Mond – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Prava ljubav – kako medijski brendovi treba da koriste internet

David Levy — Fri, 12 Jul 2013 20:31:19 +0000

Jedna od najfascinantnijih informacija koje pruža Izveštaj o digitalnom informisanju za 2013. godinu koji je objavio Rojtersov institut jeste relativno bolji učinak novinskih organizacija današnjice na internetu nego van njega.

Statistike u izveštaju sugerišu da veliki oflajn brendovi u Velikoj Britaniji, poput Gardijana, Skaj njuza, Bi-Bi-Sija i Dejli mejla, dobro posluju na internetu, uz manje-više isti učinak kao i oflajn, odnosno uz mnogo bolji učinak u slučaju Gardijana. Upadljivo je, a možda i najava za budući razvoj situacije, da je među repondentima Hafington post, novi, isključivo onlajn brend u Velikoj Britaniji rangiran ispred lista San, najprodavanije novine u Britaniji.

U Francuskoj izgleda da su i Mond (čiji je oflajn udeo u našm uzorku 6%, a 13% onlajn) i Figaro uspešniji onlajn nego oflajn, ali francuske medijske kuće nalaze da je na internetu teže biti uspešan. U Nemačkoj Der Špigl dominira na internetu, dok su medijske kuće uglavnom zapostavljene u korist izdavača i agregatora poput Gugl njuza.

Uspešne novinske organizacije 2020. biće one koje uspeju da ponove uspeh nekih of navedenih brendova koji jednako uspešno ili uspešnije posluju u zahtevnijim uslovima interneta nego oflajn. Na osnovu tih činjenica predložiću neke principe po kojima bi trebale da se u buduće vode novine, a organizovaću ih u nekoliko podnaslova; sadržaj, pogodnost, potrošači i novac.

Svi nalazi baziraju se na Rojtersovom Izveštaju o digitalnom informisanju, u okviru kog je anketirano 11.000 korisnika interneta u devet zemalja, uključujući Veliku Britaniju, Nemačku, Brazil, SAD i Japan. Istraživanje je sprovela kompanija za ispitivanje javnog mnjenja YouGov uz pomoć onlajn upitnika krajem januara/početkom februara 2013. Podaci su analizirani na osnovu uzrasta i pola, regiona, čitanja novina i društvene kategorije da bi dali sliku o ukupnom stanovništvu svake od zemalja.

Prvo, sadržaj. Svi se mi bavimo sadržajem. Međutim, posedujemo urođenu sklonost da mislimo da je naš sadržaj vredniji i svakako važniji – za društvo, ljudime i demokratiju – nego bilo koji drugi sadržaj. Iako mnogi od nas dele taj stav, u isto vreme moramo da shvatimo da se nalazimo u poslu koji se sve više vrti oko robe i u kome vlada sve jače nadmetanje oko sadržaja, ljudi nemaju vremena, postoji daleko više sadržaja nego što bismo uopšte mogli da primimo i veliki deo tog sadržaja je besplatan. Imajući sve to u vidu, teško je istaći se u gomili, osim ako se usredsredimo na sadržaj koji zaista dodaje vrednost i pomaže razvoj brenda.

Pod dodavanjem vrednosti podrazumeva se novinarstvo koje prevazilazi staru novinarsku parolu “Ko, šta, gde?” Vrednosno novinarstvo, za razliku od robnog, treba da postavlja pitanje “Zašto, kako, šta sada?” u vezi sa svim važnim vestima. To je jedan od načina da se čitaoci upecaju i da nam se stalno vraćaju.

Pored toga trebaju nam istraživački članci i ekskluzive koje poseduju vrednost i u smislu naše demokratske funkcije i zbog toga što pomažu ljudima da nas zapamte. Primeri iz Velike Britanije uključuju članke Dejli telegrafa o troškovima političara, Gardijanove skorašnje članke o digitalnoj prismotri od strane Nacionalne bezbednosne agencije SAD, Rojtersova istraživanja o izbegavanju poreza od strane kompanija kao što je Starbucks, i u Francuskoj Mediapartovi članci o ministru finansija Žeromu Kauzaku.

I najzad, moramo zaista da dominiramo određenim nišama zahvaljujući konkretnoj specijalizaciji koju ljudi poistovećuju sa našom novinskom organizacijom. Na to ću se vratiti kada budemo govorili o novcu.

Drugo, pogodnost. Vesti se sada vezuju za više platformi i korisnici traže različita iskustva zavisno od toga kako i odakle im pristupe.
Novinske organizacije moraju biti prisutne svuda, gde god bi korisnici mogli da požele da im pristupe. Računari, mobilni telefoni, tablet računari, štampa. To je skupo ali neophodno, jer se ponašanje brzo menja. Ako vas nema, drugi će pokupiti vaše čitaoce (Izveštaj o digitalnim vestima Rojtersovog instituta pokazuje da u Japanu uprkos istorijskoj snazi japanskih novina nijedan od tri najuspešnija onlajn novinska brenda nije tradicionalna novinska kompanija). A postoji i korist od toga. Poznato je da je da u Velikoj Britaniji što više uređaja neko poseduje, to je veća verovatnoća da će koristiti onlajn novinske brendove, i to u rasponu od 33% za sobe koje poseduju jedan uređaj do 63% za ljude sa tri uređaja. Ako ste prisutni na svim glavnim uređajima, izbegavate gubitke a pravim ljubiteljima vesti bićete dostupni u različitim delovima dana.

Ali to što su vesti prisutne na više platformi takođe znači i da sadržaj mora dobro da funkcioniše na svim platformama i da ima u vidu da su potrebe korisnika na svakoj platformi drugačije. Mond i Fajnenšel tajms pioniri su po tome što čitaocima na tablet računarima pružaju mogućnost da vide današnje izdanje novina kao i stalno ažuriran njuzfid. Mond je otišao još dalje u ponudi različitih načina interakcije sa današnjim izdanjem na tabletu, omogućivši izbor nečega nalik PDF fajlu izdanja ili mogućnosti da se listaju i savijaju strane i stekne opšti utisak kao sa pravim novinama. Te promene odraz su razlika među korisnicima – i činjenice da čak i jedan isti čitalac možda ne želi uvek i na svim platformama istu stvar. Nekad želi kratak apdejt, nekad temeljan članak, nekad nešto bliže raznovrsnosti – ali i konačnosti – pravih novina.

Treće, potrošači. Novinske organizacije koje žele da i dalje posluju i cvetaju 2020. godine moraju da poznaju svoje čitaoce i povežu se sa njima bolje nego ikad. To se svodi na informacije, interakciju i odziv korisnika. Pametne novinske organizacije prikupljaju mnoštvo informacija koje stvaraju njihovi korisnici da bi ih bolje razumele i izgradile odnos sa njima. Novine u Velikoj Britaniji po običaju malo znaju o svojim korisnicima; čak je i u slučaju pretplatnika taj odnos bio u posedu posrednika koji novine isporučuje, a ne same novinske organizacije. U drugim zemljama novinske organizacije bolje grade odnose sa pretplatnicima, u mnogim slučajevima čak same preuzimaju odgovornost za isporuku novina korisniku. A sada svi mogu da se približe digitalnim korisnicima, ali to zavisi prvo od sakupljanja podataka, a onda i od razvijanja sveobuhvatnih informativnih strategija za inteligentnu interakciju sa različitim korisnicima, kako sa povremenim korisnikom tako i sa redovnim pretplatnikom, i naravno sa oglašivačima.

Otvorenost i interakcija sa čitaocima su od suštinske važnosti – zato što čitaoci sve više to očekuju i ako nemaju interakciju sa vama imaće je sa nekim drugim – na Fejsbuku ili negde drugde – i zato što kada je uspešna ta interakcija zaista može da unapredi i poboljša vaš novinarski rad.

Odziv zavisi od primene prva dva principa – pružanja onoga što vaši korisnici žele. To ne znači da treba da umanjite svoj urednički integritet i žrtvujete novinske vrednosti zarad onoga što je trenutno goruća tema na društvenim medijima. To znači da umete da ponudite čitaocima više onoga što ih zanima a da istovremeno svoju naslovnu stranu – bilo fizičku ili digitalnu – postavite onako kako smatrate da nalažu vaše uredničke vrednosti.

I najzad, novac. Uz sve te promene i smanjenje prihoda od štampe novinske organizacije moraju da pronađu domišljate načine da sadržaj pretvore u zaradu. Vreme je da ostavimo za sobom zastarelo verovanje o dobrom i lošem naplaćivanju sadržaja o kome se u poslednje vreme puno raspravlja u Velikoj Britaniji. Osim onih najvećih novinskih organizacija koje imaju globalno prisustvo, za većinu nas budućnost će biti hibridna – ticaće se selektivnog i doziranog naplaćivanja sadržaja – tako da se ne zamrzne sav pristup informacijama, ali se može naplaćivati za redovno korišćenje, dodatu vrednost, pogodnosti poput pristupa preko Ajpeda ili za neke ekskluzivne sadržaje.

Ova strategija očigledno je najlakše izvodljiva kada je reč o ekskluzivnim proizvodima namenjenim tržišnim nišama – Fajnenšel tajms, Ekonomist, Vol strit žurnal, Njujork tajms, a mnogo teže izvodljiva za opšte vesti, pogotovu u manjim zemljama nego što je SAD. Ali valja upamtiti da mnogi od nas poseduju proizvode namenjene tržišnim nišama za koje su ljudi voljni da plate. Na primer, u Velikoj Britaniji ja bih rado plaćao za Medija gardijan, a verujem da bi i mnogi drugi to uradili, jer je izgradio nišu stručnjaka koju obavezno treba imati u industriji u kojoj ima relativno malo zamena.

Po mom mišljenju, inteligentan pristup novcu je kombinacija tri stvari. Prvo, usredsrediti se na potrebe čitalaca i imati jasnu predstavu o tome za šta realno možemo očekivati da plate. Drugo, izbegavati naplaćivanje kompletnog sadržaja, koje ubija saobraćaj na sajtu i linkove sa društvenih medija, osim ako ste zaista sigurni da je vaš proizvod neophodan. I najzad, pronaći način da plaćanje funkcioniše što glatkije i istovremeno ograničiti dezintermedijaciju. To nije lako, ali pored Epla i Ajtjunsa postoje i drugi primeri ljudi koji su se sami prihvatili tog izazova. Ne samo Fajnenšel tajms već i konzorciji poput Pijano medija (Piano Media) koji nude konkurentnim novim brendovima način da reklamiraju pakete novinskih proizvoda, da zadrže veći deo marže i pre svega da zadrže podatke o korisnicima. Zato sam uveren da postoji put u napred i da postoje načini da nastavimo da pružamo kvalitetne vesti i nađemo način da ih naplatimo.

One novinske organizacije koje budu preživele i cvetale 2020. neće se skoncentrisati samo na četiri stvari koje sam ovde iscrtao – vredan sadržaj, poznavanje korisnika, pružanje većih pogodnosti i razmišljanje o pametnim načinima da se zaradi novac – da se naplati sadržaj.

Takođe će pratiti način na koji se ponašanje čitalaca vesti menja, ne samo kod kuće već i na drugim sličnim tržištima, i nadamo se ugledati se i učiti od komparativnih studija poput ove. Novinske organizacije do sada su imale običaj da imitiraju ponašanje svojih kolega u okviru svog domaćeg tržišta. Organizacije koje žele da napreduju i u 2020. moraće sebi da postave veće ciljeve, da razmisle o inovacijama na sličnim tržištima, gde god ona bila, i da nauče više o današnjem načinu ponašanja potrošača kod kuće i u inostranstvu i da procene šta mogu da očekuju u buduće.

The post Prava ljubav – kako medijski brendovi treba da koriste internet appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Nezavisnost ima cenu

Ana Otasevic — Wed, 01 Aug 2012 19:10:59 +0000

Cenjeni novinari iz francuskog onlajn lista Medijapart, koji se izdržavaju iz pretplate, smatraju da su informativni sajtovi koji nude besplatni sadržaj trojanski konj koji uništava vrednost novinarstva.

Petak 18 sati, redakcija informativnog onlajn lista Medijapart pretvara se u studio. Razgovor o krizi u Grčkoj, koji se emituje direktno na sajtu, prati oko 600.000 posetilaca.

Medijapart je laboratorija onlajn novinarstva. Dostupan je samo na internetu i njegov sadržaj se plaća – jedan evro za 15 dana (poređenja radi, dnevni list Mond košta 1,5 evra), mesec dana je devet evra, a godišnja pretplata je 90 evra. Emisije uživo, koje su uvedene krajem prošle godine, besplatne su, i imaju veliki uspeh – zabeleže i do milion i po poseta, što je način da se privuku novi pretplatnici. Od početka godine njihov broj je skočio sa 58.000 na 70.000.

„Kada smo počeli 2008. godine imali smo 3.000 pretplatnika. Dve godine kasnije prestali smo da gubimo novac, a od 2011. godine smo profitabilni”, kaže Edvi Planel, osnivač Medijaparta i jedan od najuticajnijih novinara u Francuskoj. Na čelu redakcije Monda bio je od 1996. do 2004. godine, kada je podneo ostavku zbog neslaganja sa direkcijom. Naredne godine je dobio otkaz, nakon 25 godina provedenih u tom dnevnom listu.

Medijapart je osnovao sa kolegama iz Monda i Liberasiona, listovima leve orijentacije, koji su delili njegovu analizu medijske situacije.

„Stvorili smo Medijapart kako bismo odbranili novinarstvo od političke i ekonomske moći. Kriza je dovela do toga da novinari više ne odlučuju o budućnosti medija. Privatne medije kontrolišu industrijalci, trgovci oružjem, bankari, razni biznismeni koji nemaju nikakve veze sa našom profesijom i sa kojima postoji sukob interesa. U javnom medijskom servisu došlo je do velike regresije za vreme predsednika Nikole Sarkozija koji je sam imenovao direktore”, objašnjava Planel.

Drugi razlog za osnivanje Medijaparta jeste digitalna revolucija. „Hteli smo da pokažemo da novinarstvo nije poraženo sa internetom, već da treba da iskoristimo numeričku revoluciju i da iznova osmislimo našu profesiju”, kaže dugogodišnji urednik Monda.

„Numerička revolucija, kao nekad industrijska, uništava stare vrednosti i stvara nove. Prelazak na internet ukida tri troška, za papir, štampu i distribuciju, što znači da je ovaj novi medij rentabilniji. Numerička forma podrazumeva stalnu vezu sa tekstom, sa dokumentima, čitaocima, sa kretanjem informacija”, objašnjava Planel.

Za četiri godine Medijapart je postao vodeći francuski informativni sajt koji se finansira isključivo od pretplate. Većinski akcionari su novinari koji u njemu rade, što znači da imaju potpunu kontrolu nad sadržajem koji se objavljuje.

„Ključ poverenja je u nezavisnosti. Ljudi kažu: ’Čitam ih, iako se ne slažem uvek sa njima, ali znam da su nezavisni. A nezavisnost ima cenu’”, kaže Planel.

Za njega i njegove kolege koji su se upustili u rizik neizvesnog tržišta digitalnih informacija, informativni sajtovi koji nude besplatan sadržaj izdržavajući se od reklama jesu trojanski konj koji uništava vrednost novinarstva nudeći jednoobrazni i pojednostavljeni sadržaj.

„Ljudi kupuju našu informaciju zato što je korisna, kvalitetna, zato što nije zagađena reklamama, zato što njen cilj nije da poveća prodaju. Nije, dakle, površna, niti podložna diktatu trenutnog”, kaže Panel.

„Pošli smo od uverenja da ćete pronaći publiku koja je spremna da plati za kvalitetnu informaciju koju drugi nemaju. To se i obistinilo”, kaže Fransoa Bone, suosnivač Medijaparta, koji je nedavno boravio u Beogradu. Medijapart je stekao reputaciju otkrivanjem političkih i finansijskih afera koje su značajno uzdrmale vlast bivšeg predsednika Sarkozija.

Istraga afere „Betankur“, koja je na videlo iznela veze krupnog kapitala i finansiranja stranke na vlasti, afera „Karači“, koja je otkrila složen sistem međunarodne korupcije u koju su umešani najviši predstavnici francuske države, nesrazmerni troškovi poslanika, objavljivanje dokumenta koji otkriva da je Gadafi finansirao Sarkozijevu predsedničku kampanju 2007. godine, neke su od zasluga novinara Medijaparta kojima su skrenuli pažnju javnosti. Zbog ove poslednje afere, koja je objavljena pred drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj, bivši šef države je tužio Medijapart, na šta je redakcija odgovorila protivtužbom.

Bone smatra da je kriza u novinama kriza uredničke ponude. „Ljudi sve manje kupuju novine zato što ne nalaze svoj interes u njima. Naša publika su oni koji su prestali da kupuju štampana izdanja dnevnih novina, jer nalaze da su previše skupa, previše konformistička, dosadna”, kaže ovaj dugogodišnji urednik u Mondu i dopisnik ovog lista iz Moskve.

Veliki broj čitalaca Medijaparta živi u unutrašnjosti zemlje, gde je teže doći do štampanih izdanja. „Mnogo je onih koji nastavljaju da kupuju regionalne listove, a nacionalne i međunarodne teme koje ih interesuju nalaze kod nas. To su ljudi koji su dobro informisani, koji prate i druge informativne sajtove, besplatne, ali koji su izabrali Medijapart zbog informacija koje ne mogu da nađu na drugim mestima”, smatra Bone koji se seća kako su im u početku govorili da internet „ne trpi” duže tekstove.

Pokazalo se da je to još jedna zabluda. Digitalna forma je omogućila objavljivanje dužih tekstova, sa ozbiljnim sadržajem, koji su obogaćeni pratećim dokumentima, arhivom, audiovizuelnim formama, i otvaraju nove mogućnosti za produbljivanje teme kroz dovođenje u vezu sa drugim člancima i razmenu mišljenja sa čitaocima.

„Ova participativna dimenzija nas obavezuje da se bavimo svojim poslom. Dužni smo da diskutujemo sa našim čitaocima, da im objasnimo kada nešto ne razumeju, kada se ne slažu. Naš posao nije da iznosimo stavove. Mi imamo stavove, mi novinari, kao i svi građani, ali to nije privilegija novinara. Sa internetom građani mogu da iznesu svoje mišljenje, novinari im nisu potrebni”, objašnjava Planel.

Jedna od velikih prednosti koju imaju novinari Medijaparta jeste vreme koje im je na raspolaganju za istraživanje. Na aferi o Gadafijevom finansiranju Sarkozijeve kampanje dvojica novinara su radila deset meseci, dok je za aferu „Karači“ bilo potrebno dve godine.

Karl Laske, nekadašnji novinar Liberasiona koji je od prošle godine u ekipi Medijaparta, istraživao je interese bivšeg predsednika Sarkozija u Libiji. „U Liberasionu nije bilo prostora za istraživačko novinarstvo, prioritet je bio na reportažama. Ovde je glavni cilj pronalaženje ekskluzivne informacije”, kaže Laske.

On objašnjava da je tokom devedesetih godina prošlog veka, kada su državom upravljali predsednik iz redova levice i premijer iz suparničkog tabora, bilo više prostora za istraživačko novinarstvo. Nakon što se desnica učvrstila na vlasti, situacija se promenila.

„Kada se vlast ne deli, politički pritisak je veći i oni koji vode novine izbegavaju sukob sa vlastima”, kaže bivši novinar Liberasiona, a kao primer navodi svoje poslednje istraživanje. „Prošlog septembra smo saznali da su Sarkozijevi prijatelji kupili kuće od novca stečenog korupcijom u Kolumbiji. Niko nije otišao da to istraži. Mi smo otišli krajem novembra i prvi objavili priču. Zašto to nisu uradili drugi mediji koji su imali ovu informaciju?”, pita se Laske.

Jedan od ključnih razloga jeste to što su finansirani od države. Redakcija Liberasiona, u kojoj je Laske proveo skoro dvadeset godina, otpustila je 150 novinara u poslednje četiri godine. Od 14 miliona evra koliko je list dobio od države, prošlu godinu su završili sa dobitkom od 300.000 evra. To znači da je dovoljno da i najmanja subvencija bude ukinuta pa da list uđe u gubitke.

Laske kaže da je za razliku od teške mašinerije Liberasiona, u kojoj je proces odlučivanja o nekoj temi dugačak i spor, u Medijapartu donošenje odluke pojednostavljeno jer je ekipa manja.

„Medijapart je pokazao da novinarstvo stvara vrednost. U trenutku velike krize u novinarstvu, krize medijskih kuća i stare industrije informacija, pokazali smo da naša struka može da stvori vrednost, kreira poslove, plate, preduzeće, i da to bude održivo. To je lekcija koja je svima korisna”, poručuje Planel.

The post Nezavisnost ima cenu appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.