Godinu dana nakon Snoudenovih otkrića, diskusija o bezbednosti i slobodi na internetu ulazi u narednu fazu. Na jednoj konferenciji u Bonu razgovaralo se upravo o tome, ali rešenja za probleme nema baš mnogo.

Robert Henigen, šef britanske tajne službe GCHQ, u komentaru koji je napisao za „Fajnenšel tajms“, optužio je američke tehnološke firme da zatvaraju oči pred zloupotrebama njihovih usluga, i da ne sarađuju dovoljno blisko sa službama bezbednosti. Sedamnaest meseci nakon otkrića Edvarda Snoudena o monstruoznoj praksi sveobuhvatnog nadzora digitalne komunikacije od strane američkih i britanskih tajnih službi, čini se da je novi šef GCHQ voljan da preuzme inicijativu i sam odredi pravac diskusije. „Pravo na poverljivost nikada nije bilo apsolutno pravo“, napisao je Henigens i prebacio Snoudenu da je svojim otkrićima podržao teroriste.

Slučaj je hteo da je tekst izašao baš u ponedeljak (3.11), na dan kada je skoro 800 kilometara dalje od spokojnog Čeltenhema gde je sedište GCHQ, u isto tako spokojnom Bonu, u ekskluzivnom krugu, diskutovano o konfliktu između interesa bezbednosti i zaštite podataka, između privatne sfere i nadzora, između kibernetičkog kriminala i tehničkih mera zaštite.

Prisluškivanje – pretnja za demokratiju

Dojče telekom i Minhenska konferencija o bezbednosti su po treći put organizirali Samit kibernetičke bezbednosti. Konferenciji održanoj u naizgled futurističkoj konferencijskoj sali u bonskoj centrali Dojče telekoma, prisustvovalo je oko 180 visokorangiranih učesnika iz političkog i ekonomskog života. Organizatori su posebnu pažnju posvetili širokom spektru učesnika na podijumskim diskusijama: Tako je jedan od učesnika bio predstavnik GCHQ, kao i Ben Vajzner koji radi za američki Savez za zaštitu građanskih sloboda i uz to je jedan od advokata Edvarda Snoudena. Vajznerom zaključak je sledeći: sposobnost za masovno špijuniranje je, dugoročna pretnja slobodnom društvu i demokratiji.

U Bonu se moglo osetiti koliko su duboke tragove ostavila Snoudenova otkrića i skandal oko NSA na informatičku branšu, odnosno koliko je poverenje – uništeno. A poverenje je ono od čega živi kompleta IT-sektor. Skoro dve trećine vodećih nemačkih menadžera smatra da je neophodno stvoriti evropsku alternativu za najveća informatička preduzeća iz SAD, navodi se u Izveštaju o kibernetičkoj bezbednosti objavljenom tokom održavanja bonske konferencije.

Odgovor šefa Telekoma Timotojsa Hetgesa na masovno špijuniranje podataka je sledeći: on svojim potrošačima obećava da podaci više neće napustiti Nemačku ukoliko su pošiljalac i primalac u Nemačkoj.

Na Edvarda Snoudena u Bonu je podsetio i Endi Meler-Magun, bivši portparol Haos kompjuter-kluba i informatički savjetnik. Snouden je jasno pokazao koliko je važno šifriranje podataka, reako je Magun i pri tom nije propustio priliku da pomene slučaj firme RSA. Ta firma je, prema medijskim navodima, u zamenu za deset miliona američkih dolara, omogućila da NSA ima pristup njihovim šifriranim programima. Magun je zato zatražio nezavisno sertifikovanje za takva šifriranja kako bi se takvi propusti postali transparentni za korisnike.

Milion napada dnevno

Konferencije o kibernetičkoj bezbednosti žive od zastrašujućih scenarija. U tom smislu, domaćin konferencije Timotojs Hetges je već na početku zasedanja imao šta i da ponudi: Nemački Telekom beleži dnevno milion napada, rekao je šef Hetges. On je izneo još neke statističke podate: devet od deset nemačkih firmi je 2014. godine registrovale napade „spolja“, šteta od kibernetičkog kriminala širom sveta iznosi godišnje 575 milijardi američkih dolara, naveo je Hetges pozivajući se na studiju Centra za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona.

Volfgang Išinger, predsjedavajući Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, se na primeru Ukrajine osvrnuo i na geopolitičku dimenziju problema: „Rat se, kao sredstvo politike, vratio u Evropu. Jedna njegova dimenzija jeste i kibernetički prostor“.

S obzirom na činjenično stanje, tema kibernetička bezbednost u međuvremenu je prepoznata među vodećim menadžerima preduzeća, a stigla je i uhodnike političke moći. To nije uvek bilo tako. Ko još nije čuo za anegdotu o političarima ili šefovima firmi koji su tehnički toliko neobavešteni da im njihove sekretarice štampaju elektronsku poštu i ostavljaju im na stolu? Ta generacija je do sada ipak u najvećem broju odstupila. Samosvest o rizicima digitalnog sveta u poslednih godina dramatično je porasla, konstatovano je u Bonu. Ipak, ta konstatacija mora se dopuniti: isto toliko je porasla i zavisnost modernog industrijskog društva od funkcionalne i bezbedne informatičke infrastrukture.

Ko je najveća opasnost?

S pogledom na tzv. „Internet stvari“ (Internet of Things – IoT) i rastuće umrežavanje produkcionih procesa kroz „Industriju 4.0“, Brigite Cipris, parlamentarna državna sekretarka u nemačkom Ministarstvu privrede, došla je do suštine stvari: „U svetu u kojem je svaki šraf ‘pametan’ (smart), raste i bezbednosti rizik“, poručila je bivša ministarka pravosuđa.

Ostaje nejasno ko predstavlja najveću opasnost: tajne službe kao što su NSA, GCHQ ili BND, kibernetički teroristi koji pozivaju na digitalni džihad ili visokoorganizovane i specijalizovane kriminalne bande?

Ili od bezbrižnost potrošača – odnosno, kako je to na kraju diskusije pomalo rezignirano i sležući ramenima rekao šef Telekoma Hetges: „I najsigurniji ključ je beskoristan ako se nalazi pred vratima, ispod otirača“.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS

Izveštaj Komiteta za zaštitu novinara ukazuje na to da su medijske slobode „kolateralna šteta” svestranog bezbednosnog nadzora.

Ono što je o programima NSA za sveopštu prismotru izneo Edvard Snouden pokazuje već sasvim realnu orvelijansku sadašnjost, dok razvoj njenih kapaciteta sasvim izvesno donosi još crnju budućnost.

Ovo je nalaz upravo objavljenog godišnjeg izveštaja Komiteta za zaštitu novinara, nevladine i neprofitne organizacije sa sedištem u Njujorku, koja se najbolje može opisati kao „novinarski Crveni krst”.

Prva dva poglavlja posvećena su posledicama koje na posao novinara i slobode medija ima sveopšti nadzor najveće tajne službe SAD, čija je zvanična misija da Ameriku zaštiti od pretnji iz inostranstva.

Ovaj deo izveštaja napisao je Džefri King, internet aktivista iz San Franciska koji na kalifornijskom Berkli univerzitetu predaje pravo digitalne privatnosti i uticaj medija na društvene promene.

Kingov glavni zaključak je da su novinari „uzgredna šteta” u široko zabačenoj mreži NSA koja evidentira i skladišti podatke o praktično svim elektronskim komunikacijama, uključujući i one na teritoriji SAD, s mogućnošću da ih po potrebi naknadno analizira koristeći poslednja dostignuća informatičke tehnologije.

Kako ovo pogađa novinare? Tako što naknadnim uvidom u podatke o tome ko je koga pozivao, odakle i koliko dugo, čak i bez neposrednog prisluškivanja sadržaja razgovora, NSA može da rekonstruiše šta je neki novinar radio, gde se sve kretao i sa kim je kontaktirao – uključujući tu i njegove poverljive izvore.„Otkrivanje novinarskih izvora uskoro će postati toliko jednostavno da će to obesmisliti svako obećanje poverljivosti koje novinar može da pruži svom sagovorniku”, napisao je King.

Opisujući novi centar NSA sagrađen u državi Juta, sa najnovijom tehnologijom za skladištenje i obradu podataka, koji je u pogonu od kraja 2013, King kaže da je ova ekspanzija mogućnosti najtajnije američke tajne službe nedvosmisleno nova pretnja novinarstvu u digitalnoj eri.

Novi centar ima i mogućnost široke primene sistema veštačke inteligencije, što će NSA omogućiti da automatski, uz pomoć specijalnih algoritama, potencijalne teroriste, ali i nepoćudne novinare koji su na tragu nekih po državu nelagodnih tajni, „obeleži” i pre nego što nanesu pretpostavljenu štetu.

Svoju analizu King je zasnovao na razgovorima sa Vilijamom Binijem, bivšim kriptologom („razbijačem šifri”) NSA koji je u ovoj službi proveo 30 godina (ostavku je podneo 2001, u znak protesta zbog masovnog kršenja privatnosti od strane te službe posle 11. septembra 2001), zatim sa Džejmsom Bemfordom, novinarem sa reputacijom „glavnog hroničara NSA”, i Aleksom Abdoom, pravnikom Američke unije za građanske slobode, članom njenog tima koji je dosad više puta tužio NSA.

Bini je uveren da su novinari već na meti NSA i da ta služba održava dosijee svakog od njih, jer to ne iziskuje mnogo resursa. Bemford pak smatra da su pod posebnom paskom oni koji pišu o nacionalnoj bezbednosti i samoj NSA, koji se zbog toga smatraju „pretnjom nacionalnoj bezbednosti”, pa su, posledično, mere nadzora prema njima dozvoljene.

Aleks Abdo je uveren „da bi svi reporteri trebalo da budu zabrinuti”, a pogotovo oni u većim medijima, jer će im „izvori presušiti” kad shvate da nema načina da njihov identitet ostane sakriven.

Sa druge strane, razlog za brigu onih u manjim medijskim kućama jeste prosta činjenica da ne mogu da dobiju onu vrstu institucionalne podrške koju uživaju njihove kolege u velikim.

Sve procene o kapacitetima novog centra NSA u Juti ukazuju na to da je reč o istinskom mozgu i očima jednog ne fiktivnog, već sasvim konkretnog Velikog brata. Čak i oni koji su oprezni, sugerišu da tamo može da se skladišti između tri i 12 egzabajta podataka. Kao vodič za razumevanje ovih brojeva, u Kingovoj analizi iznosi se primer da sveukupne verbalne komunikacije od zore civilizacije  do danas zapremaju najviše oko 5 egzabajta.

U izveštaju Komiteta za zaštitu novinara navodi se i ocena eksperta za digitalnu bezbednost Brusa Šnejera da iz takozvanih metapodataka, informacija koje evidentira NSA, može da se sačini „sasvim intimna slika nečijeg života”.

King je naveo i procenu Brustera Kejla, osnivača sajta „Internet arhiv”, da evidentiranje i skladištenje svih telefonskih razgovora na tlu SAD ne odnosi mnogo iz budžeta NSA: to košta najviše 27 miliona dolara godišnje.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika