Otvoreni i slobodni? Anketa o medijskim regulatorima u Evropi

Tina Bettels — Fri, 24 May 2013 12:59:19 +0000

Medijski regulatori u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj veruju da treba da budu nezavisni od vlade, ali ne žele neophodno i više interakcije sa javnošću, sudeći po opširnoj studiji ponašanja medijskih posmatrača (čuvara medija).

Marlis Princing sa Makromedia Unverziteta za medije i komunikacije u Kelnu, u Nemačkoj i Rodžer Blam sa Univerziteta u Bernu, u Švajcarskoj, ispitali su putem onlajn upitnika ombudsmene, članove saveta za štampu i saveta za emitovanje kao i članove dobrovoljnih samoregulatornih institucija iz tri države.

Postavili su im pitanja koja se tiču odgovornosti, dostupnosti i otvorenosti, što su teme koje su obuhvaćene izveštajem EU „Slobodni i pluralistički mediji za održivu evropsku demokratiju“, koji pokušava da utvrdi preporuke za medijsku regulativu širom Evrope.

Ispitanici su trebali da izaberu jedan od šest odgovora na skali od „Uopšte nisam saglasan“ do „Saglasan sam u potunosti“. Upitnik je poslan na adresu 423 medijska predstavnika i do sad su ga popunila 102: 50 iz Nemačke, 37 iz Švajcarske i 15 iz Austrije.

Studija zaključuje da većina regulatora iz ove tri zemlje ne održavaju sastanke koji su otvoreni za javnost i ne veruju da je potrebno da to rade. Švajcarska federalna kancelarija za komunikacije, telo koje reguliše švajcarske emitere, dodeljuje licence i naplaćuje naknade za licencu, nije nezavisno od vlade.

Savet za štampu u Nemačkoj i Austriji kao i Nezavisni organ za žalbe za radio i televiziju u Švajcarskoj ne mogu da urade ništa protiv medija samostalno (na svoju inicijativu), već moraju da čekaju formalnu pritužbu. Blam i Princing kažu da mnogi ljudi u Nemačkoj i Austriji ne znaju kako da ulože žalbu na medije u njihovoj zemlji.

Skoro tri četvrtine austrijskih ispitanika suprotstavilo se ideji da sastanci budu javni. Švajcarski regulatori malo su više otvoreni za ideju o javnim sastancima, ali i dalje više od polovine švajcarskih ispitanika ne želi da saveti za štampu budu otvoreni za javnost. Nemački ispitanici su podeljeni – 38 odsto je za javne sastanke, 38 odsto protiv, a 24 odsto uzdržano. Tri četvrtine članova saveta u sve tri zemlje čvrsto su protiv ideje o javnim sastancima.

Međutim, oko 65 odsto intervjuisanih u tri zemlje saglasni su da saveti treba da objave javnosti sve njihove odluke. Oko 85 odsto svih ispitanika takođe smatra da saveti za štampu treba da imaju mogućnost da pokrenu postupke protiv medija koji čine etičke zloupotrebe i bez čekanja na pritužbe građana.

Oko polovine nemačkih i švajcarskih ispitanika i 60 odsto austrijskih veruje da regulatorna tela za elektronske medije treba da se sastaju u javnosti. Ali, studija otkriva da mnogo manje članova saveta za emitovanje podržava ovu ideju, jer manje od polovine smatra da treba da se sastaju u javnosti.

Postoji konsenzus među svim ispitanicima da regulatorna tela i ona koja se bave pritužbama treba da budu administrativno nezavisna od vlade. Oko 85 odsto svih ispitanika iz sve tri zemlje reklo je da je nezavisnost važna. Tri četvrtine takođe veruje da sva regulatorna tela treba da omoguće javnosti da im upute pritužbe protiv medija i da treba javno da objave sve svoje odluke.

Prinzing, Marlis; Blum, Roger: „Medijska regulativa između normativnih uslova i faktičkih nedostataka“ ( „Medienregulierung zwischen normativen Anforderungen und faktischen Defiziten”), prezentovana je na godišnjoj konferenciji Nemačkog udruženja za komunikaciju (German Communication Association) i Mreže medijske etike (Netzwerk Medienethik), tokom februara 2013. godine u Minhenu.

Originalan naziv članka koji je napisala autorka Tina Bettels je “Medienregulierung: Ideal und Wirklichkeit”.

The post Otvoreni i slobodni? Anketa o medijskim regulatorima u Evropi appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Medije uhvatila lovačka groznica

Stephan Russ-Mohl — Mon, 27 Feb 2012 09:55:12 +0000

Poređenje medijske skandalizacije Hildebranda i Vulfa

Hajde da počnemo pogrešnom prognozom: neposredno pre nego što je predsednik Nacionalne banke Švajcarske Filip Hildebrand javno podneo ostavku, pred malom grupom studenata predvideo sam da će – iz perspektive analitičara – nemački predsednik Kristijan Vulf (Christian Wulff) prvi podneti ostavku zbog nedavnih skandala. Na ovu pogrešnu procenu navela me je nedavno objavljena studija u kojoj Hans Matijas Keplinger (Hans Mathias Kepplinger), istraživač sa Univerziteta u Majncu, objašnjava razliku između skandala i medijskog sukoba. Prema Keplingeru, skandali i medijski konflikti su slični jer mediji imaju tendenciju da osuđuju “stvarne i prividne nepravde”. Kada je reč o skandalima, posle kratkog vremena “počinje da se formira opšti konsenzus u vezi sa uzrocima nepravdi i odgovornošću njihovih počinilaca”. Kada je reč o medijskom konfliktu, u javnosti postoji spor oko toga “kako mediji treba da se odnose prema uzrocima nepravdi i odgovornostima onih koji se optužuju”.

Poredeći Hildebrandov slučaj u Švajcarskoj i Vulfov slučaj u Nemačkoj, može se ocenici da su prvobitni neuspesi oba predsednika manje-više jednaki. Finansijska prednost koju je Hildebrand dobio kroz sumnjive transakcije svoje žene je malo viša, a insajderska transakcija je takođe bliža osnovnoj delatnosti predsednika Centralne banke nego što je to slučaj sa Vulfovim pozajmljivanjem jeftinog novca od “prijatelja i rodbine”.

Međutim, načini na koji su mediji ispratili ova dva skandala su vrlo različiti: u Švajcarskoj, medijski konflikt je lokalizovan između populističkog i desničarskog Veltvohea i ostatka štampe, uz nekoliko publikacija koje su pružale različite stavove između te dve strane (npr. Noje Cirer Cajtung). Karl Liond (Karl Lüönd), jedan od najpoznatijih medijskih kritičara u Švajcarskoj, napisao je u švajcarskom elektronskom časopisu Medienvohe da prvobitna reakcija medija na skandal nije bila stimulisana “normalnim novinarskim refleksima”, već “zajedničkom agendom” protiv populističkog desničara Kristofa Blohera (Christoph Blocher), čiji politički prijatelji kao da poseduju i instrumentalizuju Veltvohe. I zaista, kad je reč o Hildebrandu, švajcarski mediji su neobično oklevali da ujedu. Takva inhibicija bila bi nepojmljiva u SAD ili Velikoj Britaniji, kao i, uostalom, u bilo kojoj zemlji u kojoj vlada anglo-saksonski novinarski mentalitet.

Suprotno tome, mediji u Nemačkoj su došli do konsenzusa. Širok spektar novinara – od levičarsko-alternativnog taza, konzervativnog FAZ-a, Bilda, Frankfurter Rundšaua i javnih medijskih servisa – zahtevao je Vulfovu ostavku. Međutim, ta sloga je možda donekle i posledica ranijih grešaka koje je počinio Vulf, koji je osrednje obavljao svoj posao pokušavajući da zataška detalj za detaljem.

Keplinger, koji je decenijama istraživao proces skandala u medijima, zaključuje da medijski konflikt pre svega treba pojasniti na osnovu toga “kako presuda treba da izgleda”. Sa druge strane, pak, u skandalu se “brzo dolazi do slaganja o presudi. Jedino što ostaje je pitanje kada i kako će ona biti izvršena”. Stoga sam bio iznenađen ostavkom Hildebranda, koji nije sačekao krajnju presudu švajcarskih medija. U međuvremenu, skandal u Nemačkoj je dospeo na nov nivo. Mediji vode “rat” koji je Vulf objavio (potpuno pogrešno procenivši sopstvenu moć) protiv izdavačke kuće Springer i glavnog urednika Bild-Cajtunga. Mediji nastavljaju da potpiruju vatru novim i sve apsurdnijim detaljima koje svakodnevno objavljuju. Kampanja se pretvorila u neprijatnu borbu za vlast koja bi bila nepojmljiva u Švajcarskoj.

Međutim, postoje dodirne tačke između načina na koji su švajcarski i nemački mediji postupili u vezi sa skandalom; kako je primetio Nik Liti u Medienvoheu: “Mediji još uvek nisu razmotrili ponašanje samih medija”. Ovo se, uz mali broj izuzetaka, može reći o mejnstrim medijima. Međutim, mediji već gube kontrolu nad novinarstvom koje deli diskurs, i u toku je živa debata u medijima sa nemačkog govornog prostora u kojoj se diskutuje o takvim mrtvim uglovima (koji takođe svedoče o nedostatku novinarskog profesionalizma).

Uprkos tome što bi analitičari trebalo da budu pažljivi u prognoziranju, postoji bar jedno predviđanje koje se može izreći sa priličnom verovatnoćom: bez obzira na to da li će Vulf ostati na funkciji ili dati ostavku, gubitnika će biti na obe strane, jer će obe strane izgubiti kredibilitet zbog moralisanja medija, koje se obično pojavi tek pošto su ulovili svoj plen, i neracionalnosti političke klase u Nemačkoj, koja je daleko veća nego u Švajcarskoj.

Post scriptum:Keplinger daje uverljivo objašnjenje zašto je Vulf ostao na funkciji: on ne može biti “odbačen ili okrivljen i zato treba da ne da ostavku” dok god “može da izdrži moralni pritisak”. Vulfova račinica se razlikuje od uobičajenog rezona “Kada da ostavku, izgubiće sve (uključujući i svoj politički aparat)”. Ako se bude borio da ostane na vlasti, imaće “naporan zadatak, ali će takođe moći da obezbedi dovoljno vremena da na prihvatljiv način ode sa vlasti”.

Objavljeno u Werbewoche, Nr. 1/2012.

The post Medije uhvatila lovačka groznica appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

nemački mediji – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Otvoreni i slobodni? Anketa o medijskim regulatorima u Evropi

Medije uhvatila lovačka groznica