The post Srpska televizija u opasnosti appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Promene u političkom sistemu u Albaniji vezane su za evoluciju i transformaciju medijske industrije.

Uspostavljanje političkog pluralizma i tržišne ekonomije 1991. godine donelo je pad državnog monopola nad albanskim medijskim tržištem. Ova tranzicija sa centralizovanog na privatni medijski sistem praćena je suštinskim promenama na tržištu. Za razliku od
nekadašnjeg istočnog bloka, gde je proces tranzicije sa kontrolisanog na slobodno medijsko tržište bio postepen, u Alabaniji je ta promena bila nagla.

Stoga su u periodu od 1991-1997 skoro sve novine i časopisi koje je kontrolisala komunistička država nestale (sa izuzetkom novine Zëri i Popullit, glavne novine vladajuće komunističke partije), a umesto njih su se pojavile nove, koje su funkcionisale prvenstveno kao privatne firme. Te nove medijske firme suštinski su izmenile albanske medije. Do 1990. štampana su samo dva nacionalna dnevna lista: Zëri i Popullit i Bashkimi. Godine 1991. štampano je četiri dnevna lista, a 1994. taj broj je porastao na osam. Danas se štampa 28 dnevnih novina, što je priličan broj u odnosu na broj štampanih medijskih publikacija u zemljama sa mnogo brojnijom populacijom nego u Albaniji.

Ista stvar se desila i na audiovizuelnom tržištu, gde nad jedinom državnom radio-televizijom, RTSH-om, dominira veliki broj privatnih televiziskih i radio stanica, koje su preuzele primat među medijima na albanskom jeziku. Prema statistikama Keshilli Kombetar i Radios dhe Televizionit (KKRT – Nacionalni savet za radio i televiziju), u Albaniji danas rade četiri nacionalne TV stanice, 65 lokalnih stanica, 33 stanice kablovske televizije, tri nacionalne radio stanice i 47 lokalnih radio stanica.

Tržište sa minimumom propisa

Nagli razvoj privatnih medija uneo je haos u medijsko tržište. Tom fenomenu doprinosi činjenica da još uvek postoje mnoge rupe u legislaciji na tom polju. Država se nije potrudila da do kraja odigra svoju ulogu na tržištu koje se brzo razvilo, a koje ima tendenciju da zaobilazi propise. Ova pomalo anarhična situacija posebno je očigledna na polju elektronskih medija. Novine i časopisi počeli su da se registruju kako bi kao privatna preduzeća dobili zakonske licence, dok su elektronski mediji počeli da rade bez nje.

Jedna od glavnih karakteristika albanskih medija jeste nedostatak finansijske transparentnosti. Od trenutka kada uđu an tržište, privatne medijske firme ne prijavljuju investicije. To s vremena na vreme dovodi do neravnoteže, jer veliki investitori iz drugih oblasti sistematski ulaze na tržište i menjaju medijski prostor. To se dešavalo u više navrata kada su se u medije upustili  iznismeni
kao što su građevinari Koço Kokëdhima, Irfan Hasanbelliu i Genc Dulaku i proizvođač kafe Dritan Hoxha – koji su odjednom stvorili medijske kuće koje su postale najvažnije u zemlji. Zahvaljujući jakim investicijama prva dva biznismena (Kokëdhimae i Hasanbelliua), njihove novine su najtiražnije u zemlji, dok Dulaku i Hoxha drže dve najveće privatne televizije u Albaniji.

Konkurentne nove firme koje uđu na tržište često menjaju tendencije medijskog tržišta. Novina Shekulli ušla je na tržište sa tri puta nižom cenom nego druge novine. Prodavala se za 10 leka (oko 70 centi), dok su druge novine koštale 30 leka (210 centi). Novina Panorama je kasnije isto postupila. To je nateralo vlasnike drugih novina da zatraže zakonsku zaštitu od državne agencije za regulaciju tržišta. Mada se takva neravnoteža ne može opravdati čak ni troškovima štampe (koji su gotovo jednaki za sve) ni prodajom, ona se objašnjava činjenicom da izdavači nekih novina troškove štampe pokrivaju zaradom iz drugih firmi.

Na polju televizijskih medija, neravnoteža na medijskom tržištu uglavnom se ogleda u programskom sadržaju, kao i u cenama reklamnog prostora. Mnoge TV stanice nisu mogli da prihvate cene reklama, te su 5. avgusta 2003. direktori pet glavnih TV stanica – RTSH-a, Klan-a, Vizion Plus-a, Top Channel-a, i Arbëria-e – potpisali memorandum o saradnji radi uspostavljanja jednakih cena za TV reklamiranje. Prema tom memorandumu, reklamni termin od 30 sekundi na kanalima potpisnica memoranduma koštao bi 100 eura. Međutim, uprkos tome, ovaj memorandum nije implementiran, jer svaka stanica naplaćuje sopstvene cene.

Isto takvo nepoštovanje prema propisima prisutno je i u finansijskom tretmanu novinara i tehničkog osoblja.

Zbog konkurencije, plate novinara drastično se razlikuju od jedne do druge medijske kuće: Top Channel i Vizion Plus plaćaju dva do tri puta više nego druge kuće koje imaju finansijske probleme. Takođe, plate TV novinara mnogo su više nego plate novinara u štampi ili na radiju. Od 1992. postoje stalni pokušaji da se uspostave propisi u medijskom sektoru. U mnogim aspektima današnje tržište je stabilnije nego što je bio slučaj pre nekoliko godina, ali ono je i pored toga nepredvidivo, nestabilno i do neke mere neformalno.

Malo tržište u krizi

Sa populacijom od oko 3 miliona stanovnika, Albania je malo i nepovoljno tržište za medije. Mala tržišta su puna prepreka za konsolidaciju medijskih firmi, jer je cena njihovih proizvoda praktično ista kao i cena proizvoda medija koji rade na većim
tržištima, dok im je profit mnogo manji.

Međutim, osim problema veličine, medijska tržišta na albanskom jeziku su takođe fragmentirana zbog liberalne politike albanske vlade u pogledu medija. Veliki broj aktera, koji imaju vrlo pozitivan uticaj na pluralizam albanskih medija, deluje na tim tržištima, ali takođe fragmentira medije. Bez obzira na stvaranje manjih grupa u kojima se primećuje konsolidacija, tržište je ipak vrlo rašireno jer koncentracija na medije nije dovela do zatvaranja drugih firmi. Teškoće karakteristične za malo tržište ne odražavaju se samo na slab tiraž albanskih novina, već i na minimalnu količinu reklamiranja u elektronskim medijima (još uvek se ne zna
precizna količina publike za takve medije).

Ukupan dnevni tiraž svih albanskih novina i časopisa nije više od 70.000 primeraka; od tog broja, samo Panorama i Shekulli imaju tiraž između 15.000 i 25.000 primeraka (prema njihovim sopstvenim tvrdnjama). Druge kuće imaju tiraž manji od 5.000 primeraka.

Dugotrajna kriza štampanih medija

Štampani mediji, koji su bili prvi oblik privatnih medija u Albaniji posle pada komunizma, zapali su u dugotrajnu krizu koja traje i
dan-danas. U prvoj fazi (1991-1994.) štampani mediji su uživali povoljne finansijske uslove, jer su ih u glavnom finansirale političke stranke i zahvaljujući tome imali su tri stalna finansijska izvora:

• Političke stranke
• Profit of prodaje
• Profit od prodaje reklamnog prostora

Bilo je i drugih prednosti, od kojih je prva bila velika, stabilna publika, čiju su većinu činili glasači političkih partija. Pored toga, partije su trošile deo svog budžeta na štampane medije, jer je u to vreme ovaj tip medija još uvek bio najzastupljeniji u Albaniji.

Prve velike dnevne novine koje su se pojavile posle 1994. godine suočile su se sa velikim poteškoćama. Zbog niskih plata novinara (50-250 evra), cena ovih novina je bila mnogo niža i jedva je pokrivala troškove proizvodnje.

Osim troškova proizvodnje, značajan deo ukupnih troškova novina i časopisa je pripao intelektualnoj proizvodnji (termin koji je upotrebila Nadine Toussaint-Desmoulins u L’Economie des Médias). Ovi troškovi su u konstantnom porastu zbog povećanja prosečnih albanskih zarada. Uz to, nadmetanje da privuku što kvalifikovanije profesionalce dovelo je do povećanja njihovih
plata, što je postalo opterećenje za krhku ekonomiju albanskih štampanih medija.

Ekonomsko stanje štampanih medija u Albaniji je u velikoj krizi, što je dovelo do nestabilnosti medijskih preduzeća sa nižim šansama za opstanak.  Većina kompanija zaista ima negativan bilans i kad bi zakoni transparentnosti ekonomskog bilansa
i stečaja funkcionisali kako treba, mnoge od ovih kompanija bi bile ugašene.

Ova situacija se pogoršava zbog malog tržišta reklamiranja u Albaniji.

Ekspanzija audiovizuelnih medija

Najveće investicije u Albaniji su uložene u audiovizuelne medije. Međutim, ova ulaganja su uslovljena različitim stepenom razvoja: velike investicije su uložene u televiziju, a manje u radio. Postoje čak razlike kod ulaganja u televiziju, jer su neke kompanije više uložile, što ih je, zauzvrat, učinilo mnogo konkurentnijim od ostalih televizijskih stanica. Na primer, televizijske stanice poput Top Channel, Klan, Vizion Plus i u skorije vreme Ora News su investirale više i zbog toga postale superiorne u pogledu kvaliteta emitovanja.

Ulaganja su učinila ove televizijske stanice konkurentnim u tri oblasti: tehnologija emitovanja, produkcija programa i ljudski resursi.

Tehnološke investicije obuhvataju gradnju studija i sistema za emitovanje. Do 1997. godine najveći investitor u ove dve oblasti je bila Radiotelevizioni Publik Shqiptar (RTSH, albanska nacionalna televizija), jedini emiter na celoj teritoriji Albanije. Međutim, RTSH je i dalje u pogledu tehnologije zaostala i još uvek koristi kamere i studio za montažu koji su uvezeni iz Istočne Nemačke u periodu od 1985-1990.

Prema statistikama koje je pružila KKRT većina televizijskih stanica u Albaniji ima negativne bilanse. Svi lokalni televizijski kanali koji se emituju u Tirani i ostalim regijama imaju negativne bilanse. Međutim, treba uzeti u obzir da finansijski izveštaji većine
televizijskih stanica nisu tačni zbog lažnih izjava o broju zaposlenih novinara i njihovim platama, kao i lažnih izveštaja o profitu načinjenih u pokušaju da se izbegne oporezivanje. Ipak, KKRT je načinila bazu finansija televizijskih stanica u Albaniji koja pokazuje da samo Klan, Top Channel i Vizion Plus imaju pozitivne bilanse.

Glavni izvor prihoda za albansku televiziju je oglašavanje. Od 15.666.000 dolara potrošenih na oglašavanje u Albaniji u 2004. godini, 8.500.000 je iskorišćeno za televizijsko oglašavanje. Međutim, ovaj iznos nije ravnomerno raspoređen, jer glavne televizijske stanice dobiju većinu reklama od kompanija i države. Ostatak troškova produkcije pokrivaju drugi izvori finansija. Neki TV kanali su propali, kao što je TV Arbëria, dok se druge suočavaju sa konstantnim poteškoćama, koje se odražavaju kroz neisplaćene plate radnicima.

Radijske kompanije su skromnije, ali i stabilnije od televizijskih. Iako se većina radijskih stanica suočava sa nedostatkom sredstava, one imaju manje rashode od ostalih medija, jer se njihov program uglavnom sastoji od vesti preuzetih sa interneta, tok-šou emisija i muzičkih programa.

Takođe, plate zaposlenih su niske i investicije u tehničku opremu takođe nisu velike.

Sažetak

Karakter albanskih medija je uglavnom definisan karakterom medijskog vlasnika. Kao rezultat koje su donele radikalnu liberalizaciju, albansko medijsko tržište, kao i sva ostala tržišta, brzo je palo pod uticaj privatnog sektora. Privatni mediji su značajno izbalansirali ulogu javnog sektora. Albanska državna radio-televizija je ostala nereformisana medijska institucija i još uvek liči na nekadašnju državnu radio-televiziju. Njen kredibilitet i rejting konstantno opadaju i sada je najčešće gledana u ruralnim sredinama.

Za razliku od većine evropskih zemalja gde zakonodavstvo sprečava koncentraciju medija u rukama jednog vlasnika, u Albaniji i
Kosovu, ova vrsta fenomena je dozvoljena. Kao rezultat toga, na medijskom tržištu albanskog govornog područja  može se primetiti konsolidacija raznih medija, i formiranje moćnih medijskih grupa koje kontroliše isti akcionar. Osim toga, albansko zakonodavstvo ne zabranjuje da kompanije iz drugih sfera investiraju u medijsku industriju.

Internet i nove tehnologije su jedini izvori medija sa otvorenom perspektivom i zajednički prostor za komunikaciju na Balkanu. Onlajn komunikacija prevazilazi ograničenja tradicionalnih medija. Uprkos tome, u odnosu na druge zemlje Evrope, dostupnost interneta i novih tehnologija stanovništvu je i dalje mala. Visoke cene su u suprotnosti sa niskom kupovnom moći albanske javnosti. Proboj  interneta je ugrožen zbog niskog ekonomskog nivoa stanvništva i nedostatka fiksne telefonske infrastrukture, a jaz je još primetniji u seoskim predelima.

Uprkos nerazvijenosti, prisutnost novih medija je u konstantnom porastu i očekuje se da će za kratko vreme postati konkurencija  tradicionalnim medijima. Na osnovu prethodno navedenog, može se konstatovati da je albansko medijsko tržište obeleženo velikim izazovima – izazovima sa kojima se, delom, uspešno suočava, iako su oni ispreplitani sa komunikacijom, demokratizacijom, modernizacijom i integracijom albanskog stanovništva. Suočavanje sa takvim izazovima biće pravi test za albanski medijski sistem.
 *****

Ovaj članak je napisao dr. Mark Marku specijalno za EJO. Dr. Marku je profesor za medije i komunikacije na katedri za novinarstvo i komunikologiju, Univerziteta u Tirani. Objavio je nekoliko knjiga o istoriji albanskih medija i pitanjima medijske semiotike koje su preveli mnogi medijski profesionalci sa Zapada. Dr. Marku je trenutno član albanskog parlamenta i potpredsednik parlamentarne komisije za obrazovanje i medije. 

The post Albanski mediji i lokalno tržište appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Iako Srbija ima oko sedam miliona stanovnika, u njoj postoji čak 610 štampanih i 456 elektronskih medija. Netransparentno vlasništvo, ugrožena sloboda i nedovoljno povlačenje države iz medija samo su neki od mnogih problema na koje ukazuju medijski profesionalci. U najtežem položaju je štampa, a primena novih tehnologija se sve češće navodi kao nova mogućnost.

TRŽIŠTE

Štampa: Jedan od najvećih problema domaće štampe je ogromna konkurencija, jer prema podacima Agencije za privredne registre na tržištu trenutno postoji čak 610 štampanih medija, od toga 20 dnevnih i 83 nedeljnih izdanja, a većina listova je dostupna na čitavoj teritoriji Srbije. Situacija je još dramatičnija ako se zna da su prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije tokom 2009. godine oglašivači u štampane medije uložili 36 miliona evra, što prosečno iznosi 72 hiljade u svako registrovano štampano glasilo, odnosno svaki list je morao da preživi sa manje od šest hiljada evra mesečno (NUNS: Dosije o medijima broj 32, 2010).  Iako čine više od polovinu svih medija u zemlji, na štampu je potrošeno svega 22 odsto novca od ukupnog medijskog oglašavanja, jer se nastavlja trend sve većeg ulaganja oglašivača u televiziju. O razlozima za ovakav trend najbolje svedoči podatak Međunarodne ekspertske grupe za televiziju (International Television Expert Group), koji pokazuje da je Srbija, još pre tri godine, oborila svetski rekord u dužini gledanja televizije pošto prosečan Srbin isped malog ekrana provodi 302 minuta dnevno, odnosno više od pet sati (poređenja radi – u Sjedinjenim Američkim Državama je to 298 minuta). Ako se tome doda i podatak da svega sedam odsto korisnika interneta čita onlajn izdanja štampanih medija, jasno je da na tržištu štampe vlada borba za opstanak.

Elektronski mediji: Kada je reč o elektronskim medijima, u Srbiji je prema podacima Republičke radiodifuzne agencije registrovano 134 televizijske stanice (šest sa nacionalnom, 30 sa regionalnom i 98 sa lokalnom pokrivenošću), kao i 322 radijske stanice (pet sa nacionalnom, jedna sa pokrajinskom, 48 sa regionalnom i 268 sa lokalnom pokrivenošću). U zemlji postoje i dva javna servisa: Medijski javni servis Srbije (Radio-televizija Srbije (RTS): dva televizijska i tri radijska kanala) i Pokrajinski javni servis (Radio–televizija Vojvodine (RTV): dva televizijska i tri radijska kanala). Trenutno je jedan od najvećih izazova digitalizacija televizijskog programa, a prelazak sa analognog na digitalno emitovanje, prvobitno najavljeno za 4. april 2012, počeće delimično da se realizuje tek krajem 2012. godine, dok će ceo proces biti završen najkasnije do 17. juna 2015. godine.

Internet: Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 41,2 odsto domaćinstava u Srbiji poseduje internet priključak, 42,2 odsto građana je koristilo internet u poslednja tri meseca, više od 1.900.000 internet koristi svakog ili skoro svakog dana, dok 53 odsto nikada nije koristilo internet. Društvene mreže koristi 91,8 odsto populacije starosti od 16 do 24 godine, po čemu se Srbija nalazi u svetskom vrhu. Samo na najpopularnijoj društvenoj mreži na svetu (Fejsbuku) registrovano je oko 3.120.000 profila iz Srbije (izvor: Socialbakers).

Tiraž i rejting: Najtiražniji dnevni list u zemlji u prošloj godini bio je Blic sa prosečnim tiražom od 150.000 primeraka (koliko imaju i besplatne dnevne novine 24 sata), Večernje novosti i Alo su imale oko 125.000, Kurir 105.000, Press 90.000, Politika 65.000, dok su ostali imali neuporedivo manji tiraž (izvor: Ninamedia). Tiraži nedeljnika ne premašuju cifru od 20.000, a istraživanja pokazuju da je najgledanija televizija u tekućoj godini prvi kanal RTS-a. Kada je reč o onlajn izdanjima, Blic onlajn je zabeležio najbolje rezultate i u novembru ove godine je imao više do 25 miliona posetilaca (poređenja radi, istog meseca prošle godine je imao 13 miliona).

Novinarska udruženja: U Srbiji postoje dva novinarska udruženja: Udruženje novinara Srbije (UNS), koje je osnovano 1981. godine i broji više od 6000 članova i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), koje su 1994. osnovali novinari koji su bili nezadovoljni radom UNS-a i koje trenutno ima više od 3300 članova. Sukob između ovih udruženja postoji još od podele, što otežava jačanje novinarske solidarnosti i ostvarivanje interesa medijskih profesionalaca. Inače, u srpskim medijima prema poslednjim podacima radi oko 10.000 novinara. Treba istaći i da je Savet za štampu počeo sa radom tek u septembru ove godine tako da tek odnedavno građani Srbije imaju mogućnost da ovom samoregulatornom telu upute žalbe na sadržaj novina i časopisa i njihovih onlajn izdanja.

REGULATIVA

Složena medijska scena u Srbiji obeležena je spornim zakonima, protivrečnim odlukama i neretko težnjom da se novinarstvo stavi u „dozvoljen“ okvir. Prema podacima Udruženja novinara Srbije zakonska regulativa bazira se na nekoliko medijskih zakona: Zakon o elektronskim komunikacijama, Zakon o javnom informisanju, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, Zakon o radiodifuziji i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o oglašavanju. Uprkos formalnom postojanju zakonskog okvira, mnogi od ovih propisa uopšte se ne poštuju, a sankcije ne primenjuju. Među spornim zakonima treba izdvojiti Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji je uprkos oštom negodovanju stučne javnosti, usvojen po hitnom postupku, a kojim je znatno pooštrena kaznena politika i uvedeno nekoliko privrednih prestupa koji mogu dovesti do zabrane i gašenja medija. Taj zakon je, u međuvremenu, proglašen neustavnim pred Ustavnim sudom u Beogradu. Zakon o oglašavanju, iako restriktivan, nije poštovan. Republička radiodifuzna agencija podnela je prošle godine prijavu protiv svih nacionalnih televizija zbog kršenja tog zakona, dok se u ovogodišnjem Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije navodi da državne institucije troše milionske sume za oglašavanje u medijima čime posredno i neposredno krše spomenuti zakon i utiču na uređivačku politiku medija.

Istovremeno, ekspertske grupe i Vlada Srbije radile su na izradi Predloga medijske strategije, koju je Vlada Srbije usvojila na telefonskoj sednici 28. septembra 2011. godine. Strategiju je formulisao Sektor za medije Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva u saradnji sa vladinom komisijom u čijem je sastavu bio i nezavisan ekspert Evropske komisije. Najvažnija tačka strategije jeste povlačenje države iz medija, osim u posebnim slučajevima kada je državno vlasništvo propisano zakonom. Bitan element je i formiranje šest regionalnih javnih TV servisa i činjenica da su nacionalni saveti zadržali pravo da osnivaju medije na jezicima nacionalnih manjina. Novinarske organizacije NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije), UNS (Udruženje novinara Srbije) i NDNV (Nezavisno društvo novinara Vojvodine) i medijska udruženja ANEM, Lokal pres i Asocijacija medija zadovoljni su nekim od rešenja, na neka, kako kažu, gledaju sa oprezom ili rezervom, dok deo Predloga o regionalnim javnim servisima smatraju potpuno neprihvatljivim i praktično neodrživim.

VLASNIŠTVO

Vlasničku strukturu medija u Srbiji karakteriše izazita netransparentnost, kao i državno vlasništvo u medijima. Država je vlasnik agencije Tanjug, a udela ima i u vlasništvu Večernjih novosti, najstarijeg lista na Balkanu Politike, kao i novosadskom Dnevniku. Agencije Beta, FoNet i Infobiro su u privatnom vlasništvu. Trenutno postoji pet stanica sa nacionalnom frekvencijom – Avala, B92, Prva, Pink i Hepi, kao i dva kanala javnog servisa (RTS1 i RTS2).  Televizije Pink i Hepi jedini su emiteri sa nacionalnim frekvencijama koji su 100 odsto u vlasništvu pravnih i fizičkih lica iz Srbije. Međutim, u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije (za period od 2008. do 2010. godine) ukazuje se na činjenicu da je od 30 najznačajnijih medija,  među kojima 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV i pet radio stanica, bilo čak 18 medija čiji stvarni vlasnici nisu poznati. Učestalo prisustvo ofšor (offshore) kompanija u vlasničkim strukturama prevashodno ima za cilj prikrivanje stvarnih vlasnika. Tako TV Prva, RTV B92, Radio Index, kao i štampani mediji poput Večernjih novosti i Presa za vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i Standard imaju nepoznate vlasnike u Austriji (izvor: Savet za borbu protiv korupcije). Vlasništvo je, tako, nemoguće utvrditi, pa se u javnosti određeni mediji najčešće povezuju sa domaćim biznismenima koji stoje iza ofšor kompanija (Večernje novosti – 3 ofšor kompanije u vlasništvu Milana Beka), ali je i vrlo moguće da iza određenih televizijskih stanica stoji isti vlasnik iz inostranstva, što je u suprotnosti sa Zakonom o radiodifuziji jer je medijska koncentracija prekoračena. Najtiražniji list u zemlji Blic i najstariji nedeljnik NIN (Nedeljne informativne novine) u vlasništvu su izdavačkog društva „Ringier Axel Springer”. Pored ova dva lista, Ringier izdaje još dva dnevnika, jedan nedeljnik i veliki broj specijalizovanih izdanja.

OBRAZOVANJE

Budući medijski radnici obrazuju se na nekoliko državnih i nešto više privatnih fakulteta u Srbiji. Najstariji fakultet koji obrazuje novinare je Fakultet političkih nauka u Beogradu, koji je osnovan 1968. godine. Novinastvo se izučava i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filozofskom fakultetu u Nišu. Oblašću medija bave se i Fakultet za medije i komunikacije (Univerzitet Singidunum), Fakultet za kulturu i medije (Univerzitet Megatrend), Fakultet humanističkih nauka u Novom Pazaru, kao i Akademija lepih umetnosti u Beogradu. Sportsko novinarstvo izučava se i u okviru kursa na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Postoji i veliki broj novinarskih škola i kurseva koje drže različiti medijski poslenici.

Prema poslednjima istraživanjima (realizovao Centar za medije i medijska istraživanja FPN u Beogradu u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine; rukovodioci projekta: prof. dr Miroljub Radojković i prof. dr Snježana Milivojević), novinari su većinom univerzitetski obrazovani. Podaci ukazuju na to da 73 odsto novinara ima fakultetsku diplomu, dok ostatak ima diplomu srednje škole. Prethodno istraživanje rađeno je 2002. godine kada je 56 odsto novinara i publicista imalo univerzitetsku diplomu.

REZIME

I dok se u svetu vodi debata o budućnosti profesije i njenoj transformaciji pod uticajem novih tehnologija, novinari u Srbiji sve su više zabrinuti lošim materijalnim stanjem i nemogućnošću da se njihov rad vrednuje. Problemi sa kojima se suočavaju domaći mediji su mnogobrojni – od netransparentnog ili državnog vlasništva u medijima preko izraženog uticaja države na medije do sve lošijeg ekonomskog statusa novinara. Na nerazvijenom srpskom tržištu senzacionalizam već duže vreme daje najbolje rezultate, pa je pod pritiskom sve veće konkurencije, većina medija gotovo u potpunosti odbacila dubinsko istraživanje. Stoga ne čudi veoma nizak kvalitet novinarstva i dominacija tabloidnog sadržaja. U posebno teškom položaju su lokalni mediji koji trpe snažan pritisak lokalnih moćnika, a neretko upravo od njih zavisi i njihov opstanak.  U takvoj situaciji, čitaocima je otežano ili onemogućeno da vrednuju informaciju, a novinarima da je neometano saopšte. Povrh svega, sve je veći broj novinarskih škola koje nude površno i brzo obrazovanje i produkuju svršene studente novinarstva bez usvojenih etičkih i profesionalnih standarda, čime dodatno otežavaju svaki pokušaj da se profesija uzdigne na viši nivo. Posebno zabrinjava nedavno objavljen izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije u kojem se navodi „da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola“, kao i da „više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom koji stiže iz političkih krugova, mediji prećutkuju događaje ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno“. Zbog toga je jasno će „borba za opstanak“ biti samo jedan od velikih izazova sa kojim će morati da se suoče domaći mediji i u narednim godinama.

Autori: Milica Jevtić i Marko Nedeljković

The post Malo tržište – mnogo problema appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.