Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

Ni radio ni televizija emitovani zemaljskim putem nisu još sasvim nestali, a kad će – ne znamo. Međutim, kretanje u tom pravcu sve je brže. Klasične radiodifuzije biće sve manje, a virtuelno komuniciranje zapravo predstavlja njenu budućnost.

Mada već uveliko živimo u maklunovskom „globalnom selu“, i svedoci smo sve slobodnijeg kretanja ljudi i ideja, predstava svake zemlje još uvek delimično zavisi i od toga kako je vide, i pamte, inostrani korisnici elektronskih medija. Zapravo, rad medija, kako masovnih tako i digitalnih, osim što svojim korisnicima predočava „sliku sveta“ reflektuje se i na sliku svakog sudeonika u tom svetu.

I radio i televizija konvergiraju sa digitalnim aparatima u posedu građana, i tako postaju samo jedna od njihovih mnogobrojnih, korisnih funkcija. Uporedo s tim, prihodi od oglašavanja emigriraju iz domena radiodifuzije na Internet, i to suštinski dovodi do „haosa“ jer komercijalni radiodifuzni emiteri imaju sve manje razloga i prihoda da bi postojali. U eri globalizacije ovakav scenario ne može da mimoiđe ni Srbiju. Propast komercijalnih emitera i mutacija radio i televizije u digitalne platforme povod su zbog koga je potrebno da se unapred razmotre njene moguće loše i/ili dobre posledice. Dakle, „haos scenario“ nije „crno“ proročanstvo, to je poziv za usredsređivanje pažnje ka budućnosti posredovane komunikacione prakse savremenog čoveka.

Pojam radiodifuzija je u upotrebi decenijama, tačnije od početka prenošenja zvuka elektromagnetskim talasima u dvadesetim godinama minulog veka. Budući da je samo jedan deo spektra elektromagnetskih talasa pogodan za prenos slike i zvuka, u pitanju je „ograničeno prirodno dobro“, pa je i radiodifuzija od svog nastanka bila pod većom kontrolom države nego štampa. Međutim, u okviru sajberprostora, kroz koji se prostire mreža svih mreža – Internet – nikome ni na kraj pameti ne pada da govori o bilo kakvoj oskudici resursa za rad medija. Naravno, ni radio ni televizija emitovani zemaljskim putem nisu još sasvim nestali, a kad će – ne znamo. Međutim, kretanje u tom pravcu je sve brže.

Na jednoj strani tempo diktiraju tehnološki izumi, to jest, uvodjenje digitalnog prenosa radio i televizijskih signala putem kompjuterskih mreža uz korišćenje Internet protokola (IP). Na drugoj, primena kompjuterskih mreža izaziva čitav lanac društvenih promena koje vode u pravcu stvaranja informacionog ili umreženog društva. U takvoj ljudskoj zajednici više neće postojati ni centralizovani masovni mediji ni masovna publika. U stvari, publika ili korisnici medija se usitnjavaju u manje, zainteresovane skupine koje po svom slobodnom nahodjenju koriste i stare (masovne) i nove (digitalne) medije radi informisanja, zabave, a najmanje na žalost radi (samo)obrazovanja.

Obe pomenute promene se postepeno odigravaju i u Srbiji; 3,2 miliona stanovnika Srbije starije od 16 godina aktivno koristi internet, što čini 52% srpske populacije (Mediascope Europe, 2012). Na osnovu istraživanja CeSid-a, izvori informacija građana Srbije svih uzrasta u proseku su: televizija – 69%, novine – 8,5%, drugovi-poznanici – 7,9%, internet – 7,4%, radio – 4,3%, itd. (CeSid, 2009). Zbog raslojavanja komunikolozi korisnike medija danas zovu „unakrsna medijska publika/cross media audience“ (Šreder/Shroder, 2011). Smatraju da je to samo prva etapa na putu ka njihovoj potpunoj atomizaciji do nivoa publike = pojedinca. Otuda se i u engleskom jeziku sve manje za radiodifuziju upotrebljava izraz – broadcasting. Radio i televizija koji opslužuju sve manje, ciljne publikama bave se narrowcasting-om, to jest, „uskom difuzijom“ svog programa.

Penetracija Interneta u sva društva postaje sve potpunija i sa njom se popunjava digitalni jaz koji je postojao između savremenih država. U Srbiji više od polovine domaćinstava, ili preciznije 55,2% poseduje kompjutere, a 47,5% ima internet konekciju, od čega na širokopojasni pristup Internetu otpada 38 odsto (Republički zavod za statistiku, 2012). Mreža svih mreža, WWW ili u sadašnjoj etapi Web 2.0, izaziva loše posledice po sve masovne medije, pa tako i one radiodifuzne. „Krivci su nule i jedinice. Vidite, stvar je u tome da je ‘digitalna revolucija’ mnogo više nego dobar naslov u magazinu. To je aktuelna revolucija koja donosi revolucionarne promene, na desetine miliona žrtava i sasvim nov način života“, konstatuje tvorac sintagme „haos scenario“ Bob Garfild (Garfield, 2009:9-10). Stari, analogni, masovni mediji konvergiraju sa digitalnim aparatima jer tako žele korisnici.

Radio se sve više (pro)nalazi na Internetu kao Webcasting (ili Podcasting ime dolazi navodno zbog upotrebe preko Aj-poda), što omogućava da se na računaru slušaju desetine hiljada stanica iz mnoštva država. I televizija sada protiče kompjuterskim mrežama kao „televizija u internet protokolu“ – IPTV. Na polu prijema ona se ne pojavljuje samo na TV ekranima kao ranije, nego i na kompjuterskim monitorima, na ekranima mobilnih telefona, na tablet računarima, itd. Zbog toga, u dokumentima EU se radio i televizijske emisije sada imenuju kao „prozvodi slični medijskim/media like products“. Klasične radiodifuzije ima i biće je sve manje. Virtuelno komuniciranje je zapravo i njena budućnost.

U vezi sa ovim pitanjem je i nekoliko aksioma koji su se duboko ukorenili nakon sve prilježnijeg korišćenja Interneta. To su u stvari spontana očekivanja generacija koje su sa njim odrastale, tzv. internet domorodaca, i koje su se sa njim najviše saživele. Njihova očekivanja od Internetu sada univerzalno važe kao globalni mitovi.

Prvo, to je stav da sloboda širenja i primanja nula i jedinica (koje posle dekodiranja postaju svi simboli čoveka) postoji sama po sebi i da je podređena samo izboru korisnika. Ona se ne sme (niti može) ograničavati. Drugo očekivanje je da svi sadržaji na otvorenim i takozvanim socijalnim mrežama, treba da budu besplatni, odnosno, da je zahtev za naplatom usluga neopravdan i dopušteno je da se zaobiđe. I treće, što je za ovaj tekst najvažnije, Internet domorodci smatraju da se prilikom korišćenja neke ponude na Internetu ona ne sme tuđom voljom prekidati ili opterećivati dodatnim sadržajima, čitaj reklamnim porukama.

„Imajmo u vidu, kao što podaci skupljani decenijama pokazuju, korisnici medija nikada nisu mnogo marili za reklame…a sada je odrasla čitava generacija koja smatra svojim pravom od rođenja da može da dobija besplatan onlajn sadržaj bez velikog prekidanja reklamama“ ( Garfield, 2009:16). Jasnije rečeno, to znači da korisnici digitalnih medija uglavnom ne žele da im se šalju ni baneri, ni pop-up dodaci. Onaj ko im to šalje ne samo da ne poštuje slobodu izbora, nego će se pre ili kasnije suočiti sa „baner blokerima“ ili „spam filterima“ koji će eliminisati nezvane sadržaje.

Uostalom, kada je neko od nas poslednji put kliknuo na baner koji ide uz neki post koji smo tražili? U vezi sa emitovanjem putem televizije postoje TiVo uređaji i digitalni video rekorderi, koji preostali deo reklama na njoj mogu da preskoče ili izbrišu. Domaćinstva koja poseduju „blu rej“ plejere poručuju audiovizuelne materijale po želji od kompanija za koje nikad ranije nismo čuli – „Netfliks“, „Hulu“ ili „Epl TV“. Vlasnici ovih naprava tako dobijaju sadržaje bez reklama za koje su ranije davali novac u gotovini. U Evropskoj Uniji, takođe, postoji 251 proizvođač video-on-demand usluga.

Rečju, tako nastaju post-reklamno doba i Listenecomics (ekonomija slušanja ili diskutovanja), zbog čega će se menjati marketing koncepcije i načini kreiranja reklamnih poruka. One će sve manje biti plasirane posredstvom radiodifuzije, jer sve više moraju da liče na informacije a sve manje manje da nagovaraju. Oglašivači su zbog ovakvih promena već u velikom škripcu.

Zbog čega smo u prezentaciji pokazatelja promena u informaciono-komunikacionoj tehnologiji i društvu toliko potencirali reklame? Odgovor je svima poznat i jednostavan. Baš one su bile u svim zemljama poslovno najvažniji, vitalni ekonomski oslonac za pojavu, naglu ekspanziju i dostizanje „tačke zasićenja“ komercijalnih, radiodifuznih medija. Odnosno, zahvaljujući prodaji oglasnog vremena, publici se činilo da je isporuka svih ostalih programskih sadržaja bila besplatna. Ali, prema citiranim podacima, ova vrsta prihoda za radiodifuziju presušuje, a gubitak reklama ne može da se (odmah) nadoknadi pokretanjem dodatnih onlajn aktivnosti. Jer, diverzifikacijom u pravcu pokretanja novih, digitalnih platformi može da se nadomesti, po mišljenju stručnjaka, od petine do trećine prihoda.

Onoga momenta kada najmanje polovina televizijske publike nabavi ranije pomenute filtere i eliminiatore reklama (očekuje se da se to u SAD dogodi baš ove godine), ili svoje komunikacione potrebe počne da zadovoljava isključivo uz pomoć WEB 2.0, oglašivači kažu, neće imati nikakav interes da plaćaju oglase na klasičnom radiju i televiziji. Ako se ovo desi, čitav radiodifuzni sistem i biznis ostaće bez para i propašće. To je scenario haosa o kome je reč.

„Prvi element ovog scenarija, kao što je rečeno, stvara jednu spiralu smrti, jer se fragmentirana publika udaljava i počinje egzodus kapitala, što vodi ka padu kvaliteta sadržaja, koji ponovo izaziva udaljavanje publike, što opet vodi ka dezertiranju oglašivača, i tako u krug do zaborava. Izbeglice – kao što su publika i oglašivači – beže na Internet“ (Garfield, 2009:38).

Mediascope instraživanje nam je potvrdilo da je publika na internetu mnogobrojna i veoma aktivna, ali i da je sve prisutniji trend praćenja tradicionalnih medija putem digitalnih kanala to jest putem interneta. Tako se došlo do podatka da je sve veći broj korisnika koji, dok u večernjim satima gledaju TV, istovremeno prate sadržaje i na internetu (36% od ukupnog broja internet korisnika). Pored toga, 77% korisnika TV program prati preko interneta, 80% sluša, a čak 95% čita vesti preko interneta (Mediascope Europe, 2012). Prema istom istraživanju u Srbiji Internet takođe služi za konzumiranje tradicionalnih medija: 95 odsto korisnika interneta čita vesti onlajn, njih 80% ovako sluša radio, a 77 odsto na isti način gleda TV program. Sve veći broj ljudi istovremeno koristi više medija – pretražuje internet, čita štampu i prati televizijske emisije.

Dakle, i u Srbiji je počela budućnost komunikacionog ponašanja kojeg je omogućila primena novih informaciono-komunikacionih tehnologija. Kao što je ranije rečeno, a nadam se i dokazano, u takvoj budućnosti neće više biti potrebe za radiodifuzijom kao skupom elektronskih, masovnih medija. To treba da se konstatuje, uvaži i uzme kao jedno od važnih polazišta za formulisanje nove medijske politike, kako nam se opisane, nadolazeće promene ne bi dogodile kao „haos“, nego usmeravale na racionalan, našim uslovima upodobljen izbor.

Autor teksta je redovni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu i rukovodilac projekta EJO Srbija. 

Photo credits: mcclatcheybc.com