti način.

Istraživanje je pokazalo da najveći broj redovnih čitalaca ima Blic (147 hiljade), Novosti (119 hiljade) i Kurir (122 hiljade), a ova tri lista imaju i najveći broj čestih čitalaca. Najmanje redovnih čitalaca ima 24 sata (51 hiljada).

Kada je u pitanju starosna struktura čitalaca, mlađa čitalačka publika (18-24 godine) najviše čita Blic, zatim Novosti i Kurir. Čitaoci starosti između 35 i 44 godine najradije čitaju Blic, Informer i Kurir, dok starija populacija od 55 godina najviše čita Novosti.

Po ovom istraživanju, žene najviše čitaju Alo, zatim Kurir i 24 sata, dok muškarci preferiraju Politiku, ali i Novosti i Informer. Blic je omiljen dnevni list čitaocima sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem. Građani sa višim i visokim obrazovanjem najmanje čitaju Informer, 24 sata i Alo.

Agencija Partner u svom istraživanju posebnu pažnju posvetila je čitanosti oglasa. Broj čitalaca dnevnih novina predstavlja šansu za kontakt sa oglasom (OTC). Međutim, jasno je da nije svaki čitalac novina uočio, a još manje „pročitao“ oglas. Svega 26,2% ispitanika reklo je da čita oglase u dnevnoj štampi, 68,5% ne čita, a 5,3% ih uopšte ne primećuje. Učesnici u istraživanju rekli su da najviše obraćaju pažnju na oglase u Novostima i Blicu.

Oglašavanje preko oglasnog dodatka (insertera) veoma je prisutno u dnevnoj štampi. Čitanost dodatka je veoma visoka, blizu 60% svakodnevno. Pritom se jedan deo dodatka i nepročitan čuva za kasnije čitanje, čime se ukupna čitanost povećava. Čuvanje dodatka, osim naknadnog prvog čitanja, nagoveštava i određeni procenat ponovljenog čitanja odnosno, izlaganja oglasima. Ponovljeno čitanje, čak i u malom procentu, predstavlja posebnu snagu ovog modela oglašavanja.

„Marketinška komunikacija, pre svega oglašavanje, ima zadatak da za određeni proizvod privuče pažnju (Attention), zainteresuje potencijalne potrošače (Interest), motiviše ih da požele da kupe (Desire) i na kraju stvarno kupe oglašavani proizvod (Action). Oglasi u štampi jedini imaju potencijal da realno nepoznati proizvod učine poznatim, željenim i kupljenim. Samo štampani oglas može istovremeno da bude i atraktivan, motivišuć i informativan“, rekao je Miroslav Šutić, direktor agencije Research Solutions Partner.

Prema njegovim rečima, TV oglasi, pa i outdoor oglašavanje, efikasno sreću pažnju na novi proizvod, pa i izazivaju interesovanje, ali zbog kratke forme i malo informacija znatno teže utiču na kreiranje odluke o kupovini, a još manje pokreću na sam čin kupovine. S druge strane, oglašavanje na Internetu veoma malo može doprineti afirmaciji novog, nepoznatog proizvoda.

Tekst je objavljen na portalu marketingmreza.rs. 

Vlada Srbije letos je konačno usvojila set medijskih zakona kojima je, između ostalog, predviđena privatizacija medija i utvrđen rok za završetak povlačenje države iz vlasništva u medijima. Uprkos svim onim medijskim radnicima koji su se nadali da će se od privatizacije odustati makar delimično, na tu priču je stavljena tačka. Država se povlači iz medija definitivno, makar kako kažu nadležni, a 74 medija u Srbiji dostavila su u zakonskom roku Agenciji za privatizaciju inicijative za pokretanje postupka njihove prodaje.

Prema dostupnim podacima, reč je o najmanje 2.000 zaposlenih koji narednih meseci očekuju da vide kakva će biti njihova sudbina, dok za 11 medija još nema podataka o broju zaposlenih.

Nedavno je objavljen javni poziv za dostavljanje pisama o zainteresovanosti za 502 preduzeća u Srbiji, među kojima su 63 medija. U međuvremenu, u roku propisanom Zakonom o javnom informisanju pristiglo je inicijativa za još 11 medija, među kojima je i novinska agenciji Tanjug.

U 63 medija, o kojima su dostupni podaci, radi ukupno 2.055 ljudi. Najviše medijskih radnika broji Politika 300, zatim Studio B 243, a iznad 70 zaposlenih imaju i TV Apolo iz Novog Sada, RTV Kragujevac, TV Novi put iz Jagodine, Niška TV, RTV Kruševac i TV Novi Pazar.

Javni poziv za privatizaciju pomenutih 11 medija može se skoro očekivati. Reč je o Informativnom centru Kosjerić, RTV Kovačica, Radiju Beočin, Ivanjičkom radiju, Pres centru Vladičinog Hana, novinskoj agenciji Tanjug, Informativnom JP Preševo, Radiju Ćićevac, IC Odžaci, Radio i film Bor i Kulturnoinformativnom centru Mladost iz Futoga.

Direktorka beogradske televizije Studio B Ivana Vučićević kaže za Radnik da u ovom času ne zna mnogo detalja o privatizaciji, jer nisu donesena podzakonska akta koja će mnogo toga precizirati. Ona kaže da je počeo proces i da sada čekaju procenu kapitala koju poseduje Studio B.

„U ovom trenutku imamo preko 240 zaposlenih, što je optimalno za ovaj proces rada, odnosno proizvodnje programa. Napominjem da se u našu kuću nije ulagalo više od deset godina i da što se modernizacije tiče, mi se nalazimo na najniž em nivou u smislu tehničke opremljenosti, te stoga nam je potrebno za normalno funkcionisanje veći broj radnika u odnosu na druge televizije. Ono što mogu da kažem iz ugla direktora televizije, jeste da ću se truditi da zaposleni zadrže svoja radna mesta, a s obzirom na to da već imamo zainteresovane za određene socijalne programe, koji bi se možda u buduć nosti realizovali, da bi određeni procenat te socijalne programe i prihvatio“, objašnjava direktorka Studija B.

Direktorka RTV Kragujevac i predstavnica Kragujevačke inicijative Jovanka Marović navodi za Radnik da joj se čini da država nije baš pripremljena za privatizaciju medija, a da mediji ne mogu da se prodaju po svaku cenu.

„Država bi trebalo da nađe strateške partnere za privatizaciju. To bi bilo pametno ako imaju nameru da ne ugase informisanje na lokalnom nivou. Međutim, država trenutno nema jasan koncept kako da privatizuje medije“, ocenjuje Marovićeva, koja je ispred Kragujevačke inicijative pre donošenja medijskih zakona zastupala stanovište da najznačajnije medije treba pretvoriti u lokalne i regionalne javne servise, a ne privatizovati sve.

Podsetimo, rok za privatizaciju medija je 1. jul 2015. godine, a ukoliko medij ne bude prodat do tada, postupak se obustavlja, a kapital se privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade. Ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, medij prestaje da postoji i briše se iz registra, a odluku o promeni delatnosti izdavača ili ukidanju izdavača donosi osnivač izdavača. Zakon je predvideo i da se privatizacija medija vrši na način kojim se obezbeđuje kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa, u periodu od pet godina od dana zaključivanja ugovora o prodaji kapitala.

PROUNS: Gašenje više od 80 medija

Novoformirano Profesionalno udruženje novinara Srbije smatra da će najavljena privatizacija medija na način predviđen medijskim zakonima bez dileme dovesti do gašenja više od 80 lokalnih i regionalnih medija u Srbiji.

„To dokazuju i naša saznanja da, iako je istekao rok, Agenciji za privatizaciju nije dostavljeno nijedno pismo zainteresovanosti potencijalnih kupaca medija. Naše udruženje pozvaće zaposlene u medijima da ne prihvate ponuđene besplatne akcije, jer ne želimo da se krivica za gašenje medija prebaci na zaposlene i da na taj način aboliramo one koji su osmislili protivustavni koncept beskompromisne privatizacije koji je u suprotnosti sa Medijskom strategijom i preporukama Saveta Evrope“, kaže za Radnik predsednica PROUNS Jelena Vučićević.

Tekst je objavljen u specijalizovanom dodatku Radnik dnevnog lista Danas. 

Foto: UNS

Kako i kada je nastao najvažniji i najugledniji list kod Srba. Povodom 110 godina od izlaženja prvog broja Politike.

„Politika” je u 25. januara proslavila 110. rođendan.  Preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…

Na prste jedne ruke mogu se kod nas izbrojati institucije koje traju duže od jednog veka. List „Politika” je jedna od tih ustanova. U subotu 25. januara naša najstarija medijska kuća proslavila je 110 godina postojanja na balkanskom prostoru.

U vreme kralja Petra I Karađorđevića novine su se prodavale na ulici, a „Politikino” ime kolporteri su prvi put izgovarali u ponedeljak, u popodnevnim satima, 12. januara, po starom kalendaru, leta gospodnjeg 1904. Jovan Skerlić je izbrojao da je te 1904. godine u Srbiji izlazilo 90 listova, od kojih samo u Beogradu 72, od čega 12 svakodnevno.

Sa nekolicinom prijatelja novine je osnovao Vladislav Ribnikar, a posle mu se priključio i brat Darko. Vladislav je založio svu svoju imovinu, nagovorio taštu njegovog brata da stavi imanje pod hipoteku, oca da uzme kredit, prikupio deset hiljada dinara i pokrenuo „Politiku”. U početku su prodavali nekoliko hiljada primeraka, što nije bilo dovoljno ni za troškove štampe, dugovi su rasli stalno, a krajem 1904. su iznosili čak 50.000 tadašnjih dinara. I kada se činilo da će cela stvar propasti, urednik „Politike” i književnik Jefta Ugričić predložio je da povećaju format, poput francuskih listova, da bi stavili više teksta i oglasa. To se publici dopalo i tiraž je rastao, a novine su spasene od bankrota.

Malo je ko u to vreme naslućivao dugovečnost „Politike”, ali je novinar i pisac Pera Todorović, urednik i vlasnik „Malih novina”, prvog srpskog tabloida, još pre sto deset godina lucidno zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panajiu. Sve će sahraniti, i nas i naše listove…”

Glavna konkurencija „Politici” tada je bila „Samouprava”, formalno stranački a u stvari državni list, jer su iza nje stajali i Nikola Pašić i Stojan Protić, a u redakcijskom odboru sedeo je Aca Stojanović, predsednik Radikalne stranke i Skupštine, zajedno sa još nekoliko profesora i književnika.

Politici to nije smetalo, naprotiv, zauzela je kurs i počela da udara temelje profesionalizma u srpskom novinarstvu. Kada je Jovan Dučić izgubio državnu službu, upoznao je Ribnikare i sve češće zalazio u redakciju. Dučić i još jedan velikan pera, Branislav Nušić, vodili su glavnu reč u teškim i sudbonosnim danima, u vreme čuvene aneksione krize 1908. godine. Njih dvojica pisali su i čuveni proglas „Otadžbina je u opasnosti”, a sam Nušić je išao po gradu i držao govore, u jednom danu održavši čak 27 patriotskih govora!

Od tada „Politika” postaje najvažniji i najugledniji dnevni list kod Srba.

Prvi svetski rat je pokosio „Politiku”: u dva dana, 1914. godine, poginuli su njeni osnivači Vladislav i Darko Ribnikar. Tu tugu Isidora Sekulić opisuje stihovima: „Obadva brata u treći rat pošli, obadva brata iz trećeg rata ne došli.”

Uprkos pogibiji Ribnikara, „Politika” izlazi u ratnim uslovima, pod granatama s druge strane Save, sve do 1915, dok Beograd nije pao u ruke Austrijanaca.

Posle rata, jedini preživeli od braće Ribnikara, Slobodan, uz pomoć snaje Milke (žene pokojnog Vladislava) i nekoliko prijatelja ponovo iz pepela podiže „Politiku”. Pozajmili su novac, uzeli zajmove, kredite, imovinu stavili pod hipoteku, a Milka je čak založila i lični nakit samo da novine ponovo krenu. Kupljena je hartija, prepravljena stara oštećena mašina i „Politika” ponovo 1. septembra počinje novi život. Štampana je u 12.000 primeraka i prvi broj je rasprodat. Uskoro su uzeti novi krediti, kupljena je nova mašina i podignut Dom „Politike” u Poenkareovoj (danas Makedonskoj) 31.

Dr Slobodan Ribnikar bio je na čelu „Politike” svega pet godina, umro je 24. septembra 1924. godine, čime je njegov najstariji sin Vladislav postao direktor „Politike”.

Do drugog rata „Politika” se nametnula kao ozbiljan dnevnik, prestižne novine kojima nije bilo ravnih u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Aprilsko bombardovanje, rat i okupacija 1941. godine opet su zaustavili „Politikinu” mašinu.

U kući Ribnikara 1941. godine Josip Broz i njegovi saradnici doneli odluku o dizanju Narodnooslobodilačkog ustanka, a tri godine kasnije, u oktobru 1944. godine, čim je oslobođen Beograd, „Politika” je ponovo oživela. Vladislav Sl. Ribnikar okupio je petnaestak saradnika i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list 28. oktobra 1944. godine.

Politika je preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…

Gotovo da nema vlasti koja nije htela da je potčini i stavi u službu. U vreme kad je kralj Aleksandar uvodio diktaturu slao joj je cenzore u redakciju i žandarme da plene njen tiraž. Preturila je to „Politika” preko glave, kralj je nesrećno skončao 1934, a tridesete godine prošlog veka smatraju se zlatnim dobom ovog lista, kada je bio u samom vrhu evropske štampe.

Posle Drugog svetskog rata, početkom pedesetih, kada je partija posumnjala da čitaoci „Politike” čitaju između redova, poslala je Danila Purića da kontroliše stvar. Ubrzo je „Politika”, njen ugled i tradicija, počela da kontroliše Purića, koji je sav svoj autoritet, znanje i iskustvo podredio najstarijem listu u Srbiji. Od partijskog biltena „Politika” je za petnaest godina prerasla u najveću medijsku kompaniju u ovom delu Evrope. Danilo je imao ulogu gromobrana, trpeo je kritike drugova iz komiteta, ali nije dao na „Politiku” i njene novinare.

Slobodan Milošević je posle promene kursa lista u leto 1992. nameravao da od „Politike” napravi javno preduzeće. Novinari i grafičari su u znak protesta organizovali štrajk, i to je prvi i poslednji put da se „Politika”, sem u vreme dva svetska rata, nije pojavila pred čitaocima. Milošević je drugim kanalima posle ipak uspeo da zauzme „Politiku”, a njena rubrika „Odjeci i reagovanja“ postala je neslavno poglavlje istorije ne samo naše kuće već i srpskog novinarstva.

Politika je živi dokaz da ono što je vredno traje i uvek se ponovo diže iz pepela. Za naš list kažu da je postao nacionalna institucija prvog reda, što je ogromno priznanje novinama koje su u teškim vremenima uvek nalazile put da se izdignu, da se izbore za ulogu  „svedoka epohe”, ali i da budu narodna čitanka iz koje su sricana prva slova u maloj i siromašnoj Srbiji.

Ta čitanka je i danas, kada su vremena moderna, ali teška, potrebna Srbiji kao i one 1904, kada je sve počelo.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Izveštavanje o korupciji tokom jula i avgusta 2013.godine bilo je intenzivno, ali uglavnom informativno, bez analitičkog pristupa, rezultat je monitoringa o izveštavanju medija o korupciji koji je sproveo Biro za društvena istraživanja. Uzorak obuhvata 6 televizijskih stanica (RTS, B92, Pink, Prva, Sky+,TV Vojvodina) i 6 dnevnih novina (Politika, Blic, Kurir, Večernje novosti, Informer i Naše novine). Vremenski je ograničeno na 6 meseci (od jula do kraja 2013), dok se prvi izveštaj odnosi se na dvomesečnu analizu (jul-avgust). Anlizirano je 209 televizijskih priloga i 952 novinska članka koji su se ticali korupcije. Monitoring pokazuje da je najprisutniji akter Vlada Srbije (odnosno njena uloga u borbi protiv korupcije), a glavna tema – zloupotreba javnih sredstava (odnosno zloupotreba u javnom sektoru).

„U polju korupcije najviše je izveštaja o zloupotrebama u javnom sektoru, iako se čuvene 24 privatizacije nalaze u privatnom sektoru. U značajnom broju medijskih izveštaja ima nepotpisanih tekstova, kršenja pretpostavke nevinosti i drugih etičkih standarda. Ima malo priloga na temu izgradnje pravnog okvira. Nismo našli nijedan tekst koji bi se analitički bavio strategijom borbe protiv korupcije“, rekao je glavni analitičar BIRODI-ja Zoran Gavrilović.

On ističe da je istraživačko novinarstvo zamenjeno senzacionalističkim pristupom što pod lupu stavlja onoga ko plasira informaciju, odnosno, kako ističe, “stvara se sumnja da li neko gura određene slučajeve kroz medije”.

Autori navode da je primetno da izveštaji nisu izbalansirani, tj. ne pokrivaju sve strane u priči (prvenstvo imaju vlada i tužilaštvo, dok se optuženima i njihovim advokatima daje minimalan prostor). Autori navode i da građani nisu upoznati sa sadržajem optužnica, a u prilog tome navode istraživanje prema kome je svega 30 odsto ispitanika znalo za šta je Miroslav Miškovića optužen, dok je 60 odsto njih smatralo da je kriv.

Posmatrano i pojedinačno, Radio-televizija Srbije u centralnoj informativnoj emisiji korupciji je posvetila ukupno 1:25:20 (52 priloga) , što je čini posle B92 televizijom koja je najviše vremena posvetila spomenutoj temi. Najveći broj priloga, njih 23, emitovan je u poslednjoj trećini emisije. U 71% slučajeva reč je o izveštaju. U prilozima kao nemedijski izvori su korišćeni sud i advokati optuženih (15), akteri iz inostranstva (10) i izjave političkih partija (7). Kada je u pitanju integritet izveštavanja tokom posmatranog perioda nije konstatovan nijedan primer kršenja pretpostavke nevinosti. Najčešće teme: zloupotrebe javnih funkcija (4), davanje mita (2), korupcija kao društveni fenomen (2).

Televizija Pink emitovala je ukupno 00:54:52, u okviru čega 41 prilog. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini centralne emisije (18). Među nemedijskim izvorima najviše su zastupljeni sud i advokati optuženih (8) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima (4). U periodu monitorisanja Pink je u jednom slučaju prekršio pretpostavku nevinosti. Glavne teme: zloupotreba u javnom sektoru (4), kršenje zakona (3) i zloupotreba u privatnom sektoru (3).

Televizija Prva izveštavala je 53 minuta i 14 sekundi, odnosno emitovano je 29 priloga. Najveći procenat priloga (16) emitovan je u prvoj trećini centralne informativne emisije. Od posmatranih priloga 13 je bilo potpuno posvećeno korupciji, dok je u 11 tema korupcija samo spomenuta. Tokom monitoringa, zabeležen je jedan slučaj u kojem se krši pretpostavka nevinosti. Među nemedijskim izvorima dominira sud (7) i ministarstva u Vladi Srbije (3).  Teme: korupcija u privatnom sektoru  (15), nepotizam, zloupotrebe u javnom sektoru, davanje mita i kršenje zakona.

Televizija B92 posvetila je 1:38:18, odnonso ukupno 30 priloga, a najveći broj emitovan je u drugoj trećini.Petnaest priloga je u celosti bilo posvećeno korupciji, dok je u 5 ova tema bila samo pomenuta. Kao nemedijski izvori najviše su bile prisutne političke stranke (12), Aleksandar Vučić (5) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima. Teme: zloupotrebe javnih funkcija (3), partizacija (2) i nezakonito finansiranje stranaka (2).

Televizija Sky+ korupcijom se bavila  pola sata (0:30:42), u okviru kojih je emitovala 33 priloga. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini (14). Dominantan žanr je vest (19), zatim izveštaj (14). U izveštaju se konstatuje da su na ovoj televiziji veoma prisutni neimenovani izvori (5), koji su sa sudom (5) i tužilaštvom najzastupljeniji izvori. Krišenje pretpostavke nevinosti zabeleženo je u 3 slučaja. Teme: zloupotreba javnih funkcija  i netransparentnost

Štampani mediji

Dnevni list Politika posvetio je ukupno 53 strane, odnonso 194 teksta na temu korupcije. Dominantne forme su izveštaj (60), članak (58) i vest (42). U (samo) 27 slučajeva tekst nije bio potpisan, dok je u 8 slučajeva bio potpisan od strane redakcije. Među izvorima dominiraju redakcijski novinar (130), agencija Tanjug (29) i dopisnici (7). U posmatranom periodu u Politici identifikovana su 33 slučaja kršenja pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Blic je na 70 strana objavio 209 tekstova od čega je najviše zastupljen članak (70), zatim vest (56) i izveštaj (50). Blic se u najvećoj meri oslanja na svoje izvore, odnosno redakcijske novinare, jer su oni glavni izvor u 177 priloga, dok je u 20 slučajeva došlo do autocitiranja. U 37 tekstova monitori BIRODI-a konstatovali su  kršenje pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Kurir objavio je 167 tekstova na temu korupcije, na 105 stranica.  Što se tiče žanrovske strukture, u 66 slučajeva prilog je bio u formi članka, 46 u formi izvestaja, a 37 priloga su bile vesti. Trećina priloga koji su se bavili temom korupcije u Kuriru su bili nepotpisani (53). Tokom posmatranog perioda, monitori su ustanovili da je pretpostavka nevinosti prekršena 21 put.

Na 50 strana, Naše novine su tokom avgusta objavile 134 priloga na temu korupcije, od čega 51 izveštaj, 38 vesti i 31 članak. Nepotpisanih tekstova bilo je 36, što prednjači u uzorku. U petini slučajeva (29) konstatovano je kršenje pretpostavke nevinosti.

Najmlađi dnevni list Informer imao je 111 tekstova koji su se bavili korpucijom, od čega 37 izveštaja, 35 članaka i 30 vesti. Trećina tekstova nije potpisana, a u 13  slučaja prekršena je pretpostavka nevinosti.

Večernje novosti objavile su 137 tekstova na ukupno 30 strana. Dominira izveštaj (52), zatim članak (37) i vest (29). Pretpostavka nevinosti prekršena je u 30 slučajeva.

Autori izveštaja posebno ističu nekritički stav novinara prema informacijama i tome u prilog dodaju da je Aleksandar Vučić kao šef Biroa za borbu protiv korpucije u svim novinaram i na svim televizijama u gotovo 100% slučajeva predstavljen u pozitivnom svetlu. Prema rečima glavnog analitičara BIRODI-ja Zorana Gavrilovića, izjave prvog potrpredsednika Vlade se prenose bez inicijative novinara da postave bilo kakvo pitanje.

Hapšenje najbogatijeg čoveka u Srbiji za neke medije bilo je stavljanje lisica i na novinarstvo. Ovo istraživanje za uzorak ima šest dnevnih listova. Praćeno je izveštavanje samo o tom slučaju. Međutim, šta se može zaključiti o kvalitetu objavljenih tekstova? Ili novinarstva?

Miroslav Mišković, vlasnik Kompanije „Delta holding“, njegov sin Marko, vlasnik firme „Mera invest“ sa Holandskih Antila  i Milo Đurašković, vlasnik „Nibens korporacije“ uhapšeni su, uz još sedam osoba,  dvanaestog decembra 2012. godine. Razlog njihovog pritvaranja  bile su sporne novčane transakcije koje su za posledicu imale stečaj Preduzeća za puteve Niš, ali i tender kojim je privatizovano Preduzeće za puteve Beograd. Sumnja se da su otac i sin Mišković, sa poslovnim prijateljem Đuraškovićem mahinacijama i zloupotrebom službenog položаjа izvlаčili finаnsijskа sredstvа i imovinu iz privаtizovаnih putаrskih firmi, čime su nezаkonito pribаvili imovinsku korist od preko 30 milionа evrа. Pošto je utamničenje najvećeg srpskog tajkuna   u javnosti  odjeknuo poput bombe,  nije čudno što su mu svi štampani mediji posvetili punu pažnju. Kako su dnevni listovi „Politika“, „Blic“, „Večernje novosti“, „Danas“, „Alo!“ i „Kurir“  od 11. 12. 2012. do 17. decembra iste godine izveštavali o hapšenju Miroslava Miškovića?

Ozbiljna afera tražila je od novinara sveobuhvatan israživački rad. „Politika“ i „Danas“ objavile su najviše dostupnih podataka o poslovanju vlasnika „Delte“ i ostalih  pritvorenih biznismena. Faktografski tekstovi lustrovani su fotografijama okrivljenih, istorijskim bekgraundima i antrfileima sa dopunskim informacijama bitnim za što objektivniji prikaz događaja. „Blic“ i „Večernje novosti“ takođe su nudili dosta faktografskog materijala, ali nisu bili imuni ni na „zabavnije“ sadržaje, poput fotografija i tekstova o rodbini optuženih. Svoj duhoviti  doprinos sagledavanju jedne ozbiljne afere na vedar način dali su i vrsni karikaturista Predrag Koraksić – Koraks u listu „Danas“, kao  i  Marko Somborac svojim kratkim stripovima u „Blicu“.

Istraživanje je veoma važno u novinarstvu, ali ono je samo prva etapa u procesu interpretacije, koja se smatra najobjektivnijim vidom žurnalistike. Da bi slika o predmetu pisanja bila sveobuhvatna, posle odgovora na pet osnovnih pitanja (ko, šta, gde, kad i kako), treba da usledi i analiza uzroka događaja (zašto se nešto odigralo) i predviđanje (šta dalje). Analizom se najviše bavila „Politika“, ali  predviđanje uglavnom nije bilo ozbiljnije obrazlagano i ograničavalo na  dve pretpostavke: po jednoj, hapšenje Miškovića samo je prvi korak u borbi protiv korupcije, koji neće biti i poslednji, a po drugom (izraženom u „Danasu“), Vučić je sam u borbi koju je započeo – da bi zaista uspeo, mora imati podršku institucuja.

Upoređivanjem tekstova  objavljivanim u našim dnevnim listovima o aferi Mišković,  zapažamo da interpretativnog novinarstva gotovo da i nema. Tako, na primer,  niko nije pokušao da istraži ko su političari koje je (po Vučićevim saznanjima), Mišković plaćao od 30 do 50 hiljada evra mesećno. Sve se u vezi s tim svodilo na  nagađanja, a ne na ozbiljni istraživački rad. Tako se „Alo!“ više zanimao za trudnu verenicu Marka Miškovića i stres koji je doživela zbog njegovog hapšenja, dok se „Kurir“ u prvom redu bavio  psihosomatskim reakcijama vlasnika „Delte“, izraženim u vidu drhtanja, bola u grudima i  ubrzanog rada srca.

Što se zastupljenosti novinarskih (pod)žanrova u našim dnevnim listovima tiče, preovladavaju faktografski: vest, intervju i izveštaj. Međutim, gotovo da nema nekog od njih  da se u pomenutim listovima  pojavio u svom čistom obliku. Izražena  je  hibridizacija, pa  je tako faktografija izveštaja često prožeta deskriptivnim elementima, po čemu on naliči na (beletrističku) crticu ili reportažu. Analitički  uvodnici,  po pravilu objektivni u pristupu problemu, pišu se slično   kolumnama, koje karakteriše izražena subjektivnost. Razlog hibridizacije može biti ubrzana razmena informacija u današnje vreme,  kada brojnost objavljenih vesti postaje važnija od njihove forme, ali isto tako i otpor  kreativnijih novinara, poput Dragana Bujoševića i Zorana Panovića, žanrovskim stegama i šemama, zbog čega  svoj  talenat i slobodu dokazuju zanemarujući osveštala pravila. Mogućnost  nepoznavanja tih istih pravila takođe nije isključena, ako se u vidu ima brojnost štampanih medija u našoj zemlji (blizu 500) i manjak zaposlenih sa fakultetskim obrazovanjem u informativnim kućama.

Senzacionalizmu su posebno skloni (od listova kojima smo se ovog  puta bavili) „Alo!“ i „Kurir.“ Njihovo izveštavanje počiva na obilju fotografija (što provokativnije, tim bolje), vidno istaknutim naslovima i oskudnim tekstovima koji, čak i kad govore o društveno ozbiljnom problemu, kakav je borba protiv korupcije, ne obraćaju pažnju na suštinu, već se bave trivijlnostima. Priče o čorbastom pasulju koji u zatvoru jede Miroslav Mišković, ili WC-u čučavcu koji će morati da riba, ili podrške koju mu je putem tvitera dala Jelena Karleuša, čiji je „bivši muž  Bojan Karić oženjen  Mašom Nikolić,  svastikom Marka Miškovića“, postaju važnije od milionskih iznosa koji su mimo zakona završili u tajkunovom džepu. Vesti ovakvog, na glasinama zasnovanog narativnog novinarstva predstavljaju mešavinu informacije i zabave, stvarnog i izmišljenog, pri čemu se i najozbiljnija tema od značaja za društvo može preobratiti u lakozabavni sadržaj.

U nedostatku potpunih i transparentnih informacija od strane tužilaštva, policije i političara o najistaknutijem srpskom tajkunu koji je došao pod udar zakona, novinari su se snalazili, oslanjajući se često na svoje „neimenovane izvore.“ Faktografiju događaja  relatizovali su   neodređenim iskazima, poput: „očekivalo se“, „sumnja se“, „navodno“, „kažu u MUP Srbije“… Zbog nametnutih rokova i manjka vremena za proveru relevantnosti dobijenih informacija,  prepušteno je čitaocu da poveruje ko se krije iza anonimnog izvora: važan insajder, ili sam autor vesti.

Ako se ima u vidu uticaj koji štampani mediji imaju u oblikovanju javnog mnjenja, jasno je da se po kvalitetu žurnalistike može suditi i o stepenu demokratije u našem tranzitivnom društvu. Nije daleko za nama vreme kada su pojedini novinari, poput Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića, glavom platili  svoj rad.  Sada, u  vreme tranzicije, kvalitetnih publicista kojima je istraživački metod primarni, u našoj zemlji je veoma malo. Ako se i pojave, kako su  nagrađeni za svoj nemali trud? Deo publike, pogođen njihovim istraživanjem, poručiće im da „ne zabadaju nos gde im nije mesto.“ Političar će im verovatno poslati inspekciju u matičnu informativnu kuću, a policija će im  obezbediti 24-časovnu pratnju (kao Brankici Stanković). Obrazovaniji sloj  društva   pohvaliće  njihovu  upornost i neustrašivost i pružiti im bezrezervnu (verbalnu) podršku. Kada se ima u vidu koliku profesionalnu odgovornost oni  imaju prema publici da bi je objektivno informisali i kolika je moć onih čiji je cilj da to spreče, nije čudno što kvalitetni novinari ponekad postaju mete, bilo NN ubica, bilo sopstvene slabosti srca.

Istraživači medija i medijskog tržišta suočeni su sa neprestanim promenama predmeta svog izučavanja. Pored medijskih sadržaja koji se svakodnevno, pa i više puta dnevno menjaju, u stalnoj promeni su i medijske tehnologije, zakonodavstvo i publika. Sa pojavom Web 2.0 aplikacija, uočavamo promenu paradigme u načinu na koji se medijski sadržaj proizvodi i širi. Internet se sve više određuje novim digitalnim tehnologijama koji će omogućiti korisnicima da razvijaju, stvaraju i šire internet sadržaje i aplikacije.

Danas kada se urušavaju granice između štampanih, elektronskih i online medija, participativno novinarstvo izgleda da dodaje još jednu dimenziju koja dovodi u pitanje prethodne granice i definicije profesionalnog novinarstva. Granica koja razdvaja profesionalne novinare i njihovu publiku izgleda zamagljeno. Učešće u novinarstvu ima dugu istoriju. Ono potiče barem od osamnaestog veka – u Engleskoj, kada su novine redovno ostavljale prostor na kraju treće stranice za komentare čitaoca. Sa online medijima, novine ponovo metaforički ostavljaju prazan prostor na svojim stranicama, nudeći bezbroj mogućnosti za čitaoce da učestvuju i budu u interakciji sa vestima ili raznim objavama i sadržajima. Ono što je drugačije u digitalnoj eri, jeste da korisnici imaju bolji pristup umreženim medijima, omogućavajući im da „razgovaraju ponovo“ na istom jeziku na kojem su ranije pravljeni sadržaji isključivo u studijima. Ovo se dogodilo dobrim delom zbog dostupnosti relativno jeftine i, lake za korišćenje, digitalne tehnologije, što svakako treba da stimuliše proizvodnju audiovizuelnih sadržaja.

Razvoj informaciono komunikacionih tehnologija, pre svega interneta, doveo je do pojave građanskog novinarstva pod čime se podrazumeva aktivna uloga građana u procesu sakupljanja, izveštavanja, analiziranja i širenja vesti i informacija. Informacije stvaraju građani i distribuiraju ih uz pomoć mobilnih telefona, interneta, I-Pod, računara itd. Veb-sajtovi novinâ rutinski pružaju instrumente i neophodnu podršku kako bi olakšali učešće korisnika u vestima i omogućili građanima da predstave svoje ideje, priče i da postave komentara na već objavljene priče. Pozivi za učešće javnosti u ovom ili onom vidu u novinarstvu su postali gotovo standard na online izdanjima novinâ. Posetioci se doslovno pozivaju da pošalju fotografiju, komentar na priču, ili da podele link na nekoj društvenoj mreži. Jedan od motiva za usvajanja mehanizmima učešća u ustanovljenim medijima i novinama, jeste da se poveže efikasnije sa promenom načina korišćenja i pravih potreba i želja svoje javnosti.

Građansko novinarstvo predstavlja plasiranje informacija od strane ljudi koji nisu profesionalni novinari. Građansko novinarstvo, koje se pojavljuje i pod terminima „javno“, „participativno“, „demokratsko“ ili „ulično novinarstvo“, jeste koncept u kojem građani i medijska publika igraju aktivnu ulogu u procesu prikupljanja, izveštavanja, analize i širenja vesti i informacija. Glavna ideja građanskog novinarstva je da ljudi koji nemaju profesionalno novinarsko iskustvo, a koriste sredstva modernih tehnologija, pre svega internet, mogu da stvaraju sopstvene tekstove, ili da komentarišu pisanje medija, dodajući im novo značenje. Na primer, svako može da napiše tekst na svom blogu ili internet forumu. Takođe, svako može da proveri informacije iz nekog novinskogčlanka i dovede u pitanje njihovu tačnost, pišući o tome na internetu.

I pored brojnih nedoumica, kontroverzi i nerazjašnjenosti, građansko novinarstvo je vrlo konkretan vid razvoja savremenog društva u kojem je informacija moć, samo je pitanje načina na koji se ta moć rasprostire, a ne u čijim je rukama – bilo da ih poseduju novinari ili građani, informacije se u obliku vesti, komentara, blogova, mejlova, ili foruma na internetu šire nezaustavljivom brzinom i rasvetljuju sve pojave društva u kojem živimo. Sve više mejnstrim medija uzima u obzir šta građani-novinari govore, a koriste sadržaj stvoren od strane korisnika kao alternativa, kao glas naroda, ispitivanje javnog mnjenja, ili u nekim slučajevima, zaista, kao delimičnu zamenu uređivanja.

Građansko novinarstvo novinarima preporučuje da iskorače iz svojih konvencionalnih okvira i postanu aktivni učesnici u revitalizaciji javne sfere koja propada zbog loše medijske prakse i aktivnosti političara. Drugim rečima, za razliku od konvencionalnog novinarstva čija je misija informisanje, građansko novinarstvo ima ulogu da podstakne i da stvori uslove za demokratsko promišljanje i raspravu. Ono građane pokušava da pretvori u aktivne učesnike debata, javnih rasprava. Takođe, građansko novinarstvo nastoji da pomogne političkoj zajednici da pristupi aktivnom rešavanju svojih problema, u krajnjoj liniji, nastoji da popravi stanje javnog diskursa.

Empirijsko istraživanje skicira strukturne karakteristike učešća publike u pet srpskih online dnevnih novina. Ovom prilikom nisu analizirani stvarni sadržaji (vesti, fotografije, komentari) koji se proizvode od strane građana, niti su se intervjuisali novinari zaduženi za uređivanje participativnog prostora kako bismo saznali razloge za razvijanje ove funkcije. Istraživanje predstavlja preliminarni pristup koji ima za cilj da identifikuje, kroz kvantitativnu analizu sajtova, mogućnosti za učešće publike i neka eksplicitna pravila, kriterijume i podsticaje koje ih regulišu. Strukturne analize ovih sajtova su sprovedene tokom maja meseca 2013. godine.

	Курир	Блиц	Вечерње    новости	Данас	Политика
Простор у вези с продукцијом вести
Позиви за слање фотографија и АВ материјала	Не	Не	Не	Не	Не
Позиви за слање идеја о потенцијалним причама	Да	Не	Не	Да	Не
Групни отворени интервјуи са креаторима вести	Не	Не	Не	Не	Не
Простор за блогове грађана	Не	Да	Не	Не	Не
Простор за приче грађана	Не	Не	Не	Не	Да
Могућност избора новинских садржаја од стране читалаца	Не	Не	Не	Не	Не
Коментари и простор за дебате
Коментари инкорпорирани у новинарске чланке	Да	Да	Да	Да	Да
Коментари инкорпорирани у читалачке чланке	Не	Не	Не	Не	Да
Повратна информација о коментарима од стране спољних блогова	Не	Не	Не	Не	Не
Форуми администрирани од стране читалаца	Не	Да	Не	Не	Не
Форуми администрирани од стране новинара	Не	Не	Не	Не	Не
Анкете	Да	Да	Да	Да	Да
Друштвене мреже
Јавна страница профила	Да	Да	Да	Да	Да
Карма сyстем (поени корисника на основу активности)	Не	Не	Не	Не	Не
Обележавање садржаја од стране корисника	Да	Да	Да	Да	Не
Линкови за промоцију садржаја на социјалним мрежама	Да	Да	Да	Да	Да

U nаvedenoj tаbeli se vidi dа se ulogа čitаlаčke publike svodi nа populаrisаnje profesionаlnih sаdržаjа koji se nаlаze u novinаmа. U toj ulozi nemа mestа grаđаnskom novinаrstvu i аktivnom učestvovаnju čitаlаcа u sprаvljаnju novinskih sаdržаjа. Tаko nа primer, jedаn novinski člаnаk je moguće obeležiti i podeliti nа društvenim mrežаmа, аli nije moguće putem istih društvenh mrežа pozvаti nа pisаnje određene priče. Grаđаni, prаktično ne mogu učestvovаti u produkciji sаdržаjа, а ne postoji ni mogućnost povrаtne informаcije koju bi novinаri mogli dа dobiju od strаne čitаlаcа o svom rаdu, osim putem komentаrа, koji su kvаlitаtivno više usmereni nа priču u člаnku, nego nа rаd novinаrа.

Boljа sаrаdnjа između grаđаnstvа i novinаrа dovelа bi do bolje аpsorpcije vesti u jаvnosti, smаnjilа bi se senzаcionаlnost sаdržаjа,а povećаlа objektivnost. Štаviše, grаđаni bi osećаli bolju povezаnost sа novinаmа, kаdа bi osetili dа mogu dа postаve pitаnjа i teme koje njih interesuju. Trаnspаrentnost rаdа jednih novinа bi poboljšаlа shvаtаnje nаrodа o produkciji novinskih sаdržаjа, а uključenost u rаd bi sigurno poboljšаlа kvаlitet sаdržаjа, аko ne bi i povećаlа produktivnost novinаrа, što bi umnogome olаkšаlo rаd urednicimа.

Jednog vrelog julskog dana ove godine, iz Biroa za medije MUP-a Srbije na pogrešnu adresu je poslat pregled štampe, koji se inače svakodnevno dostavlja premijeru i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

Umesto da analiza pisanja dnevnih novina stigne na imejl premijera, neko od službenika je greškom poslao elektronsku poštu na adrese novinara. Po redosledu važnosti naslova koje su spremili analitičari Biroa MUP-a i po redosledu medija koji su analizirani jasno se vidi da su glavna meta njihovog interesovanja bili tabloidi Informer i Kurir. Tek iza njih slede ozbiljni ili mejnstrim mediji. Iz imejla se vidi još nešto: u tekstovima koji se preporučuju za čitanje onom delu Dačića koji vodi MUP dominiraju naslovi s političkom, a ne policijskom sadržinom.

Da „žuta štampa“ ima veliku upotrebnu političku vrednost videlo se i krajem jula, kada je vicepremijer i lider SNS-a Aleksandar Vučić imao potrebu da na Glavnom odboru svoje stranke deo podužeg govora posveti suptilnom odnosu između vlasnika jednog dnevnog tabloida i jednog moćnog političara, kao dokaz medijsko-političkih dilova koji truju javni prostor.

Jedan tabloid je, naime, više meseci na gotovo svakoj naslovnoj strani objavljivao portret opozicionog političara kao poternicu, optužujući ga za milionske mućke i strahovladu koju je uveo u sopstvenoj stranci. Dotični lider nije bio pošteđen ni škakljivih detalja iz ličnog života. Međutim, targetirani lider odjednom je nestao s nišana dotičnog tabloida, a glavni i odgovorni urednik Informera Dragan J. Vučićević objavio je kako je mirovni sporazum između lidera i vlasnika novina sklopljen u „skupom hotelu u Beču“. I, cena otkupa grehova je iznosila 250.000 evra, koliko je, navodno, političar platio vlasniku tih žutih novina.

Iz Vučićevih i Vučićevićevih reči svakom upućenijem gledaocu i čitaocu moralo je biti jasno da obojica aludiraju na odnos gradonačelnika Beograda i vlasnika Kurira, iako im nisu izgovorili imena.

Kao najmoćnijem čoveku Srbije, Vučiću je lako da govori da nikada neće pristati na ucene nekih medija da pišu o njemu lepo, ali je veliko pitanje da li bi se oni uopšte usudili da o njemu pišu loše, pogotovo kad urednici i vlasnici tabloida ujutru pročitaju njegov rejting. A politički protivnici ne samo što ga ne vide kao žrtvu, već ga smatraju jednim od komandanata teške tabloidne artiljerije. Za sada te stavove mnogo glasnije iznose za kafanskim stolom nego u javnom nastupu.

Tezu o političkoj zloupotrebi tabloida, koja podrazumeva i neke predradnje -obeležavanje žrtve, posle koje sledi hajka, a potom izricanje presude i, eventualno, organizovanje klađenja o broju dana koje će žrtva provesti iza rešetaka – ovih dana u neformalnim razgovorima pominje i odlazeći ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Čovek koji u vreme Živkovićeve vlade nije krio da je bio jedan od anonimnih izvora tabloida koji su tu vladu rušili, kasnije je postao njihova žrtva i to u nekoliko navrata. Time je pokazano da ne jede samo revolucija svoju decu, već da sličan jelovnik imaju i tabloidi.

Kada Kurir u prvoj godini Cvetkovićevog mandata nije skidao Dinkića s naslovne strane, predstavljajući ga kao glavnu nevolju Srba, i to po svim pitanjima, od siromaštva, pa do bele kuge, upravo je Dinkić ucenio opstanak vlade u kojoj je bio koalicioni partner usvajanjem drakonskog Zakona o informisanju. Poznavaoci političkih prilika i neprilika, a oni nisu izvori tabloida, smatraju da je time lider URS-a (tada G17) želeo ne samo da se konačno „skine“ s Kurira, već i da tada svemoćnom Tadiću, primoravajući ga da i demokrate glasaju za taj zakon, pokaže da sumnja ko je zapravo naručilaca hajke na Mlađu.

Sličnu, sinusoidnu liniju odnosa s tabloidima osetio je i lider demokrata Dragan Đilas, koji je u vreme Tadića preko svojih kompanija mogao da usmerava novac od oglašavanja i time kupuje naklonost medija. Ali je i Đilas osetio šta znači kada se uleti u tabloidni klanac. Podrazumeva se, valjda, da je Đilas u tom klancu zarobljen tek kada je izgubio vlast.

Ko će, na čiji mig, iskopati nečiju prljavštinu, a zatim je „tresnuti“ na naslovnu stranu, čekajući da eksplodira medijska mina sa odloženim dejstvom, i time počisti konkurenciju, mogu ipak da prepoznaju samo iskusni politički i medijski igrači. Uz, da ih tako nazovemo, otuđene centre moći, što će reći – tajkune.

Da srpska politička scena ponekad izgleda kao rat u kojem se ne očekuju zarobljenici, već samo asanacija bojišta, pokazuje i činjenica da samo najveći poznavaoci javne i tajne Srbije, na naslovnicama tabloida mogu da prepoznaju i zloupotrebu pojedinih dama. Prema verzijama tračerskih političko-tajkunsko-obaveštajnih kuhinja, plasiranje tih devojaka na naslovnicama, ali u vezi s finansijskim aferama, smatra se opomenom za protivnika da će se u eventualnoj eskalaciji političkih obračuna, osim u tajne bankovne račune ili u diskove, zavirivati i u – krevete.

Prava tabloidna baražna vatra trenutno se razmenjuje između TV Pink i tabloida Blic, a sadržaj te polemike, od koje bi pocrveneo i urednik lokalnog lista u kratkoj priči Marka Tvena o novinarstvu u Tenesiju, pokazuje kako se brzo sklapaju i raskidaju ne samo politička, već i medijska savezništva. Kada je već bivši šef Večernjih novosti Manojlo Manjo Vukotić otpustio saradnicu iz Ljubljane, koja je pisala o problemima Pinka u Sloveniji, Željko Mitrović je takođe iz dana u dan „tranžirao“ Vukotića, na šta je Blic tada principijelno i mudro – ćutao.

O prirodi savezništva između krupnog kapitala, politike i tabloida može posvedočiti i Miroslav Mišković. Ali neće. Čoveku kome se može zameriti štošta, i što sam rado činio kada je bio najjači, tokom svog boravka u zatvoru, ipak se ne može poreći da je pokazao da drži do – tajkunskog kodeksa. Mišković, naime, nije progovorio o tome ko je, uz njega, bio „drugi ortak“ u vlasništvu ugašenog lista Pres.

Ali, stav koji je često omiljen među intelektualcima, da su tabloidi metafora zla u Srbiji, uz koji obavezno pomenu i da kolege koje tamo rade truju javno mnjenje u Srba, pokazuje da ti isti intelektualci upiru prstom na pogrešnu adresu. Tabloidi, naime, nisu stvorili ovakvu političku elitu, već je upravo obrnuto. Politička kasta i njeni finansijski pokrovitelji drže nišane na tabloidnim artiljerijskim haubicama, pa zato nije vic da, kada neki biznismen osvane na naslovnici Informera ili Kurira, sam sebi stavlja lisice kako bi učinio interventnoj kada dođe po njega.

I, još nešto: takva tabloidna satanizacija javnog mnjenja, na mačističku radost, dobija novu estetskui političku formu. Starleta Stanija Dobrojević je najavila da osniva političku stranku. I, već je pokazala, kao i Biro MUP-a, koji mediji su joj najvažniji. Najavu svoje političke karijere objavila je tabloidima, dok je Politiku ladno otkačila.

Zato nam „stanizacija“ Srbije ne gine, kao sudbina. Kao poslednja faza politike.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.