U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Ostalo je još šest meseci da se svi mediji gde država ima neki deo vlasništva prodaju. Modeli privatizacije medija još nisu poznati, uslovi za potencijalne kupce takođe, a uskoro se očekuje da će biti raspisan poziv za prikupljanje ponuda i tako proces privatizacije i zvanično početi. Agencija za privatizaciju nedavno je raspisala poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za kupovinu medija i za sada su poznati samo zainteresovani kupci za 49 medija. Za preostalih dvadesetak se još ne zna – za neke je ovaj poziv raspisan kasnije, a moguće je da za mnoge i nema potencijalnih kupaca. Međutim, taj spisak nije obećavajući. Barem prema informacijama koje su poznate.

Imamo primere da određeni pojedinci odnosno fizička lica, javnosti nepoznata, žele da kupe po veći broj medija istovremeno. Izvesni Vladan Kostić bi da u svom vlasništvu ima 11 lokalnih radio i televizija, dok Miloš Paunović, za koga se piše da je student, želi da kupi Politiku i dve lokalne televizije. S druge strane, jedna kompanija, iza koje stoji Danijel Kulačin, za kojeg Google „kaže“ da je funkcioner partije Treća Srbija, dok ta partija demantuje to, želi da otkupi skoro sve lokalne medije u Vojvodini – devet njih.

Gradsku televiziju Studio B, koja nema svoju imovinu već iznajmljuje prostorije u kojima radi, žele da kupe dve firme, čija delatnost i nije toliko poznata. Među poznatijim interesentima je kompanija MK group Miodraga Kostića koja bi da poseduje Dnevnik holding i Radničku štampu. Međutim, oni nisu jedini zainteresovani za Radničku štampu, već i još dve firme. Ako pogledamo da je sedište ovog preduzeća u centru Beograda, na Trgu Nikole Pašića, možda je predsednik SSSS Ljubisav Orbović u pravu kada kaže da se mnogi mediji kupuju zbog imovine.

Većina zainteresovanih, dakle, koliko je poznato, nema nekih iskustava sa vođenjem medija do sada, pa se postavlja pitanje koji su zapravo pravi razlozi njihove želje za posedovanjem javnih glasila. Zato postoji bojazan da mediji nakon privatizacije ne budu ponovo zatvarani i pretvarani u kompanije koje će se baviti nekim sasvim drugim poslovima. Ne zaboravimo da je epilog mnogih privatizacija medija prethodnih godina bio upravo takav, a mnogi novinari ostajali su na kraju bez posla.

Upravo zato Agencija za privatizaciju, Ministarstvo privrede i Ministarstvo kulture pod hitno treba da predstave posebne modele za prodaju medija, kako se greške iz prošlosti ne bi ponavljale, ali i načine provere svakog od potencijalnih kupaca – ko su, šta rade, koliko su ozbiljni… Nadajmo se svi da spisak zainteresovanih nije i konačna lista kupaca, već da će se pravi kupci javiti kada i zvanično bude raspisan konkurs za prodaju medija. Oni mediji, koje niko ne bude želeo, preći će u ruke zaposlenih. Što bi možda moglo da se pokaže kao dobra praksa. Otom potom.

Prijavljene kandidate za kupovinu medija možete pronaći na spisku zainteresovanih za kupovinu na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Bojan Cvejić, član Izvršnog odbora NUNS-a

Foto: NUNS

Pritisci na novinare, kršenje Etičkog kodeksa novinara Srbije, tabloidizacija, odnosno potpuno odsustvo etike u izveštavanju pojedinih medija, obeležili su poslednju četvrtinu 2014, ocenjeno je na tribini „Medijski monitoring: politička komunikacija u medijima“, koju je juče organizovala Fondacija Konrad Adenauer (KAS).

Predstavljajući rezultate analize medijske etike i načina izveštavanja u domaćim medijima, novinarka Tamara Skroza je ocenila da 2014. predstavlja „veliko finale“ negativnih pojava koje su prisutne na medijskoj sceni Srbije.

Stvari protiv kojih smo se borili ne samo da se ponavljaju već postaju gore. Ovo je veliko finale pojava koje su deset godina prisutne u medijima. Nismo se dovoljno bunili protiv pritisaka na novinare koji su kulminirali u novembru ukazala je ona, dodajuć i da u svemu tome nije bilo pošteđenih, „jer je svako ko je percipiran kao protivnik vladajuće političke opcije ili tabloida razapet na medijski krst“.

Skroza je navela slučajeve glumca Gorana Jeftića i novinarke Olje Bećković kao primere ljudi koji su na naslovnim stranama pojedinih novina optuženi ili oklevetani za nešto što ni pred jednom zvaničnom institucijom nije dokazano.

O slučaju Gorana Jevtića, koga je dnevni list Blic osudio zbog navodne obljube maloletnika, ne poštujući pri tome pravo na pretpostavku nevinosti, raspravljala je Komisija za žalbe Saveta za štampu, koja je odlučila da je taj list spornim tekstom prekršio Kodeks novinara Srbije istakla je Skroza.

Prema njenim rečima, podjednako je zabrinjavajući i tekst „Informera“ o saobraćajnoj nesreći u kojoj je stradalo troje mladih, a u kojoj je povrede zadobio sin novinarke Olje Bećković.

Na naslovnoj strani Informera stoje navodne reči Olje Bećković: Dobro je, moj sin Luka je uspeo da izvuče živu glavu. U formalnopravnom smislu, taj list nije učinio ništa loše, ali je očigledna namera da se Olja Bećković optuži i ocrni kao majka i javna ličnost rekla je Skroza.

Kako je istakla, tabloidi su tokom 2014. godine objavili „nekoliko antologijskih primera veličanja velikog vođe“.

Dodala je da „bombastični naslovi“ o politici, kriminalu ali i vremenskoj prognozi „stvaraju utisak o postojanju velikog brata koji nas drži pod stalnim pritiskom“.

Medijski analitičar Dražen Pavlica bavio se temama i načinom istraživanja na javnim TV stanicama, konkretno o prvih pet epizoda emisije „Beograd na vodi“ Studija B. Kako je rekao, primetno je odsustvo istraživačkog novinarstva i kritičkih uvida, „a preovladavala su prigodna pitanja i banalna zapažanja, dok je voditeljka dozvolila gradonačelniku da vodi neku vrstu repetitivnog monologa“. KAS od 2006. godine predstavlja kvartalne preseke stanja u srpskim medijima.

Predstavljajući rezultate ankete sprovedene među 128 članova NUNSa i UNSa, Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) rekao je da nešto više od polovine ispitanika smatra kako novousvojeni zakoni nisu pozitivno uticali na stanje medija u Srbiji.

„Pink i Informer se ističu u ovom istraživanju kao provladini mediji, a njima uz rame su Kurir i Večernje novosti. Na drugom delu kontinuuma su Radio Beograd i Radio B92, Politika i Danas“, rekao je Gavrilović i dodao da u izveštajima pojedinih televizijskih stanica, premijer Aleksandar Vučić nije imao nijednu negativnu sekundu.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

Kako smo došli do toga? Kako su tabloidi postali ovo što su danas i da li ima nade da budu drugačiji? Kako su tabloidi postali javne poternice i sredstva odmazde? Kako utiču na život običnih ljudi, a kako na delovanje javnih ličnosti? Da li su srpski tabloidi ogledalo srpskog društva ili eksces?

Početkom ove godine, jedan političar pocepao je izdanje tabloida „Kurir“, jedan je nedavno otkrio da mu je neimenovani vlasnik tabloida tražio milion evra ukoliko želi da prestane da piše o njemu, dok je tabloid „Informer“ – posle najave strogih ekonomskih mera – na naslovnoj stranici objavio da premijer ima muda. Da se u vezi sa srpskim tabloidima nije dogodilo ništa drugo, samo ovi slučajevi bili bi dovoljan razlog da oni budu apostrofirani kao izdanja koja utiču na medijsku scenu, politička zbivanja, pa i opštu atmosferu u društvu.

To, naravno, nije počelo ove, već mnogo godina ranije.

Samo mesec i po dana pošto se u decembru 2001. prvi put pojavio na kioscima, prvi srpski tabloid „Nacional“ dostigao je tiraž od pedeset hiljada primeraka. Posle još mesec dana, broj je bio povećan na 75.000, da bi stoti broj proslavljen uz skoro neverovatnih 98.000. Kako je Srbija tada, baš kao i sada, bila država u kojoj se malo čita i u kojoj pristojni mediji jedva drže glavu iznad vode, jasno je da je u pitanju bio recept koji će slediti i svi potonji tabloidi: kratki tekstovi, efektni naslovi, svakodnevno otvaranje afera koje brzo bivaju zaboravljene i za koje se često pokaže da su montirane, izvori bliski policijskim i kriminalnim krugovima.

Ipak, pre i iznad svega, srpske tabloide će od samog početka karakterisati nekad manje, nekad više očigledna pristrasnost prema ovoj ili onoj političkoj opciji, vrlo aktivan odnos prema ličnostima na političkoj sceni i odsustvo svake mere u periodima medijskog progona nepoželjnih.

PIONIRSKI DANI

„U samom startu, hteli smo da pravimo novine koje su zanimljive, provokativne, pisane jezikom koji ljudi mogu da razumeju. Bum, bam, pravo u glavu. A ne kilometarski tekstovi, to niko neće da čita“, objašnjava Sveta Marjanović, jedan od urednika „Nacionala“, koji je potom isti posao radio u tabloidima „Kurir“ i „Press“. Naravno, ni on ni bilo koji drugi sagovornik „Vremena“ uspeh ovog tabloida nije tražio u razigranim tehničkim rešenjima i efektnim naslovima. Naprotiv.

Sve veće političke afere otvorene pre marta 2003, kada je „Nacional“ zabranjen, započele su ili makar detaljno prorađene upravo u ovim novinama: tu je objavljena priča o vanbračnoj aferi predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, tu je otvorena priča o tome kako je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, navodno o trošku sumnjivih likova; tu su objavljivanja pisma Ljiljane Buhe u kojima dovodi u vezu tadašnju vladu i zemunski klan; tu su o vlasti vrlo kritično pisali Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Danica Drašković; tu se pojavila ona istorijska rečenica „ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Vrlo često, to je značilo i apriorno odricanje od do tada uobičajenih profesionalnih standarda: „Pljuvali smo vladu, a oni zato nisu hteli da pričaju sa nama. I šta sad, ja da ne pustim priču ako ti nećeš da mi se javiš na telefon? Samo da bih, kao, imao drugu stranu?“, kaže Marjanović.

Da li zbog toga što nije bilo druge strane ili drugu stranu niko nije slušao, kasnije se ispostavilo da su najpoznatije priče „Nacionala“ bar donekle problematične. Ispostavilo se, recimo, da Đinđićev famozni put u Dubai nije izgledao tako kako je opisan, dok su već pomenuta pisma Ljijane Buhe – vođeni svojim interesima – zapravo pisali zemunski bosovi. No, kako su ove i slične afere imale dugoročne posledice na srpsku političku scenu (po oceni mnogih, priča o Đinđiću zapravo je otvorila put njegovoj satanizaciji kroz medije), postavljalo se oduvek pitanje ko stoji iza ovakvih priča i ovakvih izdanja i kome je u interesu da na taj način plasira informacije.

„Do 2000. srpski mediji su bili strogo svrstani u dva tabora, za i protiv Miloševića. Tabloidi se pojavljuju u trenutku kada nastaju neki novi centri moći. Dakle nije ih više dva, nego 200, i svi se bore za mesto i deo kolača u lopovskoj tranziciji. Kreću privatizacije, igre sa velikim novcem, ali je ta ekonomija, kao i danas, bila usko vezana sa politikom, tako da su srpski tabloidi logički zauzeli teren na kome je bilo najviše novca, samim tim i intriga, sukoba“, kaže Antonije Kovačević, koji je 2005. postao urednik „Kurira“, potom tabloida „Gazeta“ i „Alo“, a danas i „Naših novina“.

Kada je u pitanju imenovanje „novih centara moći“, različiti ljudi imaju različita gledišta.

Po jednima, u pitanju su ostaci klana Slobodana Miloševića, po drugima kriminalni krugovi, dok treći prave uzroke procvata tabloida nalaze u simultanom delovanju više različitih faktora. „Teren za njih je jako dobro pripremljen tokom proteklih godina i decenija. Snižavanjem kvaliteta obrazovanja, relativizacijom sistema vrednosti, negativnom selekcijom u institucijama, banalizacijom javnog mnjenja, teranjem u inostranstvo onog što bi jednom mogla da bude intelektualna elita, guranjem prosečnosti i ispotprosečnosti u prvi plan javnosti“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

LEŠINARI I PUDLICE

Šta god da su uzroci naglog procvata tabloida, nakon 2003. i ulaska u period stalnih političkih kriza, bilo je evidentno da povratka na staro neće biti. Tabloid „Nacional“ je posle ubistva Zorana Đinđića zabranjen (što će Ustavni sud na kraju proglasiti neustavnim), ali je njega u trenutku zabrane od prvobitnih osnivača vodio samo glavni i odgovorni urednik Predrag Popović, dok su Dragan J. Vučićević i Sveta Marjanović otišli nešto ranije.

Zajedno sa kolegom Đokom Kesićem oni će odmah potom napraviti „Kurir“ čiji je vlasnik bio Radosav Raja Rodić, biznismen i tada već vlasnik „Glasa javnosti“. „Dogovor sa Rajom bio je da smo nas trojica s jedne, a on s druge strane. Ja sam tada napravio neku vrstu ugovora s njim. Prva tačka – redovne plate prvog i petnaestog u mesecu. Druga – nema mešanja u uređivačku politiku. Treća tačka – mi garantujemo da ćemo za tri meseca da napravimo tiraž između sto i sto dvadeset hiljada primeraka“, kaže Sveta Marjanović, objašnjavajući da je Rodić ta pravila uglavnom poštovao. „Hteo je da par puta dođe u redakciju, a mi ga pitamo: Gde ćeš ti? Šta ćeš ti gore?“

Ovakva idila trajala je sve dok „Glas javnosti“ nije otvorio priču o navodnom skrivenom bogatstvu Mlađana Dinkića, posle čega i u „Glasu“ i u „Kuriru“ – kao novinama u okviru istog preduzeća – počinju stalne finansijske kontrole i pritisci. Takođe, između Dinkića i „Kurira“ otvara se i svojevrsni rat koji će se u jednom trenutku naći čak i pred Sudom časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Zapisnik sa ovog događaja objasniće zapravo mnogo toga o komunikaciji tabloida i političara. Pošto se Dinkićev G17 plus u junu 2005. požalio NUNS-u na tretman u „Kuriru“ i detaljno izneo svoje zamerke na neprofesionalno izveštavanje, tadašnji urednik „Kurira“ a današnji urednik i vlasnik „Informera“ Dragan J. Vučićević na sednici Suda časti reći će da je „do pre četiri meseca Mlađan Dinkić bio jedan od najbližih insajdera ‘Kurira’ u Vladi Srbije“, da je „dostavljao gomilu informacija o pojedinim političarima i strankama“, ali i da je posle izbijanja sukoba članovima uredništva „pretio telefonom i SMS porukama, nazivajući ih mafijašima, obećavajući da će ih uništiti i preporučujući im da traže drugi posao“. Sud časti nije stao ni na čiju stranu, odlučivši na kraju da i „G17 plus i list ‘Kurir’ demonstriraju odnose i veze koji su neuobičajeni za objektivne medije i političke organizacije“.

Baš otprilike u to vreme počinje i nešto što će, po mišljenju brojnih sagovornika „Vremena“, imati dalekosežne posledice – tabloidi postaju još smeliji, još bezobzirniji, počinju prave hajke na određene ličnosti. Razliku između dve epohe tabloida vidi i Antonije Kovačević: „Prva, lešinarska faza tabloida, zaključno sa prvim godinama ‘Kurira’, bila je po meni puno zdravija i normalnija od ove druge, u kojoj su tabloidi postali režimske pudlice, koje na prvi pogled nisu opasne, nisu dobermani ni pitbulovi, ali toliko laju i vrše nuždu gde stignu i po kome stignu, da to neizbežno ostavlja utisak i posledice. U prvoj fazi, tabloidi su kršili neka pravila profesije, bilo je tu svega i svačega, ali bar nisu bili strogo kontrolisani vozovi u kojima se tačno zna na kojoj stanici se đubre izbacuje kroz prozor.“

Iako je posle odlaska iz „Kurira“ 2005. godine, opet sa Vučićevićem i Kesićem napravio tabloid „Press“, Sveta Marjanović takođe smatra da je u to doba zaista došlo do promena. Po njegovom mišljenju, za tu situaciju najodgovorniji su vlasnici. „Naša želja stvarno jeste bila da pravimo novine koje će ljudi da čitaju, kojima ćemo mi nešto da menjamo. Neke stvari smo promenili, ne mogu da kažem da nismo, ali tabloidi su danas samo batina koja prelazi iz ruke u ruku. To nije trebalo da bude tako. Vlasnici su ukapirali da oni s tim mogu sebi da naprave dobru lovu i to je bio kraj.“

DOBRA LOVA

Tu, dakle, dolazimo do jednog od najintrigantnijih segmenata priče o tabloidima, koji je nedavno ponovo aktuelizovan u interjvuu Dragana Đilasa za „Blic“ od 12. oktobra 2014. Pošto su ga tabloidi mesecima držali na naslovnim stranama, o čemu će u ovom feljtonu biti reči mnogo detaljnije, Đilas je odgovarajući na pitanje da li mu je jasno zbog čega se to događalo, odgovorio ovako: „Svaki čovek koji iskreno o tome razmišlja, zna odgovor. Žalim zbog toga što mi je trebalo više od godinu dana da shvatim da na te laži ne treba da obraćam pažnju, da ne smem da dozvolim da utiču na mene, moje raspoloženje, moj privatni život. Žalim i što sam prihvatio da posle devet meseci pljuvanja po meni sednem sa vlasnikom jednog od njih i vidim da li ima načina da to stane. To što mi je on tom prilikom, sasvim ozbiljan, tražio milion evra u kešu da prestanu da pišu i što sam to, naravno, odbio jeste nebitno. Bitno je da sam izdao sebe samim tim što sam prihvatio da posle svega što su slagali o meni sednem sa takvim ljudima.“

Iako se posle ovakvog priznanja očekivala prava bura u javnosti, ništa se nije dogodilo. Kao da je Đilas potvrdio šuškanja i samo ozvaničio nešto što su svi odavno prihvatili zdravo za gotovo. „Vidim više razloga za to. Jedan je – navikavani smo na tabloidno uterivanje straha kao žabe na sve topliju vodu i eto, navikli smo se. Drugi – svako ko uzme u principijelnu odbranu Dragana Đilasa, čitaće o sebi kao o korumpiranom braniocu tajkuna – navikavanje na tabloidizaciju došlo je do faze kada nam je normalno da druge provlače kroz blato, ali retko ko se baš toliko navikao da sam sebi dobrovoljno stavi metu na glavu“, objašnjava Saša Janković, navodeći pritom i treći važan razlog za ćutanje javnosti. „Dragan Đilas je upravo jedan od onih koji je ovo društvo počeo da kuva u tabloidnoj bari i sama se nameće narodna poslovica o sađenju tikava sa đavolom, koju je mogao i morao da zna i pre nekoliko godina.“

Pozivajući se na svoje dugogodišnje iskustvo u medijima, i Antonije Kovačević konstatuje kako su redakcije često i drastično menjale svoju uređivačku politiku i svoje zaštitnike, i tako „dolazile u pomalo blesavu situaciju da danas npr. reketiraju onoga u čije ime su nekad reketirale. I sve to bez blama i emocija, vrlo poslovno.“ Uprkos brojnim pokušajima „Vremena“, Dragan Đilas nije pristao da detaljnije objasni svoje navode o medijskom reketiranju.

Inače, o ovoj pojavi prvi put je počelo da se govori kada je objavljena priča o tome da su urednici nekadašnjeg „Nacionala“ od Zorana Đinđića tražili pedeset hiljada evra da bi prestali da pišu o njemu. Po verziji koju je Čedomir Jovanović ispričao u knjiziAtentat Miloša Vasića, kod Đinđića je u oktobru 2002. došao Predrag Popović, glavni urednik, koji tu „skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljiljane Buhe jer mora i on od nečega da živi, nego ako mu neko plati jedno 50.ooo evra, on će prestati s tim“. Po istom svedočenju, Đinđić je želeo da se s tim prestane, plaćeno im je, ali se u „Nacionalu“ ista priča nastavila.

S druge strane, u emisiji „Insajder“ Vučićević je izneo svoju verziju događaja: „Ja mogu sto posto da vam tvrdim da je tačno da smo ušli, tu je bio Beba, kada smo izašli tu je bio Beba, nervozni Beba. Kasnije sam čuo od ljudi iz Vlade da je po tom našem odlasku on ušao unutra i pitao Zorana ‘pobogu, čoveče, kako primaš ove kriminalce’ i da je tu nastala svađa, da je on skočio, otišao do svoje kancelarije, kabineta, skinuo tablicu sa svojim imenom sa vrata, spakovao svoje stvari i otišao. To sam ja čuo, ja to ne mogu da tvrdim.“

Postoji, međutim, i treća verzija koja se donekle razlikuje od obe navedene. Po rečima Svete Marjanovića, na sastanku su bila sva trojica urednika „Nacionala“, bilo je reči o pismima Ljiljane Buhe, ali nikakve pare nisu ni tražene ni nuđene. On ne pominje da je bilo gde video tadašnjeg šefa vladinog Biroa za informisanje Bebu Popovića, već samo Đinđićevog saradnika Zorana Janjuševića, koji je sedeo ispred kancelarije.

I kojoj sada verziji možemo da verujemo? Odluka je potpuno lična, zavisi od brojnih faktora, ali priča sama po sebi – u svakoj svojoj verziji – dovoljno je indikativna i dosta govori o povezanosti tabloida i politike i političara. Ono što je najvažnije jeste da upravo ona ide u prilog tezi da su se u istoriji srpskih tabloida dogodile promene koje su s vremenom dovele do situacije u kojoj smo danas, o kojoj će tek biti reči na ovom mestu. Jer, ako ništa drugo, razgovor trojice urednika s premijerom i iznos od pedeset hiljada evra – bilo da je tražen, nuđen ili potpuno izmišljen u nekoj od kasnijih interpretacija – deluju prilično naivno u odnosu na ponudu koja je izneta pred Dragana Đilasa. Baš kao što i najsurovija stranica „Nacionala“ – kakve god efekte da je imala – teško da može da se meri sa naslovnim stranicama današnjeg „Kurira“ ili današnjeg „Informera“.

Projekti

Od pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000, u Srbiji na duže vreme nije opstalo nijedno netabloidno izdanje. Zapravo, skoro sva izdanja koja su uopšte pokretana, bila su tabloidi. Osim „Nacionala“, bili su tu „Internacional“ (2003–2005), „Balkan“ (2004–2006), „Start“ (2005–2006), „Srpski nacional“ (2005–2006), „Sutra“ (2007–2008), „Gazeta“ (2007–2008), „Press“ (2005–2012), „San“ (2012–2013).

Uglavnom je bila reč o projektima koji su nastajali zbog predizborne kampanje i nestajali vrlo brzo, a zanimljivo je da su krajem 2007, u razmaku od samo nekoliko dana, pokrenuta tri tabloida: „Sutra“, „Alo“ i „Gazeta“. Do danas, preživeo je jedino „Alo“.

Vokabular

Odavno je u legendu ušla poruka iz kolumni Dragana J. Vučićevića: „Gospodo poslanici, stoko jedna bezrepa!“

No, tabloidi ne oskudevaju ni u drugim maštovitim kvalifikacijama. Oni koji su u određenom trenutku u centru njihove pažnje, označavaju se ovako: idiot, bandit, tunjav, tuta-muta, lažov, šljokara, fašista, narkoman, budala, kuronja, kralj nemorala, sektaš, ološ,…

Psovke ovog puta ne računamo.

Zločin i kazna

Od svih tabloida, „Kurir“ je svakako šampion u broju izmena političkih patrona, zbog čega je verovatno platio i najvišu cenu. Najbolji opis odnosa između ovog lista i politike pružio je Savet za borbu protiv korupcije u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji iz 2011: „Treba podsetiti da je upravo ‘Kurir’ najviše doprineo tabloidizaciji medija i života u Srbiji, krajnjoj relativizaciji problema kriminala, korupcije i uopšte sistema vrednosti. Određenim političkim strukturama odgovarao je list koji je na bazi izmišljenih senzacija plasirao političke nokaute, ali se onda u jednom trenutku okrenuo i protiv onih koji su ga politički podržavali. Sve to navelo je političke inspiratore ‘Kurira’ da 2009. drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom je došlo i do hapšenja vlasnika ‘Kurira’ Radisava Rodića koji je, zbog toga, skoro dve godine proveo u pritvoru.“

Uprkos svemu tome, „Kurir“ je i danas jedno od najtiražnijih izdanja na našem tržištu.

Nemački slučaj

Često se u Srbiji čuje teza kako su ovdašnji tabloidi specifični u odnosu na svetske, zato što nisu pre svega fokusirani na estradu i svet poznatih, na tračeve, paparaco fotografije iz privatnog života itd. Navodno, tabloidi na drugim mestima su baš takvi – potpuno apolitični.

Međutim, u pitanju je zabluda. Mnoštvo svetskih tabloida vrlo je jasno politički profilisano. Nemački tabloid „Bild“, koji je sa svojih 12-ak miliona čitalaca ujedno i najprodavanije evropsko dnevno izdanje, ima uređivačku politiku sličnu svojim srpskim „kolegama“: kampanje protiv ovog ili onog političara, senzacionalizam, direktan i često uvredljiv jezik, tračevi, otvaranje afera.

Efekat ovakvog izveštavanja takođe je sličan. Bivši kancelar Gerhard Šreder navodno je jednom prilikom izjavio da je njegova PR strategija jednostavna: „Sve što mi je potrebno da bih imao uspešnu vladu jesu ‘Bild’ i televizija.“ S druge strane, Džudit Holofernes, nemačka muzičarka koju je menadžment lista 2011. zamolio da se pojavi u jednoj njihovoj kampanji, tu je ponudu odbila uz otvoreno pismo u kojem navodi: „‘Bild’ je opasan politički instrument, maliciozna kreatura koja ne opisuje Nemačku, već je stvara.“

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: Flickr.com

U Srbiji je ove godine zabeleženo 18 napada na novinare, pokazuje baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U devet slučajeva reč je o fizičkim napadima, a novinari su bili izloženi i verbalnim pretnjama i ugrožavanju imovine. Baza NUNS-a obuhvata podatke za period od 2008. godine do danas i beleži 360 slučajeva napada na novinare, a predstavljena je sredinom septembra na konferenciji „Bezbednost i zaštita novinara – poziv na akciju“.

Najviše napada zabeleženo je 2008. godine – 144 slučaja. Sledeće godine zabeleženo je 36 napada, dok je 2010. prijavljen jedan atak manje. Osamdeset incidenata bilo je 2011, a 31 napad dogodio se 2012. Prošle godine evidentirana su 22 napada na novinare. Na meti napadača češće su bili muškarci nego žene, pokazuju podaci kojima raspolaže NUNS.

Zbirka podataka je nastala „kao opomena društvu i državi da nema vladavine prava i slobode dok su novinari ugroženi“, ističe predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

Cilj baze „Napadi na novinare“ jeste da informiše javnost o incidentima koji su se dogodili u prethodnim godinama i služi, kako je objašnjeno, kao osnov za kreiranje budućeg NUNS-ovog mehanizma praćenja svega što se dešava pošto se ugrozi bezbednost novinara.

Među napadima na novinare u Srbiji najviše pažnje tokom proteklih nekoliko meseci privukao je slučaj Davora Pašalića, urednika agencije Fonet, koga su početkom jula u Novom Beogradu trojica mladića napala i tražila mu novac, a potom ga brutalno pretukla i vređala na nacionalnoj osnovi.

Povodom tog slučaja odmah se oglasio ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović koji je policiji naložio da što pre ispita i utvrdi okolnosti napada na Pašalića, uz obećanje da će „policija preduzeti sve mere kako bi počinioci u nakraćem roku bili identifikovani i kažnjeni u skladu sa zakonom“.

Bez obzira na obećanja nadležnih, ni posle dva meseca od napada na Pašalića nije se mnogo odmaklo u istrazi, upozorava NUNS.

Novinarska udruženja, NUNS i UNS (Udruženje novinara Srbije) redovno apeluju na nadležne državne organe da reše ovaj i slične slučajeve napada na novinare, ali se, za sada, istraga odvija prilično sporo.

„Imamo problem sa sudskom praksom, čak i u vrlo jasnim slučajevima kada se napadač otkrije. Sudska praksa u Srbiji je takva da napadači dobijaju minimalne kazne, što prosto deluje stimulišuće eventualnim nasilnicima“, upozorava Vukašin Obradović.

Predsednik NUNS-a posebno ističe nekorektan odnos pojedinih političara prema novinarima, ocenjujući da oni doprinose stvaranju „atmosfere linča“.

Kao jedan od negativnih primera Obradović navodi slučaj ministra bez portfelja zaduženog za vanredne situacije Velimira Ilića koji je pre nekoliko meseci, nezadovoljan postavljenim pitanjem, vređao novinarku Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) Milicu Šarić, nakon čega joj se izvinjavao i slao joj ruže.

Među svežijim primerima su verbalni napadi i pretnje novinarima niškog portala „Južne vesti“, početkom septembra, nakon objavljivanja teksta o optužbama zamenika gradonačelnika Niša Ljubivoja Slavkovića.

On je novinare niškog portala optužio da su „strani plaćenici“ i dodao da zna ko su njihovi „nalogodavci“. Nakon toga, na fejsbuku su osvanule pretnje upućene novinarima „Južnih vesti“,

Novinari su meta napada svuda u svetu. Međunarodnu javnost su u proteklih par meseci potresle vesti o ritualnim ubistvima američkih i britanskih novinara i mirovnih aktivista koje su zarobili džihadisti u Siriji, a u sukobima u Ukrajini do sada je ubijeno šest predstavnika medija.

Član Komiteta za zaštitu novinara pri Savetu Evrope i predstavnik za slobodu medija Evropske federacije novinara Vilijam Harsli smatra da važnu ulogu u zaštiti novinara imaju međunarodni dokumenti koji garantuju slobodu govora i medija, ali upozorava da je, uprkos medijskoj demokratiji koja vlada na internetu, sloboda medija veoma ugrožena.

„Živimo u paradoksu. Imamo više slobode govora nego ikada, ali je sloboda medija najmanja u poslednjih deset godina“, zaključuje Harsli.

Tekst je objavljen na sajtu euractiv.rs.

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Prvobitni predloženi rok za privatizaciju medija bio je najpre dve godine od usvajanja novog zakona o javnom informisanju. Potom je u nacrtu tog zakona rok skraćen i konkretizovan – do 31. decembra ove godine. Imajući u vidu da je zakon još u izradi, odnosno da njegovo usvajanje kasni već mesecima, nerealno je očekivati da se država povuče iz vlasništva 81 medija do kraja godine. Naročito, jer se ne zna ni kada će tačno zakon biti usvojen, a najavljeno je u drugoj polovini godine.

Rok za privatizaciju će, samim tim, morati da bude produžen, a to će, kako nezvanično objašnjavaju u Ministarstvu kulture i informisanja, zavisiti od zakona o privatizaciji koji se trenutno nalazi na javnoj raspravi, a koji daje rok za privatizaciju celokupnog društvenog kapitala u zemlji do 31. decembra 2016. godine.

Čekajući zakonske propise

U Ministarstvu privrede objašnjavaju da nacrtom zakona o privatizaciji nisu predviđene posebne odredbe koje se odnose na privatizaciju medija, već da su ponuđena rešenja za nastavak i okončanje transformacije društvenog, odnosno državnog kapitala, kroz različite modele, metode i mere. „Privatizacijom medija posebno se bave medijski zakoni – o javnim servisima, javnom informisanju i elektronskim medijima, pa bi s tim u vezi trebalo da se obratite Ministarstvu kulture i informisanja u čijoj je nadležnosti izrada ovih zakona“, ističu u Ministarstvu privrede, dok s druge strane u Ministarstvu kulture nemaju zvaničan komentar o tome kada i kako će morati da se privatizuju mediji u Srbiji. Jedan od razloga je i što se medijski zakoni trenutno nalaze u Briselu na čitanju, nakon čega Evropska komisija treba da pošalje svoje sugestije.

Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković nedavno je izjavio da je u državnom vlasništvu 81 medij koji čeka privatizaciju ili je u nekoj fazi privatizacije. On je na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje rekao da prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima između 1.300 i 1.400 medija, a da je u oko deset odsto počelo povlačenje države iz vlasništva.

I dok se čeka šta će i kako nadležni u Srbiji da reše privatizaciju medija, predlozi koji se mogu čuti iz medijske javnosti su različiti. To i ne treba da čudi pošto iskustva privatizacije medija prethodnih godina nisu bila najpozitivnija – mediji su gašeni, a ljudi ostajali bez posla. Zato danas svi imaju opreza – jedni se slažu da treba privatizovati medije ali pod određenim uslovima, drugi su apsolutno protiv, dok pojedini predlažu delimičnu privatizaciju ili formiranje regionalnih i lokalnih javnih servisa.

NUNS: Moramo biti realni

Predsednik Nezavisnog udruženja Srbije (NUNS) Vukašin Obradović ističe da smo izgubili „tri dragocene godine za preganjanje“ o tome da li je potrebna privatizacija državnih medija. Umesto da se ovaj period, kako smatra, iskoristi kako bi se osigurali uslovi da se ne ponove greške iz prethodne privatizacije, predstavnici medija čiji su osnivači lokalne samouprave, okupljeni u Kragujevačkoj inicijativi i Koaliciji zaposlenih u medijima (ZUM), trošili su svoju i tuđu energiju uporno insistirajući da i dalje ostanu na državnim jaslama.

„Predlagali smo razgovore o uslovima, načinu, rokovima za privatizaciju, ali, nažalost, volje za takav dijalog nije bilo na drugoj strani. Sada, pritisnuti rokovima, plašim se da nećemo imati mnogo izbora i moraćemo da prihvatimo rešenja koja će biti ponuđena, najpre, kroz Zakon o privatizaciji, a zatim i Zakon o javnom informisanju“, ocenjuje Obradović.

Prema njegovim mišljenju, privatizacija medija i prelazak sa budžetskog na projektno finansiranje treba da budu usklađeni, ali i da zaposlenima treba omogućiti što povoljnije uslove za mogućnost kupovine većinskog paketa akcija. „Smatram da je nerealno insistirati na utvrđivanju procenta koji bi lokalne zajednice izdvajale za informisanje. Plašim se da nemamo odgovor na kontrargument koji glasi: da li to znači da će isto pravilo važiti i za kulturu, obrazovanje ili zdravstvo. Treba tragati za drugačijim mehanizmima koji će obavezati lokalne zajednice da izdvajaju potrebna sredstva za informisanje na lokalu“, napominje predsednik NUNS dodajući da moramo biti realni i da „Srbija nema tržište za ovoliki broj medija“.

UNS: Polovinu kapitala zaposlenima

Dosadašnja privatizacija medija pokazala je, kako kaže generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović, vitalnost lokalnih štampanih medija koji su opstali čak i kada su dobili „loše gazde“. I posle raskida privatizacija zbog neispunjavanja ugovornih obaveza novih vlasnika, dodaje on, u ponovljenoj privatizaciji održale su se Subotičke novine, Kikindske novine, Pančevac, Timok, ali da je, s druge strane, preživaljavanje elektronskih medija izuzetak a ne pravilo.

„Na osnovu dosadašnje privatizacije i primera smatramo da zakon o javnom informisanju i medijima mora da garantuje minimalno izdvajanje od dva odsto budžeta gradova i opština za projektno finansiranje lokalnih i regionalnih medija. Taj novac treba da raspodeljuju komisije u čijem sastavu većinu treba da čine predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja. Osim pomenutog načina projektnog finansiranja smatramo da zaposleni treba da dobiju bez naknade 50 odsto kapitala medija koji se privatizuju (umesto predloženih 30), a da pri prodaji preostalih 50 odsto imaju pravo preče kupovine po fer tržišnoj ceni“, navodi Brajović.

Bojazan da neće biti zainteresovanih kupaca medija pod ovim uslovima, prema njegovim rečima, je tačna što je u stvari i cilj inicijative UNS. Ukoliko bude nastavljena dosadašnja privatizacija, nestanak sadašnjih neprivatizovanih medija je izvestan, zaključuje Brajović.

KG inicijativa za regionalne servise

Zbog, kako navode, važnosti lokalnih i regionalnih emitera za građane u ovim sredinama Kragujevačka inicijativa ostaje pri stanovištu da najznačajnije lokalne i regionalne medije treba transformisati u regionalne javne servise, a ne privatizovati. Međutim, ukoliko stav države ipak bude izričita privatizacija svih medijskih kuća, u ovoj inicijativi su uvereni da bi zarad zaštite javnog interesa ova javna preduzeća najpre trebalo pripremiti, odnosno konsolidovati finansijski, kadrovski i tehnički.

„Kragujevačka inicijativa smatra da je potrebno izvršiti finansijsku konsolidaciju i otpis dugova prema državi, njenim organima i institucijama, obezbediti budžetska sredstva za finansiranje socijalnog programa, zatim pružiti pomoć u pripremama za digitalizaciju kroz povoljne kredite i subvencije“, objašnjava Jovanka Marović, predstavnica Kragujevačke inicijative i direktorka JP RTV Kragujevac.

Ona dodaje i da treba propisati obavezu lokalnim samoupravama da godišnje iz budžeta izdvajaju dva odsto za javno informisanje na svojoj teritoriji. Osim prodaje kapitala i imovine, prema njenim rečima, treba predvideti privatizaciju medija po modelu po kojem se privatizuju za državu strateški važna preduzeća, zbog specifične delatnosti trebalo bi pažljivo odmeriti ekonomski i javni interes.

SINOS: EU ne traži privatizaciju

I Sindikat novinara Srbije (SINOS) protivi se privatizaciji medija zalagajući se za regionalne i lokalne javne servise. Predsednica tog sindikata Dragana Čabarkapa naglašava da EU ne traži povlačenje države iz vlasništva u medijima u Srbiji, već insistira na transparentnom vlasništvu i finansiranju. Ona podseća da Komitet ministara Saveta Evrope svojim članicama sugeriše osnivanje regionalnih i lokalnih javnih servisa, jer „oblikuju svakodnevno okruženje stanovnika i u velikoj meri određuje kvalitet života građana života“.

„Iz Ministarstva za informisanje i kulturu, ali i iz medijskih asocijacija i udruženja uveravali su nas da svi mediji u Srbiji moraju da budu privatizovani, jer tako nalažu evropski propisi. Dokumenti Saveta Evrope pokazuju da to nije tačno. Dosadašnja privatizacija medija ostavila je katastrofalne posledice: mediji su ugašeni, lokalna javnost je ostala bez informacija značajnih za njihovu sredinu, a naše kolege bez posla. Čiji je, onda, interes da se lokalni mediji ugase i zašto smo obmanjivani da to od nas zahteva Brisel, pitanja su na koja očekujemo odgovore od zagovornika privatizacije medija“, ističe Čabarkapa podsećajući da je od 56 do sada privatizovanih medija samo privatizacija Radio Srbobrana ocenjena pozitivno.

Tekst proizveden u okviru projekta Besplatna pravna pomoć koji od 2011. godine podržava organizacija Civil Right Defenders.

Izvor: NUNS

Pomalo ironično, pozitivan izveštaj nadzornog tela o radu RTS-a dolazi u trenutku kada se Javni servis bukvalno bori za opstanak. U trećem godišnjem izveštaju, Savet Republičke radiodifuzne agencije ocenio je da je RTS u najvećoj meri ispunio zakonske i programske obaveze koje ima kao javni servis.

„Moram da kažem da svi podaci iz ovog izveštaja koji su brojni i kvantitativni i kvalitativni ukazuju da je RTS na svim svojim programima, iako je poslovao u veoma veoma teškim uslovima, ispunio više nego sve svoje zakonske obaveze i samim tim ispunio svoju veoma važnu društvenu ulogu“, rekao je za RTS predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije vladika Porfirije.

Izveštaj je rezultat istraživanja, nadzora i analize programa RTS-a (RTS1 i RTS2) u period od 1.januara do 31.decembra u toku celodnevnog emitovanja. Anliza je,  kako ističu u RRA, isključivo kvantitativna.

Kako se i očekivalo,  u ukupnom godišnjem vremenu emitovanog programa (program bez reklama, sporstkih prenosa, tv kupovina, repriza, što je različito od ukupnog emisionog vremena) na Prvom programu najveći je udeo informativnog programa i on je u blagom porastu u odnosu na prethodne godine.  Prati ga filsmki, pa serijski program. Udeo premijera je 63 odsto, a repriza 31,6 ukupnog emisionog vremena (svi programski sadržaji koji se emituju). Najzastupljenija je sopstvena produkcija i u premijerom i u repriznom emitovanju, međutim, zabeležen je pad premijera u odnosu na 2010. godinu. Po zakonu, emitovano je dovoljno programa na srpskom jeziku – 76% – emiter je u obavezi da ima preko 50 odsto programa na srpskom jeziku.. Najveća zamerka regulatora je količina nezavisnih produkcija – 6,5%, što znači da RTS nije ispunio zakonom definisanu kvotu učešća nezavisnih produkacija.

Na Drugom kanalu situacija je nešto durgačija. Žanrovska struktura izgleda ovako : sportski prenosi 15,2%, pa zatim informativni i muzički program. Premijere su emitovane u 52 odsto slučajeva, a reprisz u 44 %. Domaća produkcija bila je zastupljena u 38 procenata u premijernom i 30 % u repriznom terminu.

Uz ove podatke, treba imati u vidu kontekst u kome se program pravi, odnosno u  kome se Javni servis posluje. Godinu dana spekuliše se o tome da će Javni servis preći na budžetsko finansiranje, a prema najnovijim informacijama, to bi trebalo da se dogodi od jeseni. Pretplata je opala ispod 30 odsto – uz stalno pozivanje na budžetsko finansiranje i uz neprestano aboliranje onih koji ne plaćaju pretplatu, građani sve manje smatraju da je takva vrsta dažbine potrebna.

Izmene načina finansiranja praćene su konstantnim izjavama političke vrhuške da je pretplata atak na kućni budžet (podsetimo, visina pretpate, manja je od visine priključka za fikansi telefon), čime predstavnici i partija i vlade, bez ikakve odgovornosti pozivaju na kršenje zakona svoje zemlje, koji kaže da je pretplata obavezna za sve građane Srbije. Ovakvim stanjem zabrinuti su i predstvnici Evropske unije  koji su više puta istakli da krajnji cilj ovakve politike nije rasterećenje građana, nego kontrola uređivačke politike. I Nezavisno udruženje novinara Srbije upozorilo je da budžetsko finansiranje nije prihvatljivo ukoliko se javnim servisima ne garantuje nužan stepen nezavisnosti. NUNS upozorava da se o ovom pitanju mora otvoriti javna rasprava i da konačnu odluku ne treba da donose šefovi stranaka, ni Vlada, već Skupština Srbije. “ Uzrok teškoća u finansiranju javnih servisa u najvećoj meri leži u odsustvu jasne podrške svih institucija sistema, počev od političkih stranaka, preko Skupštine i Vlade do predsednika Srbije, konceptu javnog servisa kao neophodnom uslovu ne samo bolje informisanosti građana, već i demokratizaciji društva uopšte”, navodi se u saopštenj u NUNS-a.

Apel da se pronađe model za stabilno finansiranje RTS-a stigao je i iz Javnog servisa, posle predstavljanja izveštaja RRA. Predsednik Upravnog odora RTS-a rekao je da će pronalazak modela koji će Javnom servisu obezbediti stabilne prihode biti glavni izazov u ovoj godini.

„Apelujem na sve političke činioce u čijim je rukama sudbina RTS da imaju to u vidu i da imaju u vidu kulturološki i informativni i značaj koji Javni servis ima za jedno demokratsko društvo kada budu donosili konačnu odluku i usvajali model finansiranja“, kaže za RTS Slobodan Marković.

I dok regulatori i dalje nesmetano vrednuju kvalitet programa, u Srbiji se postavlja pitanje da li će RTS uopšte moći da opstane. Osetljivi i istančani parametri kojima i nadležni i svako u zajednici može da meri kvalitet i kvantitet programa, potpuno su izlišni u situaciji kada ne postoji svest da se svaka proizvodnja plaća. Izražena medijska nepismenost postaće prava boljka ovog društva koje će, takvim stavom, ubiti glasnika.

Domaći mediji tek sada javno prepoznaju tekstove Centra za istraživačko novinarstvo, koji se godinama bavi svim onim temama o kojima niko u Srbiji nije smeo da priča.  Za svaku tvrdnju imali su jake dokaze, ali vodeći mediji do skoro nisu ni smeli ni hteli da citiraju CINS-ove tekstove.

Naslovne stranice nedeljnika, dnevnih listova, sve informativne emisije u januaru i februaru imale su gotovo istu infomaciju, manje ili više uredno interpretiranu – šverc narkoticima, kriminalni dosijei i potencijalna veza sa premijerom. Novinari, po običaju, utrkivali su se da, unutar slobode koja im je garantovana, otkriju pikante detalje tog odnosa, a srpski premijer našao se pod lupom  i javnosti i istražnih organa. U celom ovom začaranom krugu odnosa, mi ćemo se baviti samo jednom dimenzijom – ulogom medija.

Domaći mediji su pokazali jednu specifičnu crtu – neslobodni smo dok se ne dokaže suprotno. Retki su bili oni koji su u svojim arhivama mogli da nađu analitičke tekstove ili priloge o sada najvećim aferama (postoje i retki primeri – TV B92 je zbog takvih priča izgubio finansiranje od reklama). Tako smo se i u slučaju velike afere koja potresa vladu, odnosno premijerovog poznanstva sa članovima kriminalne grupe, zapitali ko su ti ljudi i da li je zaista moguće da niko o njima ništa nije znao. Ispostavilo se suprotno – postojali su novinari koji su o njima pisali, istraživali njihove međusobne odnose, korelacije sa institucijama, političarima. Centar za istraživačko novinarstvo pri Nezavisnom udruženju novinara Srbije bavio se ovim temema i onda kada su ostalim medijima bile strane. Nenametljivo i nepretenciozno, bez tabloidnih naslova, zasnovano na dokumentarnoj građi, ovaj Centar bavio se gotovo svim temema koje su potresale srpsko društvo, katkad jasnije, a neretko i odlučnije od tužilaštava. Nekoliko primera ide tome u prilog – u decembru 2009. CINS počinje da se bavi Darkom Šarićem, vođom narko klana, u trenutku kada policija vodi akciju Balkanski ratnik. Podatke o najtraženijem beguncu mediji objavljuju tek sada, dok su mladi novinari istraživači CINS-a to učinili pre četiri godine. Njegov profil sadržao je svu dokumentaciju, saradnike i firme, a u javnosti se našao u avgustu 2010. na sajtu OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project) sa kojim su sarađivali.  Podaci o biznismenu Miroslavu Miškoviću prvo su objavljeni na sajtu OCCRP –a u decembru 2010. na engleskom, a na srpskom u februaru 2011, dok su ostali mediji u Srbiji počeli da se bave najbogatijim građaninom Srbije tek pred kraj 2012. godine kada je uhapšen.  Prva serija tekstova o Radoslavu Raduloviću, koji se dovodi u vezu sa narkoklanom, ali i sa vrhom Vlade Srbije rađena je u maju 2012. godine.

Zašto su ovi datumi važni? Jer su nejasno i netransparentno vlasništvo u medijima, a čini se i manjak volje, pokazali esnafsku nesolidarnost. Tekstovi CINS-a tek sada su citirani, da li zbog toga što je i među društvenom i političkom elitom stečen konsenzus o akterima događaja, ili zbog toga što su u međuvremenu drugi mediji postali slobodniji, teško je reći. Uglavnom, tekstovi CINS-a i dokumentarna građa poslužili su i tabloidima i nedeljnicima da potvrde svoje tvrdnje, kao nešto što je neprikosnoveno, u šta se ne sumnja.  Šta je trebalo da se dogodi da bi mediji počeli da prenose tekstove CINS-a ne može se jasno utvrditi. Ono što može da bude opasno, to je njihova tabloidna primena, protiv političkih i društvenih aktera, koju tabloidi vode po potrebi.

CINS je pre 5 godina osnovao NUNS, a danas, kako navode, rade kao “samostalna i nezavisna novinska agencija čiji istraživački rad preuzimaju lokalni i regionalni, printani i elektronski mediji”.Osvojili su brojne nagrade  među kojima  dve za istraživačko novinarstvo 2011. i 2012. godine koje dodeljuje Američka ambasada u Beogradu i NUNS, kao i „Daniel Pearl nagrade za istraživačko novinarstvo“ 2011. godine koju dodeljuje Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo.