Prvi priručnik namenjen novinarima koji planiraju da pokrenu sopstvene medijske projekte na vebu predstavljen je u okviru drugog seminara o preduzetnićkom novinarstvu koji je održan od 10. do 12. septembra u Beogradu.

Seminar je organizovan u okviru Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer i okupio je 11 novinara sa Balkana, a tokom tri radna dana novinari su učili kako da samostalno pokrenu svoje medijske projekte na vebu, razviju svoje biznis modele i obezbede finansijsku održivost svojih projekata.

Direktor Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer Kristijan Špar kaže da sve više građana čita vesti na internetu, pa su internet portali već sada postali važan deo medijske scene, pogotovo ako se zna da mnogi tradicionalni mediji u Jugoistočnoj Evropi nisu dovoljno nezavisni. Stoga je cilj seminara, ali i novog priručnika, da inicira samozapošljavanje novinara, ali i da istovremeno pomogne razvoj nezavisnog onlajn novinarstva koje nedostaje svim zemljama u regionu

„Frilenseri i novinari koji pokreću svoje sajtove dobijaju sve veći značaj i daju veliki doprinos medijskom pluralizmu, a ‘Priručnik za preduzetničko novinarstvo’ predstavlja koristan alat za sve predstavnike medija koji žele da budu uspešni na vebu“, kaže Kristijan Špar i dodaje da bi zbog loših radnih uslova u tradicionalnim medijima upravo preduzetničko novinarstvo moglo da bude alternativa za mnoge novinare.

Razvoj onlajn sfere stoga predstavlja i novu šansu za razvoj nezavisnog novinarstva, a jedan od preduslova je da se i novinari svojim inovacijama i medijskim projektima suprotstave ekonomskoj realnosti i sve težoj situaciji u tradicionalnim medijima.

Stoga su proteklih godina kursevi posvećeni preduzetničkom novinarstvu postali sastavni deo studijskih programa na mnogim američkim univerzitetima koji obrazuju novinare, ali je ovaj koncept još uvek nedovoljno poznat u Evropi, pa je organizovanje ovakvih seminara značajan korak u razvoju veb novinarstva u celom regionu.

“Naš cilj tokom seminara je bio da pokažemo učesnicima da pokretanje uspešnog sajta nije toliko teško kao što mnogi misle, a neophodna znanja i savete sa seminara smo sada uz pomoć novog priručnika učinili dostupnim mnogo većem broju novinara kako bi im pomogli da pronađu nedovoljno iskorišćene tržišne niše u kojima postoji slobodan prostor za pokretanje novih veb sajtova”, objašnjava Špar.

Stoga se novinari kroz priručnik upoznaju sa specifičnostima veb novinarstva i pravilima pisanja za veb, obučavaju za samostalno istraživanje tržišta, njihovu ulogu u produkciji veb sajtova koje pokreću, ali i za preduzetnički način razmišljanja.

Autori priručnika su asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Marko Nedeljković, osnivač agencije MWEB i internet preduzetnik Miloš Petrović i sertifikovani ICF trener i osnivač sajta Trčanje.rs Veroljub Zmijanac.

“Priručnik za preduzetničko novinarstvo” je dostupan na srpskom i engleskom jeziku i može se preuzeti sa zvaničnog sajta KAS Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu.

Robert Pikard, direktor istraživanja na Rojters Institutu za studije novinarstva u Oksfordu, kritikuje ulogu i funkciju novinarskih škola.

Pikard je na Rajerson Univerzitetu u Torontu rekao  da u okruženju u kom „profesionalno novinarstvo dosta gubi na funkcionalnosti i značaju za društvo“, kursevi za novinarstvo moraju da pripreme svoje studente unapred da se nose sa budućim izazovima.

„Niko ne može da predviđa budućnost, naravno“, ali akademski profesor „mora da pomogne studentu kako da pronađe, interpretira i usmeri svoj put kroz nju“, kaže Pikard. „To nije nemoguće i obavlja se svakodnevno u drugim profesionalnim programima u poslovanju, inženjeringu i biomedicini“ koji znaju kako da se fokusiraju na „fundamentalna znanja i praksu, sredstva za otkrivanje novih znanja i prakse, i koji znaju kako da revolucionarne tehnologije i praksu koriste na inovativan način zarad ostvarenja ciljeva“. Novinarstvo se podučava na univerzitetima već 150 godina i nije stvorilo osnovnu bazu znanja koje je potrebno.

U trenutnoj krizi, novinarsko obrazovanje je ugroženo time što se suviše prilagođava većini zaposlenih u industriji tradicionalnih medija.  Pikard navodi da „predavači novinarstva ne bi trebalo da učestvuju u projektima koji primarno eksploatišu njihove studente“, jer previše opuštena veza između teorije i tradicionalne novinarske prakse može otežati prilagođavanje novoj realnosti.

Ovo predstavlja veći problem u Nemačkoj nego u SAD-u i Kanadi: univerziteti u Hamburgu i Lajpcigu nadavno su smanjili program za novinarstvo, a dobar deo prakse se i dalje nudi u privatnim novinarskim školama koje su integrisane u velike medijske konglomerate.

Kursevi preduzetničkog novinarstva postaju popularni (u zemljama engleskog i nemačkog govornog područja), ali Pikard kaže da to donosi nov niz problema. „Retko koji od ovih programa podučava neko ko je ikada bio preduzetnik“, kaže Pikard. „ Mnogi zapravo prvenstveno podučavaju studente kako da budu frilenseri.“

I dok škole možda uče ili ohrabruju svoje studente da budu frilenseri, ne uspevaju da pripreme mnoge od najboljih među njima da prežive na brutalnom tržištu za koje se školuju.

Tekst je objavljen u listu Tagesspiegel 10. juna 2014.

Foto: City College Norwich / Flickr Cc

Kako profesionalni novinari koriste društvene mreže? Sa entuzijazmom, oprezom ili skepticizmom?

Digitalno novinarstvo, skoro pokrenuti časopis Tejlor i Frensis grupacije (Taylor & Francis Group) koji se bavi transformacijom novinarstva u eri digitalne tehnologije, objavio je dve studije koje pokazuju značajne varijacije u tome kako reporteri koriste društvene mreže.

Urlika Hedman i Monika Djerf-Pijer posmatrale su kako to rade novinari u Švedskoj. Njihova studija obuhvatila je ponašanje i navike 2.500 švedskih novinara, uključujući i podatke Švedskog institua za novinarskih istraživanja, na petogodišnjem uzorku.

Podaci ukazuju na tri različita načina korišćenja društvenih medija među novinarima, koje su autori podelili na skeptične povučenjake, pragmatične konformiste i entuzijastične aktiviste.

Prva grupa novinara, koja čini između 10 i 15 odsto uzorka, krajnje je skeptična kada je reč o društvenim mrežama i apsolutno izbegava da koristi tviter i fejsbuk. Tipičan skeptični povučenjak jer stariji novinar koji radi u štampanim medijima.

Većina novinara spade u grupu pragmatičnih konformista. Tu grupu čine novinari svih uzrasta i svih medija koji koriste društvene mreže redovno, ali su vrlo selektivni u njihovoj upotrebi. Najčešće, koriste tviter i čitaju blogove u potrazi za informacijama i ambijentom  u kome su plasirane, ali retko objavljuju postove na društvenim mrežama. Glavna karakteristika ove grupe je ambivalentnost i pragmatizam. Deo motivacije koji ih navodi da provode vreme na društvenim mrežama, dolazi od stalnog pritiska da ostanu u koraku sa informacijama i savremenim trendovima.  I dok cene mogućnost koju su donele društvene mreže, pragmatični konformisti pokazuju izvesnu nesigurnost kada je reč o virtuelnoj publici,stvaranju ličnih brednova i mešanju privatne i javne sfere.

I na kraju, studija je ustanovila i posadu entuzijastičnih aktivista. I dalje veoma mala grupa od manje od 5 procenata, koja sasvim očekivano obuhvata mlade novinare koji rade u digitalnim medijima i kros-medija platformama. Oni koji spadaju u ovu grupu pokazuju potpunu privrženost društvenim mrežama. Koriste te informacije za pretraživanje, povezivanje, ličnu promociju, kolaboraciju. Entuzijastični aktivisti dele fundamentalna verovanja o profesiji sa ostalim navedenim grupama, ali oni takođe imaju snažno ubeđenje da novinarstvo kao profesija mora da se menja zbog pojave društvenih mreža.

To ne bi značilo ništa da švedski novoinari ne teže tome da budu veoma ujedinjeni: 85 procenata zaposlenih novinara i blizu 50 odsto frilensera članovi su Švedske novinarske unije: članstvo je znak snažnog profesionalnog identiteta koji dele njihovi članovi.

Druga studija Agnesa Giljasa je komparativni pregled profesionalnih kriterijuma koje novinari koriste i njihovog odnosa prema društvenim mrežama u četiri zemlje. Istraživanje je obuhvatilo Finsku, Nemačku, Švedsku i Veliku Britaniju.  Istraživanje je obavljeno preko onlajna i obuhvatilo je 1.560 novinara ( u Finskoj 448, Nemačkoj 189, Švedskoj 256 i Britaniji 667). Pre svega studija je nastojala da istraži razlike u četiri zemlje u načinu na koji koriste i pogledu koji imaju na društvene mreže.  Drugo, istraživalo se da li faktori iz medijskog sektora, dužina profesionalne karijere, veličina organizacije u kojoj rade utiču na korišćenje i percepciju društvenih mreža u svakoj od četiri nacije.

Istraživanje je pokazalo da novinari u Britaniji imaju mnogo pozitivnije stavove o društvenim mrežama i koriste ih mnogo ekstenzivnije nego u Nemačkoj, Finskoj i Švedskoj.  Novinari u te tri zemlje imaju sličan obrazac za korišćenje društvenih mreža, iako nemački novinari uspevaju da zadrže najnegativnije stavove o efektima društvenih mreža; nešto verovatno može biti objašnjeno i postojanjem novinarske kulture i utvrđenog medijskog sistema koji utiče na to koliko brzo će društvene mreže biti usvojene.

Varijable iz tzv. medijskog sektora su relativno važne u Britaniji i Finskoj, ali ne u Nemačkoj i Švedskoj. Dužina novinarskog staža i veličina organizacije gde novinar radi malo utiču na način na koji novinari vide i koriste društvene mreže.  Interesantno, specifične grupe u medijskom sektoru nalaze zadovoljstvo u tome da koriste društvene mreže.  Tako, novinari elektronskih medija okrenuti su više audio i video platformama, dok su onlajn novinari, kao i frilenseri, mnogo fokusiraniji na blog.  Korak dalje, blog može biti iskorišćen kao alat za sopstvenu promociju. Mikroblog – način za brzo informisanje , razmenu informacija i udarne vesti popularni su i među novinarima u velikim medijskim organizacijama.

Načelno, rezultati pokauju da kutura u kojoj novinari posluju ima velikog uticaja na to kako će društvene mreže biti usvojene među medijskim profesionalcima. Relativna beznačajnost profesionalnih faktora ukacuje na veliki broj drugih varijabli koje moraju biti dalje istražene.

Izvori:

Hedman, Ulrika & Djerf-Pierre, Monika (2013): The social journalist. Digital Journalism 1(3). In: Digital Journalism 1(3), p. 368-85 (free access).

Gulyas, Agnes (2013): The influence of professional variables on journalists’ uses and views of social media. In: Digital Journalism 1(2), p. 270-85.

Fotografija: Felix Huth / Flickr Cc

Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alepo, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu.

Konačno mi je pisao. Nakon više od godinu dana izveštavanja za njega, za vreme čega sam dobila tifus i bila ranjena u koleno, moj urednik je gledao vesti, pomislio da sam među kidnapovanim italijanskim novinarima i poslao mi mejl u kojem je pisalo: “Ako dobiješ vezu, možeš li da mi tvituješ kaznu?”.

Istog dana vratila sam se u pobunjeničku bazu, moje sklonište u paklu Alepa, u prašini, gladi i strahu, gde sam se nadala da ću naći prijatelja, toplu reč, zagrljaj. Umesto toga, dočekao me novi mejl, ovaj put od Klare, koja letuje kod mene u Italiji. Već mi je poslala osam “Hitno!” poruka. Danas traži moju propusnicu za spa da može da uđe besplatno. Ostatak poruka u mom inboksu je ličio na ovu: “Odličan prilog danas, briljantan kao tvoja knjiga o Iraku”. Nažalost, moja knjiga nije bila o Iraku, nego o Kosovu.

Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alepo, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu. Pišem o islamistima i njihovoj mreži društvenih službi, korenima njihove moći – priču koju je definitivno mnogo teže izgraditi nego izveštaj sa prve linije. Upirem se da to objasnim, da priča bude životna i da dotakne čitatelje, sve da bi dobila odgovor “Šta je ovo? Šest hiljada reči i niko mrtav?”

Zapravo trebala sam to shvatiti još u vreme kada me je urednik zamolio za priču iz Gaze, jer je, kao i obično, bila bombardovana. Dobila sam mejl: “Znaš Gazu u dušu”. “Koga je briga što si u Alepu”. Tačno. Istina je da sam završila u Siriji nakon što sam videla fotografiju Alesija Romenzija u Timeu, koji se prošvercao u Homs kroz vodovodne cevi kada niko još nije bio svestan postojanja tog grada. Videla sam njegove snimke dok sam slušala Radiohead— te oči koje su gledale u mene, oči ljudi koje je ubijala Asadova vojska, jednog po jednog, a niko čak nije ni čuo za Homs. Savest je preklopila moju mudrost i morala sam da odem u Siriju odmah.

Međutim, bilo da pišeš iz Alepa, Gaze ili Rima, urednici ne primećuju nikakvu razliku. Plaćen si isto – 70 dolara po priči. Čak i u zemljama poput Sirije, gde su cene utrostručene zbog nepredviđenih okolnosti. Tako, naprimer, spavanje u pobunjeničkoj bazi pod vatrom, na dušeku na zemlji, uz žutu vodu od koje sam dobila tifus, košta 50 dolara za noć, a automobil košta 250 dolara dnevno. Završiš uvećavajući rizik, a ne umanjujući ga. Ne samo da ne možeš sebi da priuštiš osiguranje – koje je oko 1.000 dolara mesečno – nego ne možeš da platiš ni fiksera ili prevodioca. Nađeš se sama u nepoznatom. Urednici su dobro svesni da te 70 dolara po priči tera da štediš na svemu. Znaju i da ako slučajno budeš ozbiljno ranjen, postoji šansa da ne preživiš, jer sebi ne možeš dozvoliti da budeš ranjen. Ali oni kupuju tvoje priče bez obzira na sve, iako nikada ne bi kupili Nike fudbalsku loptu koju ručno šiju pakistanska deca.

Sa novim komunikacionim tehnologijama došlo je i iskušenje da se veruje da je brzina informacija. Međutim, ta ideja je zasnovana na samodestruktivnoj logici: sadržaj je standardizovan, i vaše novine,vaši magazini nemaju nikakvu različitost, tako da nema ni potrebe da plaćaju reportere. Mislim, za vesti imam internet, i to besplatno. Današnja kriza je kriza medija, a ne čitalaca. Oni su još uvek tu, i suprotno onome što mnogi urednici veruju, to su bistri čitaoci koji traže jednostavnost bez pojednostavljivanja. Žele da razumeju, a ne samo da znaju. Svaki put kad objavim svedočanstvo iz rata, dobijem desetine mejlova čitalaca koji mi pišu: “Okej, odlična priča, ali želim da razumem šta se dešava u Siriji”. Bilo bi mi zadovoljstvo da im odgovorim da ne mogu da napišem analizu, jer bi me urednik jednostavno nokautirao rečima “Šta si umislila ko si ti, mala”, iako imam tri diplome, napisala sam dve knjige i provela 10 godina na različitim ratištima, najpre kao aktivistkinja za ljudska prava, a danas kao novinar. Moja mladost je nestala u 23-oj godini kada je na meni završio deo nečijeg raznesenog mozga u Bosni.

Frilenseri su novinari drugog reda. Čak i da su samo oni u Siriji, to bi bilo zato što je ovo prljav rat, rat iz prošlog veka; to je rovovska borba između pobunjenika i lojalista koji su toliko blizu da viču jedni na druge dok se međusobno ubijaju. Kad se prvi put nađete na prvoj liniji ne možete da verujete, takve ste bajonete videli samo u istorijskim udžbenicima. Današnji ratovi se vode s bespilotnim avionima, a ovde se ratuje za svaki metar, za svaku ulicu, a to je prokleto zastrašujuće. Bez obzira na to, urednici u Italiji te tretiraju kao dete; dobiješ fotografiju na naslovnoj strani i kažu da si srećan jer si se našao na pravom mestu u pravo vreme. Dobiješ ekskluzivnu priču, poput one koju sam napisala prošlog septembra o starom gradu Alepa, gradu pod zaštitom UNESCO-a, spaljenom u borbama pobunjenika i sirijske armije. Bila sam prvi strani reporter koji je uspeo da uđe unutra i onda me urednik pita: “Kako da opravdam to što moj novinar nije uspeo da uđe na to mesto, a ti jesi?”. Dobila sam sledeći mejl od urednika vezan za tu priču: “Kupiću je, ali ću je objaviti pod imenom redakcijskog novinara”.

Naravno, ja sam i žena. Pre nekoliko večeri granatiranja je bilo svuda; sedela sam u ćošku, sa izrazom lica koji imate kad znate da smrt može da vas zadesi svake sekunde. Prišao mi je drugi reporter, pogledao me i rekao: “Ovo nije mesto za ženu”. Šta da odgovorim takvom tipu? Idiote, ovo nije mesto ni za koga. Ako sam uplašena, to je zato što sam prisebna. Jer, Alepo je sav u barutu i testosteronu i svi su traumatizovani: Henri samo priča o ratu, Rajan je na amfetaminima.  I opet, svaki put kad vidimo raskomadano dečje telo, oni prilaze samo meni, “osetljivoj” ženi i žele da znaju kako sam. I u iskušenju sam da im odgovorim: Kao i vi. Večeri kad se na mom licu video osećaj bola, zapravo su bile večeri kad sam se branila, ostavljajući po strani sve emocije i osećanja; to su večeri kada sam sačuvala sebe.

Sirija više nije Sirija. To je ludnica. Tu je jedan Italijan koji je bio nezaposlen i priključio se Alkaidi, pa ga majka lovi po Alepu da bi ga dobro istukla; tu je japanski turista koji je na prvoj liniji jer mu, kaže, trebaju dve nedelje “uzbuđenja”; Šveđanin, diplomirani pravnik, koji je došao da prikupi dokaze o ratnim zločinima; američki muzičari sa bradom poput Bin Ladena koji misle da će se tako lakše uklopiti, iako su plavi, visoki ljudi (doneli su sa sobom lekove protiv malarije, iako ovde nema malarije i žele da ih dele dok sviraju violine). Tu su razni zaposlenici raznih agencija Ujedinjenih nacija koji, kad im kažete da znate za dete sa lišmaniozom (bolest koja se dobija ujedom peščane mušice) i pitate mogu li mu pomoći da se sa porodicom prebaci u Tursku na lečenje, odgovore da ne mogu, jer je u pitanju jedno dete, a oni se bave “detinjstvom” u celini.

No, mi smo ratni reporteri posle svega, zar ne? Braća (i sestre) saborci. Mi rizikujemo svoj život da bi dali glas onima koji ga nemaju. Videli smo stvari koje većina ljudi nikada neće videti. Puni smo priča koje pričamo za večerom, mi smo kul gosti koje svi žele da pozovu. Međutim, prljava istina je da, umesto da smo složni, mi smo sebi najgori neprijatelji; razlog zašto se naš tekst plaća 70 dolara nije u tome što nema novaca, jer uvek ima novaca za priču o Berluskonijevoj devojci. Pravi razlog je da ti tražiš 100 dolara po priči, a neko drugi je spreman da je proda za 70. To je najžešća konkurencija. Recimo, poput Beatris, koja me danas usmerila u pogrešnom pravcu, da bi bila jedina koja pokriva demonstracije, pa sam se našla među snajperskom vatrom zbog njene prevare. Sve zbog toga da bi pratila demonstracije, poput stotina drugih.

Ipak, pretvaramo se da smo ovde da niko ne bi mogao da kaže: “Ali nisam znao šta se dešava u Siriji”. Zapravo smo tu da bi dobili nagradu i bili vidljiviji. Varamo jedni druge, kao da nam je Pulicer na dohvat ruke, a zapravo nema ničeg. Stisnuti smo između režima koji nam daje vizu samo ako smo protiv pobunjenika i pobunjenika koji ti dozvoljavaju, ako si s njima, da vidiš samo ono što oni žele da vidiš. Istina je da smo gubitnici. Nakon dve godine naši čitaoci se jedva sećaju gde je Damask,  a svet instinktivno situaciju u Sriji pojašnjava rečima “kakav haos” jer niko ne razume ništa u vezi Sirije, samo vide krv, krv i krv. Zato nas Sirijci više ne mogu podneti. Jer svetu prikazujemo fotografije sedmogodišnjeg dečaka sa cigaretom i kalašnjikovim. Jasno je da je nameštena fotografija, ali se pojavila u novinama i na portalima širom sveta u martu, i svi su galamili: “Ti Sirijci, ti Arapi, kakvi varvari!” Kada sam prvi put došla,  Sirijci su me zaustavljali na ulici i govorili “Hvala vam što pokazujete svetu zločine režima”. Danas me zaustavio čovek i rekao: “Sram vas bilo”.

Da sam išta razumela u vezi sa ratom, ne bih zastranila pokušavajući da pišem o pobunjenicima i lojalistima, Sunitima i Šitima. Jer je jedina prava priča o ratu kako živeti bez straha. Da sam to znala, ne bih se toliko plašila da volim, da se usudim; umesto što sam sada ovde, umesto što grlim samu sebe u ovom mračnom, ustajalom ćošku, očajnički žaleći za svim što nisam uradila, što nisam rekla. Vi koji ste sutra još uvek živi, šta čekate? Zašto ne volite dovoljno? Vi, koji imate sve, zašto se toliko plašite?

* Uz izuzetak Alesija Romencija, sva ostala imena u tekstu su promenjena zbog zaštite privatnosti

*Frančeska Bori je objavila dve knjige, o Kosovu i o odnosima Izraela i Palestine, dok je radila kao aktivistkinja za ljudska prava. Okrenula se novinarstvu kad je shvatila da se moćni igrači više uzrujaju onim što napiše kao novinarka, nego onim što uradi kao pravnica. 

* Tekst je objavljen u Columbia Journalism Review, a preuzet sa sajta Kontra Press. 

* Photo: Alessio Romenzi, www.cjr.org

* Prevod: Marija Šerban i Žarka Radoja