U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Veb 2.0 činio se kao ostvarenje viševekovnog sna o apsolutno neograničenoj slobodi mišljenja i govora. No, svedoci smo kako upravo ta sloboda i interaktivnost mogu da uništavaju ljudske živote. Za urednike i moderatore sajtova postavlja se pitanje gde povući granicu između dozvoljenog i nedozvoljenog u komentarima posetilaca.

Hrvatski informativni portal Net.hr odlučio je prošle nedelje da ukine komentare ispod tekstova. Ova vest privukla je pažnju i javnosti u Srbiji, jer udeo govora mržnje, neprimerenih, neukusnih i agresivnih komentara na domaćim portalima nije mnogo manji od onih u Hrvatskoj. No, u Srbiji se na ekstremni korak ukidanja komentara još nije odlučio niko.

Redakcija portala Net.hr saopštila je čitaocima svoju odluku tekstom pod naslovom „Dosta je gadosti“: „Iako smo i prije isključivali komentare pod tekstovima u kojima smo pisali o bilo kojoj manjini – nacionalnoj ili vjerskoj, nečijoj seksualnoj orijentaciji, djeci, pokojnicima, jer smo tu uočili osobito učestale provale vulgarizama i gadosti, to više nije bilo dovoljno. Nažalost, postalo je gotovo pravilo da komentari služe za izražavanje poremećenih, bolesnih i zadrtih stavova čitatelja koji su iskazivali frustracije ne štedeći pritom nikoga i ništa, kojima je portal služio kao mjesto ispucavanja mržnje i agresije doslovno prema svemu i svima koje su smatrali drugačijima.“

Uredništvo ovog portala dalje kaže da su, suočeni sa ovakvom situacijom, odlučili da komentare čitalaca regulišu na najrestriktivniji način – ukidanjem: „Svjesni smo moguće reakcije dijela posjetitelja koji će tumačiti da je smisao internetskih portala interakcija s čitateljima. I tu će biti u pravu, no ova se interakcija u više od 95 odsto slučajeva svela na provale strašnih uvreda pod većinom tekstova. Stoga smo smatrali svojom obavezom da kao izdavači, bez obzira na moguću poslovnu štetu, pristojne i konstruktivne čitatelje zaštitimo od nepotrebne agresije kojom su se u velikoj većini slučajeva služili redoviti komentatori i tako usmjeravali rasprave u potpuno pogrešnim smjerovima, često potpuno nevezanima za sam tekst koji se komentira.“

SUDBINA I KOMENTARI: U ovom tekstu dva su ključna razloga koji su redakciju naveli na radikalan potez ukidanja komentara: govor mržnje i skretanje sa teme. U poslednja tri meseca, dva velika i važna svetska medija, jedan opšteg, informativnog, a drugi specijalizovanog, upravo iz ova dva razloga odlučili su se za restriktivniju politiku moderisanja komentara.

Prvo je u avgustu američki Huffington Post (huffingtonpost.com), jedan od najvećih svetskih agregatora vesti (informativnih portala koji automatski, putem algoritama prikupljaju i tematski organizuju sadržaj informativnih sajtova, blogova, i sl.), odlučio da uvede obaveznu registraciju za komentatore. „Na HuffPostu objavljujemo gotovo devet miliona komentara mesečno“, napisao je Džimi Soni, izvršni urednik ovog portala u autorskom tekstu u kom objašnjava razloge za ovu odluku: „Ali, stigli smo do tačke na kojoj gotovo tri četvrtine pristiglih komentara nikada ne ugleda svetlost dana, bilo zato što su očigledan spam ili zato što sadrže neobjavljivu količinu otrova. Zbog toga su naši moderatori, umesto da učestvuju u razgovoru sa čitaocima i promovišu kvalitetne komentare, zaglavljeni u borbi protiv trolova, u kojoj su polovično uspešni.“

U daljem tekstu Soni uočava da su trolovi postali zlobniji, agresivniji i – genijalniji. „Posledica je da se sekcije za komentare polako degenerišu u najmračnija mesta na internetu“, kaže on i dodaje da anonimni komentari na internetu ostavljaju tragične posledice na živote ljudi: „Reči izrečene u virtuelnom prostoru, na forumima i društvenim mrežama nanose realne rane. Kerolajn Kriado Perez, žena koja je pokrenula (i realizovala) inicijativu da se lik spisateljice Džejn Ostin nađe na novčanici od 10 britanskih funti, dobila je više od 50 pretnji silovanjem u prvih sat vremena nakon što je objavljeno da joj je inicijativa uspela. Ili, uzmimo slučaj četrnaestogodišnjeg Džeremija Rodemejera koji se ubio nakon niza godina u kojima je trpeo virtuelno proganjanje i anonimno onlajn zlostavljanje.“

TEHNOLOGIJA VREĐANJA: Drugi razlog, osim bezočnog iživljavanja publike na nedužnima, zbog kog hrvatski Net.hr ukida komentare jeste – skretanje sa teme. Upravo zbog toga, 24. septembra, američki časopis za nauku i tehnologiju Popular Science, odlučio je da radikalno preseče i u potpunosti ukine komentare na svom sajtu. „Komentari mogu da budu loši za nauku. Zato ih mi, ovde na PopularScience.com – ukidamo“, napisala je Suzan Labar, jedna od redovnih autorki sa ovog sajta i direktorka zadužena za onlajn sadržaj: „Nije bilo lako doneti ovu odluku. Kao deo magazina sa tradicijom dugom 141 godinu, posvećeni smo negovanju živahne intelektualne debate, jer nam je posao da reč nauke širimo nadaleko i naširoko.

Problem je kad trolovi, spamovi i botovi prevladaju i onemoguće nam da to činimo.“ Labar naglašava da Popular Science nipošto nije jedini sajt na svetu koji privlači problematične komentatore, niti da su svi komentatori ovog sajta glasni i neotesani primerci nižih oblika života na internetu. Ali čak i krhka većina može da stekne dovoljno moći da naruši percepciju priče kod čitaoca. Suzan Labar navodi primer studije sprovedene na Univerzitetu Viskonsin-Medison, koja je pokazala da necivilizovani komentari, osim što polarizuju publiku, menjaju percepciju samog naučnog teksta koji se komentariše, ali i percepciju nauke: „Ad hominem napad na autora, u sekciji za komentare, bio je dovoljan da čitaoci više razmišljaju o nedostacima tehnologije na koju se odnosio tekst, nego o njenim prednostima.“ Labar zaključuje: „Ako rezultate ove studije dovedemo do njihove logičke krajnosti, komentari oblikuju javno mnjenje, javno mnjenje oblikuje javne politike, javne politike odlučuju da li će i kako naučna istraživanja biti finansirana… Sada vam je jasno zašto se osećamo obaveznima da isključimo komentare.“

CENA SLOBODE: Veb 1.0 bio je jednosmeran i korisnicima je davao mogućnost samo da pročitaju ono što im se na internetu nudi. Od 1999. kada se pojavio, veb 2.0, ili internet kakvog danas znamo i u najvećoj meri koristimo, doneo je revoluciju: svako doprinosi sadržaju, menja ga, oblikuje, prepravlja i popravlja. Veb 2.0 činio se kao ostvarenje viševekovnog sna o apsolutno neograničenoj slobodi mišljenja i govora. No, poslednjih godina, svedoci smo kako upravo ta sloboda i interaktivnost mogu da uništavaju ljudske živote, otvaraju prostor za virtuelno nasilje, kompromitovanje i ugrožavanje tuđe privatnosti i intime.

U Srbiji, prvi informativni sajt na kom je otvorena mogućnost za komentare posetilaca, bio je B92.net. „Kad smo krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih pokretali komentare na sajtu B92, zamislili smo ih kao nešto što će sadržaju dati dodatnu težinu“, kaže za „Vreme“ Vlada Ćalić, koji je tih godina bio urednik za sadržaje na sajtu B92: „U to vreme se očekivalo puno od demokratizacije medija, a internet je zvučao kao savršen alat za tu demokratizaciju.“

Prema Ćalićevim rečima, komentari su tih godina posmatrani kao mogućnost da se sadržaj sajta dopuni, da bude tema za debatu tokom koje izneseni stavovi i informacije dobiju na težini, bivaju pobijeni ili demantovani: „Očekivali smo da su komentari zametak procesa u kome će dvosmerna komunikacija nekako dovesti i do dvosmernog uređivanja.“ I tada se podrazumevalo da će komentari biti moderirani i selektovani za objavljivanje, međutim, u ranoj fazi veba 2.0 i početnog entuzijazma, retko ko je razmišljao o tamnoj strani. „Ono na šta nismo računali je da će efekat tabloida, prenesen na internet, u toj meri preuzeti tu dvosmernu komunikaciju. Sve je to dovelo do toga da komentari izgube bilo kakvu vrednost osim broja klikova i da se svedu na nivo kafanskih rasprava pojačanih alkoholom“, kaže Ćalić.

Sa iskustvom urednika na velikim informativnim portalima, kao što su sajtovi B92, Blic i Mondo, Veljko Popović smatra da su se komentari na informativnim sajtovima i entuzijazam zbog mogućnosti interakcije ispostavili kao civilizacijski promašaj: „U vreme kad smo počinjali sa tim u Srbiji, ljudi su imali veliku potrebu da nešto kažu i nije bilo mesta na kom su to mogli da urade. Ideja je bila da se slobodna misao pusti na svetlost dana, da ne budu samo mediji i novinari ti koji će moći nešto da kažu javno.“

Popović kaže da je u prvom trenutku sve dobro funkcionisalo, da su moderatori bili vrlo liberalni u odabiru sadržaja za objavljivanje, ali da je neverovatna brzina kojom su isti ti moderatori bivali zgroženi onim što im stiže i dolazili do zaključka da moraju da pooštre moderaciju: „Vremenom smo prinuđeni da taj kaiš sve više i više stežemo, jer se suočavamo sa sve gorim kršem, sa govorom mržnje, sa otvorenim propagiranjem stvari koje nemaju veze sa vešću, sa otvorenim zloupotrebama…“ Popović naglašava da govor mržnje u komentarima nije samo problem Srbije i regiona, nego je u pitanju globalna pošast: „Tog ludila sad ima svuda i to je ono što baca u duboku depresiju.“

KLIKOVI ZARAĐUJU: U saopštenju portala Net.hr sa početka ovog teksta pominje se svest redakcije o mogućoj poslovnoj šteti zbog ukidanja mogućnosti komentarisanja tekstova. O čemu je zapravo reč, možda je najbolje objasnio Boris Dežulović, u kolumni koju je napisao zgrožen izlivima mržnje u komentarima na vest o smrti mlade zagrebačke glumice Dolores Lambaše. „Bit će, međutim, da je to zato što ja ne razumijem ekonomiju svog posla. (…) Svaki prolazak ispod žute policijske trake, svaki slinavi hračak na licu mrtve Dolores Lambaše računa se u famozni „klik“, a svaki „klik“ za milimetar podiže grafikon marketinškog potencijala srednjovjekovnih trgova, ustupajući atraktivne prostore za reklamu neposredno uz vješala i lomače. Od tih „klikova“, dakle vrlo doslovno od iživljavanja nad umirućim tijelom jedne mlade žene, mediji – jebiga – žive.“

Da li mediji žive od klikova i zato dopuštaju čitaocima da kroz komentare izliju sopstveni mentalni gnoj? Veljko Popović smatra da to jeste tačno: „Ali pitanje je šta želimo. Ako ćemo ići logikom tržišta, hajde da na informativnim sajtovima puštamo porniće. Na to ljudi klikću ko blesavi i zaradićemo brdo novca. Urednik sajta i vlasnik medija moraju da odrede gde je granica. Da, ako odobravamo svakakve komentare, biće više klikova i porašće komercijalni potencijal. Ali, zbog toga što objavljujemo neko može da pogine. Da li je taj klik toliko vredan?“

CENZURA ILI UREĐENJE: Sa druge strane, glavni i odgovorni urednik tabloida „Alo“, Dejan Vukelić, smatra da bi ukidanje komentara na sajtovima bilo oblik cenzure: „Za tabloid je važno da ima veliku posetu. Ukidanje komentara je kao da ste vlasnik kafane u koju neko uđe i govori stvari koje su zapravo širenje verske ili nacionalne mržnje. Nećete zbog njega zatvoriti kafanu, već ćete njega izbaciti.“

Većina sagovornika „Vremena“ kao poseban problem ističe nedovoljno edukovane moderatore komentara na sajtovima, koji prosto ne umeju da prepoznaju problematičan sadržaj. Dejan Vukelić kaže da u „Alou“ moderaciju obavljaju novinari, ali ne svi, već je urednička odluka kome će taj posao biti poveren. „Mi smo mala redakcija i nemamo ljude specijalizovane samo za moderaciju. Ali, ako nekome moram da objašnjavam razliku između informacije da su pretučeni Romi i da je Rom nekoga pretukao, zašto ovo prvo može da bude objavljeno, a drugo ne, onda taj nikako ne može da moderira komentare.“

Dok Vukelić ukidanje komentara smatra oblikom cenzure, budući da je internet slobodan medij, za Veljka Popovića je ta opcija isključivo u domenu uređivačke politike i slobodne volje redakcije.

„Sudska praksa u Srbiji kaže da je za komentare odgovoran urednik, tako da, ako neko reši da tuži medij zbog objavljenog komentara, medij i urednik će biti kažnjeni“, kaže Petar Jeremić zamenik predsednika Upravnog odbora Saveta za štampu, samoregulatornog tela koje vodi računa o poštovanju novinarskog etičkog kodeksa. Jeremić smatra da bi moderatori, ovovremeni urednici ovovremenih pisama čitalaca, trebalo da se ponašaju kao i svi ostali urednici – da vode računa o poštovanju etike i da ne odobravaju komentare čiji sadržaj ne bi pustili ni u novinarskom tekstu. Osim što su odgovorni prema moralnim načelima profesije, oni su odgovorni i zakonu.

„Ne smatram dobrim opravdanjem da se moderatorima u brzini provlači nešto što ne bi trebalo – jer baš to nanosi mnogo štete. Bolje je da malo duže i bolje razmisle pre nego što puste svašta“, kaže Jeremić i dodaje da ni on ne smatra da komentare treba ukidati: „Ali, njihovom sadržaju treba posvećivati više uredničke pažnje i strože selektovati šta će biti objavljeno. Ne mislim da je to validan „glas naroda“ jer, veliko je pitanje, ko danas komentariše tekstove. O tome bi moderatori i urednici, pre svega, morali da vode računa.“

STRANAČKI BOTOVI: Osim govora mržnje, za svakog ozbiljnog moderatora komentara poseban problem predstavljaju sadržaji u kojima se promoviše nekakav interes. Kao jednu od stvari sa kojima kao pioniri uvođenja komentara na sajtu B92 nisu računali, Vlada Ćalić kaže: „Nismo računali na marketinšku upotrebu komentara u svrhu lova na klikove.“ Veljko Popović kaže da je u ranim danima interakcije na internetu bilo lako, jer su političke partije bile neiskusne u slanju komentara: „Vidiš da svi komentari stižu sa jednog kompjutera, iz iste kancelarije, jer ih je neka stranka angažovala, pa ih i ne puštaš, ili pustiš samo jedan.“ I Dejan Vukelić kaže da na sajt „Aloa“ u mnogo većem procentu od onih koji sadrže govor mržnje, stižu komentari za koje je očigledno da iza njih stoje političke partije: „Ponekad poželim da imam softver za prepoznavanje partijskih botova.“

Danas je ovaj vid političkog marketinga nešto sofisticiraniji. Komentari više ne stižu sa iste IP adrese, niti svi navaljuju na jednu jedinu vest, na jednom portalu. Ipak, odaje ih identičan sadržaj, sa sve identičnom interpunkcijom, na najrazličitijim vestima i na raznim domaćim informativnim portalima. Ovim virtuelnim vojnicima partije nije teško ući u trag. Redakcija „Vremena“ nasumično je odabrala jedan komentar i unela ga u Gugl pretraživač. Ispostavilo se da se on, u istovetnom obliku, ali pod različitim imenom autora, sporadično pojavljivao u periodu od oktobra 2012. do januara 2013. uz različite vesti koje su se ticale aktivnosti vladajuće Srpske napredne stranke. Drugi komentar koji ilustrujemo na fotografiji, pojavio se na raznim medijskim sajtovima u poslednjoj nedelji oktobra.

„Kada je reč o tim stranačkim komentarima, odobravamo ih sve, zato što je zabavno za čitanje, a za njih, zapravo kontraproduktivno. Nadam se da će i sami shvatiti da im to ne ide u korist, jer je očigledno, i da će vremenom odustati“, kaže Dejan Vukelić u razgovoru za „Vreme“.

ISPLJUNUTO, ISPOVRAĆANO: Radio-televizija Srbije na svom sajtu ima politiku moderacije komentara prema kojoj ne objavljuje ništa što ni inače ne bi objavila. Cena je mali broj komentara. U sferi medijskih portala postoji pravilnost da su sajtovi sa slabijom regulacijom komentara po pravilu posećeniji. „Mediji su toga svesni, pa imamo i, možda, paradoksalnu situaciju da određeni portali svoj sadržaj drže na vrlo pristojnom nivou i u skladu sa profesionalnim standardima, a onda kada otvorite sekciju sa komentarima digne vam se kosa na glavi“, kaže Veljko Popović.

Pravi problem za medije nastaje kada se zagađenje javnog govora iz komentara čitalaca postavi kao standard i prelije u regularni sadržaj medija. Boris Dežulović ovo ilustruje brutalnim primerom, citirajući rečenicu koja se odnosi na slavnog publicistu Igora Mandića: „‘Da nije, bre, toliko mržnje u ovom čoveku, ni sopstvena kćerka mu se ne bi ubila’, kaže se u tom komentaru, ali ovoga puta ne u komentaru anonimnog čitatelja, već u redakcijskom komentaru, potpisanom Hrvatskim slovom. Što tu anonimni komentator još ima dodati?“

Na ovom primeru i na slučaju iz Srbije kom smo svedoci ovih dana, da je jedan tabloid odabrao za metu porodicu preminule devojčice koja odbija da izvesti javnost šta je sa novcem prikupljenim u humanitarnoj akciji za njeno lečenje, vidimo da je misija interaktivnosti interneta ispunjena, ali ne onako kako smo se nadali. Sa jedne strane, komentari doprinose da i autori koji se potpisuju imenom i prezimenom srozaju standarde javnog govora. Sa druge strane, ono što čitamo u komentarima samo je sažvakano, svareno i ispovraćano natrag od strane publike ono čime su ih mediji prethodno nahranili.

Tekst Pljuvanje po leševima i tihi marš partijskih vojnika je objavljen u nedeljniku Vreme br. 1193. 

Autor: Jovana Gligorijević

Foto: Vreme