Sedam velikih evropskih dnevnih novina, među kojim su i francuski Le Figaro, nemački Die Welt i španski El Pais, potpisalo je sporazum o partnerstvu kojim je oformljena Evropska alijansa vodećih dnevnih listova (LENA). Ona će im omogućiti razmenu sadržaja, realizovanje zajedničkih istraživanja, odnosno promovisanja kvalitetnog novinarstva u Evropi.

Članovi osnivači su već spomenuti Die Velt, El Pais i Le Figaro, kao i italijanska La Repubblica, Le Soir iz Belgije, kao i Tages-Anzeiger i Tribune de Geneve iz Švajcarske. Za prvog čoveka Alijanse izabran je Havier Moreno, urednik El Paisa u periodu između 2006. i 2014. godine.

„Svaki dnevni list postavljaće svoje izabrane članke na zajedničku platformu osmišljenu za tu svrhu i oni će biti na raspolaganju svim članicama Alijanse“, navodi se u zvaničnom saopštenju dnevnih novina okupljenih u LENA. U saopštenju se navodi i da će intervjui, članci i komentari biti specijalno izabrani za istovremeno objavljivanje u svim partnerskim novinama prilikom velikih događaja.

Urednica iz Le Figaroa Sofia Bengana pojašnjava da će zajednički rad biti najizraženiji prilikom istraživanja, a teme će se birati zajednički.

„Odredićemo izvestan broj tema koje bi mogle biti predmet naših istraživanja, a rad na njima ćemo zajednički sprovoditi“, pojašnjava Bengana.

Na prezentaciji koja je održana u Briselu u centru pažnje bio je jedan termin – kvalitet. Alijansa će stoga posebnu pažnju posvetiti stvaranju i promovisanju kvalitetnog proizvoda kojim će pokušati da, kako se navodi, konsoliduje evropsko javno mnenje, a jedan od najvećih izazova biće usklađivanje sedam novina koje izlaze na četiri različita jezika.

Bitan deo ovog poduhvata je i razvijanje zajedničkih digitalnih platformi, ali i programa za razmenu kadrova, koji će omogućiti novinarima i ostalim zaposlenima da provode vreme u drugim novinama Alijanse i na taj način prošire svoje oblasti ekspertize.

Mediji u Srbiji zavise od oglašivača i sve manje rade u javnom interesu zbog čega je ugrožen i njihov kredibilitet kod građana, ocenili su danas učesnici debate na Kopaonik biznis forumu, na panelu posvećenom ulozi medija u reformama. Glavni i odgovorni urednik NIN Milan Ćulibrk ocenio je da mediji ne rade dobar posao, jer ne treba da budu partneri vlasti, već da upiru prstom „tamo gde najviše boli“.

Onih koji tapšu po rameni ima koliko hoćete. Mi smo došli do prelomne tačke, ocenio je Ćulibrk. Ključna uloga medija jeste da bude kritičar vlasti. Na konkretnom primeru, juče u vrcanju optimizma kako nam je super, treba da ukažemo na realne stvari. Ako smo u januaru imali suficit, u februaru mali deficit, u martu nešto veći, onda mi trend ne zvuči super, rekao je Ćulibrk. Zašto je problem da kažu da je dogovoreno da struja poskupi, zašto se igramo? Vlada treba da prelomi i ljudima otvoreno kaže, rekao je on i ukazao da to još nije učinjeno i da ozbiljne teme nikoga ne interesuju.

Država nam je dala mogućnost (medijskim zakonima), a mi je ne koristimo. Ne treba da se ulagujemo oglašivačima. NIN nema oglas mesecima, ali ako popustimo izgubićemo, upozorio je Ćulibrk. Ne pristajem da to bude cena kojom ću da platim nezavisnost, rekao je on.

Ćulibrk je rekao da ima odličnih mladih ekonomskih novinara koji su stasali u Ekonomistu. Ekonomist je propao, jer niste hteli da ga kupujete, kupovali ste tabloide, poručio je Ćulibrk. Mi novine ne pravimo za sebe, već za čitaoce, rekao je on.

Predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Zoran Sekulić ukazao je na to da prvi put postoji definisan javni interes, a većina medija ne radi u javnom interesu. Naši mediji, u većini, se rukovode interesima političkih, finansijskih centara i ličnim interesima i ne rukovode se ni u približnoj meri javnim interesom, rekao je Sekulić.

Sekulić je rekao da su mediji u šestoj godini ozbiljne krize, a što je veća kriza u medijima, to je manje javnog intersa. Čak i ono što se naziva mejnstrim medijima ponaša se tako da se od reformi ne prave tiraži i da se na reformama ne prave rejtinzi, rekao je Sekulić.

Svesno se upuštaju, ocenio je Sekulić, ne samo iz rizika politike, već finansijskih interesa u operacije koje odvlače pažnju prećutne pogodbe sa centrima moći da se bave marginalnim temama.

Sekulić je rekao da je Srbija od devedesetih godina izgubila dve generacije novinara i da dolaze ljudi sa gomilom nepotrebnog znanja, bez praktičnih veština. On je podstio da je Asocijacija medija poslovno udruženje 25 novinskih kuća, sa stotinjak štampanih i elektronskih izdanja koja pokušava da podrži samoregulaciju i kodeks. Mediji dramatično gube kredibilitet i nisu svesni toga. Dok otkrijemo šta je javni interes, javnost će potpuno da izgubi poverenje u medije, upozorio je Sekulić.

Mi pričamo o zemlji sa 12 dnevnih novina, a štampu kupuje manje od 10 odsto populacije. Udeo štampanih medija opada u reklamnom kolaču, a taj kolač je manji za 25, 30 odsto u proteklih nekoliko godina, upozorio je Sekulić.

Direktorka državne agencije Tanjug Branka Đukić ocenila jeda su mediji u Srbiji ostali politički i ekonomski zarobljeni i da nisu postali forum za debate o ključnim pitanjima i izazovima današnjeg vremena. Političke elite očekuju od medija da budu njihovi saveznici, a ne kontrolori vlasti, a ekonomske elite očekuju da mediji promovišu interese kapitala, a ne interese javnosti, smatra Đukić.

Ona je ukazala na „moćan faktor kapitala i uticaj klijenatai oglašivača“ na medije u Srbiji koji bez njih ne bi mogli da opstanu finansijski.

Danas je mnogo lakše napasti premijera Vučića nego recimo Komercijalnu banku kao značajnog oglašivača, navela je Đukićkao primer.

Ona smatra da se od medija previše očekuje u okolnostima u kojima vodeće strukture društva nemaju prave odgovore na izazove vremena u kojima živimo.

Gde su univerziteti, instituti, nezavisni intelektualci, zamrla je javna debata, kada su oni pokrenuli neku javnu temu u Srbiji. Intelektualci su se poraženi iskustvom iz 90ih godina uplašili i povukli, ocenila je Đukić. Ona je ukazala da je Tanjug sam prošle godine kod vlade inicirao svoju privatizaciju.

Direktor programa za Srbiju Jugoslav Ćosić rekao je da se poslednjih godina dešava da novinare prebijaju na ulici i dase na novinare vrše pritisci, posebno na novinare lokalnih medija. Moj odgovor na pitanje da li možemo da budemo partneri vladi jeste da, ali pod uslovom da svako radi svoj posao. Mislim da to pitanje nismo rešili, postoji neka vrsta endemskog nesporazuma o tome šta je uloga medija, rekao je Ćosić.

On je istakao da sve vlade, bez izuzetka, pokušavaju da od medija naprave svoj servis radi slanja pozitivnih poruka građanima.

Prema rečima Ćosića, opozicija nastoji da radi isto što ivlast i da se ne bori za slobodne medije već da pokušava da ih stavi pod kontrolu.

Sve vlade su iste u odnosu prema medijima, u odsustvu kapaciteta da prihvate koncept slobodnih medija, ocenio je Ćosić.

Neke stvari, kako je rekao, ne mogu da se regulišu zakonom onjima mora da postoji konsenzus, ali ne samo između medija i čitalaca. Ne može se zakonom regulisati, što se danas političkom arbitražom odlučuje o tome koji će mediji dobiti budžete javnih preduzeća za oglašavanje, rekao je Ćosić.

Ovde vlade pomažu partijskim medijima, nemam ništa protiv da određeni mediji podržavaju neke politike, ali postoje prethodna pitanja koja moramo rešiti. Da li imamo društveni konsenzus da mediji ne treba da budu ničiji servis nego darade u interesu građana, rekao je Ćosić.

Profesorka Fakulteta za ekonomiju i finansije Danijela Lalić je rekla da Srbija nema realno medijsko tržište gde vladaju zakoni i takmičenja.

U novinarstvu u Srbiji, smatra Lalić, imamo senzacionalističke naslove i tabloide koji nameću javno mišljenje. On je ukazala i na problem lošeg obrazovanja novinara i malih plata.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac rekao je da jeosnovna uloga medija je da informišu na objektivan način, a da neki ljudi mogu da budu protiv reformi.

Slažem se oko teme partijskog finansiranja, ako gledamo unazad. Zato sam rekao da su Komisije, koje će odlučivati sastavljene od predstavnika medijskih udruženja i novinara, pa ako tu bude partijskog usmeravanja, postavite pitanje sami sebi, rekao je Tasovac.

Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković je istakao da je vlada donela medijske zakone radi stvaranja istih uslova za sve na tržištu.

U ovome trenutku u Srbiji, na osnovu registra javnih glasila, je registrovano 1.359 javnih glasila. Da li ova zemlja sa ovakvim ekonomskim potencijalima sebi može da priušti toliko glasila, rekao je on. Ako smatramo da tržište to treba da reguliše onda mislim da svi treba da imaju istovetne startne pozicije i to je ova vlada regulisala zakonima, rekao je Mirković.

On je ocenio da će jednaki uslovi na tržištu pomoći da najbolji mediji budu podržani kroz projektno finansiranje i ukazao na to da je 1.100 novinara na birou. Mirković je istakao da će za 100 dana Srbija uvestidigitalni tv signal što će, kako je naveo, povećati mogućnosti i mnogo toga promeniti.

Činilo se da je vlast u Srbiji konačno mogla da odahne posle povremenih optužbi evropskih zvaničnika o navodnoj cenzuri medija, kada je evropski komesar Johanes Han pre nekoliko dana zatražio dokaze za takve tvrdnje. Međutim, Hanova portparolka Maja Kocijančič, „lektorisala” je naknadno svoga šefa, pojasnivši da sloboda medija „ostaje kritična tema” u Srbiji. I dodala, nastavivši da dalje tumači svog komesara Hana – dao tome nema pregovora.

Tako su, zapravo, vlasti u Beogradu odahnule tek nešto više od jednog dana. Priča o navodnoj cenzuri i neslobodi medija u Srbiji se nastavila posle nedavnih optužbi BIRN-a, kada se oglasio i izvršni direktor Reportera bez granica (RBG) Kristijan Mir. Šef organizacije koja je na svojoj najnovijoj listi medijskih sloboda Srbiju rangirala 13 mesta niže nego prethodne godine, izjavio je da cenzura u Srbiji „nije direktna, ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji”.

U intervjuu za portal „Cenzolovka”, Mir je ocenio da je razvoj medijske situacije u Srbiji „tužan” i rekao da vlastima veoma negativan odnos prema slobodi medija, da guši kritičko, slobodno izveštavanje, a pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku.

Na to je reagovao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, poručujući da je Evropska komisija utvrdila znatno poboljšani pravni okvir u oblasti medija i da je Srbija postigla primetan napredak u oblasti informacionog društva i medija.„To je postignuto zahvaljujući donošenju seta medijskih zakona”, rekao je Tasovac i naveo da je Srbija u roku donela podzakonske akte koji su omogućili raspisivanje konkursa za projektno sufinansiranje medija.

Mir je rekao da su se tokom 2014. nezavisni mediji i novinari koji su kritički nastrojeni našli na udaru ozbiljnih pritisaka u nekoliko slučajeva.

„Novinski tekstovi u kojima je kritikovana vlada bili su izbrisani sa interneta, a nezavisnim novinarima je prećeno ili je na njih izvršen pritisak”, istakao je Mir, dodavši da je „realan napredak” na polju slobode medija na Balkanu primetan jedino „možda u Hrvatskoj”.

Komentarišući pad Srbije za 13 mesta na listi njegove organizacije, Mir je ocenio da je to tužno za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU.Izvršni direktor Reportera bez granica objasnio je da su izveštaji o slobodi medija dokumentovani dokazima.

Prema pisanju sajta „Cenzolovka”, Mir i RBG naveli su i tri „dokaza” o gušenju medijskih sloboda: „Snimci kojima je ismevan premijer uklonjeni su sa ’Jutjuba’, nekoliko veb-sajtova je palo nakon što su objavili optužbe da je doktorska disertacija ministra unutrašnjih poslova plagijat, prljava kampanja protiv novinarke Natalije Miletić, koja izveštava iz Berlina, zbog njenog kritičkog pitanja postavljenog na konferenciji premijera Vučića i kancelarke Angele Merkel”.

Podsećanja radi, iste ili slične tvrdnje već su demantovane ranije, jer su bile sadržane i u izveštaju predstavnice OEBS-a za slobodu medija Dunje Mijatović, koja je letos takođe optužila srpske vlasti za cenzuru. List „Blic” je još ranije objasnio da vlast nema nikakve veze sa brisanjem jednog teksta sa njihovog sajta, što je po karakteru veoma slična optužba kao i ona da „cenzura nije direktna i transparentna”, ali postoji i lako je dokaziva. Na to se osvrnuo i Tasovac, rekavši da RBG i BIRN „više zanimaju ezoterična stanja u kojima su stvari nevidljive, netransparentne, ali lako dokazive”.

Mir je, takođe, objasnio da se izveštaji rade na osnovu jedinstvenog upitnika na koji odgovaraju novinari, advokati, profesori univerziteta i eksperti, ali da njihova imena nisu objavljena, jer „u nekim zemljama oni žele da ostanu anonimni”.

Tačno je da je upitnik RBG-a veoma dobar, ali na njegov rezultat veoma može uticati to – ko na njega odgovara. S obzirom na to da samo RBG zna ko su „eksperti” koji ocenjuju stanje medija u Srbiji, bilo bi zanimljivo znati da li ova organizacija ispituje i njihovo političko opredeljenje?

Vučić: Ne mešam se u pisanje i rad medija

Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da se ne meša u pisanje i rad medija.„Šta hoćete, da budem cenzor i da kažem da nešto ne smete da pišete. Ne mešam se u pisanje i rad medija”, odgovorio je Vučić novinarima na pitanje da prokomentariše pisanje lista „Odbrana”, u kojem je objavljen tekst „Zaštitnik protiv zaštitnika”. Premijer je, komentarišući izjavu evropskog komesara za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johana Hana o stanju u medijima u Srbiji, rekao da je potpuno saglasan sa njim i da je to važno pitanje, ali da sve tvrdnje o stanju u medijima moraju da budu zasnovane na činjenicama.

Vučić je rekao i da u izjavi portparolke Maje Kocijančič, koja je usledila posle Hanove izjave, ne vidi ništa sporno, već da je samo ukazano da je to kritično važno pitanje u Srbiji.
„Saglasan sam sa tim, kao i da stvari treba da budu zasnovane na činjenicama, a ne na glasinama. Nijednu reč primedbe nemam na to, inače bih već reagovao. Znate da mi nije nikakav problem da odgovorim ni Maji Kocijančič, ni svima njima”, rekao je Vučić.

Han je poručio da sloboda medija ostaje „kritična tema u procesu pridruživanja Evropskoj uniji” i da se „ta politika nije promenila”.Han je to poručio preko svoje portparolke Maje Kocijančič kako bi razjasnio kontroverze nastale nakon što je nedavno izjavio da je „neophodno naći dokaze da je sloboda medija u Srbiji ugrožena”.„Komesar smatra da je sloboda medija od kritične važnosti i da o tome nema pregovora”, navela je Kocijančič u saopštenju za medije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

TV zvezda Brajan Vilijams na stubu je srama zbog izmišljenog herojstva u ratu kakvo se političarima poput Hilari Klinton uglavnom oprašta.

Brajan Vilijams je jedno od najprepoznatljivijih lica američke televizije kao što je Hilari Klinton jedno od najpoznatijih imena američke politike. Osim slave, spaja ih i to što su oboje izmislili da su bili u opasnim ratnim situacijama. Ovde prestaju sličnosti jer, kako slučaj pokazuje, laž se u novinarstvu daleko skuplje plaća nego u politici: Vilijams je na rubu propasti karijere, a Klintonova pred kandidaturom za predsednicu SAD.

Reporter TV mreže En-Bi-Si priznao je prošle nedelje, kako su izvestili američki mediji, da nije tačno da je tokom invazije na Irak bio u helikopteru koji je pogodila neprijateljska granata, što je tvrdio već neko vreme, a poslednji put krajem januara. Vilijams se hvalio da se tokom izveštavanja iz rata 2003. obreo u pogođenom avionu koji je zbog toga bio prinuđen da sleti.

Međutim, jedan od vojnika koji je učestvovao u toj akciji napisao je na „Fejsbuku” da se ne seća da je voditelj bio sa njim. Vojni časopis „Stars end strajps” potom je objavio da je prezenter i urednik večernjih vesti En-Bi-Sija zaista bio „priključen” trupama, ali u drugoj, neoštećenoj letelici koja je posle sat vremena stigla do one prve, oborene.

Vilijams je tada kao ratni reporter tačno izvestio o tom incidentu. Međutim, pre nekoliko godina je počeo izvrće činjenice i sebe stavlja u epicentar događaja. Prošle je sedmice bio sateran u ćošak i primoran da se u programu izvini zbog „greške”, to jest što je, kako je istakao, pomešao događaje.

Šta mu je trebalo da se junači i preuveličava opasnost zadatka na kojem se našao, nije sasvim jasno, budući da je zvezda i voditelj najpopularnijih večernjih vesti sa 9,3 miliona gledalaca. Auditorijum konkurentskog Ej-Bi-Sija je 8,7 miliona. Opijen slavom i željom za još većom popularnošću ili i inače sklon „filovanju” biografije, tek Vilijams je morao da se na neko vreme povuče. Njegova kuća je saopštila da protiv njega pokreće istragu, pri čemu će ispitati i kako je pokrivao uragan „Katrina” 2005, kada je tvrdio da je gledao kako jedan čovek izvršava samoubistvo.

Vilijamsove mašte prisetio se ovih dana i novinar „Njujork tajmsa”Dejvid Kar, koji je takođe pratio prirodnu katastrofu u Nju Orleansu. Kar piše da su kolege i tada prevrtale očima kada su slušale Vilijamsove izveštaje o leševima koji plutaju ispred hotela, ali da mu profesija tada nije sudila.

No, sada su stvari drugačije jer su uključile vojsku, pri čemu se „rat i njegove opasnosti smatraju svetim i sa njima nema igranja”. Isti dnevnik ocenjuje da se publika neće zadovoljiti mlakim i nejasnim izvinjenjem, već otvorenim priznanjem i kajanjem Vilijamsa.

Vojnik koji je stvarno bio u pogođenom helikopteru piše: „Svi lažu. Svako od nas. Nije reč o tome da li lažeš. Reč je o tome kako se nosiš s tim kada si uhvaćen. Zahvalan sam što si se povukao na nekoliko večeri, gospodine Vilijams. Da li sada možeš da priznaš da nisi pomešao (događaje) i ponudiš pravo izvinjenje? Možda ću te čak častiti i pivom.”

Vilijams je u decembru potpisao novi petogodišnji ugovor sa En-Bi-Sijem. Plata mu je deset miliona dolara godišnje. Tim je neverovatnije što je lažno svedočio o detaljima koji lako mogu da se provere. Međutim, kako otkriva list sa Menhetna, TV mreža je još prošle godine primila dojavu da njena zvezda kiti si-vi, pretvarajući se da je Hemingvej u Španskom građanskom ratu. Novinarstvo se zasniva na kredibilitetu, pa neće biti čudo ako Vilijams izgubi posao. En-Bi-Si bi mogao da ga sa privremenog odmora pošalje na trajni ako proceni da mu gledaoci više neće verovati. Konačno, kako će on propitivati političare o njihovim lažima ako je i sam uhvaćen u svojima?

Iako bi i politika morala da se zasniva na verodostojnim izjavama, neistine se političarima lakše opraštaju. Zar to ne pokazuje primer Hilari Klinton? Boreći se protiv Baraka Obame za demokratsku nominaciju na predsedničkim izborima 2008, ona je izmislila kako je u Tuzli za vreme rata bežala pred „snajperskom paljbom”. Dugo niko nije reagovao na ovaj nepostojeći događaj sve dok komičar Sinbad, koji je tadašnju prvu damu pratio na tom putovanju, nije za „Vašington post” kazao da je najveća briga američke svite, u kojoj je bila i Hilarina kćerka Čelsi, bila gde će ručati. Onda su i ostali mediji javljali da je Klintonova otišla u BiH posle rata i da je tamo dočekana s cvećem. Bivša senatorka pravdala se umorom u kampanji, ali je morala da prizna da nikakvog „fijuka metaka” nije bilo. To joj nije smetalo da već sledeće godine postane državna sekretarka, kao što ni njenog supruga Bila Klintona nije omelo da ostane u Beloj kući nakon što je izjavio: „Nisam imao seks sa tom ženom, gospođicom Monikom Levinski.”

Kažu da se u „magli rata” ljudima pomuti sećanje, pa učesnici često iskrivljuju činjenice, prepisujući sebi sve veće zasluge kako vremeodmiče. U debatu povodom TV zvezde uključili su se profesori novinarstva, koji slučaj tumače sa stanovišta etike, i naučnici iz oblasti neurologije, koji objašnjavaju nepouzdanost memorije. Da li je stvarno moguće da pogrešno poverujete da ste bili u avionu koji pada ili u begu od snajpera? Odgovor verovatno zavisi od toga ko ste.

Na Vilijamsovu žalost, on je novinar, a ne političar.

Pariz i London protiv Foks njuza

Zbog izveštaja o tome da u francuskoj prestonici postoje delovi naseljeni muslimanima u koje niko drugi ne sme da uđe,gradonačelnica Pariza je najavila da će tužiti američku TV mrežu Foks njuz. An Idalgo je najavila slučaj na sudu zbog uvrede ugleda i časti Pariza i Parižana. Istovremeno, šef Daunig strita Dejvid Kameron je za analitičara iste televizije kazao da je „potpuni idiot” zato što je za britanski grad Birmingem ocenio da je muslimanskigrad i „zabranjena zona” za nemuslimane.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika / Beta

Direktorka Evropske federacije novinara Renata Šreder izjavila je da je u Evropi novinarstvo u kritičnoj situaciji i ocenila da „vlasnici medija eksploatišu novinare“, pa sve više njih rade kao slobodnjaci, dok je sindikatima „veoma teško da se organizuju i kolektivno reaguju“.

Šreder je na tribini „Zašto nema sindikata u privatnim medijima u Srbiji“, rekla da Evropska komisija preduzima mere da bi se sprečilo neprijavljivanje radnika, kao i
pojava lažnih slobodnih novinara koji rade u redakcijama, ali nemaju ugovor o radu.

Ona je podsetila na izveštaj Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO), u kojem se ukazuje da ekonomska situacija komplikuje rad novinara, kao i na probleme vlasničke strukture, skrivenih interesa, kolektivnih ugovora ili nedostatka bilo kakvih ugovora i malih plata.

U nekim zemljama se plate, koje su ispod proseka, koriste kao sredstvo za sprovođenje kontrole nad novinarima, napomenula je Šreder. Ona smatra da se „ne može imati nezavisno novinarstvo bez sindikata koji štite prava novinara“.

Prema oceni Šreder, u regionu Balkana sindikati su gurnuti na marginu i podeljeni, bez sredstava i dovoljno članova. Šreder zato smatra da moraju da se pronađu novi načini za socijalni dijalog u medijima i stvore održive strukture sa jakim sindikatima. U to bi, kako je objasnila, trebalo da budu uključena i udrženja poslodavaca u medijima, kako bi sa njima moglo da se pregovara o pristojnim ugovorima koji će dati bar neku sigurnost novinarima.

Predsednica Medijskog sindikata Makedonije Tamara Čausidis rekla je da je u Makedoniji situacija, kada su u pitanju profesionalna i radna prava novinara, jako loša i da dominira „nesiguran rad“.

Predsednik Sindikata novinara Hrvatske Anton Filić rekao je da su u Hrvatskoj, od 4.000 novinara, njih 1.500 članovi sindikata i naveo da ima sindikata u privatnim medijima.

Predsednica Sindikata medija Crne Gore Marijana Camović, koja je zbog osnivanja ovog Sindikata dobila otkaz, rekla je da u Crnoj Gori ima sedam medijskih sindikalnih organizacija.

Među njima, tri su u privatnim medijima, u kojima nije utvrđena reprezentativnost na nivou kolektiva, zato što poslodavci ne žele da formiraju komisiju koja bi to
utvrdila, objasnila je Camović.

Predstavnik Ministarstva za rad Dušan Petrović rekao je da poslodavac ne bi trebalo da zna ko su članovi sindikata u njegovom preduzeću.

Sindikati u Srbiji to nisu prepoznali, već su dali poslodavcima spiskove svog članstva u ruke, stavljajući tako do znanja da im je, verovatno, važnija naplata članarine od tajnosti članstva, ocenio je Petrović.

Državni sekretar Ministarstvs kulture i informisanja Saša Mirković najavio je da će od 13.februara početi upis u registar medija po novim pravilima i da će u tom registru prvi put biti navedena vlasnička struktura medija.

Osim toga, dodao je Mirković, „notiraće se sva državna pomoć koja će biti dodeljena medijima putem javnih konkursa ili u skladu sa pravilima o dodeli državne pomoći, kao i druga davanja organa javne vlasti koja nisu dodeljena po pravilima o državnoj pomoći“.

Od kada je u Ministarstvu kulture i informisanja, Mirković nije dobio dokaz da je u nekom mediju poslodavac zabranio osnivanje sindikata i ne vidi zašto bi se to činilo.

Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka smatra da je u Srbiji potrebno osnovati novi nacionalni sindikat novinara, koji neće imati političku pozadinu. Prema njenoj oceni, „vlast nije zainteresovana za slobodne i nezavisne medije, kao ni vlasnici, pa ostaje samo mogućnost samoorganizovanja novinara“.

Profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski rekao je da mediji koji se nisu upisali u registar neće moći da učestvuju na konkursima i dobiju sredstva iz javnih izvora i predložio da državni novac ne dobiju ni mediji koji nisu dozvolili osnivanje sindikata.

Predsednica Sindikata novinara Srbije Dragana Čabarkapa rekla je da je država učinila sve da od novinara napravi poslušnika, a ne da ga zaštiti. Ona je ukazala da je neophodno da se zakonom vrati zaštita sindikalnim liderima da bi mogli da organizuju sindikate u medijima, ne strahujući od otkaza. Čabarkapa misli i da je privatizacija uništila medije i da su zbog toga mnogi novinari ostali bez posla.

Novinar Slobodan Reljić tvrdi da su „mediji u Srbiji oružje za iznajmljivanje, ili najamnik koji grozničavo traži novi
prljav posao“.

Tribinu je organizovao Sindikat novinara Srbije, uz podršku Fondacije Fridrih Ebert.

Foto: pixabay.com/skeeze

Sa ciljem da ovu tehnologiju primeni u svrhe izveštavanja, Si-En-En potpisao ugovor sa FAA (Federal Aviation Administration) na području Sjedinjenih Američkih Država, čime počinje eksperimentalna faza upotrebe bespilotnih letelica u svrhe novinarstva.

Vest o potpisivanju ovog sporazuma potvrdila je medijska kuća da je sa FAA sklopila ugovor pod nazivom „Cooperative Research and Development Agreement“, koji omogućava Si-En-En-u kreiranje i prikupljanje video sadržaja nastalog pomoću bespilotnih letelica.

Potpredsednik medijskog giganta David Vigilante, izjavio je da je reč o dugo planiranoj saradnji koja bi dodatno trebala da ispita granice upotrebe bespilotnih letelica.

“Naš cilj jeste da odemo korak dalje od sadašnje amaterske tehnologije i ustanovimo koje su sve opcije moguće kada su produkcija visoko kvalitetnog sadržaja i izveštavanje sa terena u pitanju.”

Si-En-En ipak nije prva kuća koja je dobila ovakvu dozvolu. Samo prošlog septembra Sjedinjene Američke Države odobrile su upotrebu dronova nekolicini filmskih i TV kompanija, dok je Si-En-En u stalnu produkcijsku postavku uvrstio i tim zadužen za operaciju ovim letelicama. Možda i najbolji primer upotrebe dronova u svrhe izveštavanja, predstavlja upravo dokumentarac o Černobilju koji je izradio CBC News.

Nadzor letelica ključno pitanje

Koliko je jedan ovakav potez važan za razvoj novinarske profesije, ali i koliko doprinosi komercijalizaciji bespilotnih letelica, za Netokraciju je prokomentarisao Petar Vojinović, analitičar civilnog i vojnog vazduhoplovstva, te osnivač i urednik portala Tango Six.

„Glavni izazov za komercijalnu (samim tim bezbednu i regulatorno ustrojenu) upotrebu bespilotnih letećih objekata (kako ih definiše srpski zakon) svuda na planeti je sertifikovanost tih letelica, njihova bezbedna integracija u (kontrolisani) vazdušni prostor i veština njihovih operatera.

Elementi koji nisu nedostižni i koji se pametnijom sinhronizacijom već postojeće tehnologije i “mekim” (nerestriktivnim) nadzorom mogu vrlo lako dostiži. Na kraju se sve svodi na fleksibilnost regulatornih tela da prihvate njihovu rasprostranjenost i jdnostavno prilagode svoje zahteve što nužno ne znači nebezbedne operacije. Potpuno je razumno da se to prvo dešava u Americi i naravno da je FAA pionir u evoluciji ovakvih stvari.

Na pitanje kako srpsko zakonodavstvo gleda na upotrebu ovakvih letelica, Vojinović je izjavio da se u Republici Srbiji ne dozvoljava upotreba dronova u komercijalne svrhe bez odobrenja tri nadležne institucije. Ipak, to se često ne dešava u praksi, ali kako kaže, siguran je da će se i to ubuduće promeniti“.

Foto: pixabay.com

Svestan sam problema cenzure i autocenzure koji postoji u Srbiji. Ako poredite rang-liste o slobodi medija u svetu, koje svake godine objavljuju Reporteri bez granica, i liste o nivou korupcije u svetu Transparensi internešnela, možete videti veliku bliskost između visokog stepena slobode medija, nezavisnog novinarstva i niskog stepena korupcije.

S druge strane, one zemlje u kojima je stepen medijskih sloboda na nižem nivou i u kojima je novinarstvo manje nezavisno i profesionalno, imaju visoki nivo korupcije, ističe za Danas Štefan Rus Mol, profesor Univerziteta u Luganu i direktor projekta Evropska opservatorija novinarstva.

– Poređenje tih lista ukazuje upravo na to koliko je važno nezavisno, odgovorno i etičko novinarstvo i zato se treba boriti na sve moguće načine protiv cenzure. To nije samo problem u Srbiji. Sve više je izraženo u istočnim zemljama, ali i na Zapadu gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje politi?kog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij, ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija, naglašava Rus Mol.

On je boravio u Beogradu povodom drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“, koje je za čitaoce u Srbiji priredila i sa nemačkog prevela Ana Zagorac Keršer, a zajedno objavljuju Clio i RTS izdavaštvo.

U kojim su još zemljama Evrope izraženi politički pritisci na medije?

– Primer o kojem najviše znam iz Evrope je Italija. U toj zemlji postoji veoma visok nivo koncentracije medijskog vlasništva. Gospodin Berluskoni, koji je nekoliko puta bio i premijer, na primer, poseduje tri značajne privatne televizije, najveću izdavačku kuću knjiga i magazina i najuticajnije dnevne novine. Samim tim, ima veliki uticaj i kontrolu nad javnim mnjenjem. To u zapadnom svetu najbolje pokazuje koliko je opasna medijska koncentracija i koliko uplitanje političara može da ugrozi demokratiju. U takvim situacijama mediji ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu u društvu i postaju sredstva propagande.

Kako se izboriti sa cenzurom i autocenzurom u medijima?

– Teško je sa strane davati savete. Smatram da sami novinari treba da brane profesiju i pronađu podršku drugih novinara. Ako što više ljudi u zemlji bude upoznato sa tim kako neki političar ili organizacija pokušava da manipuliše medijima i ako se to ne skriva, to može biti jedan od pristupa kako bi se situacija promenila. Takođe, u takvim situacijama neophodno je i adekvatno obrazovanje novinara.

Svedoci smo i da u Srbiji postoji rastući trend tabloidizacije medija i upotreba tabloida za političke obračune. Šta to govori o srpskom društvu?

– Pošto ne govorim srpski jezik, ne mogu da dam kompletnu ocenu o tome kako se srpski tabloidi ponašaju. Ali mogu reći da je trend tabloidizacije svakako opasan trend. Ako pogledamo primere u Evropi, postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija. Ako medij stremi trendu tabloidizacije, izvesnije je da će pojedini političari koristiti jeftina rešenja problema umesto što će se truditi da građanima kažu istinu. Na taj način političari dobijaju podršku medija, a potom i glasove na izborima.

Kakva je ekonomska situacija medija u Evropi?

– Različito je od zemlje do zemlje. Što se tiče kvaliteta novinarstva, u svim evropskim zemljama je situacija sve nezavidnija, pa je samim tim teško i privući oglašivače i pretplatnike. Zato metaforički kažem da će kvalitetno novinarstvo nestati u Bermudskom trouglu. Trougao predstavljaju negativni uticaj publike koja više nije voljna da plati za kvalitet informacije, negativni uticaj oglašivača koji odlaze na internet platforme i treće je rastuća moć službi i agencija za odnose s javnošću.

Pre dvadeset godina na dva novinara, u proseku, postojao je jedan pi-ar menadžer koji u to vreme nije imao mnogo profesionalnog iskustva. Danas postoji dva pi-ara na jednog novinara i pi-ar menadžeri su bolje obučeni i zarađuju mnogo više novca od novinara. S druge strane, potrebno je hitno da novinari promene pristup prema saopštenjima za javnost i da postavljaju dodatna pitanja, a ne da samo prepišu tekst iz saopštenja. Redakcije su sve malobrojnije zbog toga, bombarduju se saopštenjima koja su ponekad toliko dobro napisana da mogu samo da se prepišu.

Kakva je, prema vašem mišljenju, budućnost tradicionalnih medija u eri razvoja interneta?

– Budućnost je upravo na internetu i društvenim mrežama. Novinari i redakcije moraju da nauče kako da koriste socijalne medije i informacije objavljene na njima. Sa finansijske strane, postoji opasnost za tradicionalne medije i profesionalne novinare, jer ne znam kako će preživeti u budućnosti. Ljudi će sve manje biti voljni da plate za dobar novinarski sadržaj. Zato treba početi sa naplaćivanjem čitanja novinskih tekstova na sajtovima medija.

Štampani mediji nestaju

Neki smatraju da će štampani mediji nestati u budućnosti. Šta vi mislite o tome?

– Verovatno je to tačno, ali ja ne znam da vam kažem kada će se to desiti. Moja generacija se nada da to neće biti brzo. U svakom slučaju, to ne treba da utiče na rad novinara, jer će uvek postojati ljudi koji će želeti da pročitaju neku dobru priču u kojem god ona obliku bila.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: Danas

“Bez slobode štampe nema kvalitetnog novinarstva, a novinari sami moraju da se odbrane od cenzure”, poručio je prof. dr Štefan Rus-Mol tokom jučerašnje promocija drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Profesor novinarstva i menadžmenta u medijima na Univerzitetu u Luganu i direktor Evropske opservatorije za novinarstvo podseća da je Srbija prema najnovijem izveštaju Reportera bez granica 54. zemlja u svetu po pitanju slobode štampe, što je stavlja ispred mnogih zemalja, ali istovremeno pokazuje i da postoje problemi zbog kojih zaostaje za zapadnim društvima, kao što su korupcija, politički i ekonomski pritisci.

“Svestan sam da u Srbiji postoje problemi po pitanju cenzure i autocenzure, ali to nije slučaj samo u Srbiji. Isti problemi su sve prisutniji i u istočnim zemljama, ali i na Zapadu, gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje političkog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija”, objašnjava Rus-Mol.

On navodi da bi zbog toga neki novi biznis modeli poput mikro plaćanja mogli da budu jedno od rešenja za budućnost, jer izdavači moraju da zarađuju da bi bili što manje zavisni od političkih i ekonomskih centara moći.

Komentarišući sve izraženiji trend tabloidizacije medija, Rus-Mol navodi da taj trend svakako jeste opasan i da mnogi primeri iz Evrope ukazuju da postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija, ali i da sami novinari treba da brane profesiju i da se uz pomoć svojih kolega izbore protiv censure ili autocenzure, što je trenutno ipak teže postići u Jogoistočnoj Evropi nego u Nemačkoj.

“Zato izdavači sa Zapada koji insistiraju na kvalitetu i visokim standardima ne ulažu u medije u Istočnoj i Jogoistočnoj Evropi, već to najčešće čine izdavači koji imaju niže standarde u pogledu kvaliteta i etike”, navodi Rus-Mol i napominje da nema slobode medija bez insistiranja na visokim profesionanim standardima i na kvalitetnom novinarstvu.

Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković kaže da bi jedno od mogućih rešenja za očuvanje nezavisnosti profesije, ali i opstanak mnogih novinara moglo da bude i preduzetničko novinarstvo.

“Problem je, međutim, što preduzetničko novinarstvo još uvek nije zaživelo u Srbiji, a već sledeće godine predstoji i privatizacija oko 70 medija, što će biti jedan od najvećih izazova na medijskoj sceni Srbije u 2015. godini”, kaže Radojković.

On je istakao da je u takvoj situaciji knjiga „Novinarstvo“ predstavlja veliki doprinos svim studentima novinarstva i budućim medijskim profesionalcima, kao i Fakultetu političkih nauka koji ima čast da ugosti jedno od najistaknutijih imena evropskog novinarstva.

Na promociji drugog izdanja knjige prof. dr Štefana Rus-Mola prisustvovali su i Ana Jugoslava Zagorac Keršer, koja je prevela i priredila knjigu “Novinarstvo“, kao i glavni urednik izdavačkog preduzeća “Clio” Zoran Hamović.

Iako su u srpskim tabloidima glavne teme politika, političari i estrada, u njima svakako ima dosta mesta za „obične“ ljude – one koji nisu tražili medijsku pažnju, koji protiv nje nemaju apsolutno nikakav mehanizam odbrane, a koji pritom najviše osećaju njene posledice.

U poslednjem delu serijala posvećenog uticaju tabloida na naš politički i javni život, bavimo se uzrocima i efektima tabloidnog izveštavanja o osobama kojima se jednostavno desilo da se o njima piše, ali i o mogućim mehanizmima odbrane od tabloida.

Usred potrage za njegovom petnaestogodišnjom ćerkom, Igora Jurića tabloidi su optužili da je upravo on krivac za njen nestanak – navodno, zelenaši kojima je dugovao novac, oteli su devojčicu da bi kaznili oca.

Nakon što joj je u požaru izgorelo troje dece, Mirela Mikulčić najpre je optužena da se tragedija dogodila zato što je ona išla kod ljubavnika i u „provod“, a malo potom objavljeno je da je na zgarištu kuće našla jednu dečju nogu koju je sama pokopala u grobnicu izgorele dece.

Kada je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio trinaestoro svojih komšija, za zločin je u tabloidima okrivljena Kristina D, s kojom je njegov sin navodno bio u vezi.

Iako ovakve priče uveliko prevazilaze i najmaštovitiji holivudski scenario, one su se u srpskim tabloidima zaista dogodile. Naravno, slučajevi Igora Jurića, Mirele Mikulčić i Kristine D. nisu usamljeni. Oni su zapravo samo kap u moru sličnih primera – onih u kojima su do juče nepoznati ljudi dobili svoje mesto na naslovnim stranama i, najčešće bez trunke samilosti, označeni kao krivci za nezamislive zločine i tragedije.

Isto tako do juče nepoznate, neke od žrtava ovih zločina i tragedija danima su bile glavna medijska atrakcija, jer su u tabloidima do u detalj opisivane njihove muke – način na koji su silovane, gorele, premlaćivane, ubijane i posmrtno mrcvarene.

NEMA PRIČE, NEMA SLIKA: Za razliku od kampanja posvećenih poznatim ljudima, o čemu je ovde već bilo reči, slučajevi u kojima su tabloidi fokusirani na obične ljude nemaju prepoznatljivu i jasno formatiranu metodologiju.

Jedino pravilo koje proizilazi iz analize medijske arhive jeste da se ove priče stihijski razvijaju, da bi – u trenucima kada nema ničeg „novog“ i „uzbudljivog“, tabloidi jednostavno obogatili scenario „svežim“ i „sočnim“ detaljima koji obično nikada ne budu dokazani i koji su najčešće aktuelni samo jedan dan.

Baš tako, nastale su i gorepomenute storije. Kada o nestaloj Tijani Jurić nisu imali ništa novo da objave, tabloidi su objavili teoriju o očevim dugovima; kada je, u nedostatku nekih novih tragedija, trebalo opet oživeti priču o troje izgorele dece, pojavila se noga; kada je o Velikoj Ivanči već sve rečeno, bilo je logično da se nađe pravi „krivac“.

U tom smislu, slučaj Tijane Jurić (devojčice koja je nestala 25. jula, a pronađena je mrtva 7. avgusta ove godine) naročito je značajan, jer su se u njemu pojavili elementi koje smo prvi put videli.

„Neke vaše kolege su nam najavile da će ti mediji krenuti na suprotnu stranu, čim ne budemo imali neke nove konkretne informacije – samo zato što nemaju ništa novo da objave. Posle svega, to se i desilo, i objavili su tu priču o dugovima. U tom trenutku, Tijane nema deset-jedanaest dana, a oni pišu o meni“, kaže Igor Jurić za „Vreme“.

„Mene je tada najviše zabolelo to što sam se uvek trudio da svakom odgovorim na poziv, da svakom dam izjavu. Ja sam to radio zbog moje Tijane. Nismo znali gde nam je dete, mislili smo da nam je dete živo. Dakle, zato sam odgovarao na svaki poziv. A za to me, eto, nisu ni pitali.“

Samo dan pre nego što će teorija o zelenašima biti objavljena, najpre u „Informeru“, a zatim i u „Kuriru“, novinar jednog od ovih tabloida bio je u kući Jurića gde je pravio reportažu, ali nije ni pomenuo ono što se u njegovim novinama već pripremalo.

Tek posle objavljivanja priče, zatražen je Jurićev komentar ili demanti, ali on odbija da razgovara. Tu počinje nešto o čemu nikada do tada nije bilo reči i što će, bude li ikada konkretno dokazano, moći da se smatra jednom od najsramnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva.

„Posle toga, od jednog tabloida sam putem i-mejla dobio poruku da, ukoliko ne budem hteo da govorim, oni neće objavljivati slike mog deteta kao što su planirali. Pošto sam se još nadao, ja sam onda dao izjavu, a sutradan je ona pronađena mrtva. Oni su se kasnije izvinjavali, ali sigurno je da se ne bi ni izvinjavali da mejl nisu poslali sa službene adrese, da ga nije poslao zamenik urednika tog lista, da nisam imao dokaz.“

Ucenjivanje oca nestalog deteta i čista manipulacija njegovim očajem, kada bi se pravosuđe ovim slučajem bavilo i kada bi navodi Igora Jurića dobili i sudsku potvrdu, ipak bi ostalo jedinstven primer „proizvodnje“ informacija.

Arhiva, s druge strane, obiluje primerima koji su bili mnogo jednostavniji za realizaciju: onima u kojima su iskorišćene komšijske priče i glasine, a na osnovu njih napravljen atraktivan scenario. To je, recimo, slučaj s već pomenutim primerom devojke Krstine D, koja je označena kao jedan od mogućih krivaca za masakr u Velikoj Ivanči u aprilu 2003.

Najpre su navedeni iskazi komšija po kojima je sin ubice Ljubiše Bogdanovića bio u vezi s Kristinom, da bi prvi sledeći korak bila moralna analiza njenog lika i dela. Pisalo se tako da je Ljubiša govorio kako neće „kurvu za snaju“, kako se priča da se ona „sastajala s drugim muškarcima“, kako su „neki tvrdili da je prostitutka“. Sve to i dodatno je objašnjeno, opet rečima upućenog komšiluka: „Uništilo ga je, kažu komšije, to što je izgubio posao, plašio se za egzistenciju, a sin Branko krenuo da arči ušteđevinu na kurvu.“

Iako je Kristina D. više puta negirala ovakve navode, iako je rekla da ima dečka i da nikada nije bila problematična, iako joj u tabloidima nije navedeno puno ime i prezime (imenovana je, istina, na jednom veb-portalu), postavlja se logično pitanje da li će ona ikada moći na miru da živi u selu u kojem se svi poznaju i gde ne može da se sakrije iza inicijala.

Da li će, recimo, moći da se uda, a da neko ne prokomentariše njenu „istoriju“? Da li će njene komšije ikada zaboraviti da je reč o „kurvi“? Da li će iko njen ikada biti oslobođen ovakvog „nasleđa“? Teško da je to moguće. Njen život je na ovaj ili onaj način uništen. A priča je trajala dan-dva i sama po sebi sigurno nije privukla mnogo čitalaca.

„Za tabloide je tuđa privatnost najveća dragocenost – naravno ne vrednost koju štite ili granica koju ne prelaze, nego prostor za novinarske podvige. Sve tajne i otkrića kojima se bave uglavnom su iz domena privatnog. I tu nema nikakve razlike, privatnost običnih ljudi je podjednako dobra roba kao i privatnost poznatih“, objašnjava za „Vreme“ Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Po njenom mišljenju, patnje i problemi običnih ljudi manje su zanimljivi za širu javnost, ali to tabloidima omogućava da „po njihovim životima mogu da kopaju još gore“ kako bi pokazali da svačiji život može postati pakao.

„Često vređaju ili ponižavaju njihova osećanja sa još manje osetljivosti nego za javne ličnosti. To može neuporedivo teže da razori živote ljudi koji nisu navikli na takvu izloženosti“.

Odliv i sipanje: Osim prema onima koje su naciljali kao potencijalno odgovorne za zločine ili tragedije, ovdašnji tabloidi nisu mnogo milostiviji ni prema deci. Svakodnevno se dešava da se u tzv. crnoj hronici objave podaci koji otkrivaju identitet maloletnika (što zabranjuju i zakoni i Kodeks), ali i tu postoji slučaj koji se na neki način izdvaja.

U decembru 2011. bračni par P. skočio je sa šestog sprata samačkog hotela na Zvezdari držeći u naručju svog sina Milana, koji je jedini preživeo pad. Svi mediji, pa i tabloidi, utrkivali su se tada ko će objaviti detaljniju i poetičniju priču o ovom dečaku. Srećom, sve je to brzo zaboravljeno nakon što je on ozdravio i poveren je brizi rođaka – činilo se čak da će i objavljivanje njegovog imena i prezimena proći bez značajnijih posledica na dečakov dalji život.

No, dve godine kasnije, u novembru 2013, pokazalo se da se od medijske pažnje ponekad pobeći ne može. Naime, „Kurir“ objavljuje da je dečak „ni živ, ni mrtav“, da jedva hoda, da ne govori, da se „na svaki dodir uznemiri“, da ima svega 12 kilograma, da stalno povraća i da, po svemu sudeći, njegova rodbina ne brine o njemu na najbolji način. Javnost se uznemirila, ali ne zadugo.

U emisiji „Ekskluziv“ TV Prve, snimljenoj samo nekoliko dana nakon toga, prikazano je dete koje sasvim normalno reaguje na okolinu, a koje je autorka priloga opisala kao raspoloženog i veselog dečaka: „Njegova interakcija je zadivljujuća, pokazivao mi je crteže, igrao se sa mnom, zapitkivao me…“

Zašto je to urađeno? Kome je bilo neophodno da nanovo otvara zatvorenu priču i povredi kako dečaka tako i ljude oko njega? Ako imamo u vidu da je puno ime i prezime ovog deteta objavljeno i na samom početku, ali i u priči o njegovim navodno teškim psihološkim problemima, logično je zapitati se kako će mu biti kad odraste, pa ga drugovi „proguglaju“. Kako će se osećati kad ga neko bude pitao da li je istina da je pao, da su ga roditelji bacili sa šestog sprata? I kao da to nije dovoljno, kako će on sam gledati na svoje rođake koji su ga othranili, pošto pročita da je kod njih bio „ni živ, ni mrtav“?

Iako se ovakva pitanja u njihovom slučaju ne postavljaju, važno je ipak napomenuti da tabloidnog tretmana nisu pošteđena čak ni mrtva deca. I tu je slučaj Tijane Jurić vrlo ilustrativan. Nakon što je pronađena, a osumnjičeni za njeno ubistvo uhapšen, danima su se tabloidi bavili svakim detaljem ovog zločina – od mesta na kojem je silovana, do načina na koji je to urađeno.

„Samo je policija znala šta se dešavalo te noći, zato što im je ubica dao taj iskaz. Policija je svoj posao odradila više nego profesionalno, ali baš su mi oni i rekli da ne čitam novine, jer i kod njih ima nekoga ko će za novac reći svašta“, kaže Igor Jurić u razgovoru za „Vreme“.

„Ne mogu da razumem koja je svrha, da li čitalac mora da zna svaki detalj ubistva nevinog deteta. Bolesno je to i čitati i pisati. I zaista, mi nismo čitali, ali su se jedne novine slučajno našle u kući i kada je to pročitala, moja žena je pala u nesvest. Takođe, njeni drugovi su to čitali, njene drugarice. Koja je poruka? Dovoljno je bilo reći da je oteta, zlostavljana i ubijena. Čak sam i zvao neke novine i molio ih da prestanu s tim, a oni su obećali da neće više.“

O moralnom i profesionalnom aspektu ovakvog načina izveštavanja ne moramo ni da se zapitamo: takve stvari u medijima jednostavno nisu dozvoljene. Opis mučenja i zlostavljanja nije u javnom interesu, uznemirava javnost i, povrh svega, urušava dostojanstvo žrtve. S druge strane, međutim, jako je važno pitanje izvora informacija, koje pominje i Igor Jurić. Kako i zašto policija dozvoljava da joj tabloidi budu razglasna stanica za detalje koji ne bi smeli da izađu iz njihovih redova?

„Svaki put kad se poverljivi podatak, odnosno dokument, nađe van nadležnih državnih institucija, neko je učinio krivično delo, ili bar najteži disciplinski prekršaj za koji bi trebalo da sledi razrešenje ili otkaz. Ali pošto ni razrešenja ni otkaza nema, a mi čitamo i gledamo operativne podatke svaki dan, jasno je da to nije ‘odlivanje’, već ‘sipanje’ u tabloide. Dakle, to se namerno radi.

Tendenciozno, manipulativno, selektivno – kako bi se postigao cilj koji institucionalno ne može ili ne sme da se postigne. Na to sam mislio kada sam u godišnji izveštaj za 2013. godinu upisao ‘tabloidizaciju države’“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

NIŠTA FINO I SUPTILNO: Kad smo već kod problematičnih izvora, slučaj Tijane Jurić i na tom planu donosi nešto novo, što bi tek trebalo da bude dokazano. Naime, Igor Jurić i za „Vreme“ i za neke druge medije pre toga, tvrdi da ima pouzdanu informaciju da „jedan tabloid stoji iza angažovanja advokata Tijaninog ubice“.

Kako će i da li će ova informacija biti potvrđena, za sada nije poznato, ali ona – imajući u vidu ovdašnje prilike – uopšte ne deluje neverovatno. Pre i tokom suđenja, teško da postoji bolji izvor od optuženog, a on će sigurno biti voljan da priča onima koji su mu platili odbranu.

Inače, posebno poglavlje u storiji o izveštavanju tabloida o „običnom svetu“ odnosi se baš na ljude osumnjičene da su počinili neki zločin. Tu je, zapravo, tabloidima i najlakše – identifikujući se sa žrtvom i njenom porodicom, javnost lako zaboravlja da i osumnjičeni, ma kako bili čvrsti dokazi protiv njih, takođe imaju svoja ljudska prava. Između ostalog, tu spada i pravo na pretpostavku nevinosti.

No, umesto toga, u tabloidima se redovno pojavljuju ne samo presude, već i predlozi izmene zakona – 2005, kada je trogodišnja Katarina Janković preminula od posledica seksualnog zlostavljanja, a njen očuh Mališa Jevtović bio osumnjičen za taj zločin, „Kurir“ je objavio naslov „Monstruma na smrt“, s tim da se sa slova cedila nacrtana krv.

Bio je to zapravo logičan nastavak napisa u kojima je prikazan svaki detalj devojčicinih muka, uključujući i slikovite prikaze kako joj je očuh „stao nogom na leđa i pocepao jetru“.

„Mislim da sve nasilnike, ma kog doba ili godina, treba brutalno staviti u medije. Ako su maloletni, onda njihove roditelje, jer nisu deca kriva sama. Kako ja mogu da izveštavam o tom događaju, na način koji vi tražite od mene? Mi smo ponekad preterivali – ono kada kaplje krv i slično, ali mislim da smo mi reagovali onako kako su reagovali obični ljudi“, objašnjava za „Vreme“ Sveta Marjanović, jedan od tadašnjih urednika „Kurira“.

„Nismo reagovali kao novinari, već kao obični ljudi kojima se to dešava. Meni stomak igra kad to vidim i nemoj da me teraš da budem fin i suptilan! Znam da ćemo tako da proizvedemo buku i dreku, ali mislim da to treba da radimo.“

Pošto sličan stav imaju i mnogi drugi ljudi iz struke, postavlja se logično pitanje o tome da li novinari uopšte smeju da reaguju kao „obični ljudi“. Da li je ovakav stav razumljiv i blizak čitaocima? Da. Da li novinari smeju da sude i presuđuju? Ne. Pre svega zato što mogu da pogreše u proceni i tako unište nevinog čoveka, a potom i zato što su za suđenje i presuđivanje zaduženi neki drugi i stručniji ljudi.

Običnim ljudima (pa i novinarima kada su van redakcija) dozvoljeno je da privatno misle i osećaju šta god hoće, ali javna reč ima posledice o kojima se mora voditi računa – koliko god se to novinarima i urednicima sviđalo ili ne sviđalo.

U ovom i prethodna tri broja „Vremena“ bavili smo se ulogom tabloida na srpskoj političkoj i javnoj sceni, još jednom potvrđujući da oni u najvećoj mogućoj meri utiču kako na političke tokove tako i na opštu atmosferu u društvu.

Na primeru izveštavanja o običnim ljudima možda se najjasnije vidi njihova moć da jednim potezom izmene ili unište nečiji život, ali to – imajući u vidu širu sliku – nije i najvažnija posledica njihovog delovanja. Otvorena agitacija za ovu ili onu političku opciju, medijsko čerečenje političkih neprijatelja, žigosanje i vređanje svakog ko misli drugačije od njih i, zbog svega toga, širenje straha od njihovog izveštavanja, samo su deo onoga zbog čega bismo nad problemom srpskih tabloida svi zajedno morali mnogo više da se zamislimo.

Jer, njihova moć sve je veća, njihovi patroni sve bezobzirniji, a sekira kojom mašu nad glavom svakog od nas pre ili kasnije pogodiće svoj cilj.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: UNS

Medijski monitoring, sproveden u organizaciji Fondacije Konrad Adenauer, ukazuje na pad profesionalnosti u srpskim medijima, a analitičari su uvereni da novi medijski zakoni neće mnogo pomoći da se to popravi.

Sve je očiglednije da se mediji udaljavaju od svoje osnovne funkcije, informisanja građana i približavaju se biltenizaciji, odnosno postaju sredstvo propagande, rekla je Aleksandra Popović iz Fondacija Konrad Adenauer na predstavljaju najnovijeg monitoringa medija za period april-septembar 2014. godine.

Ona je napomenula da se novinari svesno distanciraju od svojih profesionalnih normi, a za takvu situaciju, po njenom mišljenju, nisu odgovorni samo medijski poslenici, već i institucije, kao što su Vlada i Skupština Srbije, koje nisu pokazale dovoljnu brigu za zaštitu medija i slobode izražavanja.

Istakavši da ovakvo stanje u medijima ne može doprineti razvoju Srbije i da će otežati put Srbije ka EU, Popović je ocenila da je neophodna veća otvorenost državnih institucija i jačanje Vladine kancelarije za saradnju sa medijima, radi kontinuiranog informisanja javnosti o delatnostima Vlade.

Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) smatra da u Srbiji nije dovršena medijska tranzicija, kao i medijska strategija koja, kako je rekao, stoji „ni na nebu ni na zemlji“, te da su novi medijski zakoni doneti na brzinu.

U procesu biltenizacije medija, koja je, kaže, na delu, izvor informacije često se svodi samo na jednu stranu ili su druga i treća strana često u funkciju prve, istakao je Gavrilović i dodao da je posle smene bivše političke stranke na vlasti, došlo i do „smene“ analitičara koji se pojavljuju u medijima.

On je apelovao na medije „da ukinu rubriku ‘prelistavanje'“, u kojoj je gost, po njegovom mišljenju, sračunato izabran da na „svoj način tumači članke iz novina i na taj način dodatno ugrožava slobodu medija“.

Predstavljajući rezultate monitoringa, Gavrilović je rekao da više od 90 odsto ispitanih smatra da u medijima postoji cenzura i autocenzura, 73 odsto smatra da mediji ne izveštavaju objektivno, 90 odsto smatra da ne izveštavaju analitično, a 95 odsto da ne izveštavaju kritično.

Onlajn anketa novinara pokazala je da su oni najnezadovoljniji svojim materijalnim statusom, podrškom sindikata i mogućnošću napredovanja na poslu, dok su kao najznačajniji razlog zašto se bave tom profesijom naveli „zadovoljstvo slobodom koju imaju“.

U anketi je Republička radiodifuzna agencija najlošije ocenjena, kao i rad Ministarstva kulture i informisanja, dok je Savet za štampu prosečno ocenjen, a novinarska udruženja imaju dovoljnu podršku medijskih radnika, rekao je Gavrilović.

On je dodao i da novi medijski zakoni neće promeniti sliku i stanje u srpskim medijima, jer su problemi mnogo dublji i veći, istakavši da medije ne bi trebalo privatizovati, jer to nije lek za njih, već je neophodno sprovesti „model spajanja medija sa građanima i uspostaviti tu vezu koja je pokidana“.

Novinarka lista „Vreme“ Tamara Skrozza smatra da je apsurdno da se novi medijski zakoni donose u trenutku nestanka profesionalne etike, kao i političkih i ekonomskih pritisaka, koji, kako je rekla, „dobijaju sve maligniji oblik“ i zbog toga ne treba očekivati da će ti zakoni moći nešto da promene na bolje.

„Ako su prokazani i kažnjeni mediji koji su objavili neke od problematičnih ugovora koje je Vlada potpisala, pitanje je šta će biti sa ostalim medijima, ako se usude da objave neke slične informacije“, zapitala je Skrozza.

Ona je ocenila i da je izveštavanje nekih listova i tabloida u slučaju ubistva devojčice Tijane Jurić slučaj drastičnog i potpunog nestanka profesionalne novinarske etike i da se u tom slučaju nije poštovao ni dignitet žrtve, ali ni ljudska prava osumnjičenog za zločin.

Foto: UNS