Kako smo došli do toga? Kako su tabloidi postali ovo što su danas i da li ima nade da budu drugačiji? Kako su tabloidi postali javne poternice i sredstva odmazde? Kako utiču na život običnih ljudi, a kako na delovanje javnih ličnosti? Da li su srpski tabloidi ogledalo srpskog društva ili eksces?

Početkom ove godine, jedan političar pocepao je izdanje tabloida „Kurir“, jedan je nedavno otkrio da mu je neimenovani vlasnik tabloida tražio milion evra ukoliko želi da prestane da piše o njemu, dok je tabloid „Informer“ – posle najave strogih ekonomskih mera – na naslovnoj stranici objavio da premijer ima muda. Da se u vezi sa srpskim tabloidima nije dogodilo ništa drugo, samo ovi slučajevi bili bi dovoljan razlog da oni budu apostrofirani kao izdanja koja utiču na medijsku scenu, politička zbivanja, pa i opštu atmosferu u društvu.

To, naravno, nije počelo ove, već mnogo godina ranije.

Samo mesec i po dana pošto se u decembru 2001. prvi put pojavio na kioscima, prvi srpski tabloid „Nacional“ dostigao je tiraž od pedeset hiljada primeraka. Posle još mesec dana, broj je bio povećan na 75.000, da bi stoti broj proslavljen uz skoro neverovatnih 98.000. Kako je Srbija tada, baš kao i sada, bila država u kojoj se malo čita i u kojoj pristojni mediji jedva drže glavu iznad vode, jasno je da je u pitanju bio recept koji će slediti i svi potonji tabloidi: kratki tekstovi, efektni naslovi, svakodnevno otvaranje afera koje brzo bivaju zaboravljene i za koje se često pokaže da su montirane, izvori bliski policijskim i kriminalnim krugovima.

Ipak, pre i iznad svega, srpske tabloide će od samog početka karakterisati nekad manje, nekad više očigledna pristrasnost prema ovoj ili onoj političkoj opciji, vrlo aktivan odnos prema ličnostima na političkoj sceni i odsustvo svake mere u periodima medijskog progona nepoželjnih.

PIONIRSKI DANI

„U samom startu, hteli smo da pravimo novine koje su zanimljive, provokativne, pisane jezikom koji ljudi mogu da razumeju. Bum, bam, pravo u glavu. A ne kilometarski tekstovi, to niko neće da čita“, objašnjava Sveta Marjanović, jedan od urednika „Nacionala“, koji je potom isti posao radio u tabloidima „Kurir“ i „Press“. Naravno, ni on ni bilo koji drugi sagovornik „Vremena“ uspeh ovog tabloida nije tražio u razigranim tehničkim rešenjima i efektnim naslovima. Naprotiv.

Sve veće političke afere otvorene pre marta 2003, kada je „Nacional“ zabranjen, započele su ili makar detaljno prorađene upravo u ovim novinama: tu je objavljena priča o vanbračnoj aferi predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, tu je otvorena priča o tome kako je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, navodno o trošku sumnjivih likova; tu su objavljivanja pisma Ljiljane Buhe u kojima dovodi u vezu tadašnju vladu i zemunski klan; tu su o vlasti vrlo kritično pisali Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Danica Drašković; tu se pojavila ona istorijska rečenica „ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Vrlo često, to je značilo i apriorno odricanje od do tada uobičajenih profesionalnih standarda: „Pljuvali smo vladu, a oni zato nisu hteli da pričaju sa nama. I šta sad, ja da ne pustim priču ako ti nećeš da mi se javiš na telefon? Samo da bih, kao, imao drugu stranu?“, kaže Marjanović.

Da li zbog toga što nije bilo druge strane ili drugu stranu niko nije slušao, kasnije se ispostavilo da su najpoznatije priče „Nacionala“ bar donekle problematične. Ispostavilo se, recimo, da Đinđićev famozni put u Dubai nije izgledao tako kako je opisan, dok su već pomenuta pisma Ljijane Buhe – vođeni svojim interesima – zapravo pisali zemunski bosovi. No, kako su ove i slične afere imale dugoročne posledice na srpsku političku scenu (po oceni mnogih, priča o Đinđiću zapravo je otvorila put njegovoj satanizaciji kroz medije), postavljalo se oduvek pitanje ko stoji iza ovakvih priča i ovakvih izdanja i kome je u interesu da na taj način plasira informacije.

„Do 2000. srpski mediji su bili strogo svrstani u dva tabora, za i protiv Miloševića. Tabloidi se pojavljuju u trenutku kada nastaju neki novi centri moći. Dakle nije ih više dva, nego 200, i svi se bore za mesto i deo kolača u lopovskoj tranziciji. Kreću privatizacije, igre sa velikim novcem, ali je ta ekonomija, kao i danas, bila usko vezana sa politikom, tako da su srpski tabloidi logički zauzeli teren na kome je bilo najviše novca, samim tim i intriga, sukoba“, kaže Antonije Kovačević, koji je 2005. postao urednik „Kurira“, potom tabloida „Gazeta“ i „Alo“, a danas i „Naših novina“.

Kada je u pitanju imenovanje „novih centara moći“, različiti ljudi imaju različita gledišta.

Po jednima, u pitanju su ostaci klana Slobodana Miloševića, po drugima kriminalni krugovi, dok treći prave uzroke procvata tabloida nalaze u simultanom delovanju više različitih faktora. „Teren za njih je jako dobro pripremljen tokom proteklih godina i decenija. Snižavanjem kvaliteta obrazovanja, relativizacijom sistema vrednosti, negativnom selekcijom u institucijama, banalizacijom javnog mnjenja, teranjem u inostranstvo onog što bi jednom mogla da bude intelektualna elita, guranjem prosečnosti i ispotprosečnosti u prvi plan javnosti“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

LEŠINARI I PUDLICE

Šta god da su uzroci naglog procvata tabloida, nakon 2003. i ulaska u period stalnih političkih kriza, bilo je evidentno da povratka na staro neće biti. Tabloid „Nacional“ je posle ubistva Zorana Đinđića zabranjen (što će Ustavni sud na kraju proglasiti neustavnim), ali je njega u trenutku zabrane od prvobitnih osnivača vodio samo glavni i odgovorni urednik Predrag Popović, dok su Dragan J. Vučićević i Sveta Marjanović otišli nešto ranije.

Zajedno sa kolegom Đokom Kesićem oni će odmah potom napraviti „Kurir“ čiji je vlasnik bio Radosav Raja Rodić, biznismen i tada već vlasnik „Glasa javnosti“. „Dogovor sa Rajom bio je da smo nas trojica s jedne, a on s druge strane. Ja sam tada napravio neku vrstu ugovora s njim. Prva tačka – redovne plate prvog i petnaestog u mesecu. Druga – nema mešanja u uređivačku politiku. Treća tačka – mi garantujemo da ćemo za tri meseca da napravimo tiraž između sto i sto dvadeset hiljada primeraka“, kaže Sveta Marjanović, objašnjavajući da je Rodić ta pravila uglavnom poštovao. „Hteo je da par puta dođe u redakciju, a mi ga pitamo: Gde ćeš ti? Šta ćeš ti gore?“

Ovakva idila trajala je sve dok „Glas javnosti“ nije otvorio priču o navodnom skrivenom bogatstvu Mlađana Dinkića, posle čega i u „Glasu“ i u „Kuriru“ – kao novinama u okviru istog preduzeća – počinju stalne finansijske kontrole i pritisci. Takođe, između Dinkića i „Kurira“ otvara se i svojevrsni rat koji će se u jednom trenutku naći čak i pred Sudom časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Zapisnik sa ovog događaja objasniće zapravo mnogo toga o komunikaciji tabloida i političara. Pošto se Dinkićev G17 plus u junu 2005. požalio NUNS-u na tretman u „Kuriru“ i detaljno izneo svoje zamerke na neprofesionalno izveštavanje, tadašnji urednik „Kurira“ a današnji urednik i vlasnik „Informera“ Dragan J. Vučićević na sednici Suda časti reći će da je „do pre četiri meseca Mlađan Dinkić bio jedan od najbližih insajdera ‘Kurira’ u Vladi Srbije“, da je „dostavljao gomilu informacija o pojedinim političarima i strankama“, ali i da je posle izbijanja sukoba članovima uredništva „pretio telefonom i SMS porukama, nazivajući ih mafijašima, obećavajući da će ih uništiti i preporučujući im da traže drugi posao“. Sud časti nije stao ni na čiju stranu, odlučivši na kraju da i „G17 plus i list ‘Kurir’ demonstriraju odnose i veze koji su neuobičajeni za objektivne medije i političke organizacije“.

Baš otprilike u to vreme počinje i nešto što će, po mišljenju brojnih sagovornika „Vremena“, imati dalekosežne posledice – tabloidi postaju još smeliji, još bezobzirniji, počinju prave hajke na određene ličnosti. Razliku između dve epohe tabloida vidi i Antonije Kovačević: „Prva, lešinarska faza tabloida, zaključno sa prvim godinama ‘Kurira’, bila je po meni puno zdravija i normalnija od ove druge, u kojoj su tabloidi postali režimske pudlice, koje na prvi pogled nisu opasne, nisu dobermani ni pitbulovi, ali toliko laju i vrše nuždu gde stignu i po kome stignu, da to neizbežno ostavlja utisak i posledice. U prvoj fazi, tabloidi su kršili neka pravila profesije, bilo je tu svega i svačega, ali bar nisu bili strogo kontrolisani vozovi u kojima se tačno zna na kojoj stanici se đubre izbacuje kroz prozor.“

Iako je posle odlaska iz „Kurira“ 2005. godine, opet sa Vučićevićem i Kesićem napravio tabloid „Press“, Sveta Marjanović takođe smatra da je u to doba zaista došlo do promena. Po njegovom mišljenju, za tu situaciju najodgovorniji su vlasnici. „Naša želja stvarno jeste bila da pravimo novine koje će ljudi da čitaju, kojima ćemo mi nešto da menjamo. Neke stvari smo promenili, ne mogu da kažem da nismo, ali tabloidi su danas samo batina koja prelazi iz ruke u ruku. To nije trebalo da bude tako. Vlasnici su ukapirali da oni s tim mogu sebi da naprave dobru lovu i to je bio kraj.“

DOBRA LOVA

Tu, dakle, dolazimo do jednog od najintrigantnijih segmenata priče o tabloidima, koji je nedavno ponovo aktuelizovan u interjvuu Dragana Đilasa za „Blic“ od 12. oktobra 2014. Pošto su ga tabloidi mesecima držali na naslovnim stranama, o čemu će u ovom feljtonu biti reči mnogo detaljnije, Đilas je odgovarajući na pitanje da li mu je jasno zbog čega se to događalo, odgovorio ovako: „Svaki čovek koji iskreno o tome razmišlja, zna odgovor. Žalim zbog toga što mi je trebalo više od godinu dana da shvatim da na te laži ne treba da obraćam pažnju, da ne smem da dozvolim da utiču na mene, moje raspoloženje, moj privatni život. Žalim i što sam prihvatio da posle devet meseci pljuvanja po meni sednem sa vlasnikom jednog od njih i vidim da li ima načina da to stane. To što mi je on tom prilikom, sasvim ozbiljan, tražio milion evra u kešu da prestanu da pišu i što sam to, naravno, odbio jeste nebitno. Bitno je da sam izdao sebe samim tim što sam prihvatio da posle svega što su slagali o meni sednem sa takvim ljudima.“

Iako se posle ovakvog priznanja očekivala prava bura u javnosti, ništa se nije dogodilo. Kao da je Đilas potvrdio šuškanja i samo ozvaničio nešto što su svi odavno prihvatili zdravo za gotovo. „Vidim više razloga za to. Jedan je – navikavani smo na tabloidno uterivanje straha kao žabe na sve topliju vodu i eto, navikli smo se. Drugi – svako ko uzme u principijelnu odbranu Dragana Đilasa, čitaće o sebi kao o korumpiranom braniocu tajkuna – navikavanje na tabloidizaciju došlo je do faze kada nam je normalno da druge provlače kroz blato, ali retko ko se baš toliko navikao da sam sebi dobrovoljno stavi metu na glavu“, objašnjava Saša Janković, navodeći pritom i treći važan razlog za ćutanje javnosti. „Dragan Đilas je upravo jedan od onih koji je ovo društvo počeo da kuva u tabloidnoj bari i sama se nameće narodna poslovica o sađenju tikava sa đavolom, koju je mogao i morao da zna i pre nekoliko godina.“

Pozivajući se na svoje dugogodišnje iskustvo u medijima, i Antonije Kovačević konstatuje kako su redakcije često i drastično menjale svoju uređivačku politiku i svoje zaštitnike, i tako „dolazile u pomalo blesavu situaciju da danas npr. reketiraju onoga u čije ime su nekad reketirale. I sve to bez blama i emocija, vrlo poslovno.“ Uprkos brojnim pokušajima „Vremena“, Dragan Đilas nije pristao da detaljnije objasni svoje navode o medijskom reketiranju.

Inače, o ovoj pojavi prvi put je počelo da se govori kada je objavljena priča o tome da su urednici nekadašnjeg „Nacionala“ od Zorana Đinđića tražili pedeset hiljada evra da bi prestali da pišu o njemu. Po verziji koju je Čedomir Jovanović ispričao u knjiziAtentat Miloša Vasića, kod Đinđića je u oktobru 2002. došao Predrag Popović, glavni urednik, koji tu „skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljiljane Buhe jer mora i on od nečega da živi, nego ako mu neko plati jedno 50.ooo evra, on će prestati s tim“. Po istom svedočenju, Đinđić je želeo da se s tim prestane, plaćeno im je, ali se u „Nacionalu“ ista priča nastavila.

S druge strane, u emisiji „Insajder“ Vučićević je izneo svoju verziju događaja: „Ja mogu sto posto da vam tvrdim da je tačno da smo ušli, tu je bio Beba, kada smo izašli tu je bio Beba, nervozni Beba. Kasnije sam čuo od ljudi iz Vlade da je po tom našem odlasku on ušao unutra i pitao Zorana ‘pobogu, čoveče, kako primaš ove kriminalce’ i da je tu nastala svađa, da je on skočio, otišao do svoje kancelarije, kabineta, skinuo tablicu sa svojim imenom sa vrata, spakovao svoje stvari i otišao. To sam ja čuo, ja to ne mogu da tvrdim.“

Postoji, međutim, i treća verzija koja se donekle razlikuje od obe navedene. Po rečima Svete Marjanovića, na sastanku su bila sva trojica urednika „Nacionala“, bilo je reči o pismima Ljiljane Buhe, ali nikakve pare nisu ni tražene ni nuđene. On ne pominje da je bilo gde video tadašnjeg šefa vladinog Biroa za informisanje Bebu Popovića, već samo Đinđićevog saradnika Zorana Janjuševića, koji je sedeo ispred kancelarije.

I kojoj sada verziji možemo da verujemo? Odluka je potpuno lična, zavisi od brojnih faktora, ali priča sama po sebi – u svakoj svojoj verziji – dovoljno je indikativna i dosta govori o povezanosti tabloida i politike i političara. Ono što je najvažnije jeste da upravo ona ide u prilog tezi da su se u istoriji srpskih tabloida dogodile promene koje su s vremenom dovele do situacije u kojoj smo danas, o kojoj će tek biti reči na ovom mestu. Jer, ako ništa drugo, razgovor trojice urednika s premijerom i iznos od pedeset hiljada evra – bilo da je tražen, nuđen ili potpuno izmišljen u nekoj od kasnijih interpretacija – deluju prilično naivno u odnosu na ponudu koja je izneta pred Dragana Đilasa. Baš kao što i najsurovija stranica „Nacionala“ – kakve god efekte da je imala – teško da može da se meri sa naslovnim stranicama današnjeg „Kurira“ ili današnjeg „Informera“.

Projekti

Od pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000, u Srbiji na duže vreme nije opstalo nijedno netabloidno izdanje. Zapravo, skoro sva izdanja koja su uopšte pokretana, bila su tabloidi. Osim „Nacionala“, bili su tu „Internacional“ (2003–2005), „Balkan“ (2004–2006), „Start“ (2005–2006), „Srpski nacional“ (2005–2006), „Sutra“ (2007–2008), „Gazeta“ (2007–2008), „Press“ (2005–2012), „San“ (2012–2013).

Uglavnom je bila reč o projektima koji su nastajali zbog predizborne kampanje i nestajali vrlo brzo, a zanimljivo je da su krajem 2007, u razmaku od samo nekoliko dana, pokrenuta tri tabloida: „Sutra“, „Alo“ i „Gazeta“. Do danas, preživeo je jedino „Alo“.

Vokabular

Odavno je u legendu ušla poruka iz kolumni Dragana J. Vučićevića: „Gospodo poslanici, stoko jedna bezrepa!“

No, tabloidi ne oskudevaju ni u drugim maštovitim kvalifikacijama. Oni koji su u određenom trenutku u centru njihove pažnje, označavaju se ovako: idiot, bandit, tunjav, tuta-muta, lažov, šljokara, fašista, narkoman, budala, kuronja, kralj nemorala, sektaš, ološ,…

Psovke ovog puta ne računamo.

Zločin i kazna

Od svih tabloida, „Kurir“ je svakako šampion u broju izmena političkih patrona, zbog čega je verovatno platio i najvišu cenu. Najbolji opis odnosa između ovog lista i politike pružio je Savet za borbu protiv korupcije u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji iz 2011: „Treba podsetiti da je upravo ‘Kurir’ najviše doprineo tabloidizaciji medija i života u Srbiji, krajnjoj relativizaciji problema kriminala, korupcije i uopšte sistema vrednosti. Određenim političkim strukturama odgovarao je list koji je na bazi izmišljenih senzacija plasirao političke nokaute, ali se onda u jednom trenutku okrenuo i protiv onih koji su ga politički podržavali. Sve to navelo je političke inspiratore ‘Kurira’ da 2009. drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom je došlo i do hapšenja vlasnika ‘Kurira’ Radisava Rodića koji je, zbog toga, skoro dve godine proveo u pritvoru.“

Uprkos svemu tome, „Kurir“ je i danas jedno od najtiražnijih izdanja na našem tržištu.

Nemački slučaj

Često se u Srbiji čuje teza kako su ovdašnji tabloidi specifični u odnosu na svetske, zato što nisu pre svega fokusirani na estradu i svet poznatih, na tračeve, paparaco fotografije iz privatnog života itd. Navodno, tabloidi na drugim mestima su baš takvi – potpuno apolitični.

Međutim, u pitanju je zabluda. Mnoštvo svetskih tabloida vrlo je jasno politički profilisano. Nemački tabloid „Bild“, koji je sa svojih 12-ak miliona čitalaca ujedno i najprodavanije evropsko dnevno izdanje, ima uređivačku politiku sličnu svojim srpskim „kolegama“: kampanje protiv ovog ili onog političara, senzacionalizam, direktan i često uvredljiv jezik, tračevi, otvaranje afera.

Efekat ovakvog izveštavanja takođe je sličan. Bivši kancelar Gerhard Šreder navodno je jednom prilikom izjavio da je njegova PR strategija jednostavna: „Sve što mi je potrebno da bih imao uspešnu vladu jesu ‘Bild’ i televizija.“ S druge strane, Džudit Holofernes, nemačka muzičarka koju je menadžment lista 2011. zamolio da se pojavi u jednoj njihovoj kampanji, tu je ponudu odbila uz otvoreno pismo u kojem navodi: „‘Bild’ je opasan politički instrument, maliciozna kreatura koja ne opisuje Nemačku, već je stvara.“

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: Flickr.com

Izveštavanje o korupciji tokom jula i avgusta 2013.godine bilo je intenzivno, ali uglavnom informativno, bez analitičkog pristupa, rezultat je monitoringa o izveštavanju medija o korupciji koji je sproveo Biro za društvena istraživanja. Uzorak obuhvata 6 televizijskih stanica (RTS, B92, Pink, Prva, Sky+,TV Vojvodina) i 6 dnevnih novina (Politika, Blic, Kurir, Večernje novosti, Informer i Naše novine). Vremenski je ograničeno na 6 meseci (od jula do kraja 2013), dok se prvi izveštaj odnosi se na dvomesečnu analizu (jul-avgust). Anlizirano je 209 televizijskih priloga i 952 novinska članka koji su se ticali korupcije. Monitoring pokazuje da je najprisutniji akter Vlada Srbije (odnosno njena uloga u borbi protiv korupcije), a glavna tema – zloupotreba javnih sredstava (odnosno zloupotreba u javnom sektoru).

„U polju korupcije najviše je izveštaja o zloupotrebama u javnom sektoru, iako se čuvene 24 privatizacije nalaze u privatnom sektoru. U značajnom broju medijskih izveštaja ima nepotpisanih tekstova, kršenja pretpostavke nevinosti i drugih etičkih standarda. Ima malo priloga na temu izgradnje pravnog okvira. Nismo našli nijedan tekst koji bi se analitički bavio strategijom borbe protiv korupcije“, rekao je glavni analitičar BIRODI-ja Zoran Gavrilović.

On ističe da je istraživačko novinarstvo zamenjeno senzacionalističkim pristupom što pod lupu stavlja onoga ko plasira informaciju, odnosno, kako ističe, “stvara se sumnja da li neko gura određene slučajeve kroz medije”.

Autori navode da je primetno da izveštaji nisu izbalansirani, tj. ne pokrivaju sve strane u priči (prvenstvo imaju vlada i tužilaštvo, dok se optuženima i njihovim advokatima daje minimalan prostor). Autori navode i da građani nisu upoznati sa sadržajem optužnica, a u prilog tome navode istraživanje prema kome je svega 30 odsto ispitanika znalo za šta je Miroslav Miškovića optužen, dok je 60 odsto njih smatralo da je kriv.

Posmatrano i pojedinačno, Radio-televizija Srbije u centralnoj informativnoj emisiji korupciji je posvetila ukupno 1:25:20 (52 priloga) , što je čini posle B92 televizijom koja je najviše vremena posvetila spomenutoj temi. Najveći broj priloga, njih 23, emitovan je u poslednjoj trećini emisije. U 71% slučajeva reč je o izveštaju. U prilozima kao nemedijski izvori su korišćeni sud i advokati optuženih (15), akteri iz inostranstva (10) i izjave političkih partija (7). Kada je u pitanju integritet izveštavanja tokom posmatranog perioda nije konstatovan nijedan primer kršenja pretpostavke nevinosti. Najčešće teme: zloupotrebe javnih funkcija (4), davanje mita (2), korupcija kao društveni fenomen (2).

Televizija Pink emitovala je ukupno 00:54:52, u okviru čega 41 prilog. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini centralne emisije (18). Među nemedijskim izvorima najviše su zastupljeni sud i advokati optuženih (8) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima (4). U periodu monitorisanja Pink je u jednom slučaju prekršio pretpostavku nevinosti. Glavne teme: zloupotreba u javnom sektoru (4), kršenje zakona (3) i zloupotreba u privatnom sektoru (3).

Televizija Prva izveštavala je 53 minuta i 14 sekundi, odnosno emitovano je 29 priloga. Najveći procenat priloga (16) emitovan je u prvoj trećini centralne informativne emisije. Od posmatranih priloga 13 je bilo potpuno posvećeno korupciji, dok je u 11 tema korupcija samo spomenuta. Tokom monitoringa, zabeležen je jedan slučaj u kojem se krši pretpostavka nevinosti. Među nemedijskim izvorima dominira sud (7) i ministarstva u Vladi Srbije (3).  Teme: korupcija u privatnom sektoru  (15), nepotizam, zloupotrebe u javnom sektoru, davanje mita i kršenje zakona.

Televizija B92 posvetila je 1:38:18, odnonso ukupno 30 priloga, a najveći broj emitovan je u drugoj trećini.Petnaest priloga je u celosti bilo posvećeno korupciji, dok je u 5 ova tema bila samo pomenuta. Kao nemedijski izvori najviše su bile prisutne političke stranke (12), Aleksandar Vučić (5) i predstavnici privatnih preduzeća koja su akteri u koruptivnim slučajevima. Teme: zloupotrebe javnih funkcija (3), partizacija (2) i nezakonito finansiranje stranaka (2).

Televizija Sky+ korupcijom se bavila  pola sata (0:30:42), u okviru kojih je emitovala 33 priloga. Najveći broj priloga emitovan je u drugoj trećini (14). Dominantan žanr je vest (19), zatim izveštaj (14). U izveštaju se konstatuje da su na ovoj televiziji veoma prisutni neimenovani izvori (5), koji su sa sudom (5) i tužilaštvom najzastupljeniji izvori. Krišenje pretpostavke nevinosti zabeleženo je u 3 slučaja. Teme: zloupotreba javnih funkcija  i netransparentnost

Štampani mediji

Dnevni list Politika posvetio je ukupno 53 strane, odnonso 194 teksta na temu korupcije. Dominantne forme su izveštaj (60), članak (58) i vest (42). U (samo) 27 slučajeva tekst nije bio potpisan, dok je u 8 slučajeva bio potpisan od strane redakcije. Među izvorima dominiraju redakcijski novinar (130), agencija Tanjug (29) i dopisnici (7). U posmatranom periodu u Politici identifikovana su 33 slučaja kršenja pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Blic je na 70 strana objavio 209 tekstova od čega je najviše zastupljen članak (70), zatim vest (56) i izveštaj (50). Blic se u najvećoj meri oslanja na svoje izvore, odnosno redakcijske novinare, jer su oni glavni izvor u 177 priloga, dok je u 20 slučajeva došlo do autocitiranja. U 37 tekstova monitori BIRODI-a konstatovali su  kršenje pretpostavke nevinosti.

Dnevni list Kurir objavio je 167 tekstova na temu korupcije, na 105 stranica.  Što se tiče žanrovske strukture, u 66 slučajeva prilog je bio u formi članka, 46 u formi izvestaja, a 37 priloga su bile vesti. Trećina priloga koji su se bavili temom korupcije u Kuriru su bili nepotpisani (53). Tokom posmatranog perioda, monitori su ustanovili da je pretpostavka nevinosti prekršena 21 put.

Na 50 strana, Naše novine su tokom avgusta objavile 134 priloga na temu korupcije, od čega 51 izveštaj, 38 vesti i 31 članak. Nepotpisanih tekstova bilo je 36, što prednjači u uzorku. U petini slučajeva (29) konstatovano je kršenje pretpostavke nevinosti.

Najmlađi dnevni list Informer imao je 111 tekstova koji su se bavili korpucijom, od čega 37 izveštaja, 35 članaka i 30 vesti. Trećina tekstova nije potpisana, a u 13  slučaja prekršena je pretpostavka nevinosti.

Večernje novosti objavile su 137 tekstova na ukupno 30 strana. Dominira izveštaj (52), zatim članak (37) i vest (29). Pretpostavka nevinosti prekršena je u 30 slučajeva.

Autori izveštaja posebno ističu nekritički stav novinara prema informacijama i tome u prilog dodaju da je Aleksandar Vučić kao šef Biroa za borbu protiv korpucije u svim novinaram i na svim televizijama u gotovo 100% slučajeva predstavljen u pozitivnom svetlu. Prema rečima glavnog analitičara BIRODI-ja Zorana Gavrilovića, izjave prvog potrpredsednika Vlade se prenose bez inicijative novinara da postave bilo kakvo pitanje.

Hapšenje najbogatijeg čoveka u Srbiji za neke medije bilo je stavljanje lisica i na novinarstvo. Ovo istraživanje za uzorak ima šest dnevnih listova. Praćeno je izveštavanje samo o tom slučaju. Međutim, šta se može zaključiti o kvalitetu objavljenih tekstova? Ili novinarstva?

Miroslav Mišković, vlasnik Kompanije „Delta holding“, njegov sin Marko, vlasnik firme „Mera invest“ sa Holandskih Antila  i Milo Đurašković, vlasnik „Nibens korporacije“ uhapšeni su, uz još sedam osoba,  dvanaestog decembra 2012. godine. Razlog njihovog pritvaranja  bile su sporne novčane transakcije koje su za posledicu imale stečaj Preduzeća za puteve Niš, ali i tender kojim je privatizovano Preduzeće za puteve Beograd. Sumnja se da su otac i sin Mišković, sa poslovnim prijateljem Đuraškovićem mahinacijama i zloupotrebom službenog položаjа izvlаčili finаnsijskа sredstvа i imovinu iz privаtizovаnih putаrskih firmi, čime su nezаkonito pribаvili imovinsku korist od preko 30 milionа evrа. Pošto je utamničenje najvećeg srpskog tajkuna   u javnosti  odjeknuo poput bombe,  nije čudno što su mu svi štampani mediji posvetili punu pažnju. Kako su dnevni listovi „Politika“, „Blic“, „Večernje novosti“, „Danas“, „Alo!“ i „Kurir“  od 11. 12. 2012. do 17. decembra iste godine izveštavali o hapšenju Miroslava Miškovića?

Ozbiljna afera tražila je od novinara sveobuhvatan israživački rad. „Politika“ i „Danas“ objavile su najviše dostupnih podataka o poslovanju vlasnika „Delte“ i ostalih  pritvorenih biznismena. Faktografski tekstovi lustrovani su fotografijama okrivljenih, istorijskim bekgraundima i antrfileima sa dopunskim informacijama bitnim za što objektivniji prikaz događaja. „Blic“ i „Večernje novosti“ takođe su nudili dosta faktografskog materijala, ali nisu bili imuni ni na „zabavnije“ sadržaje, poput fotografija i tekstova o rodbini optuženih. Svoj duhoviti  doprinos sagledavanju jedne ozbiljne afere na vedar način dali su i vrsni karikaturista Predrag Koraksić – Koraks u listu „Danas“, kao  i  Marko Somborac svojim kratkim stripovima u „Blicu“.

Istraživanje je veoma važno u novinarstvu, ali ono je samo prva etapa u procesu interpretacije, koja se smatra najobjektivnijim vidom žurnalistike. Da bi slika o predmetu pisanja bila sveobuhvatna, posle odgovora na pet osnovnih pitanja (ko, šta, gde, kad i kako), treba da usledi i analiza uzroka događaja (zašto se nešto odigralo) i predviđanje (šta dalje). Analizom se najviše bavila „Politika“, ali  predviđanje uglavnom nije bilo ozbiljnije obrazlagano i ograničavalo na  dve pretpostavke: po jednoj, hapšenje Miškovića samo je prvi korak u borbi protiv korupcije, koji neće biti i poslednji, a po drugom (izraženom u „Danasu“), Vučić je sam u borbi koju je započeo – da bi zaista uspeo, mora imati podršku institucuja.

Upoređivanjem tekstova  objavljivanim u našim dnevnim listovima o aferi Mišković,  zapažamo da interpretativnog novinarstva gotovo da i nema. Tako, na primer,  niko nije pokušao da istraži ko su političari koje je (po Vučićevim saznanjima), Mišković plaćao od 30 do 50 hiljada evra mesećno. Sve se u vezi s tim svodilo na  nagađanja, a ne na ozbiljni istraživački rad. Tako se „Alo!“ više zanimao za trudnu verenicu Marka Miškovića i stres koji je doživela zbog njegovog hapšenja, dok se „Kurir“ u prvom redu bavio  psihosomatskim reakcijama vlasnika „Delte“, izraženim u vidu drhtanja, bola u grudima i  ubrzanog rada srca.

Što se zastupljenosti novinarskih (pod)žanrova u našim dnevnim listovima tiče, preovladavaju faktografski: vest, intervju i izveštaj. Međutim, gotovo da nema nekog od njih  da se u pomenutim listovima  pojavio u svom čistom obliku. Izražena  je  hibridizacija, pa  je tako faktografija izveštaja često prožeta deskriptivnim elementima, po čemu on naliči na (beletrističku) crticu ili reportažu. Analitički  uvodnici,  po pravilu objektivni u pristupu problemu, pišu se slično   kolumnama, koje karakteriše izražena subjektivnost. Razlog hibridizacije može biti ubrzana razmena informacija u današnje vreme,  kada brojnost objavljenih vesti postaje važnija od njihove forme, ali isto tako i otpor  kreativnijih novinara, poput Dragana Bujoševića i Zorana Panovića, žanrovskim stegama i šemama, zbog čega  svoj  talenat i slobodu dokazuju zanemarujući osveštala pravila. Mogućnost  nepoznavanja tih istih pravila takođe nije isključena, ako se u vidu ima brojnost štampanih medija u našoj zemlji (blizu 500) i manjak zaposlenih sa fakultetskim obrazovanjem u informativnim kućama.

Senzacionalizmu su posebno skloni (od listova kojima smo se ovog  puta bavili) „Alo!“ i „Kurir.“ Njihovo izveštavanje počiva na obilju fotografija (što provokativnije, tim bolje), vidno istaknutim naslovima i oskudnim tekstovima koji, čak i kad govore o društveno ozbiljnom problemu, kakav je borba protiv korupcije, ne obraćaju pažnju na suštinu, već se bave trivijlnostima. Priče o čorbastom pasulju koji u zatvoru jede Miroslav Mišković, ili WC-u čučavcu koji će morati da riba, ili podrške koju mu je putem tvitera dala Jelena Karleuša, čiji je „bivši muž  Bojan Karić oženjen  Mašom Nikolić,  svastikom Marka Miškovića“, postaju važnije od milionskih iznosa koji su mimo zakona završili u tajkunovom džepu. Vesti ovakvog, na glasinama zasnovanog narativnog novinarstva predstavljaju mešavinu informacije i zabave, stvarnog i izmišljenog, pri čemu se i najozbiljnija tema od značaja za društvo može preobratiti u lakozabavni sadržaj.

U nedostatku potpunih i transparentnih informacija od strane tužilaštva, policije i političara o najistaknutijem srpskom tajkunu koji je došao pod udar zakona, novinari su se snalazili, oslanjajući se često na svoje „neimenovane izvore.“ Faktografiju događaja  relatizovali su   neodređenim iskazima, poput: „očekivalo se“, „sumnja se“, „navodno“, „kažu u MUP Srbije“… Zbog nametnutih rokova i manjka vremena za proveru relevantnosti dobijenih informacija,  prepušteno je čitaocu da poveruje ko se krije iza anonimnog izvora: važan insajder, ili sam autor vesti.

Ako se ima u vidu uticaj koji štampani mediji imaju u oblikovanju javnog mnjenja, jasno je da se po kvalitetu žurnalistike može suditi i o stepenu demokratije u našem tranzitivnom društvu. Nije daleko za nama vreme kada su pojedini novinari, poput Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića, glavom platili  svoj rad.  Sada, u  vreme tranzicije, kvalitetnih publicista kojima je istraživački metod primarni, u našoj zemlji je veoma malo. Ako se i pojave, kako su  nagrađeni za svoj nemali trud? Deo publike, pogođen njihovim istraživanjem, poručiće im da „ne zabadaju nos gde im nije mesto.“ Političar će im verovatno poslati inspekciju u matičnu informativnu kuću, a policija će im  obezbediti 24-časovnu pratnju (kao Brankici Stanković). Obrazovaniji sloj  društva   pohvaliće  njihovu  upornost i neustrašivost i pružiti im bezrezervnu (verbalnu) podršku. Kada se ima u vidu koliku profesionalnu odgovornost oni  imaju prema publici da bi je objektivno informisali i kolika je moć onih čiji je cilj da to spreče, nije čudno što kvalitetni novinari ponekad postaju mete, bilo NN ubica, bilo sopstvene slabosti srca.

Istraživači medija i medijskog tržišta suočeni su sa neprestanim promenama predmeta svog izučavanja. Pored medijskih sadržaja koji se svakodnevno, pa i više puta dnevno menjaju, u stalnoj promeni su i medijske tehnologije, zakonodavstvo i publika. Sa pojavom Web 2.0 aplikacija, uočavamo promenu paradigme u načinu na koji se medijski sadržaj proizvodi i širi. Internet se sve više određuje novim digitalnim tehnologijama koji će omogućiti korisnicima da razvijaju, stvaraju i šire internet sadržaje i aplikacije.

Danas kada se urušavaju granice između štampanih, elektronskih i online medija, participativno novinarstvo izgleda da dodaje još jednu dimenziju koja dovodi u pitanje prethodne granice i definicije profesionalnog novinarstva. Granica koja razdvaja profesionalne novinare i njihovu publiku izgleda zamagljeno. Učešće u novinarstvu ima dugu istoriju. Ono potiče barem od osamnaestog veka – u Engleskoj, kada su novine redovno ostavljale prostor na kraju treće stranice za komentare čitaoca. Sa online medijima, novine ponovo metaforički ostavljaju prazan prostor na svojim stranicama, nudeći bezbroj mogućnosti za čitaoce da učestvuju i budu u interakciji sa vestima ili raznim objavama i sadržajima. Ono što je drugačije u digitalnoj eri, jeste da korisnici imaju bolji pristup umreženim medijima, omogućavajući im da „razgovaraju ponovo“ na istom jeziku na kojem su ranije pravljeni sadržaji isključivo u studijima. Ovo se dogodilo dobrim delom zbog dostupnosti relativno jeftine i, lake za korišćenje, digitalne tehnologije, što svakako treba da stimuliše proizvodnju audiovizuelnih sadržaja.

Razvoj informaciono komunikacionih tehnologija, pre svega interneta, doveo je do pojave građanskog novinarstva pod čime se podrazumeva aktivna uloga građana u procesu sakupljanja, izveštavanja, analiziranja i širenja vesti i informacija. Informacije stvaraju građani i distribuiraju ih uz pomoć mobilnih telefona, interneta, I-Pod, računara itd. Veb-sajtovi novinâ rutinski pružaju instrumente i neophodnu podršku kako bi olakšali učešće korisnika u vestima i omogućili građanima da predstave svoje ideje, priče i da postave komentara na već objavljene priče. Pozivi za učešće javnosti u ovom ili onom vidu u novinarstvu su postali gotovo standard na online izdanjima novinâ. Posetioci se doslovno pozivaju da pošalju fotografiju, komentar na priču, ili da podele link na nekoj društvenoj mreži. Jedan od motiva za usvajanja mehanizmima učešća u ustanovljenim medijima i novinama, jeste da se poveže efikasnije sa promenom načina korišćenja i pravih potreba i želja svoje javnosti.

Građansko novinarstvo predstavlja plasiranje informacija od strane ljudi koji nisu profesionalni novinari. Građansko novinarstvo, koje se pojavljuje i pod terminima „javno“, „participativno“, „demokratsko“ ili „ulično novinarstvo“, jeste koncept u kojem građani i medijska publika igraju aktivnu ulogu u procesu prikupljanja, izveštavanja, analize i širenja vesti i informacija. Glavna ideja građanskog novinarstva je da ljudi koji nemaju profesionalno novinarsko iskustvo, a koriste sredstva modernih tehnologija, pre svega internet, mogu da stvaraju sopstvene tekstove, ili da komentarišu pisanje medija, dodajući im novo značenje. Na primer, svako može da napiše tekst na svom blogu ili internet forumu. Takođe, svako može da proveri informacije iz nekog novinskogčlanka i dovede u pitanje njihovu tačnost, pišući o tome na internetu.

I pored brojnih nedoumica, kontroverzi i nerazjašnjenosti, građansko novinarstvo je vrlo konkretan vid razvoja savremenog društva u kojem je informacija moć, samo je pitanje načina na koji se ta moć rasprostire, a ne u čijim je rukama – bilo da ih poseduju novinari ili građani, informacije se u obliku vesti, komentara, blogova, mejlova, ili foruma na internetu šire nezaustavljivom brzinom i rasvetljuju sve pojave društva u kojem živimo. Sve više mejnstrim medija uzima u obzir šta građani-novinari govore, a koriste sadržaj stvoren od strane korisnika kao alternativa, kao glas naroda, ispitivanje javnog mnjenja, ili u nekim slučajevima, zaista, kao delimičnu zamenu uređivanja.

Građansko novinarstvo novinarima preporučuje da iskorače iz svojih konvencionalnih okvira i postanu aktivni učesnici u revitalizaciji javne sfere koja propada zbog loše medijske prakse i aktivnosti političara. Drugim rečima, za razliku od konvencionalnog novinarstva čija je misija informisanje, građansko novinarstvo ima ulogu da podstakne i da stvori uslove za demokratsko promišljanje i raspravu. Ono građane pokušava da pretvori u aktivne učesnike debata, javnih rasprava. Takođe, građansko novinarstvo nastoji da pomogne političkoj zajednici da pristupi aktivnom rešavanju svojih problema, u krajnjoj liniji, nastoji da popravi stanje javnog diskursa.

Empirijsko istraživanje skicira strukturne karakteristike učešća publike u pet srpskih online dnevnih novina. Ovom prilikom nisu analizirani stvarni sadržaji (vesti, fotografije, komentari) koji se proizvode od strane građana, niti su se intervjuisali novinari zaduženi za uređivanje participativnog prostora kako bismo saznali razloge za razvijanje ove funkcije. Istraživanje predstavlja preliminarni pristup koji ima za cilj da identifikuje, kroz kvantitativnu analizu sajtova, mogućnosti za učešće publike i neka eksplicitna pravila, kriterijume i podsticaje koje ih regulišu. Strukturne analize ovih sajtova su sprovedene tokom maja meseca 2013. godine.

	Курир	Блиц	Вечерње    новости	Данас	Политика
Простор у вези с продукцијом вести
Позиви за слање фотографија и АВ материјала	Не	Не	Не	Не	Не
Позиви за слање идеја о потенцијалним причама	Да	Не	Не	Да	Не
Групни отворени интервјуи са креаторима вести	Не	Не	Не	Не	Не
Простор за блогове грађана	Не	Да	Не	Не	Не
Простор за приче грађана	Не	Не	Не	Не	Да
Могућност избора новинских садржаја од стране читалаца	Не	Не	Не	Не	Не
Коментари и простор за дебате
Коментари инкорпорирани у новинарске чланке	Да	Да	Да	Да	Да
Коментари инкорпорирани у читалачке чланке	Не	Не	Не	Не	Да
Повратна информација о коментарима од стране спољних блогова	Не	Не	Не	Не	Не
Форуми администрирани од стране читалаца	Не	Да	Не	Не	Не
Форуми администрирани од стране новинара	Не	Не	Не	Не	Не
Анкете	Да	Да	Да	Да	Да
Друштвене мреже
Јавна страница профила	Да	Да	Да	Да	Да
Карма сyстем (поени корисника на основу активности)	Не	Не	Не	Не	Не
Обележавање садржаја од стране корисника	Да	Да	Да	Да	Не
Линкови за промоцију садржаја на социјалним мрежама	Да	Да	Да	Да	Да

U nаvedenoj tаbeli se vidi dа se ulogа čitаlаčke publike svodi nа populаrisаnje profesionаlnih sаdržаjа koji se nаlаze u novinаmа. U toj ulozi nemа mestа grаđаnskom novinаrstvu i аktivnom učestvovаnju čitаlаcа u sprаvljаnju novinskih sаdržаjа. Tаko nа primer, jedаn novinski člаnаk je moguće obeležiti i podeliti nа društvenim mrežаmа, аli nije moguće putem istih društvenh mrežа pozvаti nа pisаnje određene priče. Grаđаni, prаktično ne mogu učestvovаti u produkciji sаdržаjа, а ne postoji ni mogućnost povrаtne informаcije koju bi novinаri mogli dа dobiju od strаne čitаlаcа o svom rаdu, osim putem komentаrа, koji su kvаlitаtivno više usmereni nа priču u člаnku, nego nа rаd novinаrа.

Boljа sаrаdnjа između grаđаnstvа i novinаrа dovelа bi do bolje аpsorpcije vesti u jаvnosti, smаnjilа bi se senzаcionаlnost sаdržаjа,а povećаlа objektivnost. Štаviše, grаđаni bi osećаli bolju povezаnost sа novinаmа, kаdа bi osetili dа mogu dа postаve pitаnjа i teme koje njih interesuju. Trаnspаrentnost rаdа jednih novinа bi poboljšаlа shvаtаnje nаrodа o produkciji novinskih sаdržаjа, а uključenost u rаd bi sigurno poboljšаlа kvаlitet sаdržаjа, аko ne bi i povećаlа produktivnost novinаrа, što bi umnogome olаkšаlo rаd urednicimа.

Jednog vrelog julskog dana ove godine, iz Biroa za medije MUP-a Srbije na pogrešnu adresu je poslat pregled štampe, koji se inače svakodnevno dostavlja premijeru i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

Umesto da analiza pisanja dnevnih novina stigne na imejl premijera, neko od službenika je greškom poslao elektronsku poštu na adrese novinara. Po redosledu važnosti naslova koje su spremili analitičari Biroa MUP-a i po redosledu medija koji su analizirani jasno se vidi da su glavna meta njihovog interesovanja bili tabloidi Informer i Kurir. Tek iza njih slede ozbiljni ili mejnstrim mediji. Iz imejla se vidi još nešto: u tekstovima koji se preporučuju za čitanje onom delu Dačića koji vodi MUP dominiraju naslovi s političkom, a ne policijskom sadržinom.

Da „žuta štampa“ ima veliku upotrebnu političku vrednost videlo se i krajem jula, kada je vicepremijer i lider SNS-a Aleksandar Vučić imao potrebu da na Glavnom odboru svoje stranke deo podužeg govora posveti suptilnom odnosu između vlasnika jednog dnevnog tabloida i jednog moćnog političara, kao dokaz medijsko-političkih dilova koji truju javni prostor.

Jedan tabloid je, naime, više meseci na gotovo svakoj naslovnoj strani objavljivao portret opozicionog političara kao poternicu, optužujući ga za milionske mućke i strahovladu koju je uveo u sopstvenoj stranci. Dotični lider nije bio pošteđen ni škakljivih detalja iz ličnog života. Međutim, targetirani lider odjednom je nestao s nišana dotičnog tabloida, a glavni i odgovorni urednik Informera Dragan J. Vučićević objavio je kako je mirovni sporazum između lidera i vlasnika novina sklopljen u „skupom hotelu u Beču“. I, cena otkupa grehova je iznosila 250.000 evra, koliko je, navodno, političar platio vlasniku tih žutih novina.

Iz Vučićevih i Vučićevićevih reči svakom upućenijem gledaocu i čitaocu moralo je biti jasno da obojica aludiraju na odnos gradonačelnika Beograda i vlasnika Kurira, iako im nisu izgovorili imena.

Kao najmoćnijem čoveku Srbije, Vučiću je lako da govori da nikada neće pristati na ucene nekih medija da pišu o njemu lepo, ali je veliko pitanje da li bi se oni uopšte usudili da o njemu pišu loše, pogotovo kad urednici i vlasnici tabloida ujutru pročitaju njegov rejting. A politički protivnici ne samo što ga ne vide kao žrtvu, već ga smatraju jednim od komandanata teške tabloidne artiljerije. Za sada te stavove mnogo glasnije iznose za kafanskim stolom nego u javnom nastupu.

Tezu o političkoj zloupotrebi tabloida, koja podrazumeva i neke predradnje -obeležavanje žrtve, posle koje sledi hajka, a potom izricanje presude i, eventualno, organizovanje klađenja o broju dana koje će žrtva provesti iza rešetaka – ovih dana u neformalnim razgovorima pominje i odlazeći ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Čovek koji u vreme Živkovićeve vlade nije krio da je bio jedan od anonimnih izvora tabloida koji su tu vladu rušili, kasnije je postao njihova žrtva i to u nekoliko navrata. Time je pokazano da ne jede samo revolucija svoju decu, već da sličan jelovnik imaju i tabloidi.

Kada Kurir u prvoj godini Cvetkovićevog mandata nije skidao Dinkića s naslovne strane, predstavljajući ga kao glavnu nevolju Srba, i to po svim pitanjima, od siromaštva, pa do bele kuge, upravo je Dinkić ucenio opstanak vlade u kojoj je bio koalicioni partner usvajanjem drakonskog Zakona o informisanju. Poznavaoci političkih prilika i neprilika, a oni nisu izvori tabloida, smatraju da je time lider URS-a (tada G17) želeo ne samo da se konačno „skine“ s Kurira, već i da tada svemoćnom Tadiću, primoravajući ga da i demokrate glasaju za taj zakon, pokaže da sumnja ko je zapravo naručilaca hajke na Mlađu.

Sličnu, sinusoidnu liniju odnosa s tabloidima osetio je i lider demokrata Dragan Đilas, koji je u vreme Tadića preko svojih kompanija mogao da usmerava novac od oglašavanja i time kupuje naklonost medija. Ali je i Đilas osetio šta znači kada se uleti u tabloidni klanac. Podrazumeva se, valjda, da je Đilas u tom klancu zarobljen tek kada je izgubio vlast.

Ko će, na čiji mig, iskopati nečiju prljavštinu, a zatim je „tresnuti“ na naslovnu stranu, čekajući da eksplodira medijska mina sa odloženim dejstvom, i time počisti konkurenciju, mogu ipak da prepoznaju samo iskusni politički i medijski igrači. Uz, da ih tako nazovemo, otuđene centre moći, što će reći – tajkune.

Da srpska politička scena ponekad izgleda kao rat u kojem se ne očekuju zarobljenici, već samo asanacija bojišta, pokazuje i činjenica da samo najveći poznavaoci javne i tajne Srbije, na naslovnicama tabloida mogu da prepoznaju i zloupotrebu pojedinih dama. Prema verzijama tračerskih političko-tajkunsko-obaveštajnih kuhinja, plasiranje tih devojaka na naslovnicama, ali u vezi s finansijskim aferama, smatra se opomenom za protivnika da će se u eventualnoj eskalaciji političkih obračuna, osim u tajne bankovne račune ili u diskove, zavirivati i u – krevete.

Prava tabloidna baražna vatra trenutno se razmenjuje između TV Pink i tabloida Blic, a sadržaj te polemike, od koje bi pocrveneo i urednik lokalnog lista u kratkoj priči Marka Tvena o novinarstvu u Tenesiju, pokazuje kako se brzo sklapaju i raskidaju ne samo politička, već i medijska savezništva. Kada je već bivši šef Večernjih novosti Manojlo Manjo Vukotić otpustio saradnicu iz Ljubljane, koja je pisala o problemima Pinka u Sloveniji, Željko Mitrović je takođe iz dana u dan „tranžirao“ Vukotića, na šta je Blic tada principijelno i mudro – ćutao.

O prirodi savezništva između krupnog kapitala, politike i tabloida može posvedočiti i Miroslav Mišković. Ali neće. Čoveku kome se može zameriti štošta, i što sam rado činio kada je bio najjači, tokom svog boravka u zatvoru, ipak se ne može poreći da je pokazao da drži do – tajkunskog kodeksa. Mišković, naime, nije progovorio o tome ko je, uz njega, bio „drugi ortak“ u vlasništvu ugašenog lista Pres.

Ali, stav koji je često omiljen među intelektualcima, da su tabloidi metafora zla u Srbiji, uz koji obavezno pomenu i da kolege koje tamo rade truju javno mnjenje u Srba, pokazuje da ti isti intelektualci upiru prstom na pogrešnu adresu. Tabloidi, naime, nisu stvorili ovakvu političku elitu, već je upravo obrnuto. Politička kasta i njeni finansijski pokrovitelji drže nišane na tabloidnim artiljerijskim haubicama, pa zato nije vic da, kada neki biznismen osvane na naslovnici Informera ili Kurira, sam sebi stavlja lisice kako bi učinio interventnoj kada dođe po njega.

I, još nešto: takva tabloidna satanizacija javnog mnjenja, na mačističku radost, dobija novu estetskui političku formu. Starleta Stanija Dobrojević je najavila da osniva političku stranku. I, već je pokazala, kao i Biro MUP-a, koji mediji su joj najvažniji. Najavu svoje političke karijere objavila je tabloidima, dok je Politiku ladno otkačila.

Zato nam „stanizacija“ Srbije ne gine, kao sudbina. Kao poslednja faza politike.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.