Ove jeseni američka vlada posle više od 15 godina prestaje da bude odgovorna za upravljanje ključnim tehničkim aspektima interneta. O funkcijama, poznatim kao IANA (dodela jedinstvenih brojeva računarima kako bi oni međusobno mogli da komuniciraju i održavanje sistema domena), trenutno brine Ajkan (ICANN), globalna neprofitna organizacija iz Amerike, uz direktni nadzor američke vlade. Kontrolna uloga SAD uglavnom je bila simbolična i nije zloupotrebljena. Teoretski, mogle su da „isključe” Iran ili neku drugu neprijateljsku zemlju sa interneta ili da odbiju da nekom dodele domen, ali to nikad nisu uradile, jer bi i same trpele štetu.

Od septembra stupa na snagu novi model upravljanja internetom, multiakterski koji podrazumeva učešće svih zainteresovanih strana, od korporacija do civilnog sektora. To znači da ćemo „svi mi biti gospodari interneta”.

Prvi put je na ovom skupu, u organizaciji Fondacije Registra nacionalnog internet domena Srbije, učestvovao predstavnik Ajkana.

Žan Žak Sael, potpredsednik za region Evrope, poručio je da je internet jedna od prvih alatki koja je povezala sve ljude i da treba da ga negujemo. Velika odgovornost će sada biti na ovoj organizaciji, a Sael tvrdi da Ajkan ima mehanizme i strukture da spreči preveliki uticaj neke interesne grupe.

„Zbog načina na koji je internet nastao, do sada je Zapad bio dominantan. Sada to može da se promeni. Internet je već globalan i naš. Sada u naše ruke prelazi osnovno funkcionisanje mreže. Uključite se”, rekao je predstavnik Ajkana i pozvao srpsku internet zajednicu da se priključi ovom procesu.

Martin Bojl iz britanskog nacionalnog registra domena rekao je da je ovo za njega veoma važan korak, jer su SAD uvek imale dominantnu ulogu u IANA funkcijama, što je brinulo druge zemlje. Novi sistem mora da bude otvoren i transparentan, sa jasno utvrđenom odgovornošću, rekao je gost iz Velike Britanije.

Leonid Todorov iz koordinacionog centra domena Rusije istovremeno je i direktor Udruženja nacionalnih registara Azijsko-pacifičkog regiona, ali je juče izneo svoj lični stav da se prevelika buka diže oko prenosa kontrole SAD nad internetom ako je to samo simbolična uloga, kako se tvrdi.

„Možda je ovo samo kamuflaža nečega što se dešava u pozadini, da Amerikanci za to vreme učvrste šapu nad internetom,” rekao je Todorov.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: europeanvoice.com

Internet više nije na marginama svakodnevice, pokazalo je istraživanje koje je proveo Institut za društvena istraživanja Fakulteta političkih nauka. Uzimajući u obzir da ipak postoje razlike između urbanih i ruralnih sredina, istraživanje pokazuje da 55% stanovnika Republike Srpske svakodnevno koristi internet.

Najčešći posrednik u konekciji na svetsku mrežu je stoni računar, kojeg koristi gotovo 46% stanovništva; prenosivi računar je na drugom mestu sa nešto više od 28%; pametni telefon koristi 22,55 procenata, dok tablet koristi nešto manje od 3 procenta ispitanika. Dakle, stoni računari i dalje imaju prioritet kada je u pitanju korištenje interneta, što je proizvod teške ekonomske situacije u zemlji. Ipak, procenat korištenja pametnih telefona je izrazito visok, iako su najvećim delom u pitanju korisnici između 18 i 25 godina.

Stanovnici Republike Srpske najčešće na internetu provode od 1 do 2 sata dnevno (16,14%). Nešto manji procenat je onih koji provode od 0 do 1 sat (14,53%) ili 2 do 3 sata (14,08%). Ova tri navedena procenta pripadaju grupi umerenih i aktivnih korisnika interneta; izrazito aktivnih je 4,93 procenta (3 do 4 sata dnevno), dok internet više od 4 sata dnevno koristi približno 6 procenata punoletnih građana Republike Srpske.

Aktiviran facebook profil u Republici Srpskoj poseduje nešto manje od 70 procenata onih koji su se izjasnili da koriste internet (69,78%). Navedena društvena mreža se najviše posećuje od 0 do 1 sat dnevno (50%), što implicira da većina korisnika ovu mrežu koristi za osnovne mogućnosti (ćaskanje, pregledanje vesti i sl). Nešto manje od 30 procenata stanovnika koristi facebook od 1 do 2 sata; od 2 do 3 sata dnevno koristi 13,57 procenata, dok 4 sata i više koristi 3,39 procenata. Najviše nadprosečno aktivnih na društvenoj mreži pripada grupi mladih (18-25 godina), dok je procenat starijih u ovoj kategoriji zanemarljiv (55 i više godina).

Kada je u pitanju čitanost web portala, na uzorku od 584 ispitanika (broj ispitanika koji poseduju internet) dobijeni su sledeći rezultati:

• web portal kojeg građani Republike Srpske najčešće posjećuju (ispitanici su mogli zaokružiti samo jedan odgovor) je Blic Online (28,42%); sledi portal BN Televizije (6,68%) i Buka (5,31%);
• web portal kojeg građani Republike Srpske najčešće posjećuju (ispitanici su mogli zaokružiti više odgovora) je Blic Online (38,18%); BN Televizija (17,86%) i RTRS (17,51%).

Prvo istraživanje je sprovedeno u periodu od 15. do 19. avgusta 2014. godine na uzorku od 1.114 slučajno odabranih punoletnih građana i građanki Republike Srpske, a drugo od 26. do 28. septembra, na uzorku od 1.136 ispitanika. U prvom istraživanju je učestvovalo 9 istraživača – anketara, a u drugom 15. U istraživanju je korišten višefazni skupni slučajni uzorak (multi-stage cluster random sample) u koji je bilo uključeno šezdeset naseljenih mesta i mesnih zajednica širom Republike Srpske. Granica greške na ovom uzorku iznosi +/- 3%.

Foto: eu.fotolia.com

Potpisaću Zakon o javnom redu i miru. Kao predsednik Republike Srpske mogu da kažem da u tom zakonu nije ništa sporno i on ne ugrožava ničija prava i slobode. U potpunosti je u skladu sa evropskim standardima. Nije bilo tenzije u regionu nego neki krugovi u RS žele da naprave veštačku tenziju oko toga iz samo njima znanih interesa, rekao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik za Danas, komentarišući burne reakcije u javnosti širom regiona na pomenuti zakon kojim se kao „javno mesto“ tretira i internet.

Samim tim, postavlja se pitanje da li bi slični zakoni mogli da budu usvojeni i u drugim državama, uključujući i Srbiju.

Iako i poslanici vladajuće koalicije smatraju da je zakon nedemokratski i da ugrožava osnovna prava građana, te da usvajanje nečeg sličnog nije ni u razmatranju, bojazan ipak postoji, jer se sećamo kako su tokom majskih poplava ljudi sprovođeni na informativne razgovore zbog svojih statusa na fejsbuku.

Ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač pojasnio je da sankcionisanju neće biti podvrgnute objave koje se odnose na javno izneseno mišljenje o radu državnih i javnih organa i organizacija, te da se kao sankcija briše kazna zatvora (predviđena prvobitnim nacrtom). Ipak, ne spominje se mišljenje o političarima i drugim javnim ličnostima.

Predsednik srpskog skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović iz vladajuće SNS ocenjuje za Danas da kontrolisanje svake izgovorene reči građana na društvenim mrežama ugrožava njihove osnovne slobode.

– Nema govora da se sličan zakon nađe u skupštinskoj proceduri Srbije. Sa druge strane, društvene mreže moraju biti predmet interesovanja zbog mogućih zloupotreba vezanih za tehnološki kriminal. Ali da se zakonski kažnjava ponašanje građana na društvenim mrežama, to svakako ne – naglašava Stojanović.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže za Danas da ideja da se i u Srbiji, poput RS, pojam javnog mesta proširi i na internet, odavno „tinja“.

– Takva ideja se pominjala nezvanično, a potencira se nedavnim usvajanjem Zakona o javnom redu i miru u RS, gde je izazvao oštre reakcije i polemike. Vlastodršci bi mogli da iniciraju donošenje takvog zakona, pre svega ministri unutrašnjih poslova, pravde i informisanja – naglašava Šabić. On dodaje da postoje nedopustive aktivnosti na internetu koje moraju biti i kažnjive, „ali su one i inače inkriminisane kao kažnjiva dela.“

– Problem se u osnovi svodi na eventualno uvođenje prekršajne ili krivične odgovornosti za „nepristojne“, „uvredljive“ ili „uznemiravajuće“ ocene ili stavove. Ovo nije prihvatljivo ako bi trebalo da se odnosi na rad organa vlasti, pa su i u Republici Srpskoj predlagači zakona morali prihvatiti odgovarajući amandman. Međutim, uz to, treba voditi računa i o demokratskom principu da ne samo organi vlasti već i pojedinci, nosioci javnih funkcija spadaju u krug onih koji u demokratskom društvu moraju biti izloženiji kritici i trpeti je čak i kad je vrlo neprijatna, gruba i uvredljiva – ističe Šabić.

Internet je prostor slobode

– Internet je prostor velike slobode i u najboljem interesu demokratije je da to i ostane. Ako se države odlučuju za intervenciju u ovom prostoru, treba to da rade maksimalno seriozno i odgovorno. U punoj demokratskoj atmosferi, uz javnu raspravu, uz učešće i stručne i opšte javnosti, treba artikulisati rešenja koja neće biti potencijalni mehanizmi za ugrožavanje slobode izražavanja. Jer, rizik da to budu uvek postoji – naglašava Rodoljub Šabić.

Foto: pixabay.com/geralt

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Godinu dana nakon Snoudenovih otkrića, diskusija o bezbednosti i slobodi na internetu ulazi u narednu fazu. Na jednoj konferenciji u Bonu razgovaralo se upravo o tome, ali rešenja za probleme nema baš mnogo.

Robert Henigen, šef britanske tajne službe GCHQ, u komentaru koji je napisao za „Fajnenšel tajms“, optužio je američke tehnološke firme da zatvaraju oči pred zloupotrebama njihovih usluga, i da ne sarađuju dovoljno blisko sa službama bezbednosti. Sedamnaest meseci nakon otkrića Edvarda Snoudena o monstruoznoj praksi sveobuhvatnog nadzora digitalne komunikacije od strane američkih i britanskih tajnih službi, čini se da je novi šef GCHQ voljan da preuzme inicijativu i sam odredi pravac diskusije. „Pravo na poverljivost nikada nije bilo apsolutno pravo“, napisao je Henigens i prebacio Snoudenu da je svojim otkrićima podržao teroriste.

Slučaj je hteo da je tekst izašao baš u ponedeljak (3.11), na dan kada je skoro 800 kilometara dalje od spokojnog Čeltenhema gde je sedište GCHQ, u isto tako spokojnom Bonu, u ekskluzivnom krugu, diskutovano o konfliktu između interesa bezbednosti i zaštite podataka, između privatne sfere i nadzora, između kibernetičkog kriminala i tehničkih mera zaštite.

Prisluškivanje – pretnja za demokratiju

Dojče telekom i Minhenska konferencija o bezbednosti su po treći put organizirali Samit kibernetičke bezbednosti. Konferenciji održanoj u naizgled futurističkoj konferencijskoj sali u bonskoj centrali Dojče telekoma, prisustvovalo je oko 180 visokorangiranih učesnika iz političkog i ekonomskog života. Organizatori su posebnu pažnju posvetili širokom spektru učesnika na podijumskim diskusijama: Tako je jedan od učesnika bio predstavnik GCHQ, kao i Ben Vajzner koji radi za američki Savez za zaštitu građanskih sloboda i uz to je jedan od advokata Edvarda Snoudena. Vajznerom zaključak je sledeći: sposobnost za masovno špijuniranje je, dugoročna pretnja slobodnom društvu i demokratiji.

U Bonu se moglo osetiti koliko su duboke tragove ostavila Snoudenova otkrića i skandal oko NSA na informatičku branšu, odnosno koliko je poverenje – uništeno. A poverenje je ono od čega živi kompleta IT-sektor. Skoro dve trećine vodećih nemačkih menadžera smatra da je neophodno stvoriti evropsku alternativu za najveća informatička preduzeća iz SAD, navodi se u Izveštaju o kibernetičkoj bezbednosti objavljenom tokom održavanja bonske konferencije.

Odgovor šefa Telekoma Timotojsa Hetgesa na masovno špijuniranje podataka je sledeći: on svojim potrošačima obećava da podaci više neće napustiti Nemačku ukoliko su pošiljalac i primalac u Nemačkoj.

Na Edvarda Snoudena u Bonu je podsetio i Endi Meler-Magun, bivši portparol Haos kompjuter-kluba i informatički savjetnik. Snouden je jasno pokazao koliko je važno šifriranje podataka, reako je Magun i pri tom nije propustio priliku da pomene slučaj firme RSA. Ta firma je, prema medijskim navodima, u zamenu za deset miliona američkih dolara, omogućila da NSA ima pristup njihovim šifriranim programima. Magun je zato zatražio nezavisno sertifikovanje za takva šifriranja kako bi se takvi propusti postali transparentni za korisnike.

Milion napada dnevno

Konferencije o kibernetičkoj bezbednosti žive od zastrašujućih scenarija. U tom smislu, domaćin konferencije Timotojs Hetges je već na početku zasedanja imao šta i da ponudi: Nemački Telekom beleži dnevno milion napada, rekao je šef Hetges. On je izneo još neke statističke podate: devet od deset nemačkih firmi je 2014. godine registrovale napade „spolja“, šteta od kibernetičkog kriminala širom sveta iznosi godišnje 575 milijardi američkih dolara, naveo je Hetges pozivajući se na studiju Centra za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona.

Volfgang Išinger, predsjedavajući Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, se na primeru Ukrajine osvrnuo i na geopolitičku dimenziju problema: „Rat se, kao sredstvo politike, vratio u Evropu. Jedna njegova dimenzija jeste i kibernetički prostor“.

S obzirom na činjenično stanje, tema kibernetička bezbednost u međuvremenu je prepoznata među vodećim menadžerima preduzeća, a stigla je i uhodnike političke moći. To nije uvek bilo tako. Ko još nije čuo za anegdotu o političarima ili šefovima firmi koji su tehnički toliko neobavešteni da im njihove sekretarice štampaju elektronsku poštu i ostavljaju im na stolu? Ta generacija je do sada ipak u najvećem broju odstupila. Samosvest o rizicima digitalnog sveta u poslednih godina dramatično je porasla, konstatovano je u Bonu. Ipak, ta konstatacija mora se dopuniti: isto toliko je porasla i zavisnost modernog industrijskog društva od funkcionalne i bezbedne informatičke infrastrukture.

Ko je najveća opasnost?

S pogledom na tzv. „Internet stvari“ (Internet of Things – IoT) i rastuće umrežavanje produkcionih procesa kroz „Industriju 4.0“, Brigite Cipris, parlamentarna državna sekretarka u nemačkom Ministarstvu privrede, došla je do suštine stvari: „U svetu u kojem je svaki šraf ‘pametan’ (smart), raste i bezbednosti rizik“, poručila je bivša ministarka pravosuđa.

Ostaje nejasno ko predstavlja najveću opasnost: tajne službe kao što su NSA, GCHQ ili BND, kibernetički teroristi koji pozivaju na digitalni džihad ili visokoorganizovane i specijalizovane kriminalne bande?

Ili od bezbrižnost potrošača – odnosno, kako je to na kraju diskusije pomalo rezignirano i sležući ramenima rekao šef Telekoma Hetges: „I najsigurniji ključ je beskoristan ako se nalazi pred vratima, ispod otirača“.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS

U odnosu na prošlogodišnji izveštaj Zavoda za statistiku, najviše je porastao broj laptop računara i pristupa internetu putem mobilnog telefona.

Broj domaćinstava u Srbiji koja poseduju računar raste, veći je i procenat građana koji imaju pristup internetu, ali se u ključnim kategorijama i dalje kaska za evropskim prosekom, pokazuje godišnje istraživanje Republičkog zavoda za statistiku o upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija u Srbiji. Čak 29,7 odsto građana nikada nije koristilo računar, a 33 odsto nikada nije pristupilo internetu.

Broj internet priključaka je porastao sedam odsto u odnosu na prošlu godinu, na 62,8 odsto (u prvom istraživanju zavoda 2006. taj procenat je iznosio samo 18,5). Za poređenje, na nivou Evropske unije 79 odsto domaćinstava koristi internet (podatak za 2013). Prednjače Šveđani i Danci sa 93 odsto, dok su na dnu lestvice Rumunija, Grčka i Bugarska sa oko 56 odsto.

Najzastupljeniji uređaj u našim domaćinstvima i dalje je televizor (98 odsto). Mobilni telefon ima 90,6 odsto građana, a najviše je porastao broj laptopa. Ovaj računar ima 38,7 odsto ispitanih, 7,1 odsto više nego prošle, a skoro 17 odsto više nego 2012. godine.

Računar poseduje 63,2 odsto domaćinstava i uglavnom je to jedan računar, mada jedan odsto stanovništva ima četiri i više kompjutera.

Sprovedeno devetu godinu zaredom na teritoriji Srbije bez Kosova, po metodologiji Evrostata, istraživanje je obuhvatilo 2.400 domaćinstava koja su telefonski anketirana tokom marta.

Uočljiva je veza između posedovanja računara i pristupa internetu i mesečnih primanja. Internet uglavnom imaju domaćinstva čiji mesečni prihod premašuje 600 evra, a u grupi domaćinstava u kojima su ukupna primanja članova manja od 300 evra samo 40 odsto njih ima internet. Slična je situacija i kad je reč o posedovanju računara.

Udeo korisnika računara varira i prema obrazovnom i radnom statusu. Najveći procenat zastupljenosti je među građanima sa visokim i višim obrazovanjem, studentima i zaposlenima.

Na pitanje o uređajima pomoću kojih se u domaćinstvima pristupa internetu, 80,5 odsto koristi personalni računar, 61 odsto mobilni telefon, a 57 odsto laptop. Za godinu dana za dvocifren procenat povećao se broj onih koji internetu pristupaju pomoću smartfona (14,9 odsto).

Širokopojasnu internet konekciju u Srbiji ima 55,1 odsto domaćinstava, što je povećanje od 11,7 odsto u odnosu na prošlu godinu, ali daleko iza prošlogodišnjeg proseka EU od 79 odsto.

Internet svakog dana koristi više od 2,85 miliona ljudi, a računar više od 2,81 milion, dok mobilni telefon koristi više od pet miliona ljudi. Među populacijom starosti od 16 do 24 godine, čak 95,6 odsto njih ima nalog na društvenim mrežama kao što su „Fejsbuk” i „Tviter”.

Takođe, više od 1,3 miliona ljudi koristi elektronske servise javne uprave, uglavnom za dobijanje informacija sa sajtova javnih institucija, preuzimanje zvaničnih formulara i slanje popunjenih obrazaca.

Broj kupaca preko interneta porastao je za 260.000 na više od 1,16 miliona. U digitalnu korpu najčešće se ubacuju odeća, elektronska oprema, dobra za domaćinstvo i knjige i novine.

Svako preduzeće u Srbiji ima računar i internet

Kada je reč o preduzećima, istraživanje pokazuje da 100 odsto preduzeća koristi računar i internet priključak, od čega 98 odsto ima širokopojasnu internet konekciju. Takođe, 92 odsto preduzeća koristi elektronske servise javne uprave, a 74 odsto poseduje veb-sajt.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: unsplash.com by By Aleksi Tappura

Sa samo šest reklama u pojedinačnim izdanjima dnevnih listova, beogradska štampa pokazuje postepeni gubitak bitke koji vodi protiv interneta i selidbe na mrežu. Reklame su sve manje, pozicionirane na dnu desne strane. Sastoje se od kratkog teksta uz veliku fotografiju u boji, i govore prećutno o stanju u našoj ekonomiji, društvu i medijima.

Istraživanje „Reklame u beogradskoj dnevnoj štampi” rađeno je u periodu septembar – oktobar 2013. godine na uzorku koji je obuhvatio deset novina, beogradskih izdanja listova: Politika, Danas, Večernje novosti, Blic, Alo, Kurir, Informer, Naše novine, Sportski žurnal i Sport.

Cilj je bio utvrditi ko su oglašivači koji se reklamiraju u štampanim izdanjima, kao i brojnost i karakteristike reklamnih sadržaja. Analiza je pokazala da je u domaćoj štampi prisutan mali broj reklama – oko 62 reklame dnevno, što je šest reklama po listu.

Ko se sve reklamira?

Oglašivači predstavljaju proizvode publici uz pomoć prizora koji su deo naše kulture i u skladu su sa životnim standardom i budućnošću pojedinca. Reklame su namenjene prosečnim potrošačima i skreću pažnju na specijalne popuste i ponude. Reklamni sadržaji predstavlaju publici robu i usluge široke potrošnje, sredstva koja čovekov život čine konfornijim (mobilni telefoni, automobili), bolju budućnost koja se ogleda u kupovini stana ili rezervaciji letnjeg aranžmana u turističkoj agenciji, i sve to uz zabavni program elektronskih medija.

Standardna beogradska reklama

Reklame se najčešće objavljuju u malom formatu (44%). Ti oglašivači svoje promotivne sadržaje prezentuju jednom nedeljno i u pitanju su manje, domaće kompanije, preduzeća ili pojedinci. Reklamne formate veličine polovine strane (21%) i četvrtine strane (17%), koristi manji broj oglašivača, ali koji su finansijski moćniji i koji se reklamiraju više puta u toku radne nedelje ili u okviru jednog primerka.

Kupac je najbolji prijatelj

Danas skoro nema reklamnih sadržaja bez teksta (3%). On je neformalan, a kupcu se obraća kao najboljem prijatelju, kome preporučuje proizvod ili uslugu. Tekstovi su kratki, osim u slučajevima reklama mobilnih operatera, automobilske industrije ili banaka u kojima treba dati dodatne informacije u vezi sa ponuđenim proizvodima ili uslugama. Naslovi su retki i zamenjeni sloganima.

Tekst dominira nad fotografijom u informativnoj i specijalizovanoj štampi ukazujući na karakter ovih listova, dok snaga slike više dolazi do izražaja u reklamnim sadržajima tabloida. Fotografije su u boji, mada se u domaćoj štampi može primetiti i mali procenat crno – belih ilustracija (4,7%)  specifičnih za informativnu štampu.

Cene i javne ličnosti

Cene su kao podatak u reklamnim sadržajima slabije zastupljenje (24%) i to nezavisno od vrste dnevne štampe. Javne ličnosti su u 12% slučajeva deo reklama i to onih koje najavljuju nove zabavne televizijske emisije.

Jedinstvena ponuda proizvoda

Reklamni sadržaji u beogradskim dnevnim listovima se ne razlikuju, bez obzira na različite vrste štampanih medija i razlika u njihovoj čitalačkoj publici. Tako se stvara jedinstvena, a javna ponuda proizvoda. Publika je svesna robe i usluga koje vidi u novinama, a koje kasnije razmatra i da kupi. Istim proizvodima sužava se izbor potrošača, jer im se svakodnevno prikazuju iste reklame. Tako dolazi do stvaranja grupacija i potrebe da se kupuju baš ti proizvodi, naspram nekih drugih. Bira se tačno određena marka, radi reklame, ali i radi pripadnosti jednoj grupaciji koja taj proizvod koristi.

Slika jednog društva

Rastuća nezaposlenost i pad mesečnih primanja dovode ljude u poziciju da zaradu troše na zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Kupovina dnevne štampe postaje luksuz, koji sebi ne može svako da priušti.

Ekonomska stagnacija i proces tranzicije uslovili su tako manje mogućnosti potrošača, ali i proizvođača, koji treba da izdvoje sredstva u reklamne svrhe. U okviru smanjenih budžeta, vrši se precizan odabir medija kroz koji će se reklama plasirati. Biraju se oni mediji preko kojih će poruka stići do najvećeg broja potencijalnih kupaca, što brže i za što manji novac. Ovakvo stanje dnevnih novina i reklamnih sadržaja u njima, predstavlja direktan odraz stanja u našoj ekonomiji i društvu.

Štampani mediji i internet

Zbog moći koju internet ima i štampani mediji se sve više oslanjaju na njegove servise i otvaraju web strane na kojima plasiraju svoje sadržaje. Širenjem štampe na internet gube se neke tradicionalne karakteristike štampe kao medija, koje su se dugo uzimale kao njene mane. Mreža utiče na novinarski deo posla, ali i na reklamne sadržaje. Reklama na internetu je efikasnija jer podleže personalizaciji sadržaja i prilagođava se korisniku pojedinačno, zahvaljujući informacijama koje pojedinac ostavlja na mreži.

Štampa treba da ide u skladu sa tokovima modernizacije i napretka, a da ne izgubi svoje osnovne karakteristike. Ona treba da radi na personalizaciji reklama, jasnijim definisanjem ciljne grupe ili profilisanjem svojih sadržaja, ali i kreativnošću kojom bi privukla publiku. Ona treba da privuče nove oglašivače, modernizuje stari format i ističe poznate autore i njihov način izveštavanja u novom ruhu. Na taj način očuvalo bi se poverenje koje je publika sticala godinama, ali bi se ponudio moderan izgled. Važno je da pojedinac oseti napredak, pripadnost i bude deo grupe koja će mu dati slobodu koju nema u svakodnevici.

Autorka istraživanja je Iva Bubanja, studentkinja master studija komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Istraživanje je deo njene master teze. Kontakt autorke: ivabubanja@gmail.com

Foto: Danas

Svi smo čuli za Web 1.0 i Web 2.0, ali niko ne zna tačno kada se i kako dogodio taj prelaz, niti, što je još bitnije, zašto.

Web 1.0 je prvi stadijum evolicije veba, čiji se princip komunikacije nije razlikovao od tradicionalnih medija: sva komunikacija bila je jednosmerna i publika nije imala mehanizme za pružanje povratne informacije autoru sadržaja. Pored toga, Web 1.0 nije nudio komunikacione platforme, već platforme za isporuku sadržaja, i to samo onima koji poseduju odgovarajuće znanje iz informatike. Štaviše, izgradnja sajta predstavljala je inženjerski poduhvat i samo mali broj ljudi mogao je da emituje informacije.

Prva evolucija interneta i masovne komunikacije putem novih medija desila se početkom trećeg milenijuma, kada je Web 1.0 ušao u novu fazu evolucije – Web 2.0. Kako kaže Horia Mihai Bădău, ovaj korak značio je oslobođenje od ”tiranije tehnologije” (Bădău, Mihai Horia, Tehnici de comunicare în Social Media, Polirom Publishing, Iasi, 2011, p 25.). Pored toga, Web 2.0 nazvan je “internetom korisnika”, jer je predstavljao novi model masovne komunikacije koji karakteriše visok nivo interakcije između korisnika i onlajn advertajzinga. Još jedna ključna odlika Weba 2.0 jeste “pristupačnost” – svako može da učestvuje u deljenju informacija i sadržaja, a ne samo stručnjaci iz oblasti informatike i veb dizajneri, kao što je slučaj sa Web-om 1.0. U drugom smislu, ovaj koncept predstavlja evoluciju interneta od skladišta informacija i komunikacionih tehnologija (koje predstavljaju sajtovi) – što je bio nezgodan vid komunikacije – prema simetričnom prostoru komunikacije u obliku platformi koje olakšavaju prenos znanja i razgovor, gde ljudi mogu s lakoćom da se organizuju i povežu.

Što se tiče Web-a 3.0, neki veruju da je ova faza evolucije već počela. Eksperti iz ove oblasti smatraju da za ovu fazu još nismo spremni, ni sa gledišta tehnologije ni u smislu korisničkog ponašanja. Neki veruju da ovu fazu evolucije čini mobilna internet tehnologija putem pametnih telefona, ali mi smatramo da je princip komunikacije I dalje isti. I dalje se govori o društvenim medijima, sadržaju koji kreiraju korisnici, pristupačnosti, protoku informacija, dvosmernoj komunikaciji i “moći korisnika”.

Drugi ovu promenu pripisuju pojavi uređaja sa ekranima osetljivim na dodir, ali i evolucija od Web-a 1.0 ka Web-u 2.0 i pojava Web-a 3.0 nije zamišljena u smislu promene u kanalima masovne komunikacije ili novonastalih tehnologija, već u smislu promena principa komunikacije. A u slučaju uređaja sa ekranima osetljivima na dodir, vidimo da je princip komunikacije isti: društvena mreža, dvosmerna komunikacija.

Zato stručnjaci za onlajn komunikaciju smatraju da će se prava promena veba i komunikacije dogoditi tek kada veb, kao programirama ”mašina”, “nauči šta svaki korisnik voli ili ne voli. Sajtovi će kreirati permanente profile i prikazivati informacije koje određeni korisnik očekuje da vidi”. To znači da će revolucija Web-a 3.0 podrazumevati selekciju informacija od strane te ”mašine” na osnovu ponašanja i trendova konzumenta informacija. Nova faza evolucije značiće prelazak iz faze dvosmerne komunikacije između oglašivača/novinara/autora sadržaja i korisnika u fazu u kojoj je korisnik rekao šta je imao da kaže o sebi i svojim preferencijama (u Webu 2.0- društvenim medijima), a oglašivači i novinari će pružiti tačno one informacije, proizvode i usluge koje korisnik očekuje, onako kako ih očekuje.

Ako bismo sumirali sve što je rečeno, drugo ime za Web 3.0 biće ”internet već zna šta mušterija želi.

Povodom Svetskog dana borbe protiv internet cenzure, Reporteri bez granica (RBG) izdali su svoj godišnji izveštaj o slobodi na internetu. Ovaj izveštaj posvećuje posebnu pažnju digitalnom špijuniranju, odnosno praćenju aktivnosti pojedinaca na internetu, kojim se sve više bave vlasti zemalja širom sveta. Zahvaljujući tehnologiji, policija može da prati i “prisluškuje” onlajn komunikaciju disidenata, blogera i novinara i da ih potom uhapsi.

Internet je tako postao još jedno bojno polje za odbranu ljudskih i fundamentalnih prava, a kako navode Reporteri bez granica, 180 netizena je trenutno u zatvoru kao rezultat internet nadzora. Digitalni nadzor je ogroman međunarodni biznis: “špijunski fajlovi” koje je 2011. godine objavio Vikiliks otkrili su koliko je ovaj tajni i netransparentni sektor porastao od 2001. godine, dok RBG kaže da ovo tržište trenutno vredi 5 milijardi dolara. Ali koje su zemlje najgore po pitanju slobode interneta i gde ima najviše digitalnog špijuniranja? RBG je naveo Siriju, Kinu, Iran, Bahrein i Vijetnam kao pet “neprijatelja” interneta, gde se veb kontroliše i koristi kao zamka za disidente, koji su stalno u opasnosti da budu praćeni, identifikovani i progonjeni zbog svojih aktivnosti na internetu.

Bahrein je zemlja sa prilično brzom internet konekcijom i visokom stopom penetracije interneta (77%). Međutim, u izveštaju se navodi da je “kraljevska porodica prisutna u svim oblastima internet menadžmenta i poseduje sofisticirane alatke za špijuniranje svojih podanika”. Protiv građana se kao metode nadzora često koriste slanje špijunskog malvera (malicionznog softvera) putem imejla i beleženje IP adresa.

U Vijetnamu se sajtovi lako gase napadima na DNS sisteme ili direktnim zahtevima koje vlasti upućuju internet provajderima, koje provajderi retko odbijaju. Prema organizaciji Freedom House, “vlasti prate razgovore i lociraju telefonske pozive građana koji su na meti kao “aktivisti” i “reakcionari”.

Iran ima još sofisticiraniju strategiju za kontrolisanje interneta zahvaljujući “Halal internetu”, nacionalnoj mreži koja preti da bukvalno odseče naciju od normalnog interneta. Izgradnja tog “paralelnog interneta” omogućiće  vlastima da kontrolišu gotovo sve onlajn aktivnosti svojih građana, jer će svi iranski sajtovi biti hostovani na iranskim serverima, i, kako navodi RBG, “vlada planira da smanji brzinu međunarodnog interneta (koja je već ograničena na 128Kb/s) i da povisi cenu za pretplatu na njega kako bi pretplata na brži nacionalni internet bila daleko privlačnija.

Veliki zaštitni zid (firewall) u Kini (zvanično nazvan Projekat “Zlatni štit”) je verovatno najpoznatije i najefikasnije oružje digitalnog špijuniranja na svetu, jer omogućuje filtriranje pristupa stranim sajtovima. U Kini, IP adrese i domeni lako mogu da se blokiraju, a pristup dubokoj inspekciji paketa omogućava blokiranje sajtova na osnovu “detekcije ključnih reči”, kaže RBG. Veliki zaštitni zid “uključen” je od novembra 2012. kada ga je Komunistička partija Kine nametnula tako što je zabranila uslugu VPN-a (virtuelne privatne mreže) koju su nudile strane kompanije i koju su korisnici interneta u Kini do tada koristili da izbegnu praćenje. RBG navodi da u Kini postoji bar pet vladinih sektora koji se bave internet nadzorom, zbog čega je 30 novinara i 69 netizena osuđeno i zatvoreno.

Sa druge strane, internet u Siriji kontrolišu dve različite agencije – Računarsko društvo Sirije (Syrian Computer Society – SCS) i Sirijski telekom (Syrian Telecommunications Establishment – STE), a obe je osnovao Bašar al Asad. Prema dokumentu iz 1999. do kog je došao RBG, Sirija takođe pokušava da osnuje nacionalnu računarsku mrežu. U Siriji je stalno na snazi praćenje i nadzor onlajn aktivnosti, a najčešća taktika je takozvano “pecanje” (phishing). Pored toga, ne treba zaboraviti da je sirijska vlada uspela da bukvalno isključi internet širom zemlje kako bi izbegla konekciju sa inostranstvom. Iznenađuje da zemlje kao što su Kuba, Severna Koreja, Burma i Uzbekistan, koje su se nalazile na spisku za 2012. godinu, nisu ponovo navedene za 2013.

Za izveštaj iz 2013. RBG je detaljnije izneo dokaze protiv “neprijatelja interneta” tako što je istražio uloge korporativnih činilaca i sastavio rang listu “korporativnih neprijatelja”, na kojoj se nalazi pet najaktivnijih kompanija koje prodaju proizvode za cenzuru i nadzor diktatorskim režimima. “Plaćenici digitalne ere” koji su se našli na listi su britanski Gamma Group, nemački Trovicor, italijanski Hacking Team, francuski Amesys i američka firma Blue Coat Systems. Kako navodi RBG:

“Trovicorovi proizvodi za nadzor i prisluškivanje omogućili su kraljevkoj porodici Bahreina da špijunira one koji objavljuju vesti i uhapsi ih. U Siriji su proizvodi za duboku inspekciju paketa koje proizvodi firma Blue Coat omogućili vlastima da špijuniraju disidente i netizene širom zemlje, i da ih hapse i muče. Proizvodi brenda Eagle koje pravi Amesys pronađeni su u kancelarijama tajne policije Moamera Gadafija. Malver koji su dizajnirali Hacking Team i Gamma korišćen je od strane vlada za hvatanje lozinki novinara i netizena.”

Vikiliks je 2012. godine dao dokaz da je Selex Elsag (kompanija koju kontroliše italijanska grupa Finemeccanica) isporučio sirijskim vlastima telekomunikacijski sistem i garantovao za njegovo održavanje čak i u vreme najoštrijih protesta u zemlji. Verovatno postoji više kompanija umešanih u internet nadzor nego što navodi izveštaj RBG-a. Evropska unija nedavno je odobrila prvu Strategiju za digitalnu slobodu u spoljnoj politici, kojim se traži zabrana na prodaju špijunske tehnologije diktatorskim režimima. Mada je ovde akcenat na zaštiti ljudskih prava na internetu, vredi odsetiti da je ona redovno osporavana i u demokratskim zemljama.