Izveštaj Komiteta za zaštitu novinara ukazuje na to da su medijske slobode „kolateralna šteta” svestranog bezbednosnog nadzora.

Ono što je o programima NSA za sveopštu prismotru izneo Edvard Snouden pokazuje već sasvim realnu orvelijansku sadašnjost, dok razvoj njenih kapaciteta sasvim izvesno donosi još crnju budućnost.

Ovo je nalaz upravo objavljenog godišnjeg izveštaja Komiteta za zaštitu novinara, nevladine i neprofitne organizacije sa sedištem u Njujorku, koja se najbolje može opisati kao „novinarski Crveni krst”.

Prva dva poglavlja posvećena su posledicama koje na posao novinara i slobode medija ima sveopšti nadzor najveće tajne službe SAD, čija je zvanična misija da Ameriku zaštiti od pretnji iz inostranstva.

Ovaj deo izveštaja napisao je Džefri King, internet aktivista iz San Franciska koji na kalifornijskom Berkli univerzitetu predaje pravo digitalne privatnosti i uticaj medija na društvene promene.

Kingov glavni zaključak je da su novinari „uzgredna šteta” u široko zabačenoj mreži NSA koja evidentira i skladišti podatke o praktično svim elektronskim komunikacijama, uključujući i one na teritoriji SAD, s mogućnošću da ih po potrebi naknadno analizira koristeći poslednja dostignuća informatičke tehnologije.

Kako ovo pogađa novinare? Tako što naknadnim uvidom u podatke o tome ko je koga pozivao, odakle i koliko dugo, čak i bez neposrednog prisluškivanja sadržaja razgovora, NSA može da rekonstruiše šta je neki novinar radio, gde se sve kretao i sa kim je kontaktirao – uključujući tu i njegove poverljive izvore.„Otkrivanje novinarskih izvora uskoro će postati toliko jednostavno da će to obesmisliti svako obećanje poverljivosti koje novinar može da pruži svom sagovorniku”, napisao je King.

Opisujući novi centar NSA sagrađen u državi Juta, sa najnovijom tehnologijom za skladištenje i obradu podataka, koji je u pogonu od kraja 2013, King kaže da je ova ekspanzija mogućnosti najtajnije američke tajne službe nedvosmisleno nova pretnja novinarstvu u digitalnoj eri.

Novi centar ima i mogućnost široke primene sistema veštačke inteligencije, što će NSA omogućiti da automatski, uz pomoć specijalnih algoritama, potencijalne teroriste, ali i nepoćudne novinare koji su na tragu nekih po državu nelagodnih tajni, „obeleži” i pre nego što nanesu pretpostavljenu štetu.

Svoju analizu King je zasnovao na razgovorima sa Vilijamom Binijem, bivšim kriptologom („razbijačem šifri”) NSA koji je u ovoj službi proveo 30 godina (ostavku je podneo 2001, u znak protesta zbog masovnog kršenja privatnosti od strane te službe posle 11. septembra 2001), zatim sa Džejmsom Bemfordom, novinarem sa reputacijom „glavnog hroničara NSA”, i Aleksom Abdoom, pravnikom Američke unije za građanske slobode, članom njenog tima koji je dosad više puta tužio NSA.

Bini je uveren da su novinari već na meti NSA i da ta služba održava dosijee svakog od njih, jer to ne iziskuje mnogo resursa. Bemford pak smatra da su pod posebnom paskom oni koji pišu o nacionalnoj bezbednosti i samoj NSA, koji se zbog toga smatraju „pretnjom nacionalnoj bezbednosti”, pa su, posledično, mere nadzora prema njima dozvoljene.

Aleks Abdo je uveren „da bi svi reporteri trebalo da budu zabrinuti”, a pogotovo oni u većim medijima, jer će im „izvori presušiti” kad shvate da nema načina da njihov identitet ostane sakriven.

Sa druge strane, razlog za brigu onih u manjim medijskim kućama jeste prosta činjenica da ne mogu da dobiju onu vrstu institucionalne podrške koju uživaju njihove kolege u velikim.

Sve procene o kapacitetima novog centra NSA u Juti ukazuju na to da je reč o istinskom mozgu i očima jednog ne fiktivnog, već sasvim konkretnog Velikog brata. Čak i oni koji su oprezni, sugerišu da tamo može da se skladišti između tri i 12 egzabajta podataka. Kao vodič za razumevanje ovih brojeva, u Kingovoj analizi iznosi se primer da sveukupne verbalne komunikacije od zore civilizacije  do danas zapremaju najviše oko 5 egzabajta.

U izveštaju Komiteta za zaštitu novinara navodi se i ocena eksperta za digitalnu bezbednost Brusa Šnejera da iz takozvanih metapodataka, informacija koje evidentira NSA, može da se sačini „sasvim intimna slika nečijeg života”.

King je naveo i procenu Brustera Kejla, osnivača sajta „Internet arhiv”, da evidentiranje i skladištenje svih telefonskih razgovora na tlu SAD ne odnosi mnogo iz budžeta NSA: to košta najviše 27 miliona dolara godišnje.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

U poslednje dve godine broj ubijenih ili uhapšenih novinara dramatično je porastao, naveo je Komitet za zaštitu novinara (CPJ) u godišnjem izveštaju. Najviše novinara ubijeno je u Siriji, dok je u Turskoj najveći broj njih uhapšen, navodi se izveštaju „Napadi na medije“ objavljenom u Njujorku.

U izveštaju se „kao rastuća pretnja“ osuđuje i sve opsežnije špijuniranje koje sprovode tajne službe SAD i drugih zemalja. „Poslednje dve godine bile su apsolutno užasne, najgore u istoriji CPJ“, izjavio je direktor komiteta Džoel Sajmon.

U 2013. uhapšeno je 211 novinara, a čak 70 ubijeno, dok je prethodne godine poginuo 21 novinar, a 232 njih je zatvoreno. Sajmon je ocenio da je uzrok ovakvih rezultata oružani sukob u Siriji gde „nema nikakvog poštovanja za rad medija“ i gde su novinari mete ili ginu u razmeni vatre.

Glavni razlog za hapšenje i zatvaranje novinara su optužnice u okviru borbe protiv terorizma. U izveštaju se navodi da za 94 odsto ubistva novinara u 2013. niko nije optužen. Najveće pogoršanje u medijskim slobodama zabeleženo je u Egiptu, pa je tako ta zemlja prvi put u 2013. u samom vrhu liste po broju uhapšenih novinara, a treća po broju poginulih novinara.

Sirija je i dalje najopasnija zemlja za rad novinara, sa više od 63 novinara poginulih od 2011, a samo u protekloj godini poginulo je njih 29. Više od 80 novinara oteto je u toj zemlji od izbijanja sukoba pre tri godine, a samo u 2013. njih 57. U Turskoj je uhapšeno najviše novinara – 40, dodaje se u izveštaju.

Komitet je naveo i da su SAD špijuniranjem „podrile svoju globalnu lidersku poziciju u borbi za slobodu izražavanja i otvorenost interneta“, pogotovo u naporima da se umanji represija i ograničavanje interneta u zemljama poput Kine i Irana.

U Iranu se u zatvorima nalazi 35 novinara, a u Iraku je u 2013. poginulo deset novinara. Kina je treća zemlja po broju zatvorenih novinara – 32 uhapšeno je u prošloj godini, dok je druga zemlja u Aziji po broju uhapšenih novinara Vijetnam, gde je u 2013. zatvoreno njih 18.

U Rusiji „atmosfera u oblasti slobode štampe i izražavanja nije bila tako loša od pada Sovjetskog Saveza“, navodi se u izveštaju CPJ. U Latinskoj Americi – Meksiko, Brazil i Kolumbija nalaze se u deset najgorih zemalja sveta po borbi protiv nasilja nad novinarima. U Venecueli više nema „pouzdanog nezavisnog i kritičkog medija“, zaključuje se u izveštaju Komiteta za zaštitu novinara.

Foto: UNS