Koliko ćemo plaćati taksu za javni servis? Ko će biti novi direktor RTS? Koliko će ljudi ostati bez TV signala jer nemaju finansijskih mogućnosti? Šta će biti sa zaposlenima u državnim medijima? Da li će nas EU ponovo kritikovati zbog cenzure? Pitanja su na koja medijski sektor u Srbiji očekuje odgovore upravo ove godine. Biće potrebno, očigledno, dosta posla, biće teško, ali treba ispuniti sve obaveze prema građanima, zaposlenima u medijima i Evropi, a opet, u skladu sa državnom politikom, naći rešenja koja neće uticati negativno na rejting vladajuće koalicije, da ne kažemo populistička rešenja.

Ono što će najdirektnije uticati na građane, a što se očekuje tokom 2015. godine, jeste pronalaženje rešenja za finansiranje javnih servisa RTS i RTV. Zbog finansijskih problema i nenaplativosti, pretplata za RTS je ukinuta prošle godine i odlučeno je da se javni servisi dve godine finansiraju direktno iz državnog budžeta. Građani su sa oduševljenjem dočekali tu vest 500 dinara manje u mesečnom kućnom budžetu, koje ili nisu plaćali ili su rezignirano ispunjavali tu obavezu.

Pritom, većina njih nije ni svesna šta to sa druge strane znači mogućnost uticaja vlasti na uređivačku politiku javnih servisa, predstavljanje stvarnosti onakve kakva ona to možda i nije, serviranje tema koje odgovaraju vladajućim strukturama, a ujedno prikrivanje nekih krucijalnih problema. Ali dobro, tom oduševljenju ima kraja. Privremeno finansiranje javnih servisa iz budžeta završava se 31. decembra započete godine. A već od 1. januara 2016. građani će opet morati da iz svojih džepova izdvoje koji dinar za RTS i RTV.

Doduše, to se neće zvati „pretplata“, već „taksa“. Da ne pominjemo, i da se tokom prošle i ove godine oni finansiraju upravo novcem građana, ako tako gledamo na budžet. Građanima se ponovno plaćanje za televiziju sigurno neće svideti, tako da će vlast morati da pronađe način na koji će im to saopštiti, verovatno opet neki populistički baš kao što je i bila odluka o ukidanju pretplate. To, međutim, nije jedini izazov koji očekuje RTS ove godine. Od kada je preminuo dugogodiš nji direktor RTS Aleksandar Tijanić, ova medijska kuća nije još izabrala nekog ko će preuzeti njeno rukovođenje. Aktuelni direktor je u statusu „vršioca dužnosti“ (v. d.), a novi konkurs najavljen je nakon što se usvoje novi medijski zakoni.

Set tih propisa usvojen je u avgustu, sa rokom od šest meseci da se unutrašnji akti javnih servisa usklade sa njima. Novi Statut RTS je završen, tako da se u narednim nedeljama može očekivati i raspisivanje konkursa za novog rukovodioca ove medijske kuće, koji će biti prvi zvanični direktor RTS-a od kada je ponovo, privremeno, „državna televizija“.

Da li će i tu biti politike koja će uplitati svoje prste videćemo, ali će to verovatno biti neizbežno. Dok ne dođe red da ponovo plaćaju RTS, građani će najpre biti suočeni sa kupovinom Set top boks (STB) uređaja bez kojih od marta ili juna neće više moći da primaju TV signal na svojim malim ekranima. Dugo najavljivana digitalizacija, sa brojnim prednostima u kvalitetu TV signala, uskoro se završava, a analogni signali u državi gasiće se u periodu od marta do juna.

Svi oni koji su TV signal hvatali putem krovne antene ostaće bez slike i moraće da nabave STB uređaj ukoliko budu želeli da i dalje gledaju televiziju. To će ih koštati od 30 do 50 evra, a oni oslobođeni od RTV pretplate dobiće te uređaje od države. Ovo se, naravno, ništa ne odnosi na korisnike kablovske televizije, koji proces digitalizacije neće osetiti na svojoj koži.

Potom na red dolazi privatizacija medija, odnosno povlačenje države iz vlasništva u medijima. Prema novousvojenim zakonima, to će morati da se desi u narednih šest meseci, a najviše bojazni od toga ima više od 3.000 zaposlenih u tim medijima koji strahuju da će nakon prodaje njihovih firmi ostati bez posla kao što je bio slučaj sa ranijim privatizacijama.

Zainteresovani za kupovinu medija, za sada, ne obećavaju mnogo, ali će nadležne institucije i vlada valjda doneti valjana rešenja kako bi se loši scenariji izbegli. Možda najintrigantniji slučaj biće prodaja agencije Tanjug, za koju se sve više spekuliše da će u njenom vlasništvu država ostati bar 50 odsto i da će postati na neki način vladin biro za informisanje, uprkos tome što zakon predviđa da država mora da skroz izađe iz vlasništva medija. A to zahteva i EU.

I za kraj ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio je za ovu godinu rad na izradi nove medijske strategije, jer važeća, doneta pre nekoliko godina nakon silnih prerada, istič e 31. decembra. Ona će predviđ ati primenu novih medijskih zakona i usklađivanje sa regulativom EU.

Imajući u vidu da važeća skoro da uopšte nije primenjivana nisu ispoštovani rokovi za donošenje medijskih zakona niti su formirani regionalni javni servisi, postavlja se pitanje čemu ponovno ulaganje napora, ljudskih resursa i sredstava u pisanje novog (ne)važećeg propisa. Pa, neka nam je srećna nova (medijska) godina.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

I konzervativni i laburistički poslanici optužuju javni servis da je „prevelik, pokvaren” sistem koji lagodno živi od pretplate i šakom i kapom deli otpremnine.

I pored ugleda najbolje televizije na svetu, Bi-Bi-Si se neprestano suočava sa kritikama britanskih političara da bi ga u poslednjem napadu čak nazvali „pokvarenim sistemom” kojem je ostalo malo vremena da se popravi. Možda je britanski javni servis uzor novinarima širom planete, ali je kod kuće sigurno i meta vladajućih torijevaca i opozicionih laburista koji su u poslednjem parlamentarnom izveštaju istakli da se na Bi-Bi-Siju ogromne otpremnine dele na prijateljskoj osnovi.

Poslanici su istakli da je ova medijska kuća potrošila 25 miliona funti za otpremnine 150 menadžera i optužili je za neodgovoran odnos prema novcu građana koji plaćaju godišnju pretplatu od oko 145 funti. Primedba se odnosi i na period od 2004. do 2012. kada je generalni direktor Bi-Bi-Sija bio Mark Tompson koji danas vodi „Njujork tajms”. Velika prašina se bila podigla i kada se pre nekoliko godina otkrilo da 50 menadžera ove kuće zarađuje više od premijera. Godišnja plata tadašnjeg prvog ministra Gordona Brauna bila je 195.000 funti, dok je Mark Tompson za isto vreme prihodovao 647.000 funti.

Već tada je javni servis osuđivan, da bi u poslednje vreme ostrvski političari istakli da je Bi-Bi-Si prevelik sistem koji lagodno živi od pretplate dok se privatne televizije bore za svakog gledaoca i oglašivača. Konzervativni premijer Dejvid Kameron izjavio je da će Bi-Bi-Si morati da se navikne da sa manje novca radi više. Ideja njegove stranke je da smanji pretplatu, ali i televiziju koja ima nekoliko kanala, ozbiljne informativne emisije, izveštače na svim krajevima planete, odlične dokumentarne i dramske serije i program na nekoliko jezika.

Britanski javni servis drži do visokih standarda izveštavanja ali kada je reč o domaćim temama, uzima se da je više naklonjen laburističkim nego konzervativnim idejama. To ne znači da se na njegov rad ne žale članovi stranke Eda Milibanda.

Tereza Mej, sekretarka za unutrašnje poslove, kazala je nedavno da Bi-Bi-Si drži medijski monopol koji urušava lokalne medije, a samim tim i demokratiju na lokalnom nivou. Ipak, ovaj televizijski i radijski servis na svetskoj mreži pratili su i stvarni skandali. Prošle godine se otkrilo da je Džimi Sevil, dugogodišnji domaćin muzičkih i dečijih programa, bio seksualni napasnik i da je žrtve napadao čak i prostorijama televizije. Ne samo da su svi zaposleni godinama ćutali, već je Bi-Bi-Si odustao od emisije koja je govorila o nepočinstvima zvezde preminule 2011.

Posle svih problema, javni servis se obavezao da će nove otpremnine ograničiti na 150.000 funti, ali ne i da će smanjivati tim i program po svaku cenu. U stvari, na optužbe da je prevelika, televizija je odgovorila da namerava da postane još i veća i u sledećih deset godina dopre do 500 miliona gledalaca.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto:  Politika/Rojters

Pomalo ironično, pozitivan izveštaj nadzornog tela o radu RTS-a dolazi u trenutku kada se Javni servis bukvalno bori za opstanak. U trećem godišnjem izveštaju, Savet Republičke radiodifuzne agencije ocenio je da je RTS u najvećoj meri ispunio zakonske i programske obaveze koje ima kao javni servis.

„Moram da kažem da svi podaci iz ovog izveštaja koji su brojni i kvantitativni i kvalitativni ukazuju da je RTS na svim svojim programima, iako je poslovao u veoma veoma teškim uslovima, ispunio više nego sve svoje zakonske obaveze i samim tim ispunio svoju veoma važnu društvenu ulogu“, rekao je za RTS predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije vladika Porfirije.

Izveštaj je rezultat istraživanja, nadzora i analize programa RTS-a (RTS1 i RTS2) u period od 1.januara do 31.decembra u toku celodnevnog emitovanja. Anliza je,  kako ističu u RRA, isključivo kvantitativna.

Kako se i očekivalo,  u ukupnom godišnjem vremenu emitovanog programa (program bez reklama, sporstkih prenosa, tv kupovina, repriza, što je različito od ukupnog emisionog vremena) na Prvom programu najveći je udeo informativnog programa i on je u blagom porastu u odnosu na prethodne godine.  Prati ga filsmki, pa serijski program. Udeo premijera je 63 odsto, a repriza 31,6 ukupnog emisionog vremena (svi programski sadržaji koji se emituju). Najzastupljenija je sopstvena produkcija i u premijerom i u repriznom emitovanju, međutim, zabeležen je pad premijera u odnosu na 2010. godinu. Po zakonu, emitovano je dovoljno programa na srpskom jeziku – 76% – emiter je u obavezi da ima preko 50 odsto programa na srpskom jeziku.. Najveća zamerka regulatora je količina nezavisnih produkcija – 6,5%, što znači da RTS nije ispunio zakonom definisanu kvotu učešća nezavisnih produkacija.

Na Drugom kanalu situacija je nešto durgačija. Žanrovska struktura izgleda ovako : sportski prenosi 15,2%, pa zatim informativni i muzički program. Premijere su emitovane u 52 odsto slučajeva, a reprisz u 44 %. Domaća produkcija bila je zastupljena u 38 procenata u premijernom i 30 % u repriznom terminu.

Uz ove podatke, treba imati u vidu kontekst u kome se program pravi, odnosno u  kome se Javni servis posluje. Godinu dana spekuliše se o tome da će Javni servis preći na budžetsko finansiranje, a prema najnovijim informacijama, to bi trebalo da se dogodi od jeseni. Pretplata je opala ispod 30 odsto – uz stalno pozivanje na budžetsko finansiranje i uz neprestano aboliranje onih koji ne plaćaju pretplatu, građani sve manje smatraju da je takva vrsta dažbine potrebna.

Izmene načina finansiranja praćene su konstantnim izjavama političke vrhuške da je pretplata atak na kućni budžet (podsetimo, visina pretpate, manja je od visine priključka za fikansi telefon), čime predstavnici i partija i vlade, bez ikakve odgovornosti pozivaju na kršenje zakona svoje zemlje, koji kaže da je pretplata obavezna za sve građane Srbije. Ovakvim stanjem zabrinuti su i predstvnici Evropske unije  koji su više puta istakli da krajnji cilj ovakve politike nije rasterećenje građana, nego kontrola uređivačke politike. I Nezavisno udruženje novinara Srbije upozorilo je da budžetsko finansiranje nije prihvatljivo ukoliko se javnim servisima ne garantuje nužan stepen nezavisnosti. NUNS upozorava da se o ovom pitanju mora otvoriti javna rasprava i da konačnu odluku ne treba da donose šefovi stranaka, ni Vlada, već Skupština Srbije. “ Uzrok teškoća u finansiranju javnih servisa u najvećoj meri leži u odsustvu jasne podrške svih institucija sistema, počev od političkih stranaka, preko Skupštine i Vlade do predsednika Srbije, konceptu javnog servisa kao neophodnom uslovu ne samo bolje informisanosti građana, već i demokratizaciji društva uopšte”, navodi se u saopštenj u NUNS-a.

Apel da se pronađe model za stabilno finansiranje RTS-a stigao je i iz Javnog servisa, posle predstavljanja izveštaja RRA. Predsednik Upravnog odora RTS-a rekao je da će pronalazak modela koji će Javnom servisu obezbediti stabilne prihode biti glavni izazov u ovoj godini.

„Apelujem na sve političke činioce u čijim je rukama sudbina RTS da imaju to u vidu i da imaju u vidu kulturološki i informativni i značaj koji Javni servis ima za jedno demokratsko društvo kada budu donosili konačnu odluku i usvajali model finansiranja“, kaže za RTS Slobodan Marković.

I dok regulatori i dalje nesmetano vrednuju kvalitet programa, u Srbiji se postavlja pitanje da li će RTS uopšte moći da opstane. Osetljivi i istančani parametri kojima i nadležni i svako u zajednici može da meri kvalitet i kvantitet programa, potpuno su izlišni u situaciji kada ne postoji svest da se svaka proizvodnja plaća. Izražena medijska nepismenost postaće prava boljka ovog društva koje će, takvim stavom, ubiti glasnika.

Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine finansiraće se iz budžeta Srbije do 31. decembra 2015. godine i oba javna servisa obavezuju se da do juna iste godine sa nadležnim ministarstvom predlože održiv način finansiranja putem naplate naknade od fizičkih i pravnih lica, navodi se u Nacrtu zakona o javnim medijskim servisima, koji se neočekivano pojavio prošle sedmice.

U poslednjoj verziji ovog dokumenta, u koju je Danas imao uvid, godišnji iznos sredstava iz budžeta isplaćivaće se u 12 jednakih mesečnih rata, a iznos će biti utvrđen ugovorom između javnih servisa i Vlade Srbije. „RTS i RTV za svaku godinu donose program rada i finansijski plan kojim se utvrđuju aktivnosti i programske obaveze za ostvarivanje javnog interesa, kao i potrebna finansijska sredstva za realizaciju planiranih aktivnosti“, navodi se u Nacrtu Ministarstva kulture.

Realizaciju finansijskog plana i korišćenja novca iz budžeta, kako se dodaje, kontrolisalo bi regulatorno telo za elektronske medije. Prema ovom predlogu zakona, koji će se najverovatnije u ovom obliku naći na javnoj raspravi, pored budžetskog finansiranja javni servisi se finansiraju i „prihodima od oglašavanja, izdavačke delatnosti i komercijalnih poslova o čemu se vodi posebno knjigovodstvo“.

S obzirom na to da prethodnih godina veliki broj građana nije redovno izmirivao obavezu plaćanja RTV pretplate, u nacrtu se navodi da će se na naplatu nenaplaćenih potraživanja za pretplatu po prethodnom Zakonu o radiodifuziji primenjivati „opšti rok zastarelosti“.

U Nacrtu zakona ističe se da za generalnog direktora javnog servisa može biti imenovano lice koje ima prebivalište na teritoriji Srbije, čiji je i državljanin, da ima završenu visoku stručnu spremu i deset godina iskustva na odgovornim poslovima u medijima, ali i da poznaje medijsko zakonodavstvo i nove informacione tehnologije.

Inače, iako je usvojenom Medijskom strategijom predviđeno formiranje i regionalnih javnih servisa, u Nacrtu ovog zakona predviđa se da se pod javnim servisima podrazumevaju samo dva, a to su republički i pokrajinski, odnosno RTS i RTV.

Iako je trebalo da počne 8. maja, javna rasprava o ovom zakonu još nije počela, ali bi to trebalo da se desi tokom ovog meseca. Do zastoja je došlo zbog toga što je članovima radne grupe, koja je radila na Nacrtu zakona o elektronskim medijima, u utorak 7. maja ponuđeno da potpišu umesto jednog dva odvojena zakona – o elektronskim medijima i javnim servisima. Oni su to odbili da potpišu, pa im je pored ova dva dokumenta ponuđena i jedinstvena verzija nacrta na kojem su oni radili.

Članovima radne grupe na kraju je ostalo da biraju koje će verzije potpisati, pa su tako predstavnici medijskih udruženja i nezavisni eksperti potpisali jednu verziju zakona u kojoj se predviđa finansiranje RTS i RTV putem pretplate. Predstavnici državnih institucija koji su radili na zakonu stavili su potpise na dva novoponuđena razdvojena zakona. Prema nezvaničnim informacija, od toga koju će verziju potpisati ministar kulture Bratislav Petković zavisiće šta će potom ići na javnu raspravu.

Tekst je prvobitno objavljen u dnevnom listu Danas, 13. maja 2013.

Foto: Danas