novinarska etika – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Laž u novinarstvu i politici

Jelena Stevanovic — Mon, 16 Feb 2015 09:46:36 +0000

TV zvezda Brajan Vilijams na stubu je srama zbog izmišljenog herojstva u ratu kakvo se političarima poput Hilari Klinton uglavnom oprašta.

Brajan Vilijams je jedno od najprepoznatljivijih lica američke televizije kao što je Hilari Klinton jedno od najpoznatijih imena američke politike. Osim slave, spaja ih i to što su oboje izmislili da su bili u opasnim ratnim situacijama. Ovde prestaju sličnosti jer, kako slučaj pokazuje, laž se u novinarstvu daleko skuplje plaća nego u politici: Vilijams je na rubu propasti karijere, a Klintonova pred kandidaturom za predsednicu SAD.

Reporter TV mreže En-Bi-Si priznao je prošle nedelje, kako su izvestili američki mediji, da nije tačno da je tokom invazije na Irak bio u helikopteru koji je pogodila neprijateljska granata, što je tvrdio već neko vreme, a poslednji put krajem januara. Vilijams se hvalio da se tokom izveštavanja iz rata 2003. obreo u pogođenom avionu koji je zbog toga bio prinuđen da sleti.

Međutim, jedan od vojnika koji je učestvovao u toj akciji napisao je na „Fejsbuku” da se ne seća da je voditelj bio sa njim. Vojni časopis „Stars end strajps” potom je objavio da je prezenter i urednik večernjih vesti En-Bi-Sija zaista bio „priključen” trupama, ali u drugoj, neoštećenoj letelici koja je posle sat vremena stigla do one prve, oborene.

Vilijams je tada kao ratni reporter tačno izvestio o tom incidentu. Međutim, pre nekoliko godina je počeo izvrće činjenice i sebe stavlja u epicentar događaja. Prošle je sedmice bio sateran u ćošak i primoran da se u programu izvini zbog „greške”, to jest što je, kako je istakao, pomešao događaje.

Šta mu je trebalo da se junači i preuveličava opasnost zadatka na kojem se našao, nije sasvim jasno, budući da je zvezda i voditelj najpopularnijih večernjih vesti sa 9,3 miliona gledalaca. Auditorijum konkurentskog Ej-Bi-Sija je 8,7 miliona. Opijen slavom i željom za još većom popularnošću ili i inače sklon „filovanju” biografije, tek Vilijams je morao da se na neko vreme povuče. Njegova kuća je saopštila da protiv njega pokreće istragu, pri čemu će ispitati i kako je pokrivao uragan „Katrina” 2005, kada je tvrdio da je gledao kako jedan čovek izvršava samoubistvo.

Vilijamsove mašte prisetio se ovih dana i novinar „Njujork tajmsa”Dejvid Kar, koji je takođe pratio prirodnu katastrofu u Nju Orleansu. Kar piše da su kolege i tada prevrtale očima kada su slušale Vilijamsove izveštaje o leševima koji plutaju ispred hotela, ali da mu profesija tada nije sudila.

No, sada su stvari drugačije jer su uključile vojsku, pri čemu se „rat i njegove opasnosti smatraju svetim i sa njima nema igranja”. Isti dnevnik ocenjuje da se publika neće zadovoljiti mlakim i nejasnim izvinjenjem, već otvorenim priznanjem i kajanjem Vilijamsa.

Vojnik koji je stvarno bio u pogođenom helikopteru piše: „Svi lažu. Svako od nas. Nije reč o tome da li lažeš. Reč je o tome kako se nosiš s tim kada si uhvaćen. Zahvalan sam što si se povukao na nekoliko večeri, gospodine Vilijams. Da li sada možeš da priznaš da nisi pomešao (događaje) i ponudiš pravo izvinjenje? Možda ću te čak častiti i pivom.”

Vilijams je u decembru potpisao novi petogodišnji ugovor sa En-Bi-Sijem. Plata mu je deset miliona dolara godišnje. Tim je neverovatnije što je lažno svedočio o detaljima koji lako mogu da se provere. Međutim, kako otkriva list sa Menhetna, TV mreža je još prošle godine primila dojavu da njena zvezda kiti si-vi, pretvarajući se da je Hemingvej u Španskom građanskom ratu. Novinarstvo se zasniva na kredibilitetu, pa neće biti čudo ako Vilijams izgubi posao. En-Bi-Si bi mogao da ga sa privremenog odmora pošalje na trajni ako proceni da mu gledaoci više neće verovati. Konačno, kako će on propitivati političare o njihovim lažima ako je i sam uhvaćen u svojima?

Iako bi i politika morala da se zasniva na verodostojnim izjavama, neistine se političarima lakše opraštaju. Zar to ne pokazuje primer Hilari Klinton? Boreći se protiv Baraka Obame za demokratsku nominaciju na predsedničkim izborima 2008, ona je izmislila kako je u Tuzli za vreme rata bežala pred „snajperskom paljbom”. Dugo niko nije reagovao na ovaj nepostojeći događaj sve dok komičar Sinbad, koji je tadašnju prvu damu pratio na tom putovanju, nije za „Vašington post” kazao da je najveća briga američke svite, u kojoj je bila i Hilarina kćerka Čelsi, bila gde će ručati. Onda su i ostali mediji javljali da je Klintonova otišla u BiH posle rata i da je tamo dočekana s cvećem. Bivša senatorka pravdala se umorom u kampanji, ali je morala da prizna da nikakvog „fijuka metaka” nije bilo. To joj nije smetalo da već sledeće godine postane državna sekretarka, kao što ni njenog supruga Bila Klintona nije omelo da ostane u Beloj kući nakon što je izjavio: „Nisam imao seks sa tom ženom, gospođicom Monikom Levinski.”

Kažu da se u „magli rata” ljudima pomuti sećanje, pa učesnici često iskrivljuju činjenice, prepisujući sebi sve veće zasluge kako vremeodmiče. U debatu povodom TV zvezde uključili su se profesori novinarstva, koji slučaj tumače sa stanovišta etike, i naučnici iz oblasti neurologije, koji objašnjavaju nepouzdanost memorije. Da li je stvarno moguće da pogrešno poverujete da ste bili u avionu koji pada ili u begu od snajpera? Odgovor verovatno zavisi od toga ko ste.

Na Vilijamsovu žalost, on je novinar, a ne političar.

Pariz i London protiv Foks njuza

Zbog izveštaja o tome da u francuskoj prestonici postoje delovi naseljeni muslimanima u koje niko drugi ne sme da uđe,gradonačelnica Pariza je najavila da će tužiti američku TV mrežu Foks njuz. An Idalgo je najavila slučaj na sudu zbog uvrede ugleda i časti Pariza i Parižana. Istovremeno, šef Daunig strita Dejvid Kameron je za analitičara iste televizije kazao da je „potpuni idiot” zato što je za britanski grad Birmingem ocenio da je muslimanskigrad i „zabranjena zona” za nemuslimane.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika / Beta

The post Laž u novinarstvu i politici appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Prvi veb kritičar loše novinarske prakse u Srbiji

Marko Nedeljkovic — Mon, 17 Jun 2013 20:03:17 +0000

Srbija je početkom ovog meseca konačno dobila prvi sajt koji se bavi kritikom loših novinarskih poteza. Novinari udruženja Njuz.org pokrenuli su sajt posmatrac.rs koji će kritički pisati o izveštavanju domaćih medija, a cilj sajta je da doprinese širenju medijskog pluralizma i medijske pismenosti u društvu, i to prvenstveno razvojem kritičke svesti kod konzumenata vesti u našoj zemlji.

Posmatrac.rs će tako od ovog meseca konstantno ukazivati na neprofesionalizam u domaćim medijima, a posebna pažnja biće posvećena onlajn medijima jer oni podležu najmanjoj regulativi.

„Kritikovanjem loše prakse, Posmatrač se bori za povećanje etičnosti u radu domaćih medija, kao i za poboljšanje položaja novinara. Misija će biti ispunjena onda kada publika sa većom dozom kritičnosti bude pratila medije“, kaže glavni urednik projekta Posmatrač Nenad Milosavljević. Realizaciju ovog projekta pomogao je i Registar nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS) u okviru konkursa 4PI.

Autori tekstova na ovom sajtu biće i poznati urednici i medijski profesionalci koji su dobro upoznati sa funkcionisanjem domaćih medija, a spremni su da javno kritikuju neprofesionalnost svojih kolega.

Tako se na sajtu već sada mogu pročitati kolumne Zorana Prerdovića pod nazivom Ima li života posle tabloida, Milana Ćulibrka pod nazivom Srpski mediji: ne čitaj kako je napisano, ali i studije slučaja Seks, laži i klikovi, Ljubavnik iz mrtvačnice i Hrvatska himna kao žrtva neproverenih informacija.

Medijskim profesionalcima korisna bi mogla da bude i rubrika “Rečnik” posvećena definisanju medijskih termina, dok se savremeni medijski trendovi i dešavanja u svetu mogu pratiti u okviru rubrike “Mediji danas”.

O značaju ovog sajta govori i činjenica da su kršenje etičkih principa i neprofesionalizam postali svakodnevna praksa u domaćim medijima, na šta je u više navrata upozoravala i Evropska opservatorija za novinarstvo. Kada dva i dva postanu pet, Gde je granica novinarske pažnje i Temperatura istopila kodekse, samo su neki od tekstova koji svedoče o (ne)profesionalizmu medija u našoj zemlji.

Osnivači Posmatrača boriće se i za to da publika ne bude pasivni primalac informacija, već da kritički prati medije, da ukršta izvore i sama proverava informacije, ali i da bude radoznala i polemiše o njima. Stoga su svi čitaoci pozvani da na mejl adresu redakcija@posmatrac.rs šalju svoje predloge, sugestije i kritike, i time doprinesu radu sajta i kreiranju što kvalitetnijeg sadržaja.

The post Prvi veb kritičar loše novinarske prakse u Srbiji appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Gde je granica novinarske pažnje?

Bojan Cvejic — Thu, 18 Apr 2013 07:45:41 +0000

Tragedija koja je zadesila selo Veliku Ivanču pokraj Beograda, kada je meštanin ubio 13 komšija, inspirisala je poslednjih dana štampane medije u Srbiji na potpuno senzacionalističko izveštavanje o događaju, pri čemu su prekršeni i dalje se grubo krše svi profesionalni i etički standardi, ali i pravo na zaštitu privatnosti.

Tabloidi, ali i pojedine uticajne novine, ovih dana pune strane fotografijama žrtava, ispovestima komšija i rođaka, skandaloznim naslovima, objašnjenjima, „stručnim“ analizama, otkrivanjem „odgovornih“, prenosima sahrana… Sagovornici Danasa ocenjuju da je jedini pravni lek da pojedinci i žrtve takvog izveštavanja pokrenu postupke protiv određenih medija.

Novinarka i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skroza kaže za Danas da su mediji poslednjih dana, izveštavajući o tragediji u Velikoj Ivanči, „pregazili“ sva moguća pravila elementarne ljudske pristojnosti i profesionalne etike. Ona dodaje da najviše pogađa segment priče o devojci koja je u pojedinim medijima označena „indirektnim krivcem masakra“ time što je objavljeno da je bila devojka sina počinioca zločina i da je navodno prostitutka.

„To je sve na nivou trača, a mediji su to zgrabili na surov i bezosećajan način. Objavivši njenu fotografiju i ime i prezime, prekršili su njeno pravo na privatnost za mnogo godina unapred. Nije posao medija da istražuju zašto se dogodilo to što se dogodilo, niti da konsultuju „stručnjake“ i traže krivca”, objašnjava Skroza.

Ona ocenjuje da su u „neverovatnim pričama o zločinu“ uglavnom prednjačili štampani mediji i to ne samo tabloidi, već i oni koji pretenduju na to da predstavljaju ozbiljne i uticajne novine. Kako navodi, problem u celoj priči bilo je i ponašanje novinara na terenu, koji su upadali ljudima u kuće kako bi uzeli izjave. „Nije pristojno maltretirati ljude, mora da postoji granica“, napominje naša sagovornica. Prema njenim rečima, novinari su očigledno zaboravili šta je njihov posao – javni interes.

“Da li je javni interes teorija da je drekavac najavio tragediju? Da li je javni interes priča kako je porodica počinioca zločina prokleta? Ili da se devojka nepoznata javnosti proglasi odgovornom za tragediju? Da li je javni interes da u novinama imamo prenos sahrane? To nikako nije naš posao”, naglašava Skroza.

Način izveštavanja o ovom tragičnom događaju, kako navodi, školski je primer „gaženja profesionalne etike“, što se ničim ne može opravdati. Skroza smatra i da bi povodom ovakvog ponašanja medija trebalo da reaguju, pre svih, Ministarstvo kulture i informisanja, zaštitnik građana, novinarska udruženja, ali i nevladin sektor. Savet za štampu, podseća, može da reaguje jedino ukoliko stigne žalba na konkretno izveštavanje konkretnog medija.

“Mediji u potrazi za tiražom znaju da pređu granice profesionalne etike i da iznošenjem, pa i slobodnim interpretiranjem ličnih i porodičnih prilika, ponekad koristeći nečiju nesmotrenost ili nenaviknutost na medijsku pažnju, nanesu bol, štetu ili čak ugroze ljude o kojima pišu. Najbolje je da na to paze i sankcionišu sami novinari i njihova profesionalna udruženja, jer mešanje državnih organa često ima efekte „slona u staklarskoj radnji“, kaže Saša Janković, zaštitnik prava građana. On dodaje da je zajedno sa poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljubom Šabićem i oba nacionalna novinarska udruženja, već apelovao na urednike i novinare da poštuju dostojanstvo onih o kojima pišu. „Jer, ako ništa drugo, to čuva i njihov profesionalni integritet i dostojanstvo profesije kojoj pripadaju“, ističe Janković.

Udruženje novinara Srbije (UNS) saopštilo je da je ovih dana primilo više poziva, pisama i pritužbi građana i kolega novinara na račun izveštavanja beogradskih medija o zločinu počinjenom prošle sedmice u selu Velika Ivanča.

„UNS deli ogorčenje dobrog dela javnosti zbog toga što je izveštavanje o masovnom ubistvu proizvelo masovno kršenje Kodeksa novinara Srbije i upozorava da tabloidi već danima zloupotrebljavaju šok i nevericu građana, odnosno njihovu potrebu da saznavanjem brojnih pojedinosti u vezi sa zločinom dokuče kako je tako nešto uopšte moglo da se desi. Kodeks zahteva od urednika i novinara da prilikom izveštavanja o nesrećama i tragedijama u kojima ima stradalih vode računa o duhu saosećanja i diskrecije, kao i da izbegavaju spekulacije i prenošenje nedovoljno proverljivih stavova“, navodi UNS.

U UNS podsećaju da novinari imaju i zakonsku obavezu da poštuju pretpostavku nevinosti. „Te odredbe Kodeksa, ali i mnoge važeće društvene norme, izvrgavaju se ruglu ogromnim naslovima u kojim se spekuliše o pobudama monstruma, o ulozi navodne kurve, o tobožnjem genu zla, o izmišljenim događajima iz 17. veka, o astrološkim besmislicama…“, napominje se u saopštenju UNS.

Advokat Slobodan Kremenjak kaže za Danas da je ta oblast uređena Zakonom o javnom informisanju i Kodeksom novinara Srbije, kao i da bi, s pravne tačke, pojedinci mogli da tuže medije za kršenje prava na privatnost. „U slučaju da se prekrši pravo maloletnika, onda bi moglo i Ministarstvo kulture da reaguje“, navodi Kremenjak.

I docent Pravnog fakulteta Union Saša Gajin objašnjava za Danas da je potrebno da žrtve izveštavanja medija same preduzmu korake u zaštiti svojih prava. „Građani uglavnom ne koriste mehanizme pravne zaštite, a mogli bi makar da se obrate Savetu za štampu ili zaštitniku građana“, navodi Gajin.

Tekst je prvobitno objavljen u dnevnom listu Danas, 16. aprila 2013.

Foto: UNS

The post Gde je granica novinarske pažnje? appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Ima li kredibilitet cenu?

Vladimir Radomirovic — Mon, 26 Nov 2012 23:42:04 +0000

Uredništvo jednog nedeljnika obavezalo je novinare da od sagovornika traže oglase, izveštači najčešće ne objavljuju ko im je platio putovanje u inostranstvo, dopisnica jednog dnevnog lista iz grada na jugu Srbije od gradonačelnika dobija oko milion dinara godišnje za ažuriranje sajta gradske uprave…

U prvom slučaju teško da će novinar moći da radi svoj posao ako je prinuđen da u isto vreme misli i na to koliko novine mogu da zarade ili, sasvim moguće, izgube ako se sagovorniku ne dopadne intervju. U drugom, čitaoci i gledaoci ostaju uskraćeni za bitnu informaciju koja može da utiče na izveštavanje, a u trećem dopisnica neće moći objektivno da piše o radu gradonačelnika.

Sve su ovo uobičajeni primeri iz srpskog novinarstva, primeri koji se mogu nazvati korupcijom, a na koje su novinari, a i javnost uglavnom oguglali. Zbog takvih slučajeva (dodajmo i stalne priče o tome kako bogataši plaćaju povoljne tekstove o sebi ili, u krajnjem, plaćaju da se o njima ne pišu kritički članci) smanjuje se poverenje javnosti u novinare i medije, što ugrožava i ideju o punoj demokratiji u Srbiji.

Između ostalog, ovo su bili razlozi što je početkom juna radna grupa u kojoj su bili predstavnici Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Saveta za štampu i Agencije za borbu protiv korupcije u organizaciji OEBS-a napisala izmene Kodeksa novinara Srbije (u radnoj grupi bio je i potpisnik ovog teksta). Izmenjeni kodeks NUNS je usvojio na junskoj skupštini, a očekuje se da ga do kraja godine usvoji i UNS čime će zvanično stupiti na snagu.

Koje su glavne izmene u Kodeksu? Precizirano je kako treba postupati s poklonima, navedeno da novinar, urednik ili redakcija treba da objave ko im je platio putne troškove, ako put već nije obezbedio medij za koji rade. Radna grupa napisala je i preporuke medijima, koje nisu obavezujuće, ali bi njihovo usvajanje predstavljalo odličnu praksu, kakva odavno postoji u svim velikim svetskim redakcijama.

Preporučeno je redakcijama da na osnovu Kodeksa novinara Srbije sačine svoje kodekse kojima će precizno regulisati prava i obaveze novinara, urednika i vlasnika. Time bi se novinarima i uredništvu omogućilo da odbiju svaki pritisak vlasnika ili oglašivača.

„Poželjno je da novinari pri sklapanju ugovora o zapošljavanju, zajedno sa urednicima i vlasnicima potpisuju Kodeks redakcije. Time Kodeks postaje dokument na osnovu koga novinari i urednici mogu efikasnije da se bore za prava novinarske profesije. Kodeks redakcije mora da sadrži stav u kome se navodi da se njegovi potpisnici obavezuju da će poštovati norme Kodeksa novinara Srbije i norme Kodeksa redakcije“, navedeno je u zajedničkom predlogu izmena.

Kad izmenjeni Kodeks novinara stupi na snagu, biće neophodno založiti se za njegovu punu primenu, što znači da bi trebalo ojačati udruženja novinara kako bi mogla da snažno zastupaju prava novinara. Jer, osnovno je pravo novinara da ne radi po nalogu vlasnika ili urednika koji zastupa stav vlasnika.

Novinar mora da bude u službi javnosti. Urednik zato ima pravo da se suprotstavi vlasniku, novinar sme da odbije zadatak ako bi njegovim prihvatanjem prekršio Kodeks novinara, kao što ne treba da prihvati ni da se potpiše ispod teksta koji je uredničkom intervencijom značajno izmenjen.

U vezi sa obavezama novinara, u izmenama Kodeksa novinara navedeno je da novinar ne treba da izveštava o temama u kojima ima lični interes, uz jasnu napomenu da se neprimerenim neće smatrati „ukoliko novinar koji u nekoj stvari ima i lični interes izveštava o toj temi ako je u pitanju stvar od šireg javnog interesa (npr. novinar koji živi u jednom delu grada piše tekst o potrebi da se u tom delu grada izgradi nova škola)“. Takođe, „novinar/urednik ne bi trebalo da izveštava o temama u kojima ima lični, politički ili komercijalni interes, na primer kao član upravnog, nadzornog ili poslovnog odbora kompanije/organizacije/kluba, i slično“.

Posebno je bitna izmena kojom je preporučeno da je „sa novinarskom profesijom nespojiv rad u PR i marketinškim agencijama, agencijama za lobiranje, državnim organima i institucijama, kao i političkim partijama“. Sada imamo situaciju da neki novinari, uključujući i urednike vesti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, rade kao portparoli zdravstvenih institucija, sportskih klubova ili članova Vlade, što je klasičan slučaj sukoba interesa.

Novinar koji radi i u državnom organu ili instituciji ima neuporedivo veći pristup informacijama od onog novinara koji ima samo novinarski posao. Pritom, novinar koji ima dodatni posao u državnom organu neće informacije do kojih je došao u tom državnom organu iskoristiti da bi obavestio javnost o nekom slučaju korupcije, na primer, nego će je verovatno sakriti.

Kao novinari, treba da ovakve slučajeve primetimo, da o njima govorimo, zaustavimo ih i sprečimo nove. U suprotnom, javnost će izgubiti i ono malo vere u kredibilitet novinara i medija.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 102/103 ( jul/avgust/septembar 2012.). Celokupan sadržaj ovog broja dostupan je i u online izdanju.

The post Ima li kredibilitet cenu? appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Tvit za otkaz

Marko Nedeljkovic — Mon, 05 Nov 2012 13:26:07 +0000

Problematični tvitovi koji su obeležili 2010. godinu inicirali su donošenje pravila za ponašanje novinara na vebu u mnogim većim redakcijama širom SAD. U prethodne dve godine ovakva pravila se donose i u redakcijama širom sveta. U Srbiji nijedna redakcija još uvek nije propisala slična pravila.

Prvi u nizu kontroverznih tvitova koji će izazvati veliku raspravu stručne javnosti Hiroko Tabuči objavljuje nakon neprospavane noći u šest sati ujutru 29. marta 2010. godine. Sa ironičnim “Volimo te gospodine Tojoda” završava prvi, sa “Tojota je bezveze” poslednji tvit toga dana. Ništa ne bi bilo neuobičajeno da Hiroko Tabuči nije reporterka Njujork tajmsa, da Tojota nije kompanija o kojoj izveštava, a Akio Tojoda direktor te kompanije. Nepunih sat vremena kasnije čuju se prve kritike na račun novinarke, a nekoliko dana nakon toga ombudsman ovog lista Klark Hojt u autorskom tekstu koji je objavio Njujork tajms navodi da bi zbog problematičnog poteza novinarku povukao iz priče o Tojoti. Urednik rubrike Lorens Ingrasia odlučio je da to ipak ne učini.

Iznenađeni odlukom, kolege su se pitale šta se desilo između prvog i poslednjeg tvita i da li se nakon toga može verovati u nepristrasnost njenog izveštavanja. Kredibilitet lista doveden je u pitanje. Smatrali su da je prekršen jedan od osnovnih principa profesije i da je stoga novinarka morala da bude kažnjena. A sve je počelo na konferenciji za medije kompanije Tojota u Nagoji, kada je Aiko Tojoda ignorisao nepoželjna pitanja novinara, uključujući i pitanja reporterke Njujork tajmsa. Revoltirana ovakvim ponašanjem, novinarka objavljuje sporni tvit, a urednik Ingrasia staje u njenu odbranu jer je, kako tvrdi, to bila reakcija na ponašanje predstavnika kompanije, a ne izraz predrasuda o kompaniji i njenim proizvodima.

Bila je to, međutim, samo uvertira u brojne kontroverze koje su obeležile 2010. godinu, ali druge redakcije najčešće nisu tolerisale “onlajn prestupe” svojih novinara. U julu mesecu iste godine urednica CNN-a za Bliski istok Oktavia Nasr na svom profilu na Tviteru izrazila je veliko poštovanje prema preminulom osnivaču Hezbolaha, ajatolahu Muhamedu Huseinu Fadlalahu, u američkoj javnosti povezivanog sa bombaškim napadima u kojima je ubijeno više od 260 Amerikanaca. Iako se vrlo brzo izvinila upravi CNN-a uz obrazloženje da je cenila njegovo zalaganje za prava žena i da svojim tvitovanjem nije podržavala terorizam, uprava nije mnogo marila jer je, kako se navodi u saopštenju, ugrozila svoj profesionalni kredibilitet. Nakon dvadeset godina provedenih u ovoj kući, zbog spornog tvita, ekspresno dobija otkaz.

Samo mesec dana kasnije, zbog šale koju je objavio na ličnom profilu, suspendovan je i sportski novinar Vašington posta Majk Vajz, a kažnjavane novinara zbog “neprimerenog” korišćenja društvenih mreža ubrzo postaje praksa i u poznatim medijima širom sveta. Već tada je bilo jasno da je digitalno doba osim brojnih promena u načinu izveštavanja i funkcionisanju medija, donelo i “onlajn etičke dileme”. Sve češće se postavljalo pitanje kako bi novinar trebalo da se ponaša na mreži. Da li bi trebalo da bude prijatelj sa svojim izvorima na Fejsbuku ili da prenosi njihove tvitove, da li je opravdano “lajkovati” stranicu kompanije ili političke stranke o kojoj se izveštava i da li lične aktivnosti novinara na vebu mogu da kompromituju njihovu novinarsku objektivnost?

Ova pitanja dobijaju još veći značaj ako se zna da je sve veći broj novinara konstantno onlajn, ali da mnogi od njih nisu svesni da svaki postupak na mreži može ugroziti njihov kredibilitet. Novinarka Ketrin Luis koja se bavi istraživanjem etičkih dilema na internetu ističe da profesija kojom se bave novinare čini odgovornim za sve što objave na internetu, pa čak i kada to rade privatno. “Kako je novinar uvek novinar, svaki komentar koji napiše može da mu se vrati kao bumerang, iako ga je možda namenio svojoj privatnoj publici, jer ni zatvorene mreže nisu imune na širenje informacija “cut and paste” metodom. Zato, pre nego što bilo šta napište ili podelite sa drugima na društvenoj mreži, treba da razmislite kao novinar da li to može da stvori sumnju u vašu sposobnost da svoj posao radite profesionalno i nepristrano”, objašnjava Ketrin Luis. Ona navodi i da bi novinari uvek morali da se pridržavaju pravila koja je propisala kuća za koju rade, a ako ona nisu data u pisanoj formi da se raspitaju kakva su očekivanja poslodavca po pitanju privatnog korišćenja društvenih mreža i izražavanju privatnog mišljenja.

Iako ni danas ne postoji saglasnost po svim pitanjima, svi su saglasni u oceni da bi isključivanjem sa društvenih mreža novinari izgubili značajan izvor vesti i sagovornika. Stoga gotovo sve velike redakcije na svetu imaju interna uputstva kojima regulišu ponašanje svojih novinara na vebu. U Rojtersovom uputstvu se, međutim, navodi da se svet toliko brzo menja da će novinari bez obzira na određene smernice koje dobijaju od svojih redakcija morati da primene zdrav razum u mnogim slučajevima. Koliko god “lajkovanje” nečije stranice na Fejsbuku na prvi pogled delovalo nespojivo sa novinarskom objektivnošću, često je to jedini način da se prate sve objave na datoj stranici, ali i da se lociraju potencijalni izvori.

Stoga je pred novinarima i zaposlenima u medijima veliki izazov. Kako iskoristiti sve mogućnosti digitalnog doba, lično i profesionalno, a ne postati jedan od onih novinara koji će zbog nepromišljenog tvita ili fejsbuk objave ugroziti svoj, ili kredibilitet redakcije za koju radi. Granica između privatnog i profesionalnog ujedno postaje sve tanja, pa je Američko društvo urednika već izdalo univerzalni vodič pod nazivom “10 najboljih praksi za društvene medije” kao svojevrsno uputstvo svim medijskim profesionalcima.

Saveti Američkog društva urednika:

1. Tradicionalne etičke norme primenjuju se i na internetu.

2. Polazite od pretpostavke da će sve što napišete na internetu postati javno.

3. Koristite društvene medije za interakciju sa publikom, ali profesionalno.

4. Objavite najnoviju vest na veb sajtu vašeg medija, ne na Tviteru.

5. Pazite na to kako će vas doživeti i shvatiti.

6. Napravite nezavisnu proveru svega što nađete na društvenim mrežama.

7. Uvek se predstavite kao novinar.

8. Društvene mreže su alati, ne igračke.

9. Budite otvoreni i priznajte grešku na internetu.

10. Neka diskusije u krugu kolega ostanu poverljive.

Saveti svetskih pionira u razmatranju profesionalne etike na društvenim mrežama korisni su i za domaće novinare, tim pre ako se zna da u Srbiji nijedna redakcija nije propisala čak ni osnovna pravila koja bi obavezala novinare da se ponašaju na određen način tokom svojih aktivnosti na internetu. Za početak bi bilo dovoljno kada bi se pridržavali bar tradicionalnih etičkih normi koje se bez izuzetka primenjuju i na internetu, a ne poštuju se ni u mejnstrim medijima.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 102/103 ( jul/avgust/septembar 2012.).

The post Tvit za otkaz appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Profesija na raskršću

Milica Jevtic — Sat, 17 Dec 2011 16:20:10 +0000

Novinari u Srbiji sve su manje plaćeni, a sve bolje obrazovani. Novinarstvo postaje ženska profesija, ali ne kada je reč o rukovodećim pozicijama. Egstistencijalna pitanja gurnula su u drugi plan brigu o tehnološkim izazovima. Tehnološke promene, smatraju novinari, nisu suštinske i neće presudno uticati na budućnost profesije.

Tekst je nastao na osnovu rezultata istraživanja Profesija na raskršću – novinarstvo na pragu informacionog društva koje je realizovao Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine (rukovoditeljka projekta: prof. dr Snježana Milivojević). Glavna hipoteza istraživanja bila je da novinarstvo u Srbiji ne raspolaže adekvatnim resursima da odgovori na aktuelne tehnološke, ekonomske i socijalne izazove koji radikalno menjaju novinarsku profesiju. Podaci ukazuju na sivu sliku srpskog novinarstva i profesije koja je rastrazana između, u najgrubljem, veoma niskih plata i izazova visokih tehnologija.

Duga tranzicija, prvenstvo egzistencijalnih pitanja u zemljama Zapadnog Balkana, stavili su u drugi plan teme izazova savremenog novinarstva. Neuspešna privatizacija, rastuća koncentracija vlasništva, razvoj medijskog tržišta i ekonomska kriza, slika je srpske medijske scene.

Iako novinarstvo deluje kao vrlo transparentna, javna profesija, zanimljiv je podatak da je broj medijskih radnika u Srbiji nepoznat. Poslednji oficijelni podaci odnose se na 2002. godinu kada je identifikovano 6.148 “novinara i ostalih publicista”. Baze podataka koje postoje pri novinarskim i medijskim asocijacijama (NUNS – Nezavisno udruženje novinara Srbije, UNS -Udruženje novinara Srbije, NDNV – Nezavisno društvo novinara Vojvodine, ANEM – Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i Lokal Press) nisu pouzdane, jer se među njihovim članovima nalaze i pojedinci koji ne žive od novinarstva, penzioneri, a ne zna se ni broj volontera i praktikanata. Sabiranjem broja članova navedenih asocijacija, uz vođenje računa o otpuštanjima, dolazi se do procene od oko 10.000 medijskih poslenika (ne samo novinara) u Srbiji. Broj novinara najverovatnije odgovara broju registrovanih u bazi www.novinari.rs – 3.181, a računajući i ostale profesije (fotoreporteri, snimatelji, autori emisija, montažeri itd.) broj radnika je, u novembru 2010. godine, porastao na 3.987 članova.

Većina novinara radi u elektronskim medijima (60%), u štampi radi 30 %, dok ostali rade u drugim vrstama medija (novinske agencije, online izdanja, nezavisni novinari). Više od polovine novinara radi u Beogradu, dok je druga polovina gotovo ravnomerno raspoređena na Vojvodinu i centralnu Srbiju.

Istraživanje ukazuje na to da je novinarstvo postalo pretežno ženska profesija, (51,5% novinarki), sa tendencijom da se rodne razlike povećavaju s obziroma na sve veći broj studentkinja na univerzitetima koji se bave novinarstvom. Tipično je, međutim, da se i u novinarstvu ogleda muško-ženska razlika kada je reč o rukovodećim pozicijama, pa je manje od 33 odsto žena na rukovodećim ili menadžerskim pozicijama, a samo je jedna žena suvlasnica medija. Jedan od odgovora u fokus grupama bio je da je tipičan novinar u Srbiji “žena srednjih godina, a da je novinarstvo tipičan ženski posao kao i svi drugi loše plaćeni poslovi”.

Ovaj podatak značajan je za razmatranje socijalno-ekonomskog položaja novinara. Iako je česta slika da su žene koje su zaposlene honorarno suočene sa izborom “karijera ili materinstvo”, jer zbog porodiljskog odsustva neretko dobijaju otkaze, ohrabruje podatak da je dve trećine ispitanika (76,54%) stalno zaposleno. U ispitivanom uzorku najveći je broj već iskusnih novinara (36,15%) koji rade od 10 do 20 godina u profesiji. Oni spadaju u mlađe, ali iskusne novinare, kojih se poslodavci teže odriču. Rizik gubitka posla najveći je kod početnika (do pet godina staža – 23,08%).

Svetlija je slika i kada je reč o novinarskom obrazovanju. Rezultati istraživanja ukazuju da su novinari, nekada nazivani “univerzalnim neznalicama”, sada većinom univerzitetski obrazovani. Njih 73% ima fakultetsku diplomu, dok ostatak ima diplomu srednje škole. To je značajan pomak u odnosu na 2002. godinu, kada je 56% novinara i publicista imalo univerzitetsku diplomu. Novinari iz uzorka pokazali su da su sedam do deset puta obrazovaniji u odnosu na opštu populaciju (u kojoj samo 7 odsto ima univerzitetsku diplomu).

Ipak, plate novinara ne ukazuju na činjenicu da je fakultetsko znanje adekvatno naplaćeno. Najveći broj ispitanika (23,85%), verovatno na uredničkim položajima i/ili u medijima u javnoj svojini, ima platu preko 50.000 dinara mesečno. Na drugom mestu je grupacija koja domašuje prosečnu platu u Srbiji (koja iznosi 37.000 dinara ili 370 evra). Posmatrano u celini, polovina svih ispitanika (50,15%) ima plate ispod i do republičkog proseka, odnosno od 150 do 400 evra.

O ugledu novinarske profesije govori i sumorna autorecepcija novinara. U jednoj focus grupi poznata novinarka izjavila je da je “novinarski život je nekada bio boemski, a sada je korporativan i robovski“. U diskusiji sa fokus grupom u unutrašnjosti (u Kragujevacu), sastavljen je „foto robot“ novinara u lokalnoj sredini koji je: “siromašan, bez radnog vremena, neredovnih primanja, bez zdravstvenog osiguranja, zabrinut za svoju budućnost, pod stresom, izložen pritiscima, šarolikog formalnog obrazovanja”. Novinari kao najveće probleme vide nekvalitetno novinarstvo, dominaciju senzacionalizma i tabloidnog novinarstva (22,13%), dok gotovo petina (17,23%) smatra da je najveći problem medija u ovom trenutku nepovoljan ekonomski položaj pojačan svetskom ekonomskom krizom.

Na kraju, kako se, sa ovakvim podacima, novinari u Srbiji mogu suočiti sa tehnološkim izazovom, novim medijem koji, prema mnogim teoretičarima, preti da zameni tradicionalno novinarstvo? Istraživanje pokazuje da praktičari novinarstva ne dele ovako sumornu sliku, štaviše, pojavljuje se talas optimižma. Novinari najčešće smatraju da tehnološke promene nisu suštinske i da one neće presudno uticati na budućnost profesije.

Dve trećine učesnika u anketi (73,85%) smatra da će moći uspešno da se prilagodi radnim zadacima na novim medijima. Pri tome, jedna polovina tvrdi da ima dovoljno iskustva u medijima i da se prilagodila i prethodnim promenama. Druga polovina (39,62%) pak ističe da ima dovoljno znanja koja će im omogućiti da razumeju nove medije, a da se novinarstvo u osnovi neće značajno promeniti, dok 18,46% ispitanika smatra da će uspeti da opstanu u novim medijima, ali uz mnogo dodatnog obrazovanja. Različite procene kvalifikovanosti za budući posao osnova su i za različite vizije lične profesionalne budućnosti ispitanika. Uslovno, mogu se podeliti na optimiste i pesimiste. Među optimistima su oni koji su izjavili da će se truditi da prihvate promene i prilagode se potrebama multimedijalnog novinarstva (36,2%). Na optimiste liče i oni koji su odgovorili – ostaću u novinarstvu jer će promene u medijima doneti mnogo novih mogućnosti za napredovanje (22,31%). Sa druge strane, četvrtina novinara ističe da će napustiti profesiju čim se ukaže prilika za drugi/bolji posao.

Na pitanje kako u svakodnevnom radu dolaze do informacija većini je internet na prvom mestu, ali se, kako ističu, okreću “pouzdanim sajtovima”. Njih 26,32 odsto se oslanja na zvanične izvore kao što su sajtovi vlade, kompanija, ustanova, itd. Potom slede vesti iz ponude globalnih medijskih kuća (Rojters, BBC, CNN, itd) što je bio odgovor 21,51% anketiranih. Međutim, u fokus grupama novinari su potvrdili da su svesni da ove izvore treba proveravati, jer zbog konkurencije oni insistiraju na brzini, pa su moguće greške. Na trećem mestu je odgovor – Google news – na koji je ukazalo 16,13% ispitanika. U ostalim, manje frekventnim odgovorima, pomenuti su gotovo svi ostali informativni servisi na internetu: blogovi, tviter, društvene mreže.

The post Profesija na raskršću appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.