Sve učestalije pretraživanje vesti na digitalnim platformama tera novinske organizacije da preispitaju i reorganizuju svoju produkciju i kadar.

Većina novinara, kao i ostali zaposleni, preferiraju standardan način rada koji podrazumeva odlazak na posao ujutru i odlazak kući popodne, jer je pogodan za društveni i familijarni zivot i uživanje u kulturnim sadržajima koje društvo u kojem žive nudi. Ova naklonost pomogla je da popodnevne novine održe standard u SAD-u sve do 2000. godine kada su jutarnje novine po prvi put pretekle popodnevnu štampu.

Međutim, čak i pre tog vremena produkcijski ciklusi vesti i kadrovski obrasci doveli su većinu novinara u redakcije tokom dana, dok samo manji broj zaposlenih ostaje u redakcijama dok jutarnje novine ne budu završene oko ponoći. Većina redakcija tada gasi svetla, dok samo nekoliko većih ponekad zadrži novinare i fotoreportere preko noći.

Takav obrazac nije se menjao od početka digitalne ere. Danas, većina redakcija kompletira i postavi vesti na digitalne sajtove pre ponoći ili podesi da se automatski postave u vreme kada se isporučuje štampano izdanje. Preko noći se digitalni servisi ažuriraju samo ako postoje veoma važne vesti.

To, međutim, stvara problem jer je jedan od termina kada se najviše posećuju mobilne aplikacije većine provajdera vesti  između 6 i 8 ujutru. To znači da su vesti 8 do 12 sati stare kada im se pristupi, što teško da je aktuelnost koju novinske organizacije tvrde da pružaju.

Ovaj izazov naveo je vodeće novinske organizacije da preispitaju kada i kako će organizovati zaposlene u redakciji i objavljivati vesti na digitalnim platformama. U te svrhe se koriste najbolji alati za merenje poseta i publike koji su dostupni, kako bi saznali kada čitaoci najčešće posećuju sadržaje na različitim platformama i preispituju kada da objave najviše sadržaja na tim platformama. Namera je da se uskladi vrhunac posete sa objavljivanjem sadržaja kako bi materijal bio svež kada mu se pristupi.

Održavanje te strategije biće lakše organizacijama nego drugima. Gardijan, na primer, ima redakcije u Njujorku, Londonu i Sidneju, tako da ima osoblje koje izveštava o internacionalnim i najvažnijim vestima 24 časa, osoblje koje se smenjuje kako se Zemlja okreće, tako da ne mora da zadrzi značajan broj novinara preko noći u svim redakcijama. Gardijan prati primer koji su već postavile neke internacionalne novinske agencije i emiteri vesti.

Za metropolitske novine, pružanje svežih vesti čitaocima jutarnjeg digitalnog sadržaja zahtevalo bi povećanje broja zaposlenih preko noći ili saradnju sa drugim novinama ili novinskim agencijama da bi se stvorila sredstva za automatsko objavljivanje internacionalnih i nacionalnih vesti na digitalnu platformu tih novina. Tek nekoliko srednje velikih i malih novinskih agencija bi moglo da zadrži osoblje preko noći, i bile bi možda zainteresovane za servise za automatsko preuzimanje vesti sa proverenih novinskih agencija.

Promene u pogledu radnog vremena ticaće se udruženja novinara gde je potrebno lokalno osoblje za rad preko noći i ona će biti fokusirana na to kako će osoblje biti izabrano i kolika će biti nadoknada za tu manje poželjnu smenu.

Ipak, brige urednika digitalnih platformi da održavaju materijal svežim, povećani zahtevi potrošača za stalnim ažiriranjem sadržaja – posebno kada plaćaju digitalni pristup, ali i rastući značaj digitalne pretplate su znacajni razlozi da se preispitaju načini i vreme objavljivanja vesti i to će sve značajnije menjati organizaciju zaposlenih u novinskim agencijama.

Tekst je prvobitno objavljen na blogu autora: The Media Business.

Credits: Andrew Phelps / Flickr CC

Proveravanje činjenica je stara novinarska praksa koja postaje sve istaknutija zahvaljujući mogućnostima koje nudi internet.

Proveravanje činjenica je važan posao koji je počeo sistematski da se obavlja u američkim časopisima, kao što su Tajm i Njujorker, dvadesetih godina prošlog veka. U nekim novinama se obavlja ex post pomoću rubrike za “greške i ispravke”, kao u Gardijanu (ispravke i objašnjenja) ili Volstrit žurnalu (ispravke i proširenja). Ali iza prakse provere činjenica (pogotovu političkih činjenica) koja se razvila na internetu putem blogova i nezavisnih platformi krije se mnogo više. Kada se bavimo pojmovima kao što je “istina” stvari umeju da postanu nejasne, a način kako definišemo ulogu onoga ko proverava činjenice zapravo je usko povezan sa našim osnovnim stavovima u vezi sa novinarstvom.

Isprva se to možda ne čini komplikovano. “Svako ima pravo na pogrešno mišljenje, ali niko nema pravo na pogrešne činjenice” poznat je citat koji se pripisuje izdavaču i dobrotvoru Bernardu Manesu Baruhu. Pa dobro. Neki možda smatraju Marija Balotelija velikim igračem ili samo razmaženim momkom, ali ako kažem da je postigao 13 golova u Ligi za Mančester Siti tokom 2011-2012, to nije mišljenje, to je činjenica (pod uslovom da mi je izvor pouzdan). To je lako jer su u pitanju brojke. Ali uzmimo na primer politiku, oblast na koju je onlajn provera činjenica najviše usmerena, i videćemo da stvari nisu uvek tako jednostavne. “Zašto pokvariti dobru priču istinom?” rečenica je koja preciznije nego Baruhov citat opisuje filozofiju koja određuje izjave političara.

Koja je glavna obaveza novinara u vreme kada jezik politike sve više naginje ka jeziku marketinga? Da prenese obe strane date teme po ozloglašenom sistemu “rekla-kazala” čak i kada je jedna strana očigledno neistinita, ili bi trebalo da ispravi neistine bez obzira na to da li su izrečene slučajno ili namerno?

Mnoge medijske kuće se drže prvog načina, koji nazivaju “nepristrasnim”. Neke pak više vole drugo tumačenje i koriste nove mogućnosti koje pruža internet da bi proverile činjenice i prepoznale laži i greške. Kako veb konkretno može da unapredi proveru činjenica? Odgovor leži u pet glavnih tačaka: proveravanje u realnom vremenu, gejmifikacija, otvoreni podaci, kraudsorsing i semantička analiza sadržaja. Velika količina podataka koji su danas dostupni na internetul a koje često objavljuju zvanične institucije (Svetska banka, MMF, itd.) u “otvorenom” obliku koji omogućava pretraživanje i međusobno povezivanje činjenica, omogućava novinarima da uoče zanimljive šablone bez velikog utroška vremena i novca na skupe staromodne metode istraživanja.

Pod gejmifikacijom misli se na upotrebu zabave i “zabavnih” formata da bi se publika lakše izborila čak i sa kompleksnijim vestima – testovi, kvizovi, igrice newsgame žanra i aplikacije za pametne telefone koje koriste ad-hoc merenja da ocene tvrdnje političara neki su od primera upotrebe gejmifikacije. Tviter  je najčešće korišćeno sredstvo za proveru činjenica u realnom vremenu: poslednjih godina videli smo ga na delu tokom brojnih predsedničkih debata u raznim zemljama. To obično funkcioniše na sledeći način: dok kandidati govore na TV-u, tim urednika proverava i potvrđuje njihove izjave i tvituje rezultate. Obično se u prvom tvitu samo kaže da li je određena tvrdnja tačna ili netačna, dok će dublja analiza biti objavljena na vebsajtu tima. Kraudsorsing koristi “mudrost mnoštva” kao pomoć novinarima u ispitivanju verodostojnosti određenog iskaza. Semantička analiza u realnom vremenu teksta sadržanog u video intervjuu može se smatrati poslednjom granicom u proveravanju činjenica.

Od 2003. godine na ovamo različiti internet projekti, većinom ali ne u potpunosti bazirani u SAD, bili su posvećeni pokušajima da se svi ti elementi spoje kako bi se ocenile kontroverzne tvrdnje. Pionir među njima bio je Fackcheck.org, neprofitna, nepristrasna platforma koju je osnovao Anenberg centar za javnu politiku Univerziteta u Pensilvaniji (Annenberg Public Policy Center of the University of Pennsylvania) uz finansijsku podršku zaostavštine pokojnog Voltera Anenberga (a u zadnje vreme i putem donacija).

Tim urednika i reportera ima slobodu da istražuje bez ograničenja rokovima ili političkim naklonostima, što je slučaj u dnevnim listovima. Jedno skorije istraživanje bavilo se korelacijom između posedovanja vatrenog oružja i broja ubistava u SAD (Gun Rhetoric vs Gun Facts, 2012). U obzir su uzeti podaci koje je objavila Kancelarija za drogu i kriminal Ujedinjenih nacija i drugi izvori, uključujući i različita stanovišta nekoliko stručnjaka za tu temu. Factcheck.org je objasnio teškoće u utvrđivanju definitivne uzročne veze između posedovanja vatrenog oružja i ubistava iz vatrenog oružja. Još jedan važan zadatak koji je ova verifikaciona platforma ispunila pomoću svog drugog sajta Flackcheck.org jeste to što je razotkrila propagandnu retoriku video reklama predsedničkih kandidata.

Dva nova projekta pojavila su se 2007. godine: kolumna Factchecker-a u Vašington postu i profitni projekat Tampa bej tajmsa, vebsajt PolitiFact. Oba projekta koriste mešavinu rigorozne dubinske analize i gejmifikacije. Vašington post koristi skalu sačinjenu od ‘Pinokija’ (što više Pinokija dobijete, to je veća verovatnoća da ste izrekli čistu laž) da bi ocenio istinitost izjava političara sa obe strane američke političke scene. Ponekad, mada ne često, ispostavi se da su te izjave potpuno istinite. Zato je republikanac Dejv Kemp, kada se požalio kako “Prosečnom Amerikancu treba 13 sati da ispuni zakonske poreske obaveze, sakupi račune, pročita pravila i ispuni formulare koje zahteva Poreska uprava (Internal Revenue Service – IRS)… Amerikanci su prinuđeni da radi ispunjavanja poreskih obaveza potroše preko 168 milijardi dolara i 6 milijardi sati”, pažljivo birao reči citirajući podatke IRS i dobio prestižnu ocenu Đepeto.

Sa druge strane, kada je članica Predstavničkog doma Mišel Bakman u govoru na Konferenciji za konzervativnu političku akciju 16. marta 2013. navela da 70 odsto bonova za hranu odlazi ‘birokratama’ – umesto onima kojima su zaista potrebni – dobila je 4 Pinokija, uz komentar jedne od radnica Factchecker-a, Glen Kesler, da “ne postoji dovoljno Pinokija za tako neistinitu upotrebu statistike u jednom važnom govoru”. Izgleda da je Bakmanova pogrešno protumačila cifru navedenu u knjizi “The Poverty of Welfare: Helping Others in Civil Society”, a onda bez razmišljanja primenila istu cifru na program bonova za hranu (program u okviru kog se primaocima dodeljuju plastične kartice za elektronski transfer socijalne pomoći radi kupovine namirnica u prodavnicama), ne znajući da zvanični podaci Ministarstva poljoprivrede pokazuju da manje od 6 odsto budžeta tog programa odlazi na administrativne troškove.

PolitiFact, koji je osvojio Pulicerovu nagradu za izveštavanje o predsedničkoj debati 2008. godine, ima sličan pristup: skalu koja se kreće od istinitog preko uglavnom istinitog, polu-istinitog, uglavnom neistinitog i neistinitog do “kratkih nogu”. Oni to zovu “istinometar” (Truth-O-Meter). Jedan deo istinometra posvećen je političarima koji su “prebegli” sa jedne strane na drugu, tj. delimično ili u potpunosti promenili mišljenje na određenu temu. Tako saznajemo da je Mit Romni oduvek bio dosledan po pitanju gej brakova, dok Obamin stav po tom pitanju oscilira – za, protiv, pa opet za.

Osoblje PolitiFact-a takođe je osmislilo Obametar da bi pratilo Obamina obećanja i proveravalo da li su ispunjena ili ne ili se na njihovom ispunjenju radi. Još jedna značajna rubrika ovog sajta je “Laž godine”. Ova “nagrada” pokrenuta je 2009. godine i obično je posvećena nekoj izjavi demokrata ili repiblikanaca u vezi sa posebno kontroverznom temom. Prema podacima PolitiFact-a, laž godine za 2012. bila je tvrdnja Mita Romnija da će fabrika “Džip” preseliti proizvodnju u Kinu, zbog čega će američki radnici izgubiti posao.

U avgustu 2010. Gardijan je pustio u rad onlajn program za praćenje obećanja političara, Pledge Tracker, čiji je zadatak bio da prati preko 400 obećanja koalicione vlade u prvih nekoliko nedelja na vlasti. Nešto skorije, Gardijan je pokrenuo sada tek povremeni serijal pod nazivom Reality Check, koji se više zasniva na prikupljanju mišljenja različitih eksperata o određenoj temi nego na sopstvenim mišljenjima. Još neki od eksperimenata vezanih za onlajn proveru činjenica su između ostalih italijanski sajt Pagella Politica (https://pagellapolitica.it/) inspirisan PolitiFact-om i Le Veritomètre u Francuskoj.

Zanimljiv slučaj u Velikoj Britaniji je slučaj sajta FullFact.org, čiji je moto “promovisanje tačnosti u javnim raspravama” i koji nastoji da se razlikuje od ponekad senzacionalističkog stila sličnih sajtova u Americi. To je jasno naznačeno njihovim uredničkim principima: “Verujemo da treba napasti problem, a ne čoveka i ostavljamo čitaocima da osuđuju ljude i njihove motive. Dovoljno je cinizma u politici i novinarstvu i bez našeg doprinosa”.

FullFact.org je neprofitna organizacija koju finansiraju tri humanitarne organizacije: Humanitarni fond Džozef Rauntri (Joseph Rowntree Charitable Trust), Fondacija Nafild (Nuffield Foundation) i Fondacija Esme Ferbern (Esmee Fairbairn Foundation), kao i pojedinačne donacije. Cilj FullFact-a je da koristi neku vrstu meke sile protiv institucija kako bi dovela do promena bez napada na pojedince (to jest, da bi napala problem, a ne čoveka). To je dovelo do određenih uspeha, a najznačajniji je bilo to što je tadašnji premijer Gordon Braun odustao od tvrdnje koju Dauning strit nije mogao da potkrepi, a to je tvrdnja da je vlast pomogla 300.000 malih preduzeća tokom recesije.

Vil Moj, glavni urednik FullFact-a opisao mi je situaciju ovako: “Naš pristup je povezan sa činjenicom da našu osnovnu misiju vidimo kao osnovano poverenje u javne rasprave, dok druge organizacije za proveru činjenica najčešće zauzimaju stav u stilu “zašto me taj prokleti lažov laže“. Odnosno, oni sebe vide u ulozi zastupnika potrošača/glasača koji štite građane od lažnih izjava. Mi svoju ulogu smatramo malo širom, mi pomažemo građanima, političarima i ostalima koji donose važne odluke da dobiju pouzdane informacije i izbegnu širenje nepouzdanih informacija”.

Gotovo svi sajtovi za onlajn proveru činjenica su ili neprofitni ili nezavisni ili su deo uobičajenog sadržaja onlajn novinskih listova. Jedini izuzetak je PolitiFact, koji zapravo mnogi kritikuju (pogotovu oni kojima je dodeljeno priznanje “kratke noge”), neki zbog toga što se previše agresivno trudi da privuče pažnju neophodnu da bi prodao reklamni prostor od kog pokriva troškove, a drugi opet jer je navodno “previše uzdržan” da bi izbegao optužbe za pristrasnost.

Ali, naravno, postavlja se pitanje: imaju li ove onlajn platforme za proveru činjenica uticaja na stvarne reči i dela političara; ili na način na koji novine oblikuju svoj rad? Generalno se može činiti da je odgovor na prvo pitanje “ne”. Političari i dalje navode neistinite cifre i daju potpuno netačne izjave. Ali stvar je malo složenija. Majkl Dobs, koji je izmislio kolumnu za proveru činjenica u Vašington postu i bio njen prvi urednik, u svom eseju “The Rise of Political Fact-Checking” navodi da su pomoćnici političara počeli da ga zovu pre nego što puste neki govor u javnost da bi bili sigurni da nema protivrečnosti. Sa druge strane, mnogi koji proveravaju činjenice tvrde da to što sprečavaju političare da lažu nije adekvatno merilo uspeha njihovih platformi. Bil Ader iz PolitiFact-a je napisao sledeće: “Reći da je provera činjenica neuspešna zato što političari i dalje lažu je isto kao i reći da je istraživačko novinarstvo beskorisno jer su političari i dalje korumpirani. Da, i dalje su korumpirani. Ali istraživačko novinarstvo i provera činjenica postoje da bi ljudima dali informacije koje im trebaju da bi napravili pametan izbor”.

Anketa koju je u septembru sproveo tim za istraživačka rešenja u društvenim naukama (Social Science Research Solutions) Anenberg centra za javnu politiku Univerziteta u Pensilvaniji među 1522 odrasle osobe pokazala je da je 55.5 procenata osoba koje tvrde da koriste podatke o proveri činjenica na internetu tačno odgovorilo na pitanja iz “poznavanja politike”, dok taj broj iznosi 45.5 procenata među osobama koje ne koriste onlajn proveru činjenica. Način na koji mediji izveštavaju o politici (posebno o američkoj politici) takođe se promenio poslednjih godina zahvaljujući radu platformi za proveru činjenica. Mnogi naslovi vezani za američke izbore 2012. godine odnosili su se na laži izrečene u debatama kao ključni deo vesti, često navodeći problem u samom naslovu – na primer, “Mr. Ryan’s Misleading Speech” (Govor g. Rajana navodi na pogrešne zaključke, Vašington post) i “Deficit Vow Lacks Specifics” (Obećanje o deficitu neodređeno, AP). A i političari su počeli da koriste proveru činjenica kao oružje protiv svojih suparnika ili da bi promovisali svoje predloge. Sa druge strane, Nil Njuhaus, koji je sprovodio ankete za kampanju Mita Romnija, rekao je na republikanskoj nacionalnoj konvenciji na Floridi: “nećemo dozvoliti da nam kampanju diktiraju oni koji proveravaju činjenice”.

Na kraju, pitanje o uticaju intenzivne provere činjenica usko je vezano za drugo pitanje o kome se mnogo raspravlja: ima li novinarstvo stvarnog uticaja na društvo? Alatke za proveru činjenica pre će upotrebiti novine nego televizija i radio: tekstovima je lakše rukovati i lakše ih je analizirati nego reči izgovorene na snimku, mada to može da se promeni, čak i ranije nego što mislimo. Vašington post je razvio prototip softvera nazvan Truth Teller koji automatski izvlači relevantne citate i brojke iz govora i poredi ih sa nizom zvaničnih baza podataka da bi odmah rekao da li je izrečeno istina ili ne. Taj program je još uvek primitivan, ali predstavlja prvi korak ka automatskom objavljivanju istine. Da li sve to znači da nam uskoro više neće trebati novinari koji istražuju i osporavaju zvanične verzije? Ne. I pored svega, onlajn provera činjenica ipak ima određena ograničenja i verovatno će ih uvek imati: tačno je da ona dobro funkcioniše kada su u pitanju brojke, ali to je retko dovoljno. Brojke moraju da se ubace u kontekst i pogledaju iz šire perspektive; neki političari pominju samo brojke koje im idu u korist ili ih pominju da bi iskoristili dvosmislene izjave koje se mogu protumačiti i ovako i onako. A pošto su oni koji proveravaju činjenice samo ljudi, i oni mogu biti pristrasni. Ljudska bića su veoma sklona da veruju u ono što im najviše odgovara, čak i kada je to potpuno nerealno. Na kraju krajeva, kada je laž tako lepa, šta će nam mukom zarađena istina, čak i ako je besplatna?

Jedna od najfascinantnijih informacija koje pruža Izveštaj o digitalnom informisanju za 2013. godinu koji je objavio Rojtersov institut jeste relativno bolji učinak novinskih organizacija današnjice na internetu nego van njega.

Statistike u izveštaju sugerišu da veliki oflajn brendovi u Velikoj Britaniji, poput Gardijana, Skaj njuza, Bi-Bi-Sija i Dejli mejla, dobro posluju na internetu, uz manje-više isti učinak kao i oflajn, odnosno uz mnogo bolji učinak u slučaju Gardijana. Upadljivo je, a možda i najava za budući razvoj situacije, da je među repondentima Hafington post, novi, isključivo onlajn brend u Velikoj Britaniji rangiran ispred lista San, najprodavanije novine u Britaniji.

U Francuskoj izgleda da su i Mond (čiji je oflajn udeo u našm uzorku 6%, a 13% onlajn) i Figaro uspešniji onlajn nego oflajn, ali francuske medijske kuće nalaze da je na internetu teže biti uspešan. U Nemačkoj Der Špigl dominira na internetu, dok su medijske kuće uglavnom zapostavljene u korist izdavača i agregatora poput Gugl njuza.

Uspešne novinske organizacije 2020. biće one koje uspeju da ponove uspeh nekih of navedenih brendova koji jednako uspešno ili uspešnije posluju u zahtevnijim uslovima interneta nego oflajn. Na osnovu tih činjenica predložiću neke principe po kojima bi trebale da se u buduće vode novine, a organizovaću ih u nekoliko podnaslova; sadržaj, pogodnost, potrošači i novac.

Svi nalazi baziraju se na Rojtersovom Izveštaju o digitalnom informisanju, u okviru kog je anketirano 11.000 korisnika interneta u devet zemalja, uključujući Veliku Britaniju, Nemačku, Brazil, SAD i Japan. Istraživanje je sprovela kompanija za ispitivanje javnog mnjenja YouGov uz pomoć onlajn upitnika krajem januara/početkom februara 2013. Podaci su analizirani na osnovu uzrasta i pola, regiona, čitanja novina i društvene kategorije da bi dali sliku o ukupnom stanovništvu svake od zemalja.

Prvo, sadržaj. Svi se mi bavimo sadržajem. Međutim, posedujemo urođenu sklonost da mislimo da je naš sadržaj vredniji i svakako važniji – za društvo, ljudime i demokratiju – nego bilo koji drugi sadržaj. Iako mnogi od nas dele taj stav, u isto vreme moramo da shvatimo da se nalazimo u poslu koji se sve više vrti oko robe i u kome vlada sve jače nadmetanje oko sadržaja, ljudi nemaju vremena, postoji daleko više sadržaja nego što bismo uopšte mogli da primimo i veliki deo tog sadržaja je besplatan. Imajući sve to u vidu, teško je istaći se u gomili, osim ako se usredsredimo na sadržaj koji zaista dodaje vrednost i pomaže razvoj brenda.

Pod dodavanjem vrednosti podrazumeva se novinarstvo koje prevazilazi staru novinarsku parolu “Ko, šta, gde?” Vrednosno novinarstvo, za razliku od robnog, treba da postavlja pitanje “Zašto, kako, šta sada?” u vezi sa svim važnim vestima. To je jedan od načina da se čitaoci upecaju i da nam se stalno vraćaju.

Pored toga trebaju nam istraživački članci i ekskluzive koje poseduju vrednost i u smislu naše demokratske funkcije i zbog toga što pomažu ljudima da nas zapamte. Primeri iz Velike Britanije uključuju članke Dejli telegrafa o troškovima političara, Gardijanove skorašnje članke o digitalnoj prismotri od strane Nacionalne bezbednosne agencije SAD, Rojtersova istraživanja o izbegavanju poreza od strane kompanija kao što je Starbucks, i u Francuskoj Mediapartovi članci o ministru finansija Žeromu Kauzaku.

I najzad, moramo zaista da dominiramo određenim nišama zahvaljujući konkretnoj specijalizaciji koju ljudi poistovećuju sa našom novinskom organizacijom. Na to ću se vratiti kada budemo govorili o novcu.

Drugo, pogodnost. Vesti se sada vezuju za više platformi i korisnici traže različita iskustva zavisno od toga kako i odakle im pristupe.
Novinske organizacije moraju biti prisutne svuda, gde god bi korisnici mogli da požele da im pristupe. Računari, mobilni telefoni, tablet računari, štampa. To je skupo ali neophodno, jer se ponašanje brzo menja. Ako vas nema, drugi će pokupiti vaše čitaoce (Izveštaj o digitalnim vestima Rojtersovog instituta pokazuje da u Japanu uprkos istorijskoj snazi japanskih novina nijedan od tri najuspešnija onlajn novinska brenda nije tradicionalna novinska kompanija). A postoji i korist od toga. Poznato je da je da u Velikoj Britaniji što više uređaja neko poseduje, to je veća verovatnoća da će koristiti onlajn novinske brendove, i to u rasponu od 33% za sobe koje poseduju jedan uređaj do 63% za ljude sa tri uređaja. Ako ste prisutni na svim glavnim uređajima, izbegavate gubitke a pravim ljubiteljima vesti bićete dostupni u različitim delovima dana.

Ali to što su vesti prisutne na više platformi takođe znači i da sadržaj mora dobro da funkcioniše na svim platformama i da ima u vidu da su potrebe korisnika na svakoj platformi drugačije. Mond i Fajnenšel tajms pioniri su po tome što čitaocima na tablet računarima pružaju mogućnost da vide današnje izdanje novina kao i stalno ažuriran njuzfid. Mond je otišao još dalje u ponudi različitih načina interakcije sa današnjim izdanjem na tabletu, omogućivši izbor nečega nalik PDF fajlu izdanja ili mogućnosti da se listaju i savijaju strane i stekne opšti utisak kao sa pravim novinama. Te promene odraz su razlika među korisnicima – i činjenice da čak i jedan isti čitalac možda ne želi uvek i na svim platformama istu stvar. Nekad želi kratak apdejt, nekad temeljan članak, nekad nešto bliže raznovrsnosti – ali i konačnosti – pravih novina.

Treće, potrošači. Novinske organizacije koje žele da i dalje posluju i cvetaju 2020. godine moraju da poznaju svoje čitaoce i povežu se sa njima bolje nego ikad. To se svodi na informacije, interakciju i odziv korisnika. Pametne novinske organizacije prikupljaju mnoštvo informacija koje stvaraju njihovi korisnici da bi ih bolje razumele i izgradile odnos sa njima. Novine u Velikoj Britaniji po običaju malo znaju o svojim korisnicima; čak je i u slučaju pretplatnika taj odnos bio u posedu posrednika koji novine isporučuje, a ne same novinske organizacije. U drugim zemljama novinske organizacije bolje grade odnose sa pretplatnicima, u mnogim slučajevima čak same preuzimaju odgovornost za isporuku novina korisniku. A sada svi mogu da se približe digitalnim korisnicima, ali to zavisi prvo od sakupljanja podataka, a onda i od razvijanja sveobuhvatnih informativnih strategija za inteligentnu interakciju sa različitim korisnicima, kako sa povremenim korisnikom tako i sa redovnim pretplatnikom, i naravno sa oglašivačima.

Otvorenost i interakcija sa čitaocima su od suštinske važnosti – zato što čitaoci sve više to očekuju i ako nemaju interakciju sa vama imaće je sa nekim drugim – na Fejsbuku ili negde drugde – i zato što kada je uspešna ta interakcija zaista može da unapredi i poboljša vaš  novinarski rad.

Odziv zavisi od primene prva dva principa – pružanja onoga što vaši korisnici žele. To ne znači da treba da umanjite svoj urednički integritet i žrtvujete novinske vrednosti zarad onoga što je trenutno goruća tema na društvenim medijima. To znači da umete da ponudite čitaocima više onoga što ih zanima a da istovremeno svoju naslovnu stranu – bilo fizičku ili digitalnu – postavite onako kako smatrate da nalažu vaše uredničke vrednosti.

I najzad, novac. Uz sve te promene i smanjenje prihoda od štampe novinske organizacije moraju da pronađu domišljate načine da sadržaj pretvore u zaradu. Vreme je da ostavimo za sobom zastarelo verovanje o dobrom i lošem naplaćivanju sadržaja o kome se u poslednje vreme puno raspravlja u Velikoj Britaniji. Osim onih najvećih novinskih organizacija koje imaju globalno prisustvo, za većinu nas budućnost će biti hibridna – ticaće se selektivnog i doziranog naplaćivanja sadržaja – tako da se ne zamrzne sav pristup informacijama, ali se može naplaćivati za redovno korišćenje, dodatu vrednost, pogodnosti poput pristupa preko Ajpeda ili za neke ekskluzivne sadržaje.

Ova strategija očigledno je najlakše izvodljiva kada je reč o ekskluzivnim proizvodima namenjenim tržišnim nišama – Fajnenšel tajms, Ekonomist, Vol strit žurnal, Njujork tajms, a mnogo teže izvodljiva za opšte vesti, pogotovu u manjim zemljama nego što je SAD. Ali valja upamtiti da mnogi od nas poseduju proizvode namenjene tržišnim nišama za koje su ljudi voljni da plate. Na primer, u Velikoj Britaniji ja bih rado plaćao za Medija gardijan, a verujem da bi i mnogi drugi to uradili, jer je izgradio nišu stručnjaka koju obavezno treba imati u industriji u kojoj ima relativno malo zamena.

Po mom mišljenju, inteligentan pristup novcu je kombinacija tri stvari. Prvo, usredsrediti se na potrebe čitalaca i imati jasnu predstavu o tome za šta realno možemo očekivati da plate. Drugo, izbegavati naplaćivanje kompletnog sadržaja, koje ubija saobraćaj na sajtu i linkove sa društvenih medija, osim ako ste zaista sigurni da je vaš proizvod neophodan. I najzad, pronaći način da plaćanje funkcioniše što glatkije i istovremeno ograničiti dezintermedijaciju. To nije lako, ali pored Epla i Ajtjunsa postoje i drugi primeri ljudi koji su se sami prihvatili tog izazova. Ne samo Fajnenšel tajms već i konzorciji poput Pijano medija (Piano Media) koji nude konkurentnim novim brendovima način da reklamiraju pakete novinskih proizvoda, da zadrže veći deo marže i pre svega da zadrže podatke o korisnicima. Zato sam uveren da postoji put u napred i da postoje načini da nastavimo da pružamo kvalitetne vesti i nađemo način da ih naplatimo.

One novinske organizacije koje budu preživele i cvetale 2020. neće se skoncentrisati samo na četiri stvari koje sam ovde iscrtao – vredan sadržaj, poznavanje korisnika, pružanje većih pogodnosti i razmišljanje o pametnim načinima da se zaradi novac – da se naplati sadržaj.

Takođe će pratiti način na koji se ponašanje čitalaca vesti menja, ne samo kod kuće već i na drugim sličnim tržištima, i nadamo se ugledati se i učiti od komparativnih studija poput ove.  Novinske organizacije do sada su imale običaj da imitiraju ponašanje svojih kolega u okviru svog domaćeg tržišta. Organizacije koje žele da napreduju i u 2020. moraće sebi da postave veće ciljeve, da razmisle o inovacijama na sličnim tržištima, gde god ona bila, i da nauče više  o današnjem načinu ponašanja potrošača kod kuće i u inostranstvu i da procene šta mogu da očekuju u buduće.

 

Štampani mediji nikada nisu bili u većoj krizi, što zbog ekonomske situacije, što zbog sve veće upotrebe interneta. Današnja vest u pisanom izdanju je bajata. Kako bi opstale na tržištu, dnevne novine moraju da ponude autentične priče, ali i da radikalno izmene svoja onlajn izdanja multimedijalnim pristupom – kaže za Danas Hener Vedoner, novinar i predavač u Dojče vele akademiji, koja je prošle nedelje održana u nekoliko srpskih gradova. Najveća greška je, dodaje, što većina štampanih medija ne zna ko su joj čitaoci i nudi pogrešne sadržaje.

„Današnja publika je sve mlađa. Ona se mahom informiše putem interneta, tražeći kratke i precizne informacije. U novinama ne žele da čitaju vesti od juče. Čitaoci štampe generalno ne vole preduge političke tekstove ili one sa ekonomskom tematikom, pune stručnih i birokratskih izraza. Još kad takav tekst u celosti stavite na onlajn izdanje, tiraži će vam garantovano pasti“, smatra Vedoner.

Londonski Gardijan je među prvima shvatio da mora nešto da promeni kada mu je tiraž opao za 30.000 primeraka dnevno, od početka ekonomske krize. Tekstovi na sajtu su drugačiji od onih u štampanom izdanju – kraći, uz više fotografija i često praćeni audio ili video zapisima. Onlajn izdanje Gardijana nadomestilo je gubitak tiraža, jer je posećenost sajta na drugom mestu u Velikoj Britaniji, odmah nakon Dejli mejla, koji važi za tabloidne novine.

Drugu varijantu ponudio je nemački Špigl. Internet izdanje je u potpunosti drugačije od štampanog. Tekstovi su različiti, ono što se može pročitati na sajtu ne može se naći u novinama, i obrnuto.

Internet i brzina protoka informacija promenili su i radio i televiziju. Vesti su kraće, na radiju ima više muzike, a na televiziji sve više zabavnog programa. Osluškujući ukus i potrebe gledalaca, čak je i BBC u udarnim vestima pre informacije o nemirima u Siriji, emitovao poslednja događanja u vezi sa trudnoćom vojvotkinje Kejt Midlton.

„To ne znači da samo tabloidne priče imaju prolaz, niti da se samo tabloidi čitaju. Ali se mora poznavati publika kojoj se obraćamo. Ljudima je dosta teških političkih tema, ratnih dešavanja, ekonomske krize. Ponekad obična životna priča bude najčitanija, jer novinarstvo i jeste priča o ljudima, a ne visokoj politici“, kaže Vedoner.

Da je tako, potvrđuje nam i Daniel Bukumirović, glavni i odgovorni urednik portala Mondo. U redakciji Monda u svakom trenutku prati se čitanost tekstova objavljenih na sajtu. Osim grafičkog prikaza i brojki ispod objavljenih vesti, vidi se i kojim putem je ona pročitana – na samom sajtu, Fejsbuku ili Tviteru, preko kompjutera ili mobilnog telefona.

„Svakodnevno raste broj tekstova koji se čitaju putem mobilnih telefona i na Fejsbuku. To nam pokazuje da je čitalačka publika mlađa, pa u skladu s tim nudimo i sadržaje. Pokrivamo sve oblasti – od politike, društva, kulture preko zabave i sporta. Međutim, ono što nas je posebno iznenadilo jeste ogromna čitanost vesti za koje smo mislili da neće preterano zanimati javnost i da ćemo je ubrzo skinuti sa portala“, priseća se Bukumirović, i dodaje da je u pitanju lokalna priča o humanitarnoj akciji.

„Sakupljena su određena sredstva i donirana siromašnoj deci iz okoline Negotina. Tekst je praćen životnom pričom mališana koji rastu u bedi i siromaštvu. I ta mala pomoć im je puno značila. Priča o njima izazvala je emocije, a tekst je postao jedan od najčitanijih na Mondu“, kaže Bukumirović.

Hener Vedoner smatra da se upravo kroz ljudske priče opisuje politička ili ekonomska situacija.

„Koliko ima ljudi kojima je potpuno jasna pozadina svetske ekonomske krize? Čak je i vrlo mali broj novinara, usko specijalizovanih za tu tematiku, umelo da razume globalni finansijski fijasko i da na adekvatan način prenese čitaocima. Stručne analize šira javnost ne razume. Isto je i sa politikom. Evropska unija je jedna birokratizovana institucija, čiji čelnici donose silne zakone, protokole, potpisuju deklaracije i sporazume. Nikog to ne zanima, ukoliko se ne prikaže na delu kako se to odražava na život ljudi“, ukazuje Vedoner.

Iako se pronalaskom radija 20-ih godina prošlog veka smatralo da je to kraj pisanih medija, oni su opstali. Isto se mislilo i tridesetak godina kasnije, otkrićem televizije. Štampa je i tada preživela. Uvek se menjala i prilagođavala novonastaloj situaciji. Međutim, trka sa internetom zasad je neizvesna.

„Niko ne može da predvidi šta će biti u budućnosti sa pisanim medijima. Činjenica je da moraju da se menjanju, inače će trku izgubiti. Autentične priče moraju da imaju primat u štampanim izdanjima, a sajtovi da se menjaju. Idealan model onlajn izdanja za sada ne postoji, ali on mora da bude multimedijalan. Samo puko prenet tekst nije dovoljan. Neophodne su fotografije, video snimci i audio zapisi. I pre svega – poznavanje čitalačke publike“, zaključuje Hener Vedoner.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas, 25. juna 2013.

Foto: UNS

Postoji li evropski čitalac? Neko ko želi da razume način života ljudi iz susednih zemalja, koga zanima stanje kontinenta? Novine kao što su Fajnenšel tajms i Vol strit žurnal imaju međunarodnu čitalačku publiku, ali se uglavnom bave poslovnim i ekonomskim pitanjima namenjenim međunarodnoj eliti. Niko još nije pokušao da dopre do običnih građana Evrope.

U januaru 2012. šest velikih evropskih dnevnih listova – Le mond, Gardijan, Zidojče cajtung, La stampa, El pais i Gazeta Viborča – odlučilo je da pokrene sopstveni evropski projekat nazvan Evropa. Nastala kao rezultat razgovora za večerom, Evropa je drugačija od svega što su čitaoci do sada videli.

Ovaj projekat je odvažan, inovativan i jeftin. Kroz niz razgovora sa glavnim urednicima i novinarima koji učestvuju u projektu, Rojtersov institut za proučavanje novinarstva objavio je preliminarni izveštaj o Evropinim metodama, uspesima i ograničenjima.

Europa je potpuno drugačija od ranijih pokušaja da se stvore evropske novine. Godine 1991. sada već ozloglašeni izdavač Robert Maksvel pokrenuo je časopis Juropian uz izveštačeno veselu marketinšku kampanju koja je prikazivala biznismene sa tamnim naočarima i manekenke u skupoj garderobi.

Maksvelova zamisao bila je da stvori alternativu američkim časopisima kao što su Njuzvik i Tajm, namenjenu “tehnokratama koje govore engleski kao drugi jezik”. Zvuči ambiciozno? Da, ali svet je tada bio drugačiji. Novine su kontrolisali moćni i često sumnjivi moguli i imale su ogroman uticaj i resurse, a Evropa, u kojoj se spremalo ukidanje granica i ostalih gnjavaža, predstavljala je novu poslovnu mogućnost.

Ali ljudi se baš i nisu primili na sliku Evrope kao sjajnog, otmenog, moćnog mesta kome trebaju sopstvene novine. Tako je, posle osam godina borbe za opstanak, Juropian ugašen.

Evropa je pokrenuta u jedno drugo vreme sa drugačijim mentalitetom. Ona je proizvod saradnje između više kompanija i ima više vlasnika. Njen urednički tim sastoji se od članova iz svih šest novina. Nijedan od partnera nije predsednik Evrope niti ima poslednju reč.

Važna stavka za sve učesnike jeste ograničenje troškova. Za stvaranje sadržaja zaduženi su zaposleni iz novina-članica. Evropa nema svoje kancelarije: novine koje učestvuju smenjuju se kao domaćini uredničkih sastanaka. Urednici putuju jeftinim aviokompanijama, a prevodi se rade interno.

Uredničke odluke donose se zajednički. Urednički tim postigne koncenzus oko plana za naredno izdanje: o glavnoj temi i oblastima koje će biti pokrivene, zvaničnicima i stručnjacima koje će intervjuisati, pričama sa naslovnice, broju članaka koje treba naručiti, itd. Ta kolegijalnost  ograničena je na uredničke odluke; odluke o tehničkim i poslovnim pitanjima, poput naručivanja papira i prodajne politike, ostavljene su svakom izdavaču ponaosob.

Evropa se oslanja na postojeću čitalačku publiku svakog od partnera, pa je rizik koji obično prati lansiranje novog brenda smanjen. Prodaje se kao dodatak uz glavno izdanje po redovnoj ceni novina. Ali ono što Evropu najviše izdvaja u moru medija jeste njen pristup izveštavanju o Evropskoj uniji.

Urednici Evrope smatraju da se u izveštavanju o EU previše pažnje poklanja institucijama i političkim odlukama briselskih tehnokrata. Umesto toga, oni su rešili da izveštavaju o ljudskoj strani EU. Evropa se drži ljudskih priča o običnim građanima Evrope, a ne o direktivama i politici.

Neke od tema koje su dosad obrađene tiču se mladih Evropljana, obrazovanja, ali i kućnog budžeta u krizi evrozone. Originalnost Evropinog narativa leži u tome što izveštava komparativno, tako da iskustva iz jedne zemlje direktno odgovaraju paralelnim iskustvima u drugoj.

Uticajni političari impresionirani su ovim projektom. Na intervjue su pristali Angela Merkel, Fransoa Oland i Mario Monti. Mark Rajs-Oksli, urednik za međunarodno planiranje lista Gardijan, kaže da je zahvaljujući saradnji Evropa uticajnija. “Kada dođemo kod političara i tražimo intervju za šest evropskih novina, ne ispadne loše,” kaže Rajs-Oksli.

Ali uprkos uspesima i kvalitetnom novinarstvu, Evropa privlači tek mali broj novih čitalaca i, u najvećem broju slučajeva, ne uspeva da privuče oglašivače. Većina novina-učesnica, uključujući Gardijan i Le Mond, nisu bile rade da nam otkriju cifre vezane za internet saobraćaj prema Evropinim člancima.

Novine-članice veruju da vredi nastaviti sa izdavanjem Evrope. Uprkos niskim prihodima od reklama, to je i dalje isplativ način da novine obogate svoj brend. Za razliku od Juropiana (i mnogih drugih projekata), Evropa ne predstavlja poslovni projekat, već uredničku inicijativu.

Međusobni odnos koji su ostvarile učesnice u projektu već je doveo do saradnje u drugim oblastima: kada je Angela Merkel otišla u posetu Atini, Zidojče cajtung dozvolio je La stampi da se koristi njihovim reportažama. Zauzvrat, italijanski list je pomogao svom nemačkom partneru u izveštavanju o papinoj ostavci, dok je Le Monde dozvolio Zidojče cajtungu da upotrebi deo njegovih reportaža o konfliktu u Maliju. Uz pomoć partnera iz Evrope, Gardijan je sastavio kulturnu mapu Evrope. Svih šest listova koristilo se tehnikom „kraudsorsinga“ da bi zamolili čitaoce da prijave zatvaranje bioskopa, galerija, muzeja i drugih kulturnih institucija zbog smanjenja budžeta.

Iako još uvek nije finansijski uspešna, urednici Evrope smatraju da je otvorila mnogo vrata i da im je, u vreme budžetskih ograničenja i novinarstva motivisanog smanjenjem troškova, omogućila da istraže nove načine za bavljenje međunarodnim novinarstvom.

U tekstu posvećenom digitalnoj strategiji kao najmlađoj grani advertajzinga koja istovremeno predstavlja spoj brend planiranja, produktne strategije, analitike, dizajna, kanala planiranja i istraživanja, britanski Gardijan (The Guardian) u nedavno objavljenom tekstu skreće pažnju na deset digitalnih strategija aktivnih širom sveta, na koje kao nove svetske zvezde u ovoj oblasti treba obratiti posebnu pažnju tokom 2013. godine.

Nove zvezde digitalne strategije Gardijan je potražio od Londona, Pariza, Njujorka, Los Anđelesa i Singapora do Melbourna. Među deset najblistavijih zvezda u ovoj oblasti Srbija ima čak dvoje predstavnika. Ana Anđelić koja u Njujorku radi kao direktor za digitalnu strategiju u kompaniji Woods Witt Dealy and Sons. Ana Anđelić je u kompanijama poput Razorfish, The Barbarian Group, Huge, and Droga5 do sada radila za klijente među kojima su Target, Pizza Hut, Amex, PUMA, CNN, Ford Motor Company, Maybelline and Kraft. Branislav Perić, živi i radi u Parizu a iza njega je 13 godina iskustva u svetu digitalnih strategija. Radi kao osnivač i lider za digitalne strategije u kompaniji Nike, PlayStation, Levi’s and McDonald’s.

Tekst je originalno objavljen na portalu asmedi.org i Asmedi Newsletter No. 194, februar 2013.

Novi “Priručnik za odgovornost i transparentnost medija” (MediaAcT) predstavlja primere “najbolje prakse” u medijima širom Evrope, kako štampanim tako i digitalnim. Medijska industrija je u krizi, pogotovu u Evropi i SAD. Međutim, pomaci u društvenim medijima i novim digitalnim formatima pokazuju koliko su određeni aspekti medijske industrije unapređeni, pogotovu po pitanju odgovornosti medija.

Dobar deo napretka napravljenog u ovom sektoru dokumentovan je u publikaciji pod nazivom “Priručnik najbolje prakse: odgovornost i transparentnost medija širom Evrope”, izdatoj u okviru istraživačkog projekta MediaAcT (Media Accountability and Transparency in Europe). Ovaj priručnik opisuje tehnike koje omogućavaju veću transparentnost informativnih redakcija i učestvovanje korisnika u radu medija i objašnjava kako te tehnike redefinišu proces stvaranja vesti.

Jedan od primera jeste objavljivanje strukture vlasništva medijske kuće i njenih internih pravilnika, čime se čitaocima daje do znanja ko i kako pravi vesti. Još jedan od načina da se poveća transparentnost medija jeste kroz uredničke blogove, kao što je slučaj sa Bi-Bi-Sijem i blogovima različitih novinara u Švajcarskoj.

Italijanski dnevni list La republika nudi jedinstven uvid u rad svoje informativne redakcije tako što snima važne sastanke urednika i snimke postavlja na internet. To čitaocima omogućava da vide iz prve ruke kako se vrši izbor vesti i donose odluke i kako izgleda kompletan proces vođenja lista. Drugi delovi priručnika bave se greškama. Mnoge medijske kuće u Evropi osmislile su instrumente za upravljanje greškama, kao na primer švajcarski list Tagesancajger i 20Minuten i nemački list Berliner Morgenpost sa svojom rubrikom za ispravke “Leider Falsch”.

Još jedan mogući pristup upravljanju greškama jeste “kutija za ispravke” na sajtu holandskog javnog TV servisa NOS, koji omogućava gledaocima da prijave i komentarišu greške. Britanski list Gardijan omogućava korisnicima da učestvuju u dijalogu u redakciji putem “njuzliste” na njegovom sajtu, na kom se nalazi i uvek ažuran kalendar planiranih priloga i polje za diskusiju gde čitaoci mogu da daju predloge za teme o kojima misle da bi list trebalo da piše. Čitaoci Gardijana takođe mogu svoje ideje i kritike da šalju direktno novinarima preko Tvitera i imejla. Čet u kome učestvuje moderator, kao što je “eEditor” švedskog lista Noran, jeste još jedan isplativ način da se objedine čet, ombudsmani i klasično pismo uredniku. Finski javni TV servis YLE2 razvio je još kompleksniji način za uključivanje korisnika u svoj rad. U glavnoj informativnoj emisiji ovog TV servisa osam minuta polučasovnog programa posvećeno je materijalu koji su napravili korisnici ili koji su korisnici predložili.

Još primera “najbolje prakse” može se naći u priručniku, koji se može preuzeti na sajtu MediaAcT-a.