Mediji u Srbiji zavise od oglašivača i sve manje rade u javnom interesu zbog čega je ugrožen i njihov kredibilitet kod građana, ocenili su danas učesnici debate na Kopaonik biznis forumu, na panelu posvećenom ulozi medija u reformama. Glavni i odgovorni urednik NIN Milan Ćulibrk ocenio je da mediji ne rade dobar posao, jer ne treba da budu partneri vlasti, već da upiru prstom „tamo gde najviše boli“.

Onih koji tapšu po rameni ima koliko hoćete. Mi smo došli do prelomne tačke, ocenio je Ćulibrk. Ključna uloga medija jeste da bude kritičar vlasti. Na konkretnom primeru, juče u vrcanju optimizma kako nam je super, treba da ukažemo na realne stvari. Ako smo u januaru imali suficit, u februaru mali deficit, u martu nešto veći, onda mi trend ne zvuči super, rekao je Ćulibrk. Zašto je problem da kažu da je dogovoreno da struja poskupi, zašto se igramo? Vlada treba da prelomi i ljudima otvoreno kaže, rekao je on i ukazao da to još nije učinjeno i da ozbiljne teme nikoga ne interesuju.

Država nam je dala mogućnost (medijskim zakonima), a mi je ne koristimo. Ne treba da se ulagujemo oglašivačima. NIN nema oglas mesecima, ali ako popustimo izgubićemo, upozorio je Ćulibrk. Ne pristajem da to bude cena kojom ću da platim nezavisnost, rekao je on.

Ćulibrk je rekao da ima odličnih mladih ekonomskih novinara koji su stasali u Ekonomistu. Ekonomist je propao, jer niste hteli da ga kupujete, kupovali ste tabloide, poručio je Ćulibrk. Mi novine ne pravimo za sebe, već za čitaoce, rekao je on.

Predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Zoran Sekulić ukazao je na to da prvi put postoji definisan javni interes, a većina medija ne radi u javnom interesu. Naši mediji, u većini, se rukovode interesima političkih, finansijskih centara i ličnim interesima i ne rukovode se ni u približnoj meri javnim interesom, rekao je Sekulić.

Sekulić je rekao da su mediji u šestoj godini ozbiljne krize, a što je veća kriza u medijima, to je manje javnog intersa. Čak i ono što se naziva mejnstrim medijima ponaša se tako da se od reformi ne prave tiraži i da se na reformama ne prave rejtinzi, rekao je Sekulić.

Svesno se upuštaju, ocenio je Sekulić, ne samo iz rizika politike, već finansijskih interesa u operacije koje odvlače pažnju prećutne pogodbe sa centrima moći da se bave marginalnim temama.

Sekulić je rekao da je Srbija od devedesetih godina izgubila dve generacije novinara i da dolaze ljudi sa gomilom nepotrebnog znanja, bez praktičnih veština. On je podstio da je Asocijacija medija poslovno udruženje 25 novinskih kuća, sa stotinjak štampanih i elektronskih izdanja koja pokušava da podrži samoregulaciju i kodeks. Mediji dramatično gube kredibilitet i nisu svesni toga. Dok otkrijemo šta je javni interes, javnost će potpuno da izgubi poverenje u medije, upozorio je Sekulić.

Mi pričamo o zemlji sa 12 dnevnih novina, a štampu kupuje manje od 10 odsto populacije. Udeo štampanih medija opada u reklamnom kolaču, a taj kolač je manji za 25, 30 odsto u proteklih nekoliko godina, upozorio je Sekulić.

Direktorka državne agencije Tanjug Branka Đukić ocenila jeda su mediji u Srbiji ostali politički i ekonomski zarobljeni i da nisu postali forum za debate o ključnim pitanjima i izazovima današnjeg vremena. Političke elite očekuju od medija da budu njihovi saveznici, a ne kontrolori vlasti, a ekonomske elite očekuju da mediji promovišu interese kapitala, a ne interese javnosti, smatra Đukić.

Ona je ukazala na „moćan faktor kapitala i uticaj klijenatai oglašivača“ na medije u Srbiji koji bez njih ne bi mogli da opstanu finansijski.

Danas je mnogo lakše napasti premijera Vučića nego recimo Komercijalnu banku kao značajnog oglašivača, navela je Đukićkao primer.

Ona smatra da se od medija previše očekuje u okolnostima u kojima vodeće strukture društva nemaju prave odgovore na izazove vremena u kojima živimo.

Gde su univerziteti, instituti, nezavisni intelektualci, zamrla je javna debata, kada su oni pokrenuli neku javnu temu u Srbiji. Intelektualci su se poraženi iskustvom iz 90ih godina uplašili i povukli, ocenila je Đukić. Ona je ukazala da je Tanjug sam prošle godine kod vlade inicirao svoju privatizaciju.

Direktor programa za Srbiju Jugoslav Ćosić rekao je da se poslednjih godina dešava da novinare prebijaju na ulici i dase na novinare vrše pritisci, posebno na novinare lokalnih medija. Moj odgovor na pitanje da li možemo da budemo partneri vladi jeste da, ali pod uslovom da svako radi svoj posao. Mislim da to pitanje nismo rešili, postoji neka vrsta endemskog nesporazuma o tome šta je uloga medija, rekao je Ćosić.

On je istakao da sve vlade, bez izuzetka, pokušavaju da od medija naprave svoj servis radi slanja pozitivnih poruka građanima.

Prema rečima Ćosića, opozicija nastoji da radi isto što ivlast i da se ne bori za slobodne medije već da pokušava da ih stavi pod kontrolu.

Sve vlade su iste u odnosu prema medijima, u odsustvu kapaciteta da prihvate koncept slobodnih medija, ocenio je Ćosić.

Neke stvari, kako je rekao, ne mogu da se regulišu zakonom onjima mora da postoji konsenzus, ali ne samo između medija i čitalaca. Ne može se zakonom regulisati, što se danas političkom arbitražom odlučuje o tome koji će mediji dobiti budžete javnih preduzeća za oglašavanje, rekao je Ćosić.

Ovde vlade pomažu partijskim medijima, nemam ništa protiv da određeni mediji podržavaju neke politike, ali postoje prethodna pitanja koja moramo rešiti. Da li imamo društveni konsenzus da mediji ne treba da budu ničiji servis nego darade u interesu građana, rekao je Ćosić.

Profesorka Fakulteta za ekonomiju i finansije Danijela Lalić je rekla da Srbija nema realno medijsko tržište gde vladaju zakoni i takmičenja.

U novinarstvu u Srbiji, smatra Lalić, imamo senzacionalističke naslove i tabloide koji nameću javno mišljenje. On je ukazala i na problem lošeg obrazovanja novinara i malih plata.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac rekao je da jeosnovna uloga medija je da informišu na objektivan način, a da neki ljudi mogu da budu protiv reformi.

Slažem se oko teme partijskog finansiranja, ako gledamo unazad. Zato sam rekao da su Komisije, koje će odlučivati sastavljene od predstavnika medijskih udruženja i novinara, pa ako tu bude partijskog usmeravanja, postavite pitanje sami sebi, rekao je Tasovac.

Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković je istakao da je vlada donela medijske zakone radi stvaranja istih uslova za sve na tržištu.

U ovome trenutku u Srbiji, na osnovu registra javnih glasila, je registrovano 1.359 javnih glasila. Da li ova zemlja sa ovakvim ekonomskim potencijalima sebi može da priušti toliko glasila, rekao je on. Ako smatramo da tržište to treba da reguliše onda mislim da svi treba da imaju istovetne startne pozicije i to je ova vlada regulisala zakonima, rekao je Mirković.

On je ocenio da će jednaki uslovi na tržištu pomoći da najbolji mediji budu podržani kroz projektno finansiranje i ukazao na to da je 1.100 novinara na birou. Mirković je istakao da će za 100 dana Srbija uvestidigitalni tv signal što će, kako je naveo, povećati mogućnosti i mnogo toga promeniti.

Članica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović ocenila je da se novi Izveštaj o medijima, koje je pripremilo to savetodavno telo vlade Srbije, ne razlikuje od onog iz 2011. i da nije bilo pomaka u obezbeđivanju transparentnosti u finansiranju medija niti u pogledu političkih i uticaja marketinških agencija na rad medija.

U emisiji „Jedan na jedan“ Radio televizije Vojvodine ona je izrazila uverenje da taj izveštaj „ipak neće biti ignorisan kao prethodni, ili kao svi dosadašnji izveštaji Saveta odrugim oblastima“.

Milenović je rekla da je Izveštaj o stanju u medijima u Srbiji prošle nedelje prosleđen Vladi, a da će javnosti biti dostupan od petka, prenosi RTV.

„Mi smo se bavili činjenicama. Analizirano je 50 medija. U aprilu smo počeli da sakupljamo dokumentaciju. Poslali smo zahteve i na adrese 27 državnih institucija i dobili odgovore. Samo u nekoliko slučajeva morali smo da angažujemo poverenika Rodoljuba Šabića. Imali smo, dakle, odličnu saradnju sa državni institucijama u tom pogledu“, navela je ona.

Prema njenim rečima, netransparentnost finansiranja medija i dalje je suštinski problem, iako je u međuvremenu donet set medijskih zakona, a jer je, kako je ocenila, verovatno potrebno neko vreme da bi se oni implementirali.

„U pogledu finansiranja, u Izveštaju govorimo o različitim aspektima finansiranja, što direktnog, što indirektnog, ali i o otpisivanju različitih dugova, odnosno o tome kako država putem finansiranja utiče na medije“, ukazala je ona.

Prema njenim rečima, zbog toga je praktično nemoguće i izračunati koliko se novca sliva na medijskom tržištu.

„Ni mehanizmi uticaja na medije se nisu promenili. Tako da se ni u tom pogledu Izveštaj bitno ne razlikuje od onog iz 2011. godine“, rekla je Milenović.

Prema njenim rečima, aktuelna vladajuća stranka SNS 2011. godine, kad je bila u opoziciji, najviše citirala tadašnji izveštaj Saveta i izrazila očekivanje da će to činiti i sad.

„Nadam se da će to činiti i sada i da će citirati i novi Izveštaj o medijima. Jer, ovo nije izveštaj o tome kako vladajuća stranka postupa sa medijima već o stanju u medijima. Naime, i na lokalnom i na pokrajinskom nivou, gde SNS nije na vlasti, imamo istu situaciju. Sve vlasti se isto ponašaju prema medijima“, rekla je Milenović.

U Izveštaju se, kako je istakla, navode i pojave cenzure i autocenzure, kroz analize tih pojava i preporuke Vladi.

Kad je reč o uticaju marketinških agencija na medije, ona je ocenila da je taj uticaj ostao isti i da je u tom pogledu bilo „samo malo prekomponovanja“.

Ona je istakla da je dobro što je strategija za borbu protiv korupcije prioritet aktuelne Vlade, ali da se u odnosu na stanje u medijima ne može govoriti da je bilo rezultata u tom pogledu. Još nisu rešene ni slučajevi 24 sporne privatizacije, ukazala je Milenović.

Sve dosadašnje vlade imale su ignorantski stav prema Savetu, rekla je ona i ocenila kao veliku štetu za društvo.

Foto: RTV / screenshot

Potpisaću Zakon o javnom redu i miru. Kao predsednik Republike Srpske mogu da kažem da u tom zakonu nije ništa sporno i on ne ugrožava ničija prava i slobode. U potpunosti je u skladu sa evropskim standardima. Nije bilo tenzije u regionu nego neki krugovi u RS žele da naprave veštačku tenziju oko toga iz samo njima znanih interesa, rekao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik za Danas, komentarišući burne reakcije u javnosti širom regiona na pomenuti zakon kojim se kao „javno mesto“ tretira i internet.

Samim tim, postavlja se pitanje da li bi slični zakoni mogli da budu usvojeni i u drugim državama, uključujući i Srbiju.

Iako i poslanici vladajuće koalicije smatraju da je zakon nedemokratski i da ugrožava osnovna prava građana, te da usvajanje nečeg sličnog nije ni u razmatranju, bojazan ipak postoji, jer se sećamo kako su tokom majskih poplava ljudi sprovođeni na informativne razgovore zbog svojih statusa na fejsbuku.

Ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač pojasnio je da sankcionisanju neće biti podvrgnute objave koje se odnose na javno izneseno mišljenje o radu državnih i javnih organa i organizacija, te da se kao sankcija briše kazna zatvora (predviđena prvobitnim nacrtom). Ipak, ne spominje se mišljenje o političarima i drugim javnim ličnostima.

Predsednik srpskog skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović iz vladajuće SNS ocenjuje za Danas da kontrolisanje svake izgovorene reči građana na društvenim mrežama ugrožava njihove osnovne slobode.

– Nema govora da se sličan zakon nađe u skupštinskoj proceduri Srbije. Sa druge strane, društvene mreže moraju biti predmet interesovanja zbog mogućih zloupotreba vezanih za tehnološki kriminal. Ali da se zakonski kažnjava ponašanje građana na društvenim mrežama, to svakako ne – naglašava Stojanović.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže za Danas da ideja da se i u Srbiji, poput RS, pojam javnog mesta proširi i na internet, odavno „tinja“.

– Takva ideja se pominjala nezvanično, a potencira se nedavnim usvajanjem Zakona o javnom redu i miru u RS, gde je izazvao oštre reakcije i polemike. Vlastodršci bi mogli da iniciraju donošenje takvog zakona, pre svega ministri unutrašnjih poslova, pravde i informisanja – naglašava Šabić. On dodaje da postoje nedopustive aktivnosti na internetu koje moraju biti i kažnjive, „ali su one i inače inkriminisane kao kažnjiva dela.“

– Problem se u osnovi svodi na eventualno uvođenje prekršajne ili krivične odgovornosti za „nepristojne“, „uvredljive“ ili „uznemiravajuće“ ocene ili stavove. Ovo nije prihvatljivo ako bi trebalo da se odnosi na rad organa vlasti, pa su i u Republici Srpskoj predlagači zakona morali prihvatiti odgovarajući amandman. Međutim, uz to, treba voditi računa i o demokratskom principu da ne samo organi vlasti već i pojedinci, nosioci javnih funkcija spadaju u krug onih koji u demokratskom društvu moraju biti izloženiji kritici i trpeti je čak i kad je vrlo neprijatna, gruba i uvredljiva – ističe Šabić.

Internet je prostor slobode

– Internet je prostor velike slobode i u najboljem interesu demokratije je da to i ostane. Ako se države odlučuju za intervenciju u ovom prostoru, treba to da rade maksimalno seriozno i odgovorno. U punoj demokratskoj atmosferi, uz javnu raspravu, uz učešće i stručne i opšte javnosti, treba artikulisati rešenja koja neće biti potencijalni mehanizmi za ugrožavanje slobode izražavanja. Jer, rizik da to budu uvek postoji – naglašava Rodoljub Šabić.

Foto: pixabay.com/geralt

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Upis medija u Registar po novim pravilima počeće 13. februara, najavio je državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković navodeći da će na taj način prvi put biti dostupni i podaci o vlasničkoj strukturi u medijima, kao i o državnoj pomoći koja će im biti dodeljena. Na tribini “Zašto nema sindikata u privatnim medijima u Srbiji“ u organizaciji Sindikata novinara Srbije, Mirković je rekao da će Registar biti i idealna prilika da se utvrdi koliko medija ima u Srbiji, jer postojeći podaci Agencije za privredne registre ne pokazuju objektivan broj javnih glasila i medija u Srbiji.

Naveo je da je trenutno registrovano 1.363 javnih glasila, ali da njihov broj stalno raste.

„Sasvim sam siguran da ćemo konstatovati da imamo veliki broj medija imajući u vidu ekonomsku situaciju i budžete za reklame“, kaže Mirković i ocenjuje da će biti vrlo zahtevno za medije da opstanu na tako zahtevnom tržištu.

Podsetivši da je u toku konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa, Mirković je najavio da će do kraja 2015. godine biti raspisan još jedan konkurs kako bi se i medijima koje očekuje privatizacija omogućilo da se prijave.

Kada je reč o sindikalnom organizovanju u medijima, Mirković kaže da zaposleni ne prepoznaju takvo organizovanje, navodeći da kao neko ko je dugo radio u privatnom mediju nema iskustva da je bilo ko sprečavao formiranje sindikata niti opstruisao sindikalno organizovanje.

Ocenio je da treba podizati svest o tome ko treba da radi na formiranju sindikata jer to nije pitanje vlasnika medija, nego zaposlenih.

Povodom navoda iz istraživanje „Medijska scena Srbije 2014“, koje je sproveo Sindikat novinara Srbije (na osnovu projekta Ministarstva kulture i informisanja), da vlasnici medija indirektno zabranjuju osnivanje sindikata, Mirković kaže da nije dobio nijedan dokaz koji potkrepljuje tu tvrdnju.

Na tribini se raspravljalo o tome zašto sindikati u Srbiji nisu aktivni, o teškom položaju novinara, kao i o sudbini medija posle privatizacije.

Profesor FPN Rade Veljanovski, koji je učestvovao u pisanju medijskih zakona, predložio je da se propiše da se državna pomoć neće dodeljivati medijima u kojima nema sindikalnog organizovanja, što je naišlo na odobravanje predstavnika Sindikata novinara Srbije.

Članica vladinog Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić kazala je da osnivanje sindikata posao zaposlenih i da nije zabranjeno, navodeći da je pitanje sindikalnog organizovanja važno i da će biti deo izveštaja o medijima koji taj savet priprema, a koji bi trebalo za dve sedmice da bude upućen Vladi Srbije.

O iskustvima u Evropi govorila je direktorka Evropske federacije novinara Renata Šreder koja je ocenila da su novinari i njihove sindikalne organizacije u teškoj situaciji, da ih vlasnici eksploatišu, i da sve veći broj njih rade kao „slobodni novinari“.

Ona je navela da Evropska komisija preduzima mere za sprečavanje i odvraćanje od neprijavljivanja medijskih radnika, ističući važnost sindikalnog organizovanja.

Na tribini su o iskustvima u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori govorili predstavnici tamošnjih sindikata.

Svestan sam problema cenzure i autocenzure koji postoji u Srbiji. Ako poredite rang-liste o slobodi medija u svetu, koje svake godine objavljuju Reporteri bez granica, i liste o nivou korupcije u svetu Transparensi internešnela, možete videti veliku bliskost između visokog stepena slobode medija, nezavisnog novinarstva i niskog stepena korupcije.

S druge strane, one zemlje u kojima je stepen medijskih sloboda na nižem nivou i u kojima je novinarstvo manje nezavisno i profesionalno, imaju visoki nivo korupcije, ističe za Danas Štefan Rus Mol, profesor Univerziteta u Luganu i direktor projekta Evropska opservatorija novinarstva.

– Poređenje tih lista ukazuje upravo na to koliko je važno nezavisno, odgovorno i etičko novinarstvo i zato se treba boriti na sve moguće načine protiv cenzure. To nije samo problem u Srbiji. Sve više je izraženo u istočnim zemljama, ali i na Zapadu gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje politi?kog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij, ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija, naglašava Rus Mol.

On je boravio u Beogradu povodom drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“, koje je za čitaoce u Srbiji priredila i sa nemačkog prevela Ana Zagorac Keršer, a zajedno objavljuju Clio i RTS izdavaštvo.

U kojim su još zemljama Evrope izraženi politički pritisci na medije?

– Primer o kojem najviše znam iz Evrope je Italija. U toj zemlji postoji veoma visok nivo koncentracije medijskog vlasništva. Gospodin Berluskoni, koji je nekoliko puta bio i premijer, na primer, poseduje tri značajne privatne televizije, najveću izdavačku kuću knjiga i magazina i najuticajnije dnevne novine. Samim tim, ima veliki uticaj i kontrolu nad javnim mnjenjem. To u zapadnom svetu najbolje pokazuje koliko je opasna medijska koncentracija i koliko uplitanje političara može da ugrozi demokratiju. U takvim situacijama mediji ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu u društvu i postaju sredstva propagande.

Kako se izboriti sa cenzurom i autocenzurom u medijima?

– Teško je sa strane davati savete. Smatram da sami novinari treba da brane profesiju i pronađu podršku drugih novinara. Ako što više ljudi u zemlji bude upoznato sa tim kako neki političar ili organizacija pokušava da manipuliše medijima i ako se to ne skriva, to može biti jedan od pristupa kako bi se situacija promenila. Takođe, u takvim situacijama neophodno je i adekvatno obrazovanje novinara.

Svedoci smo i da u Srbiji postoji rastući trend tabloidizacije medija i upotreba tabloida za političke obračune. Šta to govori o srpskom društvu?

– Pošto ne govorim srpski jezik, ne mogu da dam kompletnu ocenu o tome kako se srpski tabloidi ponašaju. Ali mogu reći da je trend tabloidizacije svakako opasan trend. Ako pogledamo primere u Evropi, postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija. Ako medij stremi trendu tabloidizacije, izvesnije je da će pojedini političari koristiti jeftina rešenja problema umesto što će se truditi da građanima kažu istinu. Na taj način političari dobijaju podršku medija, a potom i glasove na izborima.

Kakva je ekonomska situacija medija u Evropi?

– Različito je od zemlje do zemlje. Što se tiče kvaliteta novinarstva, u svim evropskim zemljama je situacija sve nezavidnija, pa je samim tim teško i privući oglašivače i pretplatnike. Zato metaforički kažem da će kvalitetno novinarstvo nestati u Bermudskom trouglu. Trougao predstavljaju negativni uticaj publike koja više nije voljna da plati za kvalitet informacije, negativni uticaj oglašivača koji odlaze na internet platforme i treće je rastuća moć službi i agencija za odnose s javnošću.

Pre dvadeset godina na dva novinara, u proseku, postojao je jedan pi-ar menadžer koji u to vreme nije imao mnogo profesionalnog iskustva. Danas postoji dva pi-ara na jednog novinara i pi-ar menadžeri su bolje obučeni i zarađuju mnogo više novca od novinara. S druge strane, potrebno je hitno da novinari promene pristup prema saopštenjima za javnost i da postavljaju dodatna pitanja, a ne da samo prepišu tekst iz saopštenja. Redakcije su sve malobrojnije zbog toga, bombarduju se saopštenjima koja su ponekad toliko dobro napisana da mogu samo da se prepišu.

Kakva je, prema vašem mišljenju, budućnost tradicionalnih medija u eri razvoja interneta?

– Budućnost je upravo na internetu i društvenim mrežama. Novinari i redakcije moraju da nauče kako da koriste socijalne medije i informacije objavljene na njima. Sa finansijske strane, postoji opasnost za tradicionalne medije i profesionalne novinare, jer ne znam kako će preživeti u budućnosti. Ljudi će sve manje biti voljni da plate za dobar novinarski sadržaj. Zato treba početi sa naplaćivanjem čitanja novinskih tekstova na sajtovima medija.

Štampani mediji nestaju

Neki smatraju da će štampani mediji nestati u budućnosti. Šta vi mislite o tome?

– Verovatno je to tačno, ali ja ne znam da vam kažem kada će se to desiti. Moja generacija se nada da to neće biti brzo. U svakom slučaju, to ne treba da utiče na rad novinara, jer će uvek postojati ljudi koji će želeti da pročitaju neku dobru priču u kojem god ona obliku bila.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: Danas

Ostalo je još šest meseci da se svi mediji gde država ima neki deo vlasništva prodaju. Modeli privatizacije medija još nisu poznati, uslovi za potencijalne kupce takođe, a uskoro se očekuje da će biti raspisan poziv za prikupljanje ponuda i tako proces privatizacije i zvanično početi. Agencija za privatizaciju nedavno je raspisala poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za kupovinu medija i za sada su poznati samo zainteresovani kupci za 49 medija. Za preostalih dvadesetak se još ne zna – za neke je ovaj poziv raspisan kasnije, a moguće je da za mnoge i nema potencijalnih kupaca. Međutim, taj spisak nije obećavajući. Barem prema informacijama koje su poznate.

Imamo primere da određeni pojedinci odnosno fizička lica, javnosti nepoznata, žele da kupe po veći broj medija istovremeno. Izvesni Vladan Kostić bi da u svom vlasništvu ima 11 lokalnih radio i televizija, dok Miloš Paunović, za koga se piše da je student, želi da kupi Politiku i dve lokalne televizije. S druge strane, jedna kompanija, iza koje stoji Danijel Kulačin, za kojeg Google „kaže“ da je funkcioner partije Treća Srbija, dok ta partija demantuje to, želi da otkupi skoro sve lokalne medije u Vojvodini – devet njih.

Gradsku televiziju Studio B, koja nema svoju imovinu već iznajmljuje prostorije u kojima radi, žele da kupe dve firme, čija delatnost i nije toliko poznata. Među poznatijim interesentima je kompanija MK group Miodraga Kostića koja bi da poseduje Dnevnik holding i Radničku štampu. Međutim, oni nisu jedini zainteresovani za Radničku štampu, već i još dve firme. Ako pogledamo da je sedište ovog preduzeća u centru Beograda, na Trgu Nikole Pašića, možda je predsednik SSSS Ljubisav Orbović u pravu kada kaže da se mnogi mediji kupuju zbog imovine.

Većina zainteresovanih, dakle, koliko je poznato, nema nekih iskustava sa vođenjem medija do sada, pa se postavlja pitanje koji su zapravo pravi razlozi njihove želje za posedovanjem javnih glasila. Zato postoji bojazan da mediji nakon privatizacije ne budu ponovo zatvarani i pretvarani u kompanije koje će se baviti nekim sasvim drugim poslovima. Ne zaboravimo da je epilog mnogih privatizacija medija prethodnih godina bio upravo takav, a mnogi novinari ostajali su na kraju bez posla.

Upravo zato Agencija za privatizaciju, Ministarstvo privrede i Ministarstvo kulture pod hitno treba da predstave posebne modele za prodaju medija, kako se greške iz prošlosti ne bi ponavljale, ali i načine provere svakog od potencijalnih kupaca – ko su, šta rade, koliko su ozbiljni… Nadajmo se svi da spisak zainteresovanih nije i konačna lista kupaca, već da će se pravi kupci javiti kada i zvanično bude raspisan konkurs za prodaju medija. Oni mediji, koje niko ne bude želeo, preći će u ruke zaposlenih. Što bi možda moglo da se pokaže kao dobra praksa. Otom potom.

Prijavljene kandidate za kupovinu medija možete pronaći na spisku zainteresovanih za kupovinu na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Bojan Cvejić, član Izvršnog odbora NUNS-a

Foto: NUNS

Pritisci na novinare, kršenje Etičkog kodeksa novinara Srbije, tabloidizacija, odnosno potpuno odsustvo etike u izveštavanju pojedinih medija, obeležili su poslednju četvrtinu 2014, ocenjeno je na tribini „Medijski monitoring: politička komunikacija u medijima“, koju je juče organizovala Fondacija Konrad Adenauer (KAS).

Predstavljajući rezultate analize medijske etike i načina izveštavanja u domaćim medijima, novinarka Tamara Skroza je ocenila da 2014. predstavlja „veliko finale“ negativnih pojava koje su prisutne na medijskoj sceni Srbije.

Stvari protiv kojih smo se borili ne samo da se ponavljaju već postaju gore. Ovo je veliko finale pojava koje su deset godina prisutne u medijima. Nismo se dovoljno bunili protiv pritisaka na novinare koji su kulminirali u novembru ukazala je ona, dodajuć i da u svemu tome nije bilo pošteđenih, „jer je svako ko je percipiran kao protivnik vladajuće političke opcije ili tabloida razapet na medijski krst“.

Skroza je navela slučajeve glumca Gorana Jeftića i novinarke Olje Bećković kao primere ljudi koji su na naslovnim stranama pojedinih novina optuženi ili oklevetani za nešto što ni pred jednom zvaničnom institucijom nije dokazano.

O slučaju Gorana Jevtića, koga je dnevni list Blic osudio zbog navodne obljube maloletnika, ne poštujući pri tome pravo na pretpostavku nevinosti, raspravljala je Komisija za žalbe Saveta za štampu, koja je odlučila da je taj list spornim tekstom prekršio Kodeks novinara Srbije istakla je Skroza.

Prema njenim rečima, podjednako je zabrinjavajući i tekst „Informera“ o saobraćajnoj nesreći u kojoj je stradalo troje mladih, a u kojoj je povrede zadobio sin novinarke Olje Bećković.

Na naslovnoj strani Informera stoje navodne reči Olje Bećković: Dobro je, moj sin Luka je uspeo da izvuče živu glavu. U formalnopravnom smislu, taj list nije učinio ništa loše, ali je očigledna namera da se Olja Bećković optuži i ocrni kao majka i javna ličnost rekla je Skroza.

Kako je istakla, tabloidi su tokom 2014. godine objavili „nekoliko antologijskih primera veličanja velikog vođe“.

Dodala je da „bombastični naslovi“ o politici, kriminalu ali i vremenskoj prognozi „stvaraju utisak o postojanju velikog brata koji nas drži pod stalnim pritiskom“.

Medijski analitičar Dražen Pavlica bavio se temama i načinom istraživanja na javnim TV stanicama, konkretno o prvih pet epizoda emisije „Beograd na vodi“ Studija B. Kako je rekao, primetno je odsustvo istraživačkog novinarstva i kritičkih uvida, „a preovladavala su prigodna pitanja i banalna zapažanja, dok je voditeljka dozvolila gradonačelniku da vodi neku vrstu repetitivnog monologa“. KAS od 2006. godine predstavlja kvartalne preseke stanja u srpskim medijima.

Predstavljajući rezultate ankete sprovedene među 128 članova NUNSa i UNSa, Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) rekao je da nešto više od polovine ispitanika smatra kako novousvojeni zakoni nisu pozitivno uticali na stanje medija u Srbiji.

„Pink i Informer se ističu u ovom istraživanju kao provladini mediji, a njima uz rame su Kurir i Večernje novosti. Na drugom delu kontinuuma su Radio Beograd i Radio B92, Politika i Danas“, rekao je Gavrilović i dodao da u izveštajima pojedinih televizijskih stanica, premijer Aleksandar Vučić nije imao nijednu negativnu sekundu.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

Iako su u srpskim tabloidima glavne teme politika, političari i estrada, u njima svakako ima dosta mesta za „obične“ ljude – one koji nisu tražili medijsku pažnju, koji protiv nje nemaju apsolutno nikakav mehanizam odbrane, a koji pritom najviše osećaju njene posledice.

U poslednjem delu serijala posvećenog uticaju tabloida na naš politički i javni život, bavimo se uzrocima i efektima tabloidnog izveštavanja o osobama kojima se jednostavno desilo da se o njima piše, ali i o mogućim mehanizmima odbrane od tabloida.

Usred potrage za njegovom petnaestogodišnjom ćerkom, Igora Jurića tabloidi su optužili da je upravo on krivac za njen nestanak – navodno, zelenaši kojima je dugovao novac, oteli su devojčicu da bi kaznili oca.

Nakon što joj je u požaru izgorelo troje dece, Mirela Mikulčić najpre je optužena da se tragedija dogodila zato što je ona išla kod ljubavnika i u „provod“, a malo potom objavljeno je da je na zgarištu kuće našla jednu dečju nogu koju je sama pokopala u grobnicu izgorele dece.

Kada je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio trinaestoro svojih komšija, za zločin je u tabloidima okrivljena Kristina D, s kojom je njegov sin navodno bio u vezi.

Iako ovakve priče uveliko prevazilaze i najmaštovitiji holivudski scenario, one su se u srpskim tabloidima zaista dogodile. Naravno, slučajevi Igora Jurića, Mirele Mikulčić i Kristine D. nisu usamljeni. Oni su zapravo samo kap u moru sličnih primera – onih u kojima su do juče nepoznati ljudi dobili svoje mesto na naslovnim stranama i, najčešće bez trunke samilosti, označeni kao krivci za nezamislive zločine i tragedije.

Isto tako do juče nepoznate, neke od žrtava ovih zločina i tragedija danima su bile glavna medijska atrakcija, jer su u tabloidima do u detalj opisivane njihove muke – način na koji su silovane, gorele, premlaćivane, ubijane i posmrtno mrcvarene.

NEMA PRIČE, NEMA SLIKA: Za razliku od kampanja posvećenih poznatim ljudima, o čemu je ovde već bilo reči, slučajevi u kojima su tabloidi fokusirani na obične ljude nemaju prepoznatljivu i jasno formatiranu metodologiju.

Jedino pravilo koje proizilazi iz analize medijske arhive jeste da se ove priče stihijski razvijaju, da bi – u trenucima kada nema ničeg „novog“ i „uzbudljivog“, tabloidi jednostavno obogatili scenario „svežim“ i „sočnim“ detaljima koji obično nikada ne budu dokazani i koji su najčešće aktuelni samo jedan dan.

Baš tako, nastale su i gorepomenute storije. Kada o nestaloj Tijani Jurić nisu imali ništa novo da objave, tabloidi su objavili teoriju o očevim dugovima; kada je, u nedostatku nekih novih tragedija, trebalo opet oživeti priču o troje izgorele dece, pojavila se noga; kada je o Velikoj Ivanči već sve rečeno, bilo je logično da se nađe pravi „krivac“.

U tom smislu, slučaj Tijane Jurić (devojčice koja je nestala 25. jula, a pronađena je mrtva 7. avgusta ove godine) naročito je značajan, jer su se u njemu pojavili elementi koje smo prvi put videli.

„Neke vaše kolege su nam najavile da će ti mediji krenuti na suprotnu stranu, čim ne budemo imali neke nove konkretne informacije – samo zato što nemaju ništa novo da objave. Posle svega, to se i desilo, i objavili su tu priču o dugovima. U tom trenutku, Tijane nema deset-jedanaest dana, a oni pišu o meni“, kaže Igor Jurić za „Vreme“.

„Mene je tada najviše zabolelo to što sam se uvek trudio da svakom odgovorim na poziv, da svakom dam izjavu. Ja sam to radio zbog moje Tijane. Nismo znali gde nam je dete, mislili smo da nam je dete živo. Dakle, zato sam odgovarao na svaki poziv. A za to me, eto, nisu ni pitali.“

Samo dan pre nego što će teorija o zelenašima biti objavljena, najpre u „Informeru“, a zatim i u „Kuriru“, novinar jednog od ovih tabloida bio je u kući Jurića gde je pravio reportažu, ali nije ni pomenuo ono što se u njegovim novinama već pripremalo.

Tek posle objavljivanja priče, zatražen je Jurićev komentar ili demanti, ali on odbija da razgovara. Tu počinje nešto o čemu nikada do tada nije bilo reči i što će, bude li ikada konkretno dokazano, moći da se smatra jednom od najsramnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva.

„Posle toga, od jednog tabloida sam putem i-mejla dobio poruku da, ukoliko ne budem hteo da govorim, oni neće objavljivati slike mog deteta kao što su planirali. Pošto sam se još nadao, ja sam onda dao izjavu, a sutradan je ona pronađena mrtva. Oni su se kasnije izvinjavali, ali sigurno je da se ne bi ni izvinjavali da mejl nisu poslali sa službene adrese, da ga nije poslao zamenik urednika tog lista, da nisam imao dokaz.“

Ucenjivanje oca nestalog deteta i čista manipulacija njegovim očajem, kada bi se pravosuđe ovim slučajem bavilo i kada bi navodi Igora Jurića dobili i sudsku potvrdu, ipak bi ostalo jedinstven primer „proizvodnje“ informacija.

Arhiva, s druge strane, obiluje primerima koji su bili mnogo jednostavniji za realizaciju: onima u kojima su iskorišćene komšijske priče i glasine, a na osnovu njih napravljen atraktivan scenario. To je, recimo, slučaj s već pomenutim primerom devojke Krstine D, koja je označena kao jedan od mogućih krivaca za masakr u Velikoj Ivanči u aprilu 2003.

Najpre su navedeni iskazi komšija po kojima je sin ubice Ljubiše Bogdanovića bio u vezi s Kristinom, da bi prvi sledeći korak bila moralna analiza njenog lika i dela. Pisalo se tako da je Ljubiša govorio kako neće „kurvu za snaju“, kako se priča da se ona „sastajala s drugim muškarcima“, kako su „neki tvrdili da je prostitutka“. Sve to i dodatno je objašnjeno, opet rečima upućenog komšiluka: „Uništilo ga je, kažu komšije, to što je izgubio posao, plašio se za egzistenciju, a sin Branko krenuo da arči ušteđevinu na kurvu.“

Iako je Kristina D. više puta negirala ovakve navode, iako je rekla da ima dečka i da nikada nije bila problematična, iako joj u tabloidima nije navedeno puno ime i prezime (imenovana je, istina, na jednom veb-portalu), postavlja se logično pitanje da li će ona ikada moći na miru da živi u selu u kojem se svi poznaju i gde ne može da se sakrije iza inicijala.

Da li će, recimo, moći da se uda, a da neko ne prokomentariše njenu „istoriju“? Da li će njene komšije ikada zaboraviti da je reč o „kurvi“? Da li će iko njen ikada biti oslobođen ovakvog „nasleđa“? Teško da je to moguće. Njen život je na ovaj ili onaj način uništen. A priča je trajala dan-dva i sama po sebi sigurno nije privukla mnogo čitalaca.

„Za tabloide je tuđa privatnost najveća dragocenost – naravno ne vrednost koju štite ili granica koju ne prelaze, nego prostor za novinarske podvige. Sve tajne i otkrića kojima se bave uglavnom su iz domena privatnog. I tu nema nikakve razlike, privatnost običnih ljudi je podjednako dobra roba kao i privatnost poznatih“, objašnjava za „Vreme“ Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Po njenom mišljenju, patnje i problemi običnih ljudi manje su zanimljivi za širu javnost, ali to tabloidima omogućava da „po njihovim životima mogu da kopaju još gore“ kako bi pokazali da svačiji život može postati pakao.

„Često vređaju ili ponižavaju njihova osećanja sa još manje osetljivosti nego za javne ličnosti. To može neuporedivo teže da razori živote ljudi koji nisu navikli na takvu izloženosti“.

Odliv i sipanje: Osim prema onima koje su naciljali kao potencijalno odgovorne za zločine ili tragedije, ovdašnji tabloidi nisu mnogo milostiviji ni prema deci. Svakodnevno se dešava da se u tzv. crnoj hronici objave podaci koji otkrivaju identitet maloletnika (što zabranjuju i zakoni i Kodeks), ali i tu postoji slučaj koji se na neki način izdvaja.

U decembru 2011. bračni par P. skočio je sa šestog sprata samačkog hotela na Zvezdari držeći u naručju svog sina Milana, koji je jedini preživeo pad. Svi mediji, pa i tabloidi, utrkivali su se tada ko će objaviti detaljniju i poetičniju priču o ovom dečaku. Srećom, sve je to brzo zaboravljeno nakon što je on ozdravio i poveren je brizi rođaka – činilo se čak da će i objavljivanje njegovog imena i prezimena proći bez značajnijih posledica na dečakov dalji život.

No, dve godine kasnije, u novembru 2013, pokazalo se da se od medijske pažnje ponekad pobeći ne može. Naime, „Kurir“ objavljuje da je dečak „ni živ, ni mrtav“, da jedva hoda, da ne govori, da se „na svaki dodir uznemiri“, da ima svega 12 kilograma, da stalno povraća i da, po svemu sudeći, njegova rodbina ne brine o njemu na najbolji način. Javnost se uznemirila, ali ne zadugo.

U emisiji „Ekskluziv“ TV Prve, snimljenoj samo nekoliko dana nakon toga, prikazano je dete koje sasvim normalno reaguje na okolinu, a koje je autorka priloga opisala kao raspoloženog i veselog dečaka: „Njegova interakcija je zadivljujuća, pokazivao mi je crteže, igrao se sa mnom, zapitkivao me…“

Zašto je to urađeno? Kome je bilo neophodno da nanovo otvara zatvorenu priču i povredi kako dečaka tako i ljude oko njega? Ako imamo u vidu da je puno ime i prezime ovog deteta objavljeno i na samom početku, ali i u priči o njegovim navodno teškim psihološkim problemima, logično je zapitati se kako će mu biti kad odraste, pa ga drugovi „proguglaju“. Kako će se osećati kad ga neko bude pitao da li je istina da je pao, da su ga roditelji bacili sa šestog sprata? I kao da to nije dovoljno, kako će on sam gledati na svoje rođake koji su ga othranili, pošto pročita da je kod njih bio „ni živ, ni mrtav“?

Iako se ovakva pitanja u njihovom slučaju ne postavljaju, važno je ipak napomenuti da tabloidnog tretmana nisu pošteđena čak ni mrtva deca. I tu je slučaj Tijane Jurić vrlo ilustrativan. Nakon što je pronađena, a osumnjičeni za njeno ubistvo uhapšen, danima su se tabloidi bavili svakim detaljem ovog zločina – od mesta na kojem je silovana, do načina na koji je to urađeno.

„Samo je policija znala šta se dešavalo te noći, zato što im je ubica dao taj iskaz. Policija je svoj posao odradila više nego profesionalno, ali baš su mi oni i rekli da ne čitam novine, jer i kod njih ima nekoga ko će za novac reći svašta“, kaže Igor Jurić u razgovoru za „Vreme“.

„Ne mogu da razumem koja je svrha, da li čitalac mora da zna svaki detalj ubistva nevinog deteta. Bolesno je to i čitati i pisati. I zaista, mi nismo čitali, ali su se jedne novine slučajno našle u kući i kada je to pročitala, moja žena je pala u nesvest. Takođe, njeni drugovi su to čitali, njene drugarice. Koja je poruka? Dovoljno je bilo reći da je oteta, zlostavljana i ubijena. Čak sam i zvao neke novine i molio ih da prestanu s tim, a oni su obećali da neće više.“

O moralnom i profesionalnom aspektu ovakvog načina izveštavanja ne moramo ni da se zapitamo: takve stvari u medijima jednostavno nisu dozvoljene. Opis mučenja i zlostavljanja nije u javnom interesu, uznemirava javnost i, povrh svega, urušava dostojanstvo žrtve. S druge strane, međutim, jako je važno pitanje izvora informacija, koje pominje i Igor Jurić. Kako i zašto policija dozvoljava da joj tabloidi budu razglasna stanica za detalje koji ne bi smeli da izađu iz njihovih redova?

„Svaki put kad se poverljivi podatak, odnosno dokument, nađe van nadležnih državnih institucija, neko je učinio krivično delo, ili bar najteži disciplinski prekršaj za koji bi trebalo da sledi razrešenje ili otkaz. Ali pošto ni razrešenja ni otkaza nema, a mi čitamo i gledamo operativne podatke svaki dan, jasno je da to nije ‘odlivanje’, već ‘sipanje’ u tabloide. Dakle, to se namerno radi.

Tendenciozno, manipulativno, selektivno – kako bi se postigao cilj koji institucionalno ne može ili ne sme da se postigne. Na to sam mislio kada sam u godišnji izveštaj za 2013. godinu upisao ‘tabloidizaciju države’“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

NIŠTA FINO I SUPTILNO: Kad smo već kod problematičnih izvora, slučaj Tijane Jurić i na tom planu donosi nešto novo, što bi tek trebalo da bude dokazano. Naime, Igor Jurić i za „Vreme“ i za neke druge medije pre toga, tvrdi da ima pouzdanu informaciju da „jedan tabloid stoji iza angažovanja advokata Tijaninog ubice“.

Kako će i da li će ova informacija biti potvrđena, za sada nije poznato, ali ona – imajući u vidu ovdašnje prilike – uopšte ne deluje neverovatno. Pre i tokom suđenja, teško da postoji bolji izvor od optuženog, a on će sigurno biti voljan da priča onima koji su mu platili odbranu.

Inače, posebno poglavlje u storiji o izveštavanju tabloida o „običnom svetu“ odnosi se baš na ljude osumnjičene da su počinili neki zločin. Tu je, zapravo, tabloidima i najlakše – identifikujući se sa žrtvom i njenom porodicom, javnost lako zaboravlja da i osumnjičeni, ma kako bili čvrsti dokazi protiv njih, takođe imaju svoja ljudska prava. Između ostalog, tu spada i pravo na pretpostavku nevinosti.

No, umesto toga, u tabloidima se redovno pojavljuju ne samo presude, već i predlozi izmene zakona – 2005, kada je trogodišnja Katarina Janković preminula od posledica seksualnog zlostavljanja, a njen očuh Mališa Jevtović bio osumnjičen za taj zločin, „Kurir“ je objavio naslov „Monstruma na smrt“, s tim da se sa slova cedila nacrtana krv.

Bio je to zapravo logičan nastavak napisa u kojima je prikazan svaki detalj devojčicinih muka, uključujući i slikovite prikaze kako joj je očuh „stao nogom na leđa i pocepao jetru“.

„Mislim da sve nasilnike, ma kog doba ili godina, treba brutalno staviti u medije. Ako su maloletni, onda njihove roditelje, jer nisu deca kriva sama. Kako ja mogu da izveštavam o tom događaju, na način koji vi tražite od mene? Mi smo ponekad preterivali – ono kada kaplje krv i slično, ali mislim da smo mi reagovali onako kako su reagovali obični ljudi“, objašnjava za „Vreme“ Sveta Marjanović, jedan od tadašnjih urednika „Kurira“.

„Nismo reagovali kao novinari, već kao obični ljudi kojima se to dešava. Meni stomak igra kad to vidim i nemoj da me teraš da budem fin i suptilan! Znam da ćemo tako da proizvedemo buku i dreku, ali mislim da to treba da radimo.“

Pošto sličan stav imaju i mnogi drugi ljudi iz struke, postavlja se logično pitanje o tome da li novinari uopšte smeju da reaguju kao „obični ljudi“. Da li je ovakav stav razumljiv i blizak čitaocima? Da. Da li novinari smeju da sude i presuđuju? Ne. Pre svega zato što mogu da pogreše u proceni i tako unište nevinog čoveka, a potom i zato što su za suđenje i presuđivanje zaduženi neki drugi i stručniji ljudi.

Običnim ljudima (pa i novinarima kada su van redakcija) dozvoljeno je da privatno misle i osećaju šta god hoće, ali javna reč ima posledice o kojima se mora voditi računa – koliko god se to novinarima i urednicima sviđalo ili ne sviđalo.

U ovom i prethodna tri broja „Vremena“ bavili smo se ulogom tabloida na srpskoj političkoj i javnoj sceni, još jednom potvrđujući da oni u najvećoj mogućoj meri utiču kako na političke tokove tako i na opštu atmosferu u društvu.

Na primeru izveštavanja o običnim ljudima možda se najjasnije vidi njihova moć da jednim potezom izmene ili unište nečiji život, ali to – imajući u vidu širu sliku – nije i najvažnija posledica njihovog delovanja. Otvorena agitacija za ovu ili onu političku opciju, medijsko čerečenje političkih neprijatelja, žigosanje i vređanje svakog ko misli drugačije od njih i, zbog svega toga, širenje straha od njihovog izveštavanja, samo su deo onoga zbog čega bismo nad problemom srpskih tabloida svi zajedno morali mnogo više da se zamislimo.

Jer, njihova moć sve je veća, njihovi patroni sve bezobzirniji, a sekira kojom mašu nad glavom svakog od nas pre ili kasnije pogodiće svoj cilj.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: UNS

Opštine i gradovi u Srbiji prosečno iz svojih budžeta izdvajaju 0,5 odsto sredstava za lokalne medije, a za njihov opstanak, poručili su učesnici skupa „Finansiranje lokalnih medija-iskustva i nova praksa“, neophodno je bar dva odsto. Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković podsetio je da sutra stupa na snagu Pravilnik o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja.

On je dodao da je pravilnik radilo Ministarstvo kulture i informisanja uz pomoć eksperta angažovanih od strane Delegacije EU u Beogradu.

Mirković je podsetio i da sledeća godina nosi novine na „medijskom nebu Srbije“, te da se do 1. jula 2015. očekuje povlačenje države iz suvlasničkog odnosa iz medija, a da 17. juna treba da se okonča proces digitalizacije.

Vrhovni državni revizor Državne revizorske institucije zadužen za budžete lokalnih vlasti Duško Pejović rekao je da je ta institucija izvršila reviziju 27 lokalnih jedinica, ali da konačni izveštaji još nisu gotovi.

„Ne mogu konkretno da govorim o konačnim informacijama jer je zagarantovana tajnost dok ne bude gotov konačan izveštaj“, rekao je on i dodao da se lokalni mediji finansiraju iz subvencija, direktnim ugovaranjem, putem javnih nabavki ili konkursa.

Među nepravilnostima koje revizor najčešće otkriva su te se ne sprovodi postupak javne nabavke iako je treba da bude sproveden, ili da se u ugovoru koji se zaključuje ne navodi ugovoreni rok ili vrednost ugovora…

Lokalni mediji se ne mogu sami održati, kazao je odgovorni urednik nedeljnika Vreme Filip Švarm.

„Nije dobro ako lokalni mediji služe samo aktuelnim vlastima i tome kako bi se ta vlast održavala. Međutim, nije uvek tako, postoje mediji koji dobro rade, ali zato imaju probleme“, rekao je Švarm i dodao da će bez odgovornog konkursnog pomaganja budućnost lokalnih medija biti dovedena u pitanje.

Bez lokalnih medija, dodao je, građani ne mogu da artikulišu svoje probleme, te da će „demokratija na lokalu biti ugrožena“, istakavši da je neophodno više izdvajati iz lokalnih budžeta za medije.

Foto: UNS

Početak rada regionalne televizije N1, partnera kompanije Si-En-En, koja će emitovati program iz tri centra u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, propraćen je najavom otvaranja sajta i radio stanice Ruske državne međunarodne agencije „Rusija danas“, možda kao odgovor na američki uticaj, baš kao što se uveliko prisutan regionalni medij „Al Džazira“, inače najveća arapska televizijska kuća, smatra protivtežom američkom Si-En-Enu s početka priče.

Bije li se medijska bitka nad našim regionom između uticaja Amerike, Rusije i Arapskog sveta?

Oseti se uticaj različitih medija koji imaju različite vlasnike, kao i uticaj ekonomskih i političkih interesa. I to nije ništa ništa novo, ni u svetu, ni kod nas.

„Svi ti mediji su i privatni, i ne može se reći daje apsolutno u pitanju samo politički uticaj“,  smatra dr Dejan Pralica, docent novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji se svojevremeno bavio analizom programa na srpskom jeziku stranih medija „Dojče vele“ i „Bi-Bi-Si“.

„Analizirao sam, i zaključio da postoji uticaj i širenje njihovih kultura na ovaj region, ali on nije uvek negativan kako se pretpostavlja, jer su digitalno napredniji i mogu biti dobri uzori našim medijima, a i oni su izvan uticaja lokalnih političkih struja“, rekao je dr Dejan Pralica, iz čije su studentske klupe izašle i dve vrsne novinarke Nataša Krstin i Maja Dragić, koje su karijeru započele na Radio televiziji Vojvodine, a kasnije nastavile, prva na „Al Džaziri“, a druga na N1 televiziji.

„Dobra strana privatnog vlasništva je to što nema toliko nepotizma i protekcije, nego je ipak struka ispred svega i one će sigurno imati priliku da rade profesionalno i na „Al Džaziri“ i na N1″,  smatra dr Dejan Pralica.

Bivši ambasador SAD u Srbiji i Kameron Manter smatra da je početak rada N1 važan korak u integraciji regiona u EU, dok sa same televizije najavljuju da saradnja sa Si-En-En-om donosi dragoceno iskustvo i „najnovije, tačne i nezavisne vesti“.

U praksi, Maja Dragić, urednik i prezenter Devnika i Vesti na N1 tvrdi da na njen rad niko ne utiče.

„To jeste strani, američki kapital, ali nema veze s uređivačkom politikom kuće. Trudimo da radimo profesionalno, pogotovo u ovom vremenu kada su medijske slobode ugrožene. Novinarstvo se svelo na nivo na kojem neki novinari nisu u mogućnosti da objave nešto što se ne uklapa u uređivačku politiku“, smatra Maja Dragić, koja tvrdi da ima slobodu da po svom nahođenju slaže priče i da u fokusu budu ljudi i njihovi problemi.

„Istu profesionalnost vidim i na „Al Džaziri“ i mislim da je dobro da tako profesionalna televizija postoji u regionu“, tvrdi Maja Dragić.

Nakon otvaranja „Al Džazire“ i skorašnjeg N1, najavljen je početak rada „Rusije danas“ kao „neophodnog ruskog pogleda“, ali u vidu radio i internet stanice, a ne televizije. Kao urednica se spominje Ljubinka Milinčić, iskusna novinarka s dugim stažom u Moskvi, koja nije želela da komentariše ove navode.

„Na kraju nije loše imati različite uglove gledanja na neke stvari. Objektivnost su različiti pogledi, odnosno pluralizam mišljenja. Kao što je rekao agent Molder, istina je negde tamo“, rekao je dr Dejan Pralica, potvrđujući da gledanje nekoliko Dnevnika na različitim televizijama postaje sasvim normalna, ako ne i neophodna stvar.

Tekst je objavljen u novosadskom listu Dnevnik.

Foto: UNS