TV zvezda Brajan Vilijams na stubu je srama zbog izmišljenog herojstva u ratu kakvo se političarima poput Hilari Klinton uglavnom oprašta.

Brajan Vilijams je jedno od najprepoznatljivijih lica američke televizije kao što je Hilari Klinton jedno od najpoznatijih imena američke politike. Osim slave, spaja ih i to što su oboje izmislili da su bili u opasnim ratnim situacijama. Ovde prestaju sličnosti jer, kako slučaj pokazuje, laž se u novinarstvu daleko skuplje plaća nego u politici: Vilijams je na rubu propasti karijere, a Klintonova pred kandidaturom za predsednicu SAD.

Reporter TV mreže En-Bi-Si priznao je prošle nedelje, kako su izvestili američki mediji, da nije tačno da je tokom invazije na Irak bio u helikopteru koji je pogodila neprijateljska granata, što je tvrdio već neko vreme, a poslednji put krajem januara. Vilijams se hvalio da se tokom izveštavanja iz rata 2003. obreo u pogođenom avionu koji je zbog toga bio prinuđen da sleti.

Međutim, jedan od vojnika koji je učestvovao u toj akciji napisao je na „Fejsbuku” da se ne seća da je voditelj bio sa njim. Vojni časopis „Stars end strajps” potom je objavio da je prezenter i urednik večernjih vesti En-Bi-Sija zaista bio „priključen” trupama, ali u drugoj, neoštećenoj letelici koja je posle sat vremena stigla do one prve, oborene.

Vilijams je tada kao ratni reporter tačno izvestio o tom incidentu. Međutim, pre nekoliko godina je počeo izvrće činjenice i sebe stavlja u epicentar događaja. Prošle je sedmice bio sateran u ćošak i primoran da se u programu izvini zbog „greške”, to jest što je, kako je istakao, pomešao događaje.

Šta mu je trebalo da se junači i preuveličava opasnost zadatka na kojem se našao, nije sasvim jasno, budući da je zvezda i voditelj najpopularnijih večernjih vesti sa 9,3 miliona gledalaca. Auditorijum konkurentskog Ej-Bi-Sija je 8,7 miliona. Opijen slavom i željom za još većom popularnošću ili i inače sklon „filovanju” biografije, tek Vilijams je morao da se na neko vreme povuče. Njegova kuća je saopštila da protiv njega pokreće istragu, pri čemu će ispitati i kako je pokrivao uragan „Katrina” 2005, kada je tvrdio da je gledao kako jedan čovek izvršava samoubistvo.

Vilijamsove mašte prisetio se ovih dana i novinar „Njujork tajmsa”Dejvid Kar, koji je takođe pratio prirodnu katastrofu u Nju Orleansu. Kar piše da su kolege i tada prevrtale očima kada su slušale Vilijamsove izveštaje o leševima koji plutaju ispred hotela, ali da mu profesija tada nije sudila.

No, sada su stvari drugačije jer su uključile vojsku, pri čemu se „rat i njegove opasnosti smatraju svetim i sa njima nema igranja”. Isti dnevnik ocenjuje da se publika neće zadovoljiti mlakim i nejasnim izvinjenjem, već otvorenim priznanjem i kajanjem Vilijamsa.

Vojnik koji je stvarno bio u pogođenom helikopteru piše: „Svi lažu. Svako od nas. Nije reč o tome da li lažeš. Reč je o tome kako se nosiš s tim kada si uhvaćen. Zahvalan sam što si se povukao na nekoliko večeri, gospodine Vilijams. Da li sada možeš da priznaš da nisi pomešao (događaje) i ponudiš pravo izvinjenje? Možda ću te čak častiti i pivom.”

Vilijams je u decembru potpisao novi petogodišnji ugovor sa En-Bi-Sijem. Plata mu je deset miliona dolara godišnje. Tim je neverovatnije što je lažno svedočio o detaljima koji lako mogu da se provere. Međutim, kako otkriva list sa Menhetna, TV mreža je još prošle godine primila dojavu da njena zvezda kiti si-vi, pretvarajući se da je Hemingvej u Španskom građanskom ratu. Novinarstvo se zasniva na kredibilitetu, pa neće biti čudo ako Vilijams izgubi posao. En-Bi-Si bi mogao da ga sa privremenog odmora pošalje na trajni ako proceni da mu gledaoci više neće verovati. Konačno, kako će on propitivati političare o njihovim lažima ako je i sam uhvaćen u svojima?

Iako bi i politika morala da se zasniva na verodostojnim izjavama, neistine se političarima lakše opraštaju. Zar to ne pokazuje primer Hilari Klinton? Boreći se protiv Baraka Obame za demokratsku nominaciju na predsedničkim izborima 2008, ona je izmislila kako je u Tuzli za vreme rata bežala pred „snajperskom paljbom”. Dugo niko nije reagovao na ovaj nepostojeći događaj sve dok komičar Sinbad, koji je tadašnju prvu damu pratio na tom putovanju, nije za „Vašington post” kazao da je najveća briga američke svite, u kojoj je bila i Hilarina kćerka Čelsi, bila gde će ručati. Onda su i ostali mediji javljali da je Klintonova otišla u BiH posle rata i da je tamo dočekana s cvećem. Bivša senatorka pravdala se umorom u kampanji, ali je morala da prizna da nikakvog „fijuka metaka” nije bilo. To joj nije smetalo da već sledeće godine postane državna sekretarka, kao što ni njenog supruga Bila Klintona nije omelo da ostane u Beloj kući nakon što je izjavio: „Nisam imao seks sa tom ženom, gospođicom Monikom Levinski.”

Kažu da se u „magli rata” ljudima pomuti sećanje, pa učesnici često iskrivljuju činjenice, prepisujući sebi sve veće zasluge kako vremeodmiče. U debatu povodom TV zvezde uključili su se profesori novinarstva, koji slučaj tumače sa stanovišta etike, i naučnici iz oblasti neurologije, koji objašnjavaju nepouzdanost memorije. Da li je stvarno moguće da pogrešno poverujete da ste bili u avionu koji pada ili u begu od snajpera? Odgovor verovatno zavisi od toga ko ste.

Na Vilijamsovu žalost, on je novinar, a ne političar.

Pariz i London protiv Foks njuza

Zbog izveštaja o tome da u francuskoj prestonici postoje delovi naseljeni muslimanima u koje niko drugi ne sme da uđe,gradonačelnica Pariza je najavila da će tužiti američku TV mrežu Foks njuz. An Idalgo je najavila slučaj na sudu zbog uvrede ugleda i časti Pariza i Parižana. Istovremeno, šef Daunig strita Dejvid Kameron je za analitičara iste televizije kazao da je „potpuni idiot” zato što je za britanski grad Birmingem ocenio da je muslimanskigrad i „zabranjena zona” za nemuslimane.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika / Beta

Iako su u srpskim tabloidima glavne teme politika, političari i estrada, u njima svakako ima dosta mesta za „obične“ ljude – one koji nisu tražili medijsku pažnju, koji protiv nje nemaju apsolutno nikakav mehanizam odbrane, a koji pritom najviše osećaju njene posledice.

U poslednjem delu serijala posvećenog uticaju tabloida na naš politički i javni život, bavimo se uzrocima i efektima tabloidnog izveštavanja o osobama kojima se jednostavno desilo da se o njima piše, ali i o mogućim mehanizmima odbrane od tabloida.

Usred potrage za njegovom petnaestogodišnjom ćerkom, Igora Jurića tabloidi su optužili da je upravo on krivac za njen nestanak – navodno, zelenaši kojima je dugovao novac, oteli su devojčicu da bi kaznili oca.

Nakon što joj je u požaru izgorelo troje dece, Mirela Mikulčić najpre je optužena da se tragedija dogodila zato što je ona išla kod ljubavnika i u „provod“, a malo potom objavljeno je da je na zgarištu kuće našla jednu dečju nogu koju je sama pokopala u grobnicu izgorele dece.

Kada je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio trinaestoro svojih komšija, za zločin je u tabloidima okrivljena Kristina D, s kojom je njegov sin navodno bio u vezi.

Iako ovakve priče uveliko prevazilaze i najmaštovitiji holivudski scenario, one su se u srpskim tabloidima zaista dogodile. Naravno, slučajevi Igora Jurića, Mirele Mikulčić i Kristine D. nisu usamljeni. Oni su zapravo samo kap u moru sličnih primera – onih u kojima su do juče nepoznati ljudi dobili svoje mesto na naslovnim stranama i, najčešće bez trunke samilosti, označeni kao krivci za nezamislive zločine i tragedije.

Isto tako do juče nepoznate, neke od žrtava ovih zločina i tragedija danima su bile glavna medijska atrakcija, jer su u tabloidima do u detalj opisivane njihove muke – način na koji su silovane, gorele, premlaćivane, ubijane i posmrtno mrcvarene.

NEMA PRIČE, NEMA SLIKA: Za razliku od kampanja posvećenih poznatim ljudima, o čemu je ovde već bilo reči, slučajevi u kojima su tabloidi fokusirani na obične ljude nemaju prepoznatljivu i jasno formatiranu metodologiju.

Jedino pravilo koje proizilazi iz analize medijske arhive jeste da se ove priče stihijski razvijaju, da bi – u trenucima kada nema ničeg „novog“ i „uzbudljivog“, tabloidi jednostavno obogatili scenario „svežim“ i „sočnim“ detaljima koji obično nikada ne budu dokazani i koji su najčešće aktuelni samo jedan dan.

Baš tako, nastale su i gorepomenute storije. Kada o nestaloj Tijani Jurić nisu imali ništa novo da objave, tabloidi su objavili teoriju o očevim dugovima; kada je, u nedostatku nekih novih tragedija, trebalo opet oživeti priču o troje izgorele dece, pojavila se noga; kada je o Velikoj Ivanči već sve rečeno, bilo je logično da se nađe pravi „krivac“.

U tom smislu, slučaj Tijane Jurić (devojčice koja je nestala 25. jula, a pronađena je mrtva 7. avgusta ove godine) naročito je značajan, jer su se u njemu pojavili elementi koje smo prvi put videli.

„Neke vaše kolege su nam najavile da će ti mediji krenuti na suprotnu stranu, čim ne budemo imali neke nove konkretne informacije – samo zato što nemaju ništa novo da objave. Posle svega, to se i desilo, i objavili su tu priču o dugovima. U tom trenutku, Tijane nema deset-jedanaest dana, a oni pišu o meni“, kaže Igor Jurić za „Vreme“.

„Mene je tada najviše zabolelo to što sam se uvek trudio da svakom odgovorim na poziv, da svakom dam izjavu. Ja sam to radio zbog moje Tijane. Nismo znali gde nam je dete, mislili smo da nam je dete živo. Dakle, zato sam odgovarao na svaki poziv. A za to me, eto, nisu ni pitali.“

Samo dan pre nego što će teorija o zelenašima biti objavljena, najpre u „Informeru“, a zatim i u „Kuriru“, novinar jednog od ovih tabloida bio je u kući Jurića gde je pravio reportažu, ali nije ni pomenuo ono što se u njegovim novinama već pripremalo.

Tek posle objavljivanja priče, zatražen je Jurićev komentar ili demanti, ali on odbija da razgovara. Tu počinje nešto o čemu nikada do tada nije bilo reči i što će, bude li ikada konkretno dokazano, moći da se smatra jednom od najsramnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva.

„Posle toga, od jednog tabloida sam putem i-mejla dobio poruku da, ukoliko ne budem hteo da govorim, oni neće objavljivati slike mog deteta kao što su planirali. Pošto sam se još nadao, ja sam onda dao izjavu, a sutradan je ona pronađena mrtva. Oni su se kasnije izvinjavali, ali sigurno je da se ne bi ni izvinjavali da mejl nisu poslali sa službene adrese, da ga nije poslao zamenik urednika tog lista, da nisam imao dokaz.“

Ucenjivanje oca nestalog deteta i čista manipulacija njegovim očajem, kada bi se pravosuđe ovim slučajem bavilo i kada bi navodi Igora Jurića dobili i sudsku potvrdu, ipak bi ostalo jedinstven primer „proizvodnje“ informacija.

Arhiva, s druge strane, obiluje primerima koji su bili mnogo jednostavniji za realizaciju: onima u kojima su iskorišćene komšijske priče i glasine, a na osnovu njih napravljen atraktivan scenario. To je, recimo, slučaj s već pomenutim primerom devojke Krstine D, koja je označena kao jedan od mogućih krivaca za masakr u Velikoj Ivanči u aprilu 2003.

Najpre su navedeni iskazi komšija po kojima je sin ubice Ljubiše Bogdanovića bio u vezi s Kristinom, da bi prvi sledeći korak bila moralna analiza njenog lika i dela. Pisalo se tako da je Ljubiša govorio kako neće „kurvu za snaju“, kako se priča da se ona „sastajala s drugim muškarcima“, kako su „neki tvrdili da je prostitutka“. Sve to i dodatno je objašnjeno, opet rečima upućenog komšiluka: „Uništilo ga je, kažu komšije, to što je izgubio posao, plašio se za egzistenciju, a sin Branko krenuo da arči ušteđevinu na kurvu.“

Iako je Kristina D. više puta negirala ovakve navode, iako je rekla da ima dečka i da nikada nije bila problematična, iako joj u tabloidima nije navedeno puno ime i prezime (imenovana je, istina, na jednom veb-portalu), postavlja se logično pitanje da li će ona ikada moći na miru da živi u selu u kojem se svi poznaju i gde ne može da se sakrije iza inicijala.

Da li će, recimo, moći da se uda, a da neko ne prokomentariše njenu „istoriju“? Da li će njene komšije ikada zaboraviti da je reč o „kurvi“? Da li će iko njen ikada biti oslobođen ovakvog „nasleđa“? Teško da je to moguće. Njen život je na ovaj ili onaj način uništen. A priča je trajala dan-dva i sama po sebi sigurno nije privukla mnogo čitalaca.

„Za tabloide je tuđa privatnost najveća dragocenost – naravno ne vrednost koju štite ili granica koju ne prelaze, nego prostor za novinarske podvige. Sve tajne i otkrića kojima se bave uglavnom su iz domena privatnog. I tu nema nikakve razlike, privatnost običnih ljudi je podjednako dobra roba kao i privatnost poznatih“, objašnjava za „Vreme“ Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Po njenom mišljenju, patnje i problemi običnih ljudi manje su zanimljivi za širu javnost, ali to tabloidima omogućava da „po njihovim životima mogu da kopaju još gore“ kako bi pokazali da svačiji život može postati pakao.

„Često vređaju ili ponižavaju njihova osećanja sa još manje osetljivosti nego za javne ličnosti. To može neuporedivo teže da razori živote ljudi koji nisu navikli na takvu izloženosti“.

Odliv i sipanje: Osim prema onima koje su naciljali kao potencijalno odgovorne za zločine ili tragedije, ovdašnji tabloidi nisu mnogo milostiviji ni prema deci. Svakodnevno se dešava da se u tzv. crnoj hronici objave podaci koji otkrivaju identitet maloletnika (što zabranjuju i zakoni i Kodeks), ali i tu postoji slučaj koji se na neki način izdvaja.

U decembru 2011. bračni par P. skočio je sa šestog sprata samačkog hotela na Zvezdari držeći u naručju svog sina Milana, koji je jedini preživeo pad. Svi mediji, pa i tabloidi, utrkivali su se tada ko će objaviti detaljniju i poetičniju priču o ovom dečaku. Srećom, sve je to brzo zaboravljeno nakon što je on ozdravio i poveren je brizi rođaka – činilo se čak da će i objavljivanje njegovog imena i prezimena proći bez značajnijih posledica na dečakov dalji život.

No, dve godine kasnije, u novembru 2013, pokazalo se da se od medijske pažnje ponekad pobeći ne može. Naime, „Kurir“ objavljuje da je dečak „ni živ, ni mrtav“, da jedva hoda, da ne govori, da se „na svaki dodir uznemiri“, da ima svega 12 kilograma, da stalno povraća i da, po svemu sudeći, njegova rodbina ne brine o njemu na najbolji način. Javnost se uznemirila, ali ne zadugo.

U emisiji „Ekskluziv“ TV Prve, snimljenoj samo nekoliko dana nakon toga, prikazano je dete koje sasvim normalno reaguje na okolinu, a koje je autorka priloga opisala kao raspoloženog i veselog dečaka: „Njegova interakcija je zadivljujuća, pokazivao mi je crteže, igrao se sa mnom, zapitkivao me…“

Zašto je to urađeno? Kome je bilo neophodno da nanovo otvara zatvorenu priču i povredi kako dečaka tako i ljude oko njega? Ako imamo u vidu da je puno ime i prezime ovog deteta objavljeno i na samom početku, ali i u priči o njegovim navodno teškim psihološkim problemima, logično je zapitati se kako će mu biti kad odraste, pa ga drugovi „proguglaju“. Kako će se osećati kad ga neko bude pitao da li je istina da je pao, da su ga roditelji bacili sa šestog sprata? I kao da to nije dovoljno, kako će on sam gledati na svoje rođake koji su ga othranili, pošto pročita da je kod njih bio „ni živ, ni mrtav“?

Iako se ovakva pitanja u njihovom slučaju ne postavljaju, važno je ipak napomenuti da tabloidnog tretmana nisu pošteđena čak ni mrtva deca. I tu je slučaj Tijane Jurić vrlo ilustrativan. Nakon što je pronađena, a osumnjičeni za njeno ubistvo uhapšen, danima su se tabloidi bavili svakim detaljem ovog zločina – od mesta na kojem je silovana, do načina na koji je to urađeno.

„Samo je policija znala šta se dešavalo te noći, zato što im je ubica dao taj iskaz. Policija je svoj posao odradila više nego profesionalno, ali baš su mi oni i rekli da ne čitam novine, jer i kod njih ima nekoga ko će za novac reći svašta“, kaže Igor Jurić u razgovoru za „Vreme“.

„Ne mogu da razumem koja je svrha, da li čitalac mora da zna svaki detalj ubistva nevinog deteta. Bolesno je to i čitati i pisati. I zaista, mi nismo čitali, ali su se jedne novine slučajno našle u kući i kada je to pročitala, moja žena je pala u nesvest. Takođe, njeni drugovi su to čitali, njene drugarice. Koja je poruka? Dovoljno je bilo reći da je oteta, zlostavljana i ubijena. Čak sam i zvao neke novine i molio ih da prestanu s tim, a oni su obećali da neće više.“

O moralnom i profesionalnom aspektu ovakvog načina izveštavanja ne moramo ni da se zapitamo: takve stvari u medijima jednostavno nisu dozvoljene. Opis mučenja i zlostavljanja nije u javnom interesu, uznemirava javnost i, povrh svega, urušava dostojanstvo žrtve. S druge strane, međutim, jako je važno pitanje izvora informacija, koje pominje i Igor Jurić. Kako i zašto policija dozvoljava da joj tabloidi budu razglasna stanica za detalje koji ne bi smeli da izađu iz njihovih redova?

„Svaki put kad se poverljivi podatak, odnosno dokument, nađe van nadležnih državnih institucija, neko je učinio krivično delo, ili bar najteži disciplinski prekršaj za koji bi trebalo da sledi razrešenje ili otkaz. Ali pošto ni razrešenja ni otkaza nema, a mi čitamo i gledamo operativne podatke svaki dan, jasno je da to nije ‘odlivanje’, već ‘sipanje’ u tabloide. Dakle, to se namerno radi.

Tendenciozno, manipulativno, selektivno – kako bi se postigao cilj koji institucionalno ne može ili ne sme da se postigne. Na to sam mislio kada sam u godišnji izveštaj za 2013. godinu upisao ‘tabloidizaciju države’“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

NIŠTA FINO I SUPTILNO: Kad smo već kod problematičnih izvora, slučaj Tijane Jurić i na tom planu donosi nešto novo, što bi tek trebalo da bude dokazano. Naime, Igor Jurić i za „Vreme“ i za neke druge medije pre toga, tvrdi da ima pouzdanu informaciju da „jedan tabloid stoji iza angažovanja advokata Tijaninog ubice“.

Kako će i da li će ova informacija biti potvrđena, za sada nije poznato, ali ona – imajući u vidu ovdašnje prilike – uopšte ne deluje neverovatno. Pre i tokom suđenja, teško da postoji bolji izvor od optuženog, a on će sigurno biti voljan da priča onima koji su mu platili odbranu.

Inače, posebno poglavlje u storiji o izveštavanju tabloida o „običnom svetu“ odnosi se baš na ljude osumnjičene da su počinili neki zločin. Tu je, zapravo, tabloidima i najlakše – identifikujući se sa žrtvom i njenom porodicom, javnost lako zaboravlja da i osumnjičeni, ma kako bili čvrsti dokazi protiv njih, takođe imaju svoja ljudska prava. Između ostalog, tu spada i pravo na pretpostavku nevinosti.

No, umesto toga, u tabloidima se redovno pojavljuju ne samo presude, već i predlozi izmene zakona – 2005, kada je trogodišnja Katarina Janković preminula od posledica seksualnog zlostavljanja, a njen očuh Mališa Jevtović bio osumnjičen za taj zločin, „Kurir“ je objavio naslov „Monstruma na smrt“, s tim da se sa slova cedila nacrtana krv.

Bio je to zapravo logičan nastavak napisa u kojima je prikazan svaki detalj devojčicinih muka, uključujući i slikovite prikaze kako joj je očuh „stao nogom na leđa i pocepao jetru“.

„Mislim da sve nasilnike, ma kog doba ili godina, treba brutalno staviti u medije. Ako su maloletni, onda njihove roditelje, jer nisu deca kriva sama. Kako ja mogu da izveštavam o tom događaju, na način koji vi tražite od mene? Mi smo ponekad preterivali – ono kada kaplje krv i slično, ali mislim da smo mi reagovali onako kako su reagovali obični ljudi“, objašnjava za „Vreme“ Sveta Marjanović, jedan od tadašnjih urednika „Kurira“.

„Nismo reagovali kao novinari, već kao obični ljudi kojima se to dešava. Meni stomak igra kad to vidim i nemoj da me teraš da budem fin i suptilan! Znam da ćemo tako da proizvedemo buku i dreku, ali mislim da to treba da radimo.“

Pošto sličan stav imaju i mnogi drugi ljudi iz struke, postavlja se logično pitanje o tome da li novinari uopšte smeju da reaguju kao „obični ljudi“. Da li je ovakav stav razumljiv i blizak čitaocima? Da. Da li novinari smeju da sude i presuđuju? Ne. Pre svega zato što mogu da pogreše u proceni i tako unište nevinog čoveka, a potom i zato što su za suđenje i presuđivanje zaduženi neki drugi i stručniji ljudi.

Običnim ljudima (pa i novinarima kada su van redakcija) dozvoljeno je da privatno misle i osećaju šta god hoće, ali javna reč ima posledice o kojima se mora voditi računa – koliko god se to novinarima i urednicima sviđalo ili ne sviđalo.

U ovom i prethodna tri broja „Vremena“ bavili smo se ulogom tabloida na srpskoj političkoj i javnoj sceni, još jednom potvrđujući da oni u najvećoj mogućoj meri utiču kako na političke tokove tako i na opštu atmosferu u društvu.

Na primeru izveštavanja o običnim ljudima možda se najjasnije vidi njihova moć da jednim potezom izmene ili unište nečiji život, ali to – imajući u vidu širu sliku – nije i najvažnija posledica njihovog delovanja. Otvorena agitacija za ovu ili onu političku opciju, medijsko čerečenje političkih neprijatelja, žigosanje i vređanje svakog ko misli drugačije od njih i, zbog svega toga, širenje straha od njihovog izveštavanja, samo su deo onoga zbog čega bismo nad problemom srpskih tabloida svi zajedno morali mnogo više da se zamislimo.

Jer, njihova moć sve je veća, njihovi patroni sve bezobzirniji, a sekira kojom mašu nad glavom svakog od nas pre ili kasnije pogodiće svoj cilj.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: UNS

U proteklih 12 meseci Savetu za štampu podneto je osam žalbi koje se odnose na nepoštovanje privatnosti.

Tri su u proceduri, dve nisu prihvaćene, dok je u tri slučaja komisija za žalbe odlučila da je prekršen novinarski kodeks, kaže Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu.

Ona ističe da podnosioci žalbi u više od 90 odsto svih slučajeva navedu da je, po njihovoj oceni, prekršeno više odredbi Kodeksa. Nažalost, često i jesu u pravu. Tako je i u slučaju ovih žalbi, narušavanje privatnosti nije bilo jedini prekršaj, kaže Novakovićeva.

Nezavisno samoregulatorno telo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i onlajn medija i profesionalne novinare, osnovano je da bi se pratilo poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima i rešavale žalbe pojedinaca i institucija na sadržaje štampanih medija.

Kršenje novinarskog kodeksa u delu koji se odnosi na privatnost treći je ‘prekršaj’ po učestalosti, posle kršenja odeljaka vezanih za istinitost izveštavanja i dužnu novinarsku pažnju, dodaje generalna sekretarka Saveta.

Prošle godine je Komisija za žalbe u osam slučajeva ocenila da je prekršen Kodeks u delu koji se odnosi na privatnost.

Gordana Novaković ističe da je Savet za štampu do sada dva puta, jednom prošle i jednom ove godine, zatražio od više redakcija da skinu sa svojih portala ili onlajn izdanja tekstove upravo zbog kršenja privatnosti ljudi o kojima su pisali.

Komisija to nije razmatrala kao žalbe u redovnom postupku, zbog specifičnosti slučajeva.

U jednom je staratelj desetogodišnje devojčice intervenisao zbog tekstova koji su o tragediji u njenoj porodici objavljeni pre više od tri godine, ali ih je ona pronašla kad je počela da koristi internet. U tekstovima su bili navedeni svi detalji o devojčici puno ime, selo iz kojeg je, svi detalji o roditeljima…

U drugom slučaju smo intervenisali na zahtev čoveka koji je bio žrtva nasilja, a koji je više od godinu dana kasnije i dalje imao problema zbog tekstova u kojima je označen inicijalima, ali uz detalje o tome gde živi i radi.

U oba slučaja su sve redakcije kojima smo se obratili prihvatile našu preporuku, konstatuje generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ističe da je granica između prava na privatnost i prava javnosti da zna jedna od najosetljivijih tema u novinarstvu.

Iako Zakon o javnom informisanju i Etički kodeks propisuju standarde, između ostalog i onaj osnovni, o sužavanju prava javnih ličnosti na privatnost, u odnosu na ‘običnog’ građanina, u praksi je često veoma teško odrediti te limite.

Smatram, ipak, kada su u pitanju javne ličnosti, da bi taj prag trebalo da bude jako nizak jer se podrazumeva da zbivanja u privatnoj sferi mogu kod funkcionera da bitno utiču pre svega na njihov rad. I ne samo to. Javne ličnosti su dužne da polažu račune svakom građaninu i o svom privatnom životu budući da je i ova sfera veoma važna za postavljanje društvenih standarda. Na primer, razvod i novi brak nekog običnog čoveka svakako nije vest, ali ako se radi o premijeru, onda građanima treba da bude prezentovana i ova činjenica, jer ona doprinosi sklapanju opšteg utiska o jednom od najvažnijih državnih funkcionera, navodi Obradović.

U praksi, nažalost, najčešće nije tako. Naprotiv. Stičem utisak da su u većini medija stvari postavljene upravo obratno. Što je funkcioner značajniji, njegova privatnost je zaštićenija. Sa druge strane, svedoci smo da se gotovo svakodnevno krši pravo na privatnost običnih ljudi, objavljivanjem fotografija ili porodičnih detalja koji nisu od javnog interesa ističe Obradović.

Predsednik NUNSa ukazuje da ‘običan’ građanin nema iza sebe moćan mehanizam funkcije koji bi ga zaštitio. Možda je ilustrativan primer lekara iz Užica koji je uhvatio suprugu u prevari i izložio je šikaniranju i javnoj poruzi. Mediji su bez premišljanja otkrili identitet žrtve. O ovom slučaju se izjašnjavao i Savet za štampu i zaključio da je povređen Etički kodeks, kaže Obradović. Iz rezultata neformalne ankete na koju je odgovorio 141 novinar, član NUNS-a, čini se da većina novinara razume razloge za snižavanje praga zaštite privatnosti s rastom odgovornosti koju osoba ima u društvu.

Novinari smatraju da je privatnost univerzalno ljudsko pravo, bez obzira na kulturološke razlike pojedinih zajednica u svetu, čije principe ne ograničava razvoj tehnologije.

Svega polovina anketiranih zna da je pravo na privatnost uređeno domaćim zakonima, a podeljena su i mišljenja o tome da li je kršenje privatnosti etičko ili krivično pitanje.

Većina, međutim, razume da je zaštita privatnosti značajan standard novinarskog posla i smatra da u radu vodi računa i o svojoj i o tuđoj privatnosti. Više od polovine anketiranih zna da dozvolu za narušavanje privatnosti može izdati samo sudija, dok nešto više od 20 odsto pogrešno misli da dozvolu za uvid u baze prikupljenih podataka može izdati vlasnik baze. Većina novinara koja je učestvovala u anketi poznaje metode za zaštitu privatnosti na internetu, poput enkripcije, generatora lozinke i sličnih, od kojih neke i koriste.

Zanimljivo je da samo deset odsto ispitanih ne zahteva od državnih institucija i privatnih kompanija da poštuju zakonske odredbe kojima se štiti privatnost građana „da ne pomisle da nešto krijem“. Milica Jovanović Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevina Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške

Privatnost najviše krše institucije

Većina anketiranih novinara misli da privatnost građana Srbije najviše krše domaći akteri državne institucije, privatne kompanije, mediji dok sa učešćem inostranih aktera u narušavanju privatnosti pretežno nisu upoznati.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Kako smo došli do toga? Kako su tabloidi postali ovo što su danas i da li ima nade da budu drugačiji? Kako su tabloidi postali javne poternice i sredstva odmazde? Kako utiču na život običnih ljudi, a kako na delovanje javnih ličnosti? Da li su srpski tabloidi ogledalo srpskog društva ili eksces?

Početkom ove godine, jedan političar pocepao je izdanje tabloida „Kurir“, jedan je nedavno otkrio da mu je neimenovani vlasnik tabloida tražio milion evra ukoliko želi da prestane da piše o njemu, dok je tabloid „Informer“ – posle najave strogih ekonomskih mera – na naslovnoj stranici objavio da premijer ima muda. Da se u vezi sa srpskim tabloidima nije dogodilo ništa drugo, samo ovi slučajevi bili bi dovoljan razlog da oni budu apostrofirani kao izdanja koja utiču na medijsku scenu, politička zbivanja, pa i opštu atmosferu u društvu.

To, naravno, nije počelo ove, već mnogo godina ranije.

Samo mesec i po dana pošto se u decembru 2001. prvi put pojavio na kioscima, prvi srpski tabloid „Nacional“ dostigao je tiraž od pedeset hiljada primeraka. Posle još mesec dana, broj je bio povećan na 75.000, da bi stoti broj proslavljen uz skoro neverovatnih 98.000. Kako je Srbija tada, baš kao i sada, bila država u kojoj se malo čita i u kojoj pristojni mediji jedva drže glavu iznad vode, jasno je da je u pitanju bio recept koji će slediti i svi potonji tabloidi: kratki tekstovi, efektni naslovi, svakodnevno otvaranje afera koje brzo bivaju zaboravljene i za koje se često pokaže da su montirane, izvori bliski policijskim i kriminalnim krugovima.

Ipak, pre i iznad svega, srpske tabloide će od samog početka karakterisati nekad manje, nekad više očigledna pristrasnost prema ovoj ili onoj političkoj opciji, vrlo aktivan odnos prema ličnostima na političkoj sceni i odsustvo svake mere u periodima medijskog progona nepoželjnih.

PIONIRSKI DANI

„U samom startu, hteli smo da pravimo novine koje su zanimljive, provokativne, pisane jezikom koji ljudi mogu da razumeju. Bum, bam, pravo u glavu. A ne kilometarski tekstovi, to niko neće da čita“, objašnjava Sveta Marjanović, jedan od urednika „Nacionala“, koji je potom isti posao radio u tabloidima „Kurir“ i „Press“. Naravno, ni on ni bilo koji drugi sagovornik „Vremena“ uspeh ovog tabloida nije tražio u razigranim tehničkim rešenjima i efektnim naslovima. Naprotiv.

Sve veće političke afere otvorene pre marta 2003, kada je „Nacional“ zabranjen, započele su ili makar detaljno prorađene upravo u ovim novinama: tu je objavljena priča o vanbračnoj aferi predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, tu je otvorena priča o tome kako je Zoran Đinđić novogodišnje praznike proveo u Dubaiju, navodno o trošku sumnjivih likova; tu su objavljivanja pisma Ljiljane Buhe u kojima dovodi u vezu tadašnju vladu i zemunski klan; tu su o vlasti vrlo kritično pisali Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, Danica Drašković; tu se pojavila ona istorijska rečenica „ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Vrlo često, to je značilo i apriorno odricanje od do tada uobičajenih profesionalnih standarda: „Pljuvali smo vladu, a oni zato nisu hteli da pričaju sa nama. I šta sad, ja da ne pustim priču ako ti nećeš da mi se javiš na telefon? Samo da bih, kao, imao drugu stranu?“, kaže Marjanović.

Da li zbog toga što nije bilo druge strane ili drugu stranu niko nije slušao, kasnije se ispostavilo da su najpoznatije priče „Nacionala“ bar donekle problematične. Ispostavilo se, recimo, da Đinđićev famozni put u Dubai nije izgledao tako kako je opisan, dok su već pomenuta pisma Ljijane Buhe – vođeni svojim interesima – zapravo pisali zemunski bosovi. No, kako su ove i slične afere imale dugoročne posledice na srpsku političku scenu (po oceni mnogih, priča o Đinđiću zapravo je otvorila put njegovoj satanizaciji kroz medije), postavljalo se oduvek pitanje ko stoji iza ovakvih priča i ovakvih izdanja i kome je u interesu da na taj način plasira informacije.

„Do 2000. srpski mediji su bili strogo svrstani u dva tabora, za i protiv Miloševića. Tabloidi se pojavljuju u trenutku kada nastaju neki novi centri moći. Dakle nije ih više dva, nego 200, i svi se bore za mesto i deo kolača u lopovskoj tranziciji. Kreću privatizacije, igre sa velikim novcem, ali je ta ekonomija, kao i danas, bila usko vezana sa politikom, tako da su srpski tabloidi logički zauzeli teren na kome je bilo najviše novca, samim tim i intriga, sukoba“, kaže Antonije Kovačević, koji je 2005. postao urednik „Kurira“, potom tabloida „Gazeta“ i „Alo“, a danas i „Naših novina“.

Kada je u pitanju imenovanje „novih centara moći“, različiti ljudi imaju različita gledišta.

Po jednima, u pitanju su ostaci klana Slobodana Miloševića, po drugima kriminalni krugovi, dok treći prave uzroke procvata tabloida nalaze u simultanom delovanju više različitih faktora. „Teren za njih je jako dobro pripremljen tokom proteklih godina i decenija. Snižavanjem kvaliteta obrazovanja, relativizacijom sistema vrednosti, negativnom selekcijom u institucijama, banalizacijom javnog mnjenja, teranjem u inostranstvo onog što bi jednom mogla da bude intelektualna elita, guranjem prosečnosti i ispotprosečnosti u prvi plan javnosti“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

LEŠINARI I PUDLICE

Šta god da su uzroci naglog procvata tabloida, nakon 2003. i ulaska u period stalnih političkih kriza, bilo je evidentno da povratka na staro neće biti. Tabloid „Nacional“ je posle ubistva Zorana Đinđića zabranjen (što će Ustavni sud na kraju proglasiti neustavnim), ali je njega u trenutku zabrane od prvobitnih osnivača vodio samo glavni i odgovorni urednik Predrag Popović, dok su Dragan J. Vučićević i Sveta Marjanović otišli nešto ranije.

Zajedno sa kolegom Đokom Kesićem oni će odmah potom napraviti „Kurir“ čiji je vlasnik bio Radosav Raja Rodić, biznismen i tada već vlasnik „Glasa javnosti“. „Dogovor sa Rajom bio je da smo nas trojica s jedne, a on s druge strane. Ja sam tada napravio neku vrstu ugovora s njim. Prva tačka – redovne plate prvog i petnaestog u mesecu. Druga – nema mešanja u uređivačku politiku. Treća tačka – mi garantujemo da ćemo za tri meseca da napravimo tiraž između sto i sto dvadeset hiljada primeraka“, kaže Sveta Marjanović, objašnjavajući da je Rodić ta pravila uglavnom poštovao. „Hteo je da par puta dođe u redakciju, a mi ga pitamo: Gde ćeš ti? Šta ćeš ti gore?“

Ovakva idila trajala je sve dok „Glas javnosti“ nije otvorio priču o navodnom skrivenom bogatstvu Mlađana Dinkića, posle čega i u „Glasu“ i u „Kuriru“ – kao novinama u okviru istog preduzeća – počinju stalne finansijske kontrole i pritisci. Takođe, između Dinkića i „Kurira“ otvara se i svojevrsni rat koji će se u jednom trenutku naći čak i pred Sudom časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Zapisnik sa ovog događaja objasniće zapravo mnogo toga o komunikaciji tabloida i političara. Pošto se Dinkićev G17 plus u junu 2005. požalio NUNS-u na tretman u „Kuriru“ i detaljno izneo svoje zamerke na neprofesionalno izveštavanje, tadašnji urednik „Kurira“ a današnji urednik i vlasnik „Informera“ Dragan J. Vučićević na sednici Suda časti reći će da je „do pre četiri meseca Mlađan Dinkić bio jedan od najbližih insajdera ‘Kurira’ u Vladi Srbije“, da je „dostavljao gomilu informacija o pojedinim političarima i strankama“, ali i da je posle izbijanja sukoba članovima uredništva „pretio telefonom i SMS porukama, nazivajući ih mafijašima, obećavajući da će ih uništiti i preporučujući im da traže drugi posao“. Sud časti nije stao ni na čiju stranu, odlučivši na kraju da i „G17 plus i list ‘Kurir’ demonstriraju odnose i veze koji su neuobičajeni za objektivne medije i političke organizacije“.

Baš otprilike u to vreme počinje i nešto što će, po mišljenju brojnih sagovornika „Vremena“, imati dalekosežne posledice – tabloidi postaju još smeliji, još bezobzirniji, počinju prave hajke na određene ličnosti. Razliku između dve epohe tabloida vidi i Antonije Kovačević: „Prva, lešinarska faza tabloida, zaključno sa prvim godinama ‘Kurira’, bila je po meni puno zdravija i normalnija od ove druge, u kojoj su tabloidi postali režimske pudlice, koje na prvi pogled nisu opasne, nisu dobermani ni pitbulovi, ali toliko laju i vrše nuždu gde stignu i po kome stignu, da to neizbežno ostavlja utisak i posledice. U prvoj fazi, tabloidi su kršili neka pravila profesije, bilo je tu svega i svačega, ali bar nisu bili strogo kontrolisani vozovi u kojima se tačno zna na kojoj stanici se đubre izbacuje kroz prozor.“

Iako je posle odlaska iz „Kurira“ 2005. godine, opet sa Vučićevićem i Kesićem napravio tabloid „Press“, Sveta Marjanović takođe smatra da je u to doba zaista došlo do promena. Po njegovom mišljenju, za tu situaciju najodgovorniji su vlasnici. „Naša želja stvarno jeste bila da pravimo novine koje će ljudi da čitaju, kojima ćemo mi nešto da menjamo. Neke stvari smo promenili, ne mogu da kažem da nismo, ali tabloidi su danas samo batina koja prelazi iz ruke u ruku. To nije trebalo da bude tako. Vlasnici su ukapirali da oni s tim mogu sebi da naprave dobru lovu i to je bio kraj.“

DOBRA LOVA

Tu, dakle, dolazimo do jednog od najintrigantnijih segmenata priče o tabloidima, koji je nedavno ponovo aktuelizovan u interjvuu Dragana Đilasa za „Blic“ od 12. oktobra 2014. Pošto su ga tabloidi mesecima držali na naslovnim stranama, o čemu će u ovom feljtonu biti reči mnogo detaljnije, Đilas je odgovarajući na pitanje da li mu je jasno zbog čega se to događalo, odgovorio ovako: „Svaki čovek koji iskreno o tome razmišlja, zna odgovor. Žalim zbog toga što mi je trebalo više od godinu dana da shvatim da na te laži ne treba da obraćam pažnju, da ne smem da dozvolim da utiču na mene, moje raspoloženje, moj privatni život. Žalim i što sam prihvatio da posle devet meseci pljuvanja po meni sednem sa vlasnikom jednog od njih i vidim da li ima načina da to stane. To što mi je on tom prilikom, sasvim ozbiljan, tražio milion evra u kešu da prestanu da pišu i što sam to, naravno, odbio jeste nebitno. Bitno je da sam izdao sebe samim tim što sam prihvatio da posle svega što su slagali o meni sednem sa takvim ljudima.“

Iako se posle ovakvog priznanja očekivala prava bura u javnosti, ništa se nije dogodilo. Kao da je Đilas potvrdio šuškanja i samo ozvaničio nešto što su svi odavno prihvatili zdravo za gotovo. „Vidim više razloga za to. Jedan je – navikavani smo na tabloidno uterivanje straha kao žabe na sve topliju vodu i eto, navikli smo se. Drugi – svako ko uzme u principijelnu odbranu Dragana Đilasa, čitaće o sebi kao o korumpiranom braniocu tajkuna – navikavanje na tabloidizaciju došlo je do faze kada nam je normalno da druge provlače kroz blato, ali retko ko se baš toliko navikao da sam sebi dobrovoljno stavi metu na glavu“, objašnjava Saša Janković, navodeći pritom i treći važan razlog za ćutanje javnosti. „Dragan Đilas je upravo jedan od onih koji je ovo društvo počeo da kuva u tabloidnoj bari i sama se nameće narodna poslovica o sađenju tikava sa đavolom, koju je mogao i morao da zna i pre nekoliko godina.“

Pozivajući se na svoje dugogodišnje iskustvo u medijima, i Antonije Kovačević konstatuje kako su redakcije često i drastično menjale svoju uređivačku politiku i svoje zaštitnike, i tako „dolazile u pomalo blesavu situaciju da danas npr. reketiraju onoga u čije ime su nekad reketirale. I sve to bez blama i emocija, vrlo poslovno.“ Uprkos brojnim pokušajima „Vremena“, Dragan Đilas nije pristao da detaljnije objasni svoje navode o medijskom reketiranju.

Inače, o ovoj pojavi prvi put je počelo da se govori kada je objavljena priča o tome da su urednici nekadašnjeg „Nacionala“ od Zorana Đinđića tražili pedeset hiljada evra da bi prestali da pišu o njemu. Po verziji koju je Čedomir Jovanović ispričao u knjiziAtentat Miloša Vasića, kod Đinđića je u oktobru 2002. došao Predrag Popović, glavni urednik, koji tu „skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisma Ljiljane Buhe jer mora i on od nečega da živi, nego ako mu neko plati jedno 50.ooo evra, on će prestati s tim“. Po istom svedočenju, Đinđić je želeo da se s tim prestane, plaćeno im je, ali se u „Nacionalu“ ista priča nastavila.

S druge strane, u emisiji „Insajder“ Vučićević je izneo svoju verziju događaja: „Ja mogu sto posto da vam tvrdim da je tačno da smo ušli, tu je bio Beba, kada smo izašli tu je bio Beba, nervozni Beba. Kasnije sam čuo od ljudi iz Vlade da je po tom našem odlasku on ušao unutra i pitao Zorana ‘pobogu, čoveče, kako primaš ove kriminalce’ i da je tu nastala svađa, da je on skočio, otišao do svoje kancelarije, kabineta, skinuo tablicu sa svojim imenom sa vrata, spakovao svoje stvari i otišao. To sam ja čuo, ja to ne mogu da tvrdim.“

Postoji, međutim, i treća verzija koja se donekle razlikuje od obe navedene. Po rečima Svete Marjanovića, na sastanku su bila sva trojica urednika „Nacionala“, bilo je reči o pismima Ljiljane Buhe, ali nikakve pare nisu ni tražene ni nuđene. On ne pominje da je bilo gde video tadašnjeg šefa vladinog Biroa za informisanje Bebu Popovića, već samo Đinđićevog saradnika Zorana Janjuševića, koji je sedeo ispred kancelarije.

I kojoj sada verziji možemo da verujemo? Odluka je potpuno lična, zavisi od brojnih faktora, ali priča sama po sebi – u svakoj svojoj verziji – dovoljno je indikativna i dosta govori o povezanosti tabloida i politike i političara. Ono što je najvažnije jeste da upravo ona ide u prilog tezi da su se u istoriji srpskih tabloida dogodile promene koje su s vremenom dovele do situacije u kojoj smo danas, o kojoj će tek biti reči na ovom mestu. Jer, ako ništa drugo, razgovor trojice urednika s premijerom i iznos od pedeset hiljada evra – bilo da je tražen, nuđen ili potpuno izmišljen u nekoj od kasnijih interpretacija – deluju prilično naivno u odnosu na ponudu koja je izneta pred Dragana Đilasa. Baš kao što i najsurovija stranica „Nacionala“ – kakve god efekte da je imala – teško da može da se meri sa naslovnim stranicama današnjeg „Kurira“ ili današnjeg „Informera“.

Projekti

Od pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000, u Srbiji na duže vreme nije opstalo nijedno netabloidno izdanje. Zapravo, skoro sva izdanja koja su uopšte pokretana, bila su tabloidi. Osim „Nacionala“, bili su tu „Internacional“ (2003–2005), „Balkan“ (2004–2006), „Start“ (2005–2006), „Srpski nacional“ (2005–2006), „Sutra“ (2007–2008), „Gazeta“ (2007–2008), „Press“ (2005–2012), „San“ (2012–2013).

Uglavnom je bila reč o projektima koji su nastajali zbog predizborne kampanje i nestajali vrlo brzo, a zanimljivo je da su krajem 2007, u razmaku od samo nekoliko dana, pokrenuta tri tabloida: „Sutra“, „Alo“ i „Gazeta“. Do danas, preživeo je jedino „Alo“.

Vokabular

Odavno je u legendu ušla poruka iz kolumni Dragana J. Vučićevića: „Gospodo poslanici, stoko jedna bezrepa!“

No, tabloidi ne oskudevaju ni u drugim maštovitim kvalifikacijama. Oni koji su u određenom trenutku u centru njihove pažnje, označavaju se ovako: idiot, bandit, tunjav, tuta-muta, lažov, šljokara, fašista, narkoman, budala, kuronja, kralj nemorala, sektaš, ološ,…

Psovke ovog puta ne računamo.

Zločin i kazna

Od svih tabloida, „Kurir“ je svakako šampion u broju izmena političkih patrona, zbog čega je verovatno platio i najvišu cenu. Najbolji opis odnosa između ovog lista i politike pružio je Savet za borbu protiv korupcije u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji iz 2011: „Treba podsetiti da je upravo ‘Kurir’ najviše doprineo tabloidizaciji medija i života u Srbiji, krajnjoj relativizaciji problema kriminala, korupcije i uopšte sistema vrednosti. Određenim političkim strukturama odgovarao je list koji je na bazi izmišljenih senzacija plasirao političke nokaute, ali se onda u jednom trenutku okrenuo i protiv onih koji su ga politički podržavali. Sve to navelo je političke inspiratore ‘Kurira’ da 2009. drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom je došlo i do hapšenja vlasnika ‘Kurira’ Radisava Rodića koji je, zbog toga, skoro dve godine proveo u pritvoru.“

Uprkos svemu tome, „Kurir“ je i danas jedno od najtiražnijih izdanja na našem tržištu.

Nemački slučaj

Često se u Srbiji čuje teza kako su ovdašnji tabloidi specifični u odnosu na svetske, zato što nisu pre svega fokusirani na estradu i svet poznatih, na tračeve, paparaco fotografije iz privatnog života itd. Navodno, tabloidi na drugim mestima su baš takvi – potpuno apolitični.

Međutim, u pitanju je zabluda. Mnoštvo svetskih tabloida vrlo je jasno politički profilisano. Nemački tabloid „Bild“, koji je sa svojih 12-ak miliona čitalaca ujedno i najprodavanije evropsko dnevno izdanje, ima uređivačku politiku sličnu svojim srpskim „kolegama“: kampanje protiv ovog ili onog političara, senzacionalizam, direktan i često uvredljiv jezik, tračevi, otvaranje afera.

Efekat ovakvog izveštavanja takođe je sličan. Bivši kancelar Gerhard Šreder navodno je jednom prilikom izjavio da je njegova PR strategija jednostavna: „Sve što mi je potrebno da bih imao uspešnu vladu jesu ‘Bild’ i televizija.“ S druge strane, Džudit Holofernes, nemačka muzičarka koju je menadžment lista 2011. zamolio da se pojavi u jednoj njihovoj kampanji, tu je ponudu odbila uz otvoreno pismo u kojem navodi: „‘Bild’ je opasan politički instrument, maliciozna kreatura koja ne opisuje Nemačku, već je stvara.“

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme. 

Foto: Flickr.com