Iako nije poslednja po modernizaciji svog radiofrekventnog spektra (BIH takođe ima problema) Srbija prilično kasni u ovom procesu, a razlozi za to su uglavnom bili finansijske i tehničke prirode.

Najkasnije od 15. juna dogodine, svi TV kanali imaće značajno kvalitetniji prijem signala, kvalitet tona i slike i mnogo više TV programa u ponudi, što je rezultat primene savremene tehnologije i optimizacije resursa.

To je korist za građane. Država će svoju korist steći raspodelom i najverovatnije visokom cenom naplate upražnjenih resursa u etru. Ipak, vrlo malo razgovora se vodi na temu prilagođavanja i razvoja televizijskih emitera.

U svojevrsnom medijskom „novogovoru“ TV stanice se više ne zovu emiteri, niti mediji, već se nazivaju „pružaoci audiovizuelnih usluga“!

Da li ovo „prekrštavanje“ naših televizija, kako nacionalnih, tako i svih onih regionalnih i lokalnih, predstavlja birokratsku formalnost ili najavljuje dublje promene, značajno je pitanje.

Osim poneke izjave tehničkih autoriteta o tome da će televizije imati bolji kvalitet slike i tona, kao i bolju pokrivenost, značajnijih izjava niti prognoza nema. A šta bi za televizije moglo biti značajno, pa i presudno u kontekstu digitalizacije?

Proces će obuhvatiti ukupno 120 TV stanica koje sada emituju programe preko mreže zemaljskih predajnika. Od toga su sedam programi nacionalne pokrivenosti, dve pokrivaju Vojvodinu, 28 emituje regionalne programe, dok 83 emituju lokalne programe, uglavnom za područja svojih opština.

Već površna istraživanja i analize poslovanja ovih televizija ukazuju na velike razlike u njihovom tehničkotehnološkom i programskom statusu. U grupu onih koji malo bolje stoje sa opremom i resursima spadaju programi javnih servisa i televizije komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću.

Svi ostali su daleko ispod modernih tehnoloških standarda, a većina njih ispod donjeg praga neophodnih resursa za rad. Ovakvo stanje najčešće se obrazlaže kao posedica veličine tržišta na kome svaka od TV funkcioniše kao i razlikama u pristupu profesiji od strane vlasnika ovih medija.

Ukupni prihodi od oglašavanja, koje sve televizije ubiraju kao dominantan poslovni prihod, proteklih godina beleže značajan pad tako da se brojka sa nekadašnjih 250 miliona, svela na oko 100 miliona evra ukupne godišnje potrošnje na TV oglašavanje u Srbiji.

Posebno su pogođene manje televizije, jer nemaju pristup glavnim televizijskim oglašivačima. Praksa da samo velike televizije imaju pravo na velike reklamne kampanje i oglašivače ukorenjena je u Srbiji najviše zahvaljujući nepoštovanju Zakona o oglašavanju i Zakona o radiodifuziji.

Kršenjem odredaba o maksimumu reklama po satu programa nacionalne televizije pokupile su glavninu prihoda od velikih oglašivača, a regionalne i lokalne TV ostale su na beznačajnim svotama lokalnih reklamnih budžeta. O ovom problemu u proteklim godinama nijedna vlast nije želela da razgovara, a merenje prekomernih reklama pokazivalo je da veliki „gutaju male“.

Da apsurd bude veći, u kršenju reklamnog vremena isticao se javni servis, a pritom je imao prihode iz TV pretplate i državnog budžeta, što govori o lošem sistemu, a ne lošem javnom servisu. Pored toga, nedovoljna državna pomoć ne predstavlja prihod koji u značajnoj meri može da unapredi programske resurse.

Novac koji svake godine država dodeli medijima kroz projektno finansiranje predstavlja napredak u načinu finansiranja i on jeste pozitivna tekovina savremene politike koja se mora podržavati i dalje unapređ ivati.

Međutim, velikom broju televizija, posebno onim malim, ova pomoć, i kada je dobiju, nije dovoljna. Na istom tragu postoji intencija države da pronađe način kako naterati lokalne samouprave da odreše kesu prema svojim medijima pa i lokalnim televizijama.

Mogu li regionalne i lokalne televizije preživeti digitalizaciju i da li je digitalizacija šansa za njih? Odgovori na ova pitanja zasad muče jedino vlasnike i novinare lokalnih i regionalnih televizija, ali razgovora na ovu temu još uvek nema.

Digitalizacijom spektra najavljeno je višestruko povećanje broja raspoloživih TV programa u domaćinstvima koja koriste zemaljsku difuziju. Država je najavila da će se ukinuti striktna razlika između lokalnih i regionalnih televizijskih stanica, a da će od sada svi nastaviti da rade kao regionalni programi.

Pojam „region“ u ovom smislu podrazumeva geografsku oblast u kojoj je tehnički omogućeno emitovanje svih tamošnjih signala u zajedničkom multipleksu. Prema odredbama medijske strategije, kao i tehničkim rešenjima digitalizacije, u Srbiji će postojati 15 takvih digitalnih regiona.

To znači da će se u svakom od tih regiona istovremeno u svim gradovima i selima emitovati svi tamošnji televizijski programi, bez obzira odakle se emituju i koju vrstu lokalne/regionalne dozvole sada poseduju. Za građane to je sjajna vest jer dobijaju sve komšijske TV stanice i to skoro besplatno, to jest za cenu RTV pretplate. Za operatera digitalne platforme to znači povećanje prihoda kroz naplatu usluge digitalnog emitovanja, koje će sve televizije morati da plaćaju a koja za sada nije drakonska.

Ali, šta ta situacija predstavlja za televizijske stanice, posebno one najmanje – lokalne koje će se naći u situaciji da njihov program prati i veći broj gledalaca od projektovanog, ali i da sami imaju konkurenciju veću od projektovane? Hoće li povećanje programske ponude na tržištu televizija smanjiti cenu njihovih usluga pa i cenu oglašavanja?

Rezultati procesa digitalizacije predstavljaju dinamičan napredak čije posledice će tek menjati medijasferu. U tom smislu sada već možemo govoriti o progresu koji značajno prevazilazi obime postojeće (ili već zastarele?) medijske strategije u Srbiji. Iako je doneta sa rokom važenja do 2016. godine postojeća Strategija razvoja medija već je zastarela i njoj je potrebno temeljno inoviranje i modernizacija. U tom smislu tema za razmišljanje medijskim autoritetima Srbije, već danas, jeste okupljanje snaga na dubljem i dalekosežnijem promišljanju budućnosti i značaja medija, posebno elektronskih.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: UNS

Vlada Srbije letos je konačno usvojila set medijskih zakona kojima je, između ostalog, predviđena privatizacija medija i utvrđen rok za završetak povlačenje države iz vlasništva u medijima. Uprkos svim onim medijskim radnicima koji su se nadali da će se od privatizacije odustati makar delimično, na tu priču je stavljena tačka. Država se povlači iz medija definitivno, makar kako kažu nadležni, a 74 medija u Srbiji dostavila su u zakonskom roku Agenciji za privatizaciju inicijative za pokretanje postupka njihove prodaje.

Prema dostupnim podacima, reč je o najmanje 2.000 zaposlenih koji narednih meseci očekuju da vide kakva će biti njihova sudbina, dok za 11 medija još nema podataka o broju zaposlenih.

Nedavno je objavljen javni poziv za dostavljanje pisama o zainteresovanosti za 502 preduzeća u Srbiji, među kojima su 63 medija. U međuvremenu, u roku propisanom Zakonom o javnom informisanju pristiglo je inicijativa za još 11 medija, među kojima je i novinska agenciji Tanjug.

U 63 medija, o kojima su dostupni podaci, radi ukupno 2.055 ljudi. Najviše medijskih radnika broji Politika 300, zatim Studio B 243, a iznad 70 zaposlenih imaju i TV Apolo iz Novog Sada, RTV Kragujevac, TV Novi put iz Jagodine, Niška TV, RTV Kruševac i TV Novi Pazar.

Javni poziv za privatizaciju pomenutih 11 medija može se skoro očekivati. Reč je o Informativnom centru Kosjerić, RTV Kovačica, Radiju Beočin, Ivanjičkom radiju, Pres centru Vladičinog Hana, novinskoj agenciji Tanjug, Informativnom JP Preševo, Radiju Ćićevac, IC Odžaci, Radio i film Bor i Kulturnoinformativnom centru Mladost iz Futoga.

Direktorka beogradske televizije Studio B Ivana Vučićević kaže za Radnik da u ovom času ne zna mnogo detalja o privatizaciji, jer nisu donesena podzakonska akta koja će mnogo toga precizirati. Ona kaže da je počeo proces i da sada čekaju procenu kapitala koju poseduje Studio B.

„U ovom trenutku imamo preko 240 zaposlenih, što je optimalno za ovaj proces rada, odnosno proizvodnje programa. Napominjem da se u našu kuću nije ulagalo više od deset godina i da što se modernizacije tiče, mi se nalazimo na najniž em nivou u smislu tehničke opremljenosti, te stoga nam je potrebno za normalno funkcionisanje veći broj radnika u odnosu na druge televizije. Ono što mogu da kažem iz ugla direktora televizije, jeste da ću se truditi da zaposleni zadrže svoja radna mesta, a s obzirom na to da već imamo zainteresovane za određene socijalne programe, koji bi se možda u buduć nosti realizovali, da bi određeni procenat te socijalne programe i prihvatio“, objašnjava direktorka Studija B.

Direktorka RTV Kragujevac i predstavnica Kragujevačke inicijative Jovanka Marović navodi za Radnik da joj se čini da država nije baš pripremljena za privatizaciju medija, a da mediji ne mogu da se prodaju po svaku cenu.

„Država bi trebalo da nađe strateške partnere za privatizaciju. To bi bilo pametno ako imaju nameru da ne ugase informisanje na lokalnom nivou. Međutim, država trenutno nema jasan koncept kako da privatizuje medije“, ocenjuje Marovićeva, koja je ispred Kragujevačke inicijative pre donošenja medijskih zakona zastupala stanovište da najznačajnije medije treba pretvoriti u lokalne i regionalne javne servise, a ne privatizovati sve.

Podsetimo, rok za privatizaciju medija je 1. jul 2015. godine, a ukoliko medij ne bude prodat do tada, postupak se obustavlja, a kapital se privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade. Ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, medij prestaje da postoji i briše se iz registra, a odluku o promeni delatnosti izdavača ili ukidanju izdavača donosi osnivač izdavača. Zakon je predvideo i da se privatizacija medija vrši na način kojim se obezbeđuje kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa, u periodu od pet godina od dana zaključivanja ugovora o prodaji kapitala.

PROUNS: Gašenje više od 80 medija

Novoformirano Profesionalno udruženje novinara Srbije smatra da će najavljena privatizacija medija na način predviđen medijskim zakonima bez dileme dovesti do gašenja više od 80 lokalnih i regionalnih medija u Srbiji.

„To dokazuju i naša saznanja da, iako je istekao rok, Agenciji za privatizaciju nije dostavljeno nijedno pismo zainteresovanosti potencijalnih kupaca medija. Naše udruženje pozvaće zaposlene u medijima da ne prihvate ponuđene besplatne akcije, jer ne želimo da se krivica za gašenje medija prebaci na zaposlene i da na taj način aboliramo one koji su osmislili protivustavni koncept beskompromisne privatizacije koji je u suprotnosti sa Medijskom strategijom i preporukama Saveta Evrope“, kaže za Radnik predsednica PROUNS Jelena Vučićević.

Tekst je objavljen u specijalizovanom dodatku Radnik dnevnog lista Danas. 

Foto: UNS

Srbija još nije pronašla konačno rešenje za finansiranje javnog servisa. Nije ni pri kraju procesa digitalizacije, čiji se rok za završetak sve većim koracima približava. Nije se povukla ni iz vlasništva medija, a i dalje se ne zna kako će to biti izvedeno. Nijedan medijski zakon još nije usvojen, a važeća Medijska strategija se ne primenjuje ni skoro tri godine nakon što je usvojena.

Tri medijska zakona koji su trebalo, prema najavama nadležnih, dosad da budu i više puta usvojeni nisu stigli u skupštinsku proceduru. Nacrti zakona o javnom informisanju i medijima i zakona o elektronskim medijima poslati su u Brisel i očekuje se da pristignu njihovi komentari i sugestije. A na zakonu o javnim servisima se i dalje radi. Prema saznanjima Danasa, u toku su razgovori predstavnika više različitih institucija o konačnom modelu finansiranja RTS i RTV.

Zbog niske stope naplativosti pretplate za javni servis lider naprednjaka Aleksandar Vučić odlučio je da se pretplata ukine, a RTS i RTV finansiraju privremeno iz budžeta. Pre nekoliko meseci to je delimično i realizovano. Vlada je već počela da isplaćuje u ratama godišnji iznos od 7,4 milijarde dinara predviđenih budžetom za javne servise, iako je obaveza o plaćanju pretplate i dalje na snazi. Građani, sve sa državom, trenutno duplo plaćaju RTS, u već klimavom budžetu se tako pravi rupa, a javni servisi su uprkos dvostrukoj naknadi još u teškoj ekonomskoj situaciji.

Odluka da javni servis pređe na budžet obradovala je građane, ali je izazvala zabrinutost kod domaće i međunarodne stručne javnosti. Davanjem finansijske injekcije ovim medijima postoji veliki rizik da se naruši nezavisnost njihove uređivačke politike i javni servis ponovo postane državna televizija. Iz Evrope su oštro upozoravali da će biti teško ponovo vratiti pretplatu, kada se jednom ukine.

Teški problemi su i s procesom digitalizacije televizije. Iako je većina evropskih zemalja uveliko digitalizovala TV signal, u Srbiji nema naznaka kada bi moglo da počne da se gasi analogno emitovanje. A ostalo je još jedva nešto više od godinu dana, imajući u vidu da je rok za digitalizaciju u EU jun 2015.

Nadležni u Srbiji više puta su najavljivali i zacrtavali sebi rokove koji se nisu ispunili, ali se već godinama tvrdi da nema razloga za brigu i da će sve biti završeno na vreme. Ukoliko ne pređemo u narednih godinu dana na digitalni signal, a sve zemlje u našem okruženju završe taj proces, to bi moglo da dovede do zbrke u radiodifuznom sistemu.

Problem će predstavljati i nabavka STB uređaja bez kojih oni koji su dosad hvatali signal putem antene neće moći da gledaju TV program, a to je više od milion domaćinstava. Država će morati, dakle, da u narednim mesecima izdvoji i novac iz budžeta za pomoć najugroženijim građanima u kupovini ovih uređaja.

U skoro isto vreme isticaće rok za privatizaciju medija. Prema sadašnjim nacrtima zakona, predviđen je rok za povlačenje države iz medija do 1. januara 2015, ali prema Danasovim saznanjima, taj rok će najverovatnije biti pomeren, pošto usvajanje medijskih zakona kasni. Dosadašnje privatizacije glasila pokazale su se uglavnom neefikasnim – mediji su gašeni, novinari ostajali bez posla… Nadležna ministarstva očekuje veliki posao da nađu rešenje kako će se mediji privatizovati i kako zaštititi zaposlene u njima.

Medijske reforme moraju se što pre završiti i zbog pregovora sa EU, čiji su predstavnici više puta upozoravali vladajuće strukture u Srbiji. Ono što je, ipak, najvažniji zadatak nove vlasti jeste da omogući veću slobodu medija, prestane da vrši pritisak na uređivačku politiku i stvori povoljnu atmosferu u kojoj neće biti mesta ni za autocenzuru, koja preti gušenju kvalitetnog novinarstva više od direktnih pritisaka.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

Netransparentan i neuređen sistem budžetskog finansiranja medija u Srbiji ugrožava ravnopravan tretman medija i omogućava tzv. „meku“ cenzuru ocenjuje CIMA. Mehanizmi finansiranja medija iz budžeta u Srbiji koriste se za indirektnu, „meku“ cenzuru koju je teško uočiti, a čiji je cilj da se podstakne pozitivno izveštavanje o zvaničnicima i njihovim aktivnostima i kazne kritički nastrojenih mediji, navodi se u istražvanju Centra za međunarodnu pomoć medijima.

U istraživanju koje je u CIMA objavila u saradnji sa Svetskim udruženjem novina i novinarskih izdavača (WAN-IFA), konstatuje se da se javna sredstva dodeljuju na netransparentan način, proizvoljno, bez jasnih i merljivih kriterijuma, javnih procedura i kontrole, što ugrožava konkurenciju u oblasti medija.

„Direktne državne subvencije medijima u državnom vlasništvu koji dobijaju velike svote državne pomoći namenjene medijima, drastično umanjuju slobodu konkurencije u srpskoj medijskoj industriji i sprečavaju razvoj slobodnih, nezavisnih i pluralističkih medija“, navodi se u istraživanju.

U delu istraživanja koje se odnosi na raspodelu subvencija, ukazuje se na neravnopravan položaj dve privatne novinske agencije, Beta i Fonet, u odnosu na državnu agenciju Tanjug, i porede podaci o poslovanju dve najveće agencije, Tanjuga i Bete.

Konsatuje se da su Tanjug i Beta slični po proizvodnji i ukupnim poslovnim prihodima u 2012. godini, ako se izuzmu subvencije državnoj agenciji: Tanjug je imao prihod od 1,05 miliona evra ili 120 miliona dinara, a Beta 980.000 evra ili 112 miliona dinara.

Pritom, Tanjug je dobio i subvencije u vrednosti od 1,8 miliona evra ili 209,5 mliona dinara, navodi se u istraživanju i zaključuje da je državna novinska agencija bila manje produktivna, jer ima više od dva puta više zaposlenih, odnosno 212 naspram 90 zaposlenih u Beti.

U istraživanju se kao problem izdvaja to što u Srbiji ne postoje potpuni i pouzdani podaci o ukupnim javnim sredstvima potrošenim na medije, o izvorima i oblicima finanisranja niti svrsi ili efektima takve budžetske potošnje.

Navodi se da nezvanične procene medijskih organizacija govore o udelu budžetskih sredstava na tržištu medija od 15 odsto do 40 odsto.

U istraživanju se izdvajaju četiri glavna oblika finansijske intervencije države u oblasti medija: subvencije, reklame koje plaćaju državne institucije i javna preduzeća i finansiranje posebnih medijskih usluga i finansiranje medijskih projekta.

U 2012. ukupno 660.000 evra ili 75 miliona dinara je potrošeno na projektno finansiranje medija iz budžeta, što je 20 odsto od subvencija koje su u iznosu od 3,2 miliona evra ili 368 miliona dinara izdvojene samo za četiri medija u državnom vlasništvu – Novinskoj agenciji Tanjug, Međunarodnom radiju Srbija i izdavačkim kućama Panorama i Jugoslovenski pregled.

Pritom, značajan deo državne pomoći medija nije uzet u obzir u zvaničnim propračunima, uključujući reklame koje plaćaju državne institucije i preduzeća, kao i „ugovorne i „posebne usluge“, što, prema procenama medijskih udruženja, vredi dodatnih 20 miliona evra, dodaje se u izveštaju.

Procenjuje se da je udeo državnih sredstava na tržištu reklama između 23 i 40 odsto, ali da je i veći, ako se obuhvate prihodi od pretplate i drugi vidovi državne pomoći.

U istraživanju se navodi da je tržište reklama ograničeno i statično u Srbiji i da ne može da obezbedi opstanak medija, a da većina medija opstaje zahvaljujući jeftinoj produkciji, malim platama za zaposlene i državnoj ili privatnoj finansijskoj pomoći.

„To snažno ukazuje da tržišna kretanja nisu ključni faktor koji određuje sudbinu srpskih medija i da profit često nije glavna korist koju očekuju vlasnici medija i finansijeri“, navodi se u izveštaju i dodaje da je tržište reklama u protekle tri godine u Srbiji u proseku vredelo godišnje 170 miliona evra ili 19 milijardi dinara.

U izveštaju se predlaže se da se sva državna sredstva za razvoj i podršku medijima uplate u opšti fond za medije koje bi nadzirala nezavisna komisija, kao i da se sva državna sredstva za medije dodeljuju na javnim konkursima.

Takođe se preporučuje da se budžetsko finansirnaje usredsredi na projektno finansiranje i posebno na kofinansirenje novih programa i naglašava da pritom svi ugovori moraju sadržati odredbe u kojima se jasno vlastima zabranjuje da se mešaju u uređivačku politiku.

Ocenjuje se da je potrebno revidirati propise o reklamiranju, tako da se uvedu stroge kazne za državna tela i zvaničnike koji krše zabranu korišćenja državnih sredstava za ličnu promociju ili promociju političkih interesa.

Ističe se da je potrebno što pre primeniti preporuke iz Medijske strategije donete još 2011. godine kako bi se uredila oblast medija u Srbiji.

Foto: UNS