Pera Todorović – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Jubilej najstarijeg lista na Balkanu

Nikola Trklja — Sun, 02 Feb 2014 07:00:52 +0000

Kako i kada je nastao najvažniji i najugledniji list kod Srba. Povodom 110 godina od izlaženja prvog broja Politike.

„Politika” je u 25. januara proslavila 110. rođendan. Preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…

Na prste jedne ruke mogu se kod nas izbrojati institucije koje traju duže od jednog veka. List „Politika” je jedna od tih ustanova. U subotu 25. januara naša najstarija medijska kuća proslavila je 110 godina postojanja na balkanskom prostoru.

U vreme kralja Petra I Karađorđevića novine su se prodavale na ulici, a „Politikino” ime kolporteri su prvi put izgovarali u ponedeljak, u popodnevnim satima, 12. januara, po starom kalendaru, leta gospodnjeg 1904. Jovan Skerlić je izbrojao da je te 1904. godine u Srbiji izlazilo 90 listova, od kojih samo u Beogradu 72, od čega 12 svakodnevno.

Sa nekolicinom prijatelja novine je osnovao Vladislav Ribnikar, a posle mu se priključio i brat Darko. Vladislav je založio svu svoju imovinu, nagovorio taštu njegovog brata da stavi imanje pod hipoteku, oca da uzme kredit, prikupio deset hiljada dinara i pokrenuo „Politiku”. U početku su prodavali nekoliko hiljada primeraka, što nije bilo dovoljno ni za troškove štampe, dugovi su rasli stalno, a krajem 1904. su iznosili čak 50.000 tadašnjih dinara. I kada se činilo da će cela stvar propasti, urednik „Politike” i književnik Jefta Ugričić predložio je da povećaju format, poput francuskih listova, da bi stavili više teksta i oglasa. To se publici dopalo i tiraž je rastao, a novine su spasene od bankrota.

Malo je ko u to vreme naslućivao dugovečnost „Politike”, ali je novinar i pisac Pera Todorović, urednik i vlasnik „Malih novina”, prvog srpskog tabloida, još pre sto deset godina lucidno zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panajiu. Sve će sahraniti, i nas i naše listove…”

Glavna konkurencija „Politici” tada je bila „Samouprava”, formalno stranački a u stvari državni list, jer su iza nje stajali i Nikola Pašić i Stojan Protić, a u redakcijskom odboru sedeo je Aca Stojanović, predsednik Radikalne stranke i Skupštine, zajedno sa još nekoliko profesora i književnika.

Politici to nije smetalo, naprotiv, zauzela je kurs i počela da udara temelje profesionalizma u srpskom novinarstvu. Kada je Jovan Dučić izgubio državnu službu, upoznao je Ribnikare i sve češće zalazio u redakciju. Dučić i još jedan velikan pera, Branislav Nušić, vodili su glavnu reč u teškim i sudbonosnim danima, u vreme čuvene aneksione krize 1908. godine. Njih dvojica pisali su i čuveni proglas „Otadžbina je u opasnosti”, a sam Nušić je išao po gradu i držao govore, u jednom danu održavši čak 27 patriotskih govora!

Od tada „Politika” postaje najvažniji i najugledniji dnevni list kod Srba.

Prvi svetski rat je pokosio „Politiku”: u dva dana, 1914. godine, poginuli su njeni osnivači Vladislav i Darko Ribnikar. Tu tugu Isidora Sekulić opisuje stihovima: „Obadva brata u treći rat pošli, obadva brata iz trećeg rata ne došli.”

Uprkos pogibiji Ribnikara, „Politika” izlazi u ratnim uslovima, pod granatama s druge strane Save, sve do 1915, dok Beograd nije pao u ruke Austrijanaca.

Posle rata, jedini preživeli od braće Ribnikara, Slobodan, uz pomoć snaje Milke (žene pokojnog Vladislava) i nekoliko prijatelja ponovo iz pepela podiže „Politiku”. Pozajmili su novac, uzeli zajmove, kredite, imovinu stavili pod hipoteku, a Milka je čak založila i lični nakit samo da novine ponovo krenu. Kupljena je hartija, prepravljena stara oštećena mašina i „Politika” ponovo 1. septembra počinje novi život. Štampana je u 12.000 primeraka i prvi broj je rasprodat. Uskoro su uzeti novi krediti, kupljena je nova mašina i podignut Dom „Politike” u Poenkareovoj (danas Makedonskoj) 31.

Dr Slobodan Ribnikar bio je na čelu „Politike” svega pet godina, umro je 24. septembra 1924. godine, čime je njegov najstariji sin Vladislav postao direktor „Politike”.

Do drugog rata „Politika” se nametnula kao ozbiljan dnevnik, prestižne novine kojima nije bilo ravnih u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Aprilsko bombardovanje, rat i okupacija 1941. godine opet su zaustavili „Politikinu” mašinu.

U kući Ribnikara 1941. godine Josip Broz i njegovi saradnici doneli odluku o dizanju Narodnooslobodilačkog ustanka, a tri godine kasnije, u oktobru 1944. godine, čim je oslobođen Beograd, „Politika” je ponovo oživela. Vladislav Sl. Ribnikar okupio je petnaestak saradnika i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list 28. oktobra 1944. godine.

Politika je preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…

Gotovo da nema vlasti koja nije htela da je potčini i stavi u službu. U vreme kad je kralj Aleksandar uvodio diktaturu slao joj je cenzore u redakciju i žandarme da plene njen tiraž. Preturila je to „Politika” preko glave, kralj je nesrećno skončao 1934, a tridesete godine prošlog veka smatraju se zlatnim dobom ovog lista, kada je bio u samom vrhu evropske štampe.

Posle Drugog svetskog rata, početkom pedesetih, kada je partija posumnjala da čitaoci „Politike” čitaju između redova, poslala je Danila Purića da kontroliše stvar. Ubrzo je „Politika”, njen ugled i tradicija, počela da kontroliše Purića, koji je sav svoj autoritet, znanje i iskustvo podredio najstarijem listu u Srbiji. Od partijskog biltena „Politika” je za petnaest godina prerasla u najveću medijsku kompaniju u ovom delu Evrope. Danilo je imao ulogu gromobrana, trpeo je kritike drugova iz komiteta, ali nije dao na „Politiku” i njene novinare.

Slobodan Milošević je posle promene kursa lista u leto 1992. nameravao da od „Politike” napravi javno preduzeće. Novinari i grafičari su u znak protesta organizovali štrajk, i to je prvi i poslednji put da se „Politika”, sem u vreme dva svetska rata, nije pojavila pred čitaocima. Milošević je drugim kanalima posle ipak uspeo da zauzme „Politiku”, a njena rubrika „Odjeci i reagovanja“ postala je neslavno poglavlje istorije ne samo naše kuće već i srpskog novinarstva.

Politika je živi dokaz da ono što je vredno traje i uvek se ponovo diže iz pepela. Za naš list kažu da je postao nacionalna institucija prvog reda, što je ogromno priznanje novinama koje su u teškim vremenima uvek nalazile put da se izdignu, da se izbore za ulogu „svedoka epohe”, ali i da budu narodna čitanka iz koje su sricana prva slova u maloj i siromašnoj Srbiji.

Ta čitanka je i danas, kada su vremena moderna, ali teška, potrebna Srbiji kao i one 1904, kada je sve počelo.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

The post Jubilej najstarijeg lista na Balkanu appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Prve moderne srpske novine

Milica Jevtic — Sun, 28 Oct 2012 13:49:59 +0000

O Peri Todoroviću, prvom srpskom “svetskom“ novinaru i publicisti i njegovim “Malim novinama (1888 – 1903)“, prvom modernom listu u Srbiji, istraživanje je tokom škole 2011/2012.godine obavilo 12 studenata master klase Žurnalizam i komunikologija, Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

U istraživanju kojim su rukovodile prof. dr Neda Todorović i docent dr Sanja Domazet, studenti su istraživali više tema koje se odnose na kontroverznu i nadasve zanimljivu ličnost ovog novinara, pisca, političara, ratnog dobrovoljca: biografiju Pere Todorovića, preuzimanje i uređivanje „Malih novina“, prvog srpskog modernog, dnevnog lista, analizirani su oblici novinarskog izražavanja u ovom listu, oglašavanje u „Malim novinama“, kao i šaljive strane koje su u ovim novinama redovno objavljivane.

Studenti su analizirali i komleksnu ličnost Pere Todorovića kao novinskog urednika, romanopisca, feljtoniste, kao i evoluiranje grafičkog dizajna „Malih novina“ tokom 15 godina njihovog izlaženja. Analizirana je i publicistička delatnost ovog autora, kao i njegova memoarska proza. Jedan od zaključaka bio je da je u Srbiji, kao i u drugim zemljama Evrope, nastanak dnevne štampe usko povezan sa politikom i političkim prilikama. Iako su nekoliko decenija pre ”Malih novina” počeli da se pojavljuju prvi časopisi i prve novine, njihovo izlaženje bilo je periodično ili neredovno, a novine ili su bile glasila političkih partija ili su tematski bile uskostručne. Tek pojavom ”Malih novina” Pere Todorovića može se govoriti o začetku moderne dnevne štampe. Sadržaj je u ovim novinama bio raspređen po rubrikama, a novine su prema zamisli vlasnika, urednika i autora, Pere Todorovića, bile namenjene široj javnosti (dostigle su tiraž od 30 000 primeraka). Analizom rubrika “Malih novina“, iz više uglova, praćen je začetak i razvoj modernog novinarstva u Srbiji i uticaj koji je na to imao njihov duhovni otac.

Pera Todorović je, sudeći prema zaključcima vezanim za istraživanje njegove ličnosti i dela, bio vrlo kompleksna, kontroverzna ličnost, što se može zaključiti iz nevelike literature, posvećene njegovoj ličnosti. Bio je dete iz imućne trgovačke porodice, ali siromašan; bio je ostrašćeni antimonarhista, a zatim monarhista; sledio je socijalističke ideje Svetozara Markovića, a bio je saradnik Nikole Pašića; zbog svog društvenog angažmana nekoliko puta našao se i na ivici smrti, zatvaran i progonjen. Bez obzira na različlita tumačenja njegove ličnosti, uvek je bio novinar, pisac i političar. To su tri profesije koje su obeležile njegov život i koje su se često preplitale. Svakako, Pera Todorović bio je erudita i otuda svestranost u političkim govorima, baš kao i u novinarstvu, a novinarsko umeće koristio je i kako bi kritikovao neistomišljenike ili pisao o književnosti. Mnoge događaja iz svog kompleksnog života koristio je kao osnovu za književne radove.

Iako se bavio raznim poslovima, Pera Todorović je sebe nazivao novinarom. Da je Pera Todorović pre svega bio novinar, svedoči i činjenica da su tokom ostavinske rasprave njegovi najbliži naveli samo to zanimanje. Međutim, jasno je da je Pera Todorović bio mnogo više od običnog novinara koji traga za informacijama. On je ulogu novinarstva posmatrao vrlo specifično. S jedne strane njemu je novinarski rad služio tome da promoviše svoje političke stavove i kritikuje one sa kojima se ne slaže (najpre monarhiju i naprednjake, a potom Narodnu radikalnu stranku u čijem je stvaranju i sam učestvovao). Ovakav novinarski rad obeležio je veliki deo života Pere Todorovića, jer je učestvovao u stvaranju i izlaženju nekoliko novina koje su bile glasila političkih stranaka ili u kojima su iznošeni politički stavovi (Rad, Staro oslobođenje, Samouprava). Sa druge strane, Pera Todorović je patio što se ne može u potpunosti posvetiti književnosti i literarnom stvaralaštvu, pa mu je novinarski rad donekle bio neka vrsta zamene za to. Učestvovao je u stvaranju časopisa Straža u kome su objavljivali naučnici, književnici, novinari, političari.

Koliko je književni rad za njega bio bitan svedoči i podatak sa njegove ostavinske rasprave gde se kaže da je najveće bogatstvo Pere Todorovića bilo posedovanje velike biblioteke koju je činilo preko hiljadu knjiga. Upravo zato, i oni koji su osporavali njegovo političko delovanje i novinarski rad, nisu mogli da mu ospore činjenicu da su njegovе novinarske kritike bile jezički britke, sa mnoštvom stilskih figura.

Pera Todorović se osamdesetih godina XIX veka odlučio da sebi obezbedi mesto nezavisnog, nepristrasnog i poštenog novinara u srpskom društvu i tako je došlo do kupovine ”Malih novina”, prvih, srpskih dnevnih novina. Samo godinu dana nakon što je počeo da ih uređuje, Pera Todorović i zvanično postaje njihov vlasnik 06. februara 1889. godine.

„Male novine” nisu bile na strani pojedine političke partije ili službene ličnosti, već se Pera Todorović trudio da budu izraz slobodnog građanina, kao i izraz mišljenja jednog dela javnosti. Pera Todorović težio je da „Male novine„ približi najboljim evropskim standardima, a da bi to uspeo koristio se iskustvima savremene evropske štampe. Hteo je da se odvoji od drugih listova koji su postojali u to vreme na taj način što se trudio da novine budu od koristi za sve Srbe, za ljude svih pravaca i pogleda, za razliku od većine tadašnjih novina koje su bile, pre svega, glasila partija.

“Male novine” izlazile su u periodu od 15 godina, tačnije od 1888. do 1903. godine. Dostizale su tiraž od 30.000 primeraka, a prodavali su ih kolporteri, što je za Srbiju bila novina. Kritikovale su birokratiju i pratile dešavanja vezana za radikalnu stranku koja je u to doba došla na vlasti u Srbiji. Todorović je tekstovima objavljenim u ovim novinama ukazivao na previranja u ovoj stranci, odstupanja od programa i posvećivao je tekstove onima koji su progonjeni od strane režima.

Kao i neke današnje novine i Male novine su bile na strani jednih, a kritikovale druge. Da li u znak zahvalnosti za oslobodjenje od odsluženja zatvorske kazne, Pera Todorović u ovim novinama nije direktno kritikovao dinastiju. Ipak, zbog stalne povezanosti novinarskog rada Pere Todorovića i njegovog političkog delovanja, padom dinastije Obrenović, nestaju i ”Male novine”. Todorović pokušava da ih obnovi u oktobru 1903, nekoliko meseci nakon majskog prevrata, ali zajedno sa dinastijom pod čijom su vladavinom nekoliko puta bile zabranjene, one tada nestaju zauvek. Sačuvani primerci ovih novina predstavljaju prvorazredni istorijski izvor, svedočanstvo o jednom vremenu, o običajima i događajima, ali i o početku modernog srpskog novinarstva.

The post Prve moderne srpske novine appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.