elektronski mediji – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Elektronski mediji u Republici Srpskoj

Borislav Vukojevic — Wed, 28 Jan 2015 21:15:42 +0000

Elektronski mediji, odnosno radio i televizija u Republici Srpskoj prvenstveno se razlikuju u oblicima vlasništva. Zbog specifičnosti političkog sistema Bosne i Hercegovine, na teritoriji Republike Srpske postoje dva javna servisa: Radio televizija Republike Srpske (RTRS) kao entitetski javni servis i Radiotelevizija Bosne i Hercegovine (BHRT) kao javni servis na nivou države. Osim njih, u medijskom sistemu postoje i privatne (komercijalne) televizije koje se finansiraju isključivo od reklama. Javni servisi se finansiraju iz pretplate koju plaćaju građani BiH i od reklamnog programa, s tim što BHRT dobija 50 odsto pretplate, a entitetski javni servisi dobijaju po 25 odsto (RTRS i FTV).

Prema istraživanjima Instituta za društvena istraživanja Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke, gotovo 97% ispitanika se izjasnilo da gleda televiziju, a najčešće provode od 2 do 3 sata ispred televizijskog prijemnika (35,77%). Međutim, interesantan je podatak da gotovo 10 odsto ispitanika provodi 4 sata i više ispred televizije, što je u skladu sa istraživanjima koja zastupaju tezu da je televizija medij koji igra značajnu ulogu u procesu socijalizacije (na primjer, teorija kultivacije).

Što se tiče gledanosti pojedinih TV kanala, ispitanici su odgovarali na pitanje: Koji televizijski kanal najčešće i najviše gledate? Dakle, ne radi se o ispitivanju gledanosti preko piplmetara ili o merenju stepena poverenja. Rezultati kažu da se u Republici Srpskoj najčešće gleda BN televizija (27,87%), a zatim slede RTRS sa 20%, ATV sa gotovo 12% i RTS sa 9%. Neku drugu televizijsku stanicu izabralo je 9,93%.

Kako bi se dobila celovita slika gledanosti centralnih informativnih emisija, TV dnevnici su podeljeni po terminima emitovanja: 18:30 do 19:00 (I grupa), 19:00 do 19:30 (II grupa) i 19:30 do 20:00 sati (III grupa). Prema podacima istraživanja, situacija je sledeća:

I grupa: 71,52% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledaniji je Info Top na Pink BH sa 6,31%;

II grupa: 50,09% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledanije su Vijesti na Alternativnoj Televiziji sa 36,9%, a drugi je dnevnik na BHT1 sa 5,72%;

III grupa: najgledaniji dnevnik u ovom terminu je Dnevnik 2 na RTRS (35,54%), drugi je Dnevnik 2 na BN (30,12%), dok 23,97% ne gleda dnevnik u ovom terminu.

Podaci o centralnim informativnim emisijama ističu malu gledanost dnevnika koji se emituju prije termina 19:30, kao i relativno mali udeo dnevnika BHRT. Imajući u vidu podatak da se najčešće gleda BN televizija, a da je nagledaniji dnevnik RTRS – ističe se uticaj i značaj javnog servisa entiteta na kreiranje dnevnog reda.

Kada je u pitanju radio, njegov uticaj je relativno nizak, što pokazuju rezultati istraživanja. Naime, svakodnevno radio sluša 19,39% ispitanika, dok 40,13% sluša samo povremeno – 25,79% nikada ne sluša radio. Najčešće se sluša BN radio (30%), zatim slede Radio Republike Srpske (14,66) i Radio Big 2 (8,82%).

Istraživanje je sprovedeno u periodu od 26. do 28. septembra, na uzorku od 1.136 ispitanika. U istraživanju je učestvovalo 15 istraživača – anketara. U istraživanju je korišten višefazni skupni slučajni uzorak (multi-stage cluster random sample) u koji je bilo uključeno šezdeset naseljenih mesta i mesnih zajednica širom Republike Srpske. Granica greške na ovom uzorku iznosi +/- 3%. Pitanja su zatvorenog tipa, ispitanici su popunjavali upitnik samostalno ili uz pomoć anketara (intervju).

Izvor slike: flickr.com/espensorvik

The post Elektronski mediji u Republici Srpskoj appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Medijska strategija već zastarela

Boban Tomic — Sun, 21 Dec 2014 12:27:30 +0000

Iako nije poslednja po modernizaciji svog radiofrekventnog spektra (BIH takođe ima problema) Srbija prilično kasni u ovom procesu, a razlozi za to su uglavnom bili finansijske i tehničke prirode.

Najkasnije od 15. juna dogodine, svi TV kanali imaće značajno kvalitetniji prijem signala, kvalitet tona i slike i mnogo više TV programa u ponudi, što je rezultat primene savremene tehnologije i optimizacije resursa.

To je korist za građane. Država će svoju korist steći raspodelom i najverovatnije visokom cenom naplate upražnjenih resursa u etru. Ipak, vrlo malo razgovora se vodi na temu prilagođavanja i razvoja televizijskih emitera.

U svojevrsnom medijskom „novogovoru“ TV stanice se više ne zovu emiteri, niti mediji, već se nazivaju „pružaoci audiovizuelnih usluga“!

Da li ovo „prekrštavanje“ naših televizija, kako nacionalnih, tako i svih onih regionalnih i lokalnih, predstavlja birokratsku formalnost ili najavljuje dublje promene, značajno je pitanje.

Osim poneke izjave tehničkih autoriteta o tome da će televizije imati bolji kvalitet slike i tona, kao i bolju pokrivenost, značajnijih izjava niti prognoza nema. A šta bi za televizije moglo biti značajno, pa i presudno u kontekstu digitalizacije?

Proces će obuhvatiti ukupno 120 TV stanica koje sada emituju programe preko mreže zemaljskih predajnika. Od toga su sedam programi nacionalne pokrivenosti, dve pokrivaju Vojvodinu, 28 emituje regionalne programe, dok 83 emituju lokalne programe, uglavnom za područja svojih opština.

Već površna istraživanja i analize poslovanja ovih televizija ukazuju na velike razlike u njihovom tehničkotehnološkom i programskom statusu. U grupu onih koji malo bolje stoje sa opremom i resursima spadaju programi javnih servisa i televizije komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću.

Svi ostali su daleko ispod modernih tehnoloških standarda, a većina njih ispod donjeg praga neophodnih resursa za rad. Ovakvo stanje najčešće se obrazlaže kao posedica veličine tržišta na kome svaka od TV funkcioniše kao i razlikama u pristupu profesiji od strane vlasnika ovih medija.

Ukupni prihodi od oglašavanja, koje sve televizije ubiraju kao dominantan poslovni prihod, proteklih godina beleže značajan pad tako da se brojka sa nekadašnjih 250 miliona, svela na oko 100 miliona evra ukupne godišnje potrošnje na TV oglašavanje u Srbiji.

Posebno su pogođene manje televizije, jer nemaju pristup glavnim televizijskim oglašivačima. Praksa da samo velike televizije imaju pravo na velike reklamne kampanje i oglašivače ukorenjena je u Srbiji najviše zahvaljujući nepoštovanju Zakona o oglašavanju i Zakona o radiodifuziji.

Kršenjem odredaba o maksimumu reklama po satu programa nacionalne televizije pokupile su glavninu prihoda od velikih oglašivača, a regionalne i lokalne TV ostale su na beznačajnim svotama lokalnih reklamnih budžeta. O ovom problemu u proteklim godinama nijedna vlast nije želela da razgovara, a merenje prekomernih reklama pokazivalo je da veliki „gutaju male“.

Da apsurd bude veći, u kršenju reklamnog vremena isticao se javni servis, a pritom je imao prihode iz TV pretplate i državnog budžeta, što govori o lošem sistemu, a ne lošem javnom servisu. Pored toga, nedovoljna državna pomoć ne predstavlja prihod koji u značajnoj meri može da unapredi programske resurse.

Novac koji svake godine država dodeli medijima kroz projektno finansiranje predstavlja napredak u načinu finansiranja i on jeste pozitivna tekovina savremene politike koja se mora podržavati i dalje unapređ ivati.

Međutim, velikom broju televizija, posebno onim malim, ova pomoć, i kada je dobiju, nije dovoljna. Na istom tragu postoji intencija države da pronađe način kako naterati lokalne samouprave da odreše kesu prema svojim medijima pa i lokalnim televizijama.

Mogu li regionalne i lokalne televizije preživeti digitalizaciju i da li je digitalizacija šansa za njih? Odgovori na ova pitanja zasad muče jedino vlasnike i novinare lokalnih i regionalnih televizija, ali razgovora na ovu temu još uvek nema.

Digitalizacijom spektra najavljeno je višestruko povećanje broja raspoloživih TV programa u domaćinstvima koja koriste zemaljsku difuziju. Država je najavila da će se ukinuti striktna razlika između lokalnih i regionalnih televizijskih stanica, a da će od sada svi nastaviti da rade kao regionalni programi.

Pojam „region“ u ovom smislu podrazumeva geografsku oblast u kojoj je tehnički omogućeno emitovanje svih tamošnjih signala u zajedničkom multipleksu. Prema odredbama medijske strategije, kao i tehničkim rešenjima digitalizacije, u Srbiji će postojati 15 takvih digitalnih regiona.

To znači da će se u svakom od tih regiona istovremeno u svim gradovima i selima emitovati svi tamošnji televizijski programi, bez obzira odakle se emituju i koju vrstu lokalne/regionalne dozvole sada poseduju. Za građane to je sjajna vest jer dobijaju sve komšijske TV stanice i to skoro besplatno, to jest za cenu RTV pretplate. Za operatera digitalne platforme to znači povećanje prihoda kroz naplatu usluge digitalnog emitovanja, koje će sve televizije morati da plaćaju a koja za sada nije drakonska.

Ali, šta ta situacija predstavlja za televizijske stanice, posebno one najmanje – lokalne koje će se naći u situaciji da njihov program prati i veći broj gledalaca od projektovanog, ali i da sami imaju konkurenciju veću od projektovane? Hoće li povećanje programske ponude na tržištu televizija smanjiti cenu njihovih usluga pa i cenu oglašavanja?

Rezultati procesa digitalizacije predstavljaju dinamičan napredak čije posledice će tek menjati medijasferu. U tom smislu sada već možemo govoriti o progresu koji značajno prevazilazi obime postojeće (ili već zastarele?) medijske strategije u Srbiji. Iako je doneta sa rokom važenja do 2016. godine postojeća Strategija razvoja medija već je zastarela i njoj je potrebno temeljno inoviranje i modernizacija. U tom smislu tema za razmišljanje medijskim autoritetima Srbije, već danas, jeste okupljanje snaga na dubljem i dalekosežnijem promišljanju budućnosti i značaja medija, posebno elektronskih.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

The post Medijska strategija već zastarela appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Fridom haus: Srbija 74. po slobodi medija

Tanjug — Thu, 01 May 2014 22:20:46 +0000

Srbija se nalazi na 74. mestu od 197 zemalja po slobodi medija, što znači da je delimično medijski slobodna, ocenjeno je „Fridom haus“ za 2013. godinu. Među bivšim jugoslovenskim republikama, ispred Srbije je na toj listi samo Slovenija, dok su iza nje Crna Gora, Hrvatska, Kosovo koje je rangirano odvojeno od Srbije, Bosna i Hercegovina i Makedonija.

U vrhu rang liste po slobodi medija su Švedska, Norveška, Holandija i Finska, u stopu ih prate Belgija, Švajcarska i Luksemburg, dok je na samom dnu Severna Koreja, iza Turkmenistana, Uzbekistana i Eritreje.

Opadanje slobode medija u svetu delimično je rezultat značajnog nazadovanja u nekoliko država Bliskog istoka, uključujući Egipat, Libiju i Jordan, kao i zapaženog pada u Turskoj, Ukrajini i mnogim zemljama na istoku Afrike, ali i pogoršanog i relativno otvorenog medijskog okruženja u SAD, objašnjava se u izveštaju.

Uz konstataciju da tek svaka sedma osoba živi u zemlji sa „slobodnom“ štampom, „Fridom haus“ navodi da su, uprkos pozitivnom razvoju događaja na tom planu u izvesnom broju zemalja, pre svega u supsaharskoj Africi, u svim drugim regionima zabeležene dominantne tendencije nazadovanja.

To znači, navodi se u izveštaju, da samo 14 odsto svetskog stanovništva živi u zemljama u kojima je izveštavanje o političkim događajima adekvatno, bezbednost novinara zagarantovana, mešanje države u medijska pitanja minimalno, a štampa nije podvrgnuta bilo kakvim neprimerenim pravnim ili ekonomskim pritiscima.

Kriterijumi na osnovu kojih ova organizacija rangira zemlje po stepenu slobode medija sa poenima od nula (najslobodnije) do 100 (najmanje slobodne) su pravno, političko i ekonomsko okruženje.

U najnovijem izdanju godišnjeg izveštaja, koji „Fridom haus“ objavljuje od 1980. godine, zaključuje se da je prošlogodišnji pad slobode medija u svetu uzrokovan pokušajima vlada, naročito u autoritarnim državama ili polarizovanim političkim okruženjima, da kontrolišu sadržinu vesti, kao i ograničenjima za strane izveštače ili za objavljivanje vesti i korišćenje društvenih mreža.

Pored toga, sloboda štampe u nekim zemljama ugrožena je uticajem privatnih vlasnika, pre svega onih koji imaju bliske veze sa vladama ili vladajućim partijama, a koji menjaju uredničke stanove ili otpuštaju osoblje nakon što objave nezavisne vesti.

Ovi faktori su bili ključni za većinu zabeleženih padova slobodnog novinarstva u prošloj godini, kao i za prelazak sa delimično slobodnog na neslobodan status u Libiji, Južnom Sudanu, Turskoj, Ukrajini i Zambiji.

Značajno opadanje je registrovano u Crnoj Gori, Centralnoafričkoj Republici, Egiptu, Grčkoj, Jordanu, Keniji, Mozambiku, Tanzaniji i Ugandi, navodi se u dokumentu.

Crna Gora je na rang listi po slobodi medija nešto pala, jer je prošle godine imala 36, a ove 39 bodova, što je rezultat neprijateljske zvanične retorike u pogledu štampe i nekažnjivosti za napade na novinare, konstatuje „Fridom haus“.

Pored toga, uticajne autoritarne sile kao što su Kina i Rusija nastavile su da strogo kontrolišu osnovne štampane i eletronske medije, pokušavajući istovremeno da kontrolišu i nezavisnije stavove izražene bilo u sferi blogova ili stranih novinskih izvora.

Čak ni otvorenija medijska okruženja nisu imuna na pritiske na slobodu štampe, navodi američka nevladina organizacija, uz zaključak da je prošle godine zabeležen najveći pad slobode medija u protekloj deceniji u SAD, usled pokušaja vlade da kontroliše informisanje o pitanjima nacionalne bezbednosti.

U prošlogodišnjem izveštaju Srbija je bila na 80. mestu od 176 zemalja.

The post Fridom haus: Srbija 74. po slobodi medija appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Mediji tehnološki (ne)spremni

Milica Jevtic — Sun, 01 Jul 2012 09:18:43 +0000

Zašto su mladi, multimedijalno obučeni novinari, gotovo po pravilu u honorarnom odnosu, zašto se neki mediji plaše građanskog novinarstva i zašto elektronski mediji rade na digitalnoj opremi, ali nemaju linkove i predajnike da takav program i emituju? Drugi deo istraživanja o novinarstvu na pragu informacionog društva u fokus je stavilo tehnološke promene prisutne u profesiji i način na koji se mediji suočavaju sa tim izazovima.

Istraživanje „Profesija na raskršću – novinarstvo na pragu informacionog društva“ sproveo je istraživački tim Centra za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, u okviru Regionalnog programa podrške istraživanjima na Zapadnom Balkanu (RRPP) koji vodi Univerzitet u Friburgu, uz podršku Švajcarske agencija za razvoj i saradnju. Istraživanje je realizovano u dve faze: prva u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine, a druga u periodu od jula 2011. do juna 2012. godine.

Prvi deo istraživanja već je objavljen na ovom sajtu i preveden je na druge jezike zemalja članica EJO. Istraživački tim čine profesori i asistenti Fakulteta političkih nauka: prof.dr Snježana Milivojević, prof.dr Miroljub Radojković, mr Ana Milojević, mr Aleksandra Krstić, mr Aleksandra Ugrinić i mr Marijana Matović. Ako je prva faza imala za cilj da istraži društvene, ekonomske i tehnološke odlike novinarske zajednice u Srbiji, kao i njene kapacitete da odgovori na izazove sa kojima se profesija suočava u uslovima globalnih medijskih promena i domaćih tranzicionih procesa, cilj druge faze je da istraži organizacioni aspekt novinarskog profesionalizma, s obzirom na to da medijske organizacije predstavljaju okvir u kome novinari obavljaju svoj posao i upravo ih one povezuju sa medijskom kulturom i omogućavaju razvoj novinarstva u jednom društvu (kompletne rezutate pogledati na http://centarzamedije.fpn.bg.ac.rs).

Istraživanje je u fokus stavilo tehnološke promene prisutne u profesiji i način na koji se mediji suočavaju sa tim izazovima. Istraživački tim je metodom dubinskog intervjua dolazio do podataka u razgovoru sa vlasnicima ili direktorima trideset medijskih organizacija u Srbiji, određenih na osnovu nekoliko kriterijuma:

1) vrsta vlasništva (javni, komercijalni, mešoviti, ne-privatizovani)

2) vrsta medija (štampani, elektonski, agencije i web mediji)

3) teritorijalni domet (nacionalni, pokrajinski, regionalni i lokalni).

Odabrani indikatori su: (1) tehnološka opremljenost (napredni, srednje i bazično opremljeni mediji); (2) profesionalni resursi (mediji koji nemaju dovoljno osoblja, oni koji imaju neodgovarajuću profesionalnu strukturu zaposlenih i oni sa dovoljno i odgovarajućim osobljem; (3) ekonomski položaj (mediji koji posluju sa gubitkom, oni koji preživljavaju ili ne iskazuju gubitak ali ne ostvaruju dobit i oni koji posluju uspešno i ostvaruju zaradu); (4) umreženo novinarstvo (mediji otvoreni za umrežavanje, delimično otvoreni i oni koji veoma kontrolisano otvaraju prostor za publiku i razne vidove neprofesionalnog novinarstva) i (5) odnos prema državi (mediji koji smatraju da država treba da bude regulator, zaštitnik ili finansijer).

Mediji su podeljeni na one u javnoj i privatnoj svojini, a među medijima u javnoj svojini izdvajaju se dve grupe medija: elektronski i štampani. Istraživanje je pokazalo da su elektronski mediji u uzorku tehnološki osrednje opremljeni. Svi interno od kamera do režije rade na digitalnoj opremi, ali nemaju linkove i predajnike da takav program i emituju. U konvergenciji sa novim tehnologijama otvorili su sopstvene web sajtove a po neki i IP radio ili TV program.

Medijima nedostaju i kadrovi, odnosno nedostaju im menadžeri novih medijskih platformi, kao i multitask novinari koji bi bili u stanju da istovremno pripremaju sadržaj za više platformi. Elektronski mediji u javnoj svojini ocenjuju svoj ekonomski položaj ili kao gubitak ili kao puko prereživljavanje.

Po pravilu, što je emiter veći, poslovni rezultat je negativan. Prijem novih, mladih i bolje obučenih novinara je neophodan, ali se oni tipično uzimaju u honorarni radni odnos. Elektronski mediji u uzorku su delimično otvoreni za umreženo novinarstvo. U javnim servisima ovo važi samo za web stranicu nacionalnog javnog servisa. Na njoj se mogu ostavljati komentari, koje bi direktor ukinuo. Pokrajinski javni servis nema interaktivne platforme, a direktor smatra da se neće desiti ništa značajno zbog pojave građanskog novinarstva. U gradskoj televiziji direktor smatra da se neće desiti ništa značajno sve dok građani ne postanu toliko osposobljeni da se takmiče sa profesionalnim novinarima.

Prema indikatoru o odnosu prema državi, takođe se zapaža podela na većinu koja smatra da država treba da bude i finansijer, i manjinu koja je vidi kao državu zaštitnika. U nacionalnom javnom servisu se smatra da država indirektno treba da ostavlja novac javnom servisu. U pokrajinskom javnom servisu smatraju da država pre svega mora da obezbedi da se propisana pretplata naplati u celini. U gradskoj radio-televiziji državu više vide kao zaštitnika fer konkurencije. Protiv su prakse da država daje donacije i subvencije, pa makar i na konkursima. Kada je reč o štampanim medijima, javna glasila posluju uglavnom sa gubitkom, ili na granici preživljavanja. Na ovako loš ekonomski položaj štampanih javnih glasila utiče, između ostalog, nedostatak domaćih sirovina za pravljenje štampanih izdanja, čime uvoz povećava rashode medijskih kuća, zatim smanjen broj čitalačke publike, uprkos nerevidiranoj prodajnoj ceni novine, kao i smanjenje prihoda od marketinga i oglašavanja prouzrokovan svetskom ekonomskom krizom. Redakcije štampanih javnih glasila još uvek su samo bazično ili srednje tehnološki opremljene.

Medijske kuće koje imaju pozitivan stav prema umreženom novinarstvu, prilagođavanju se zahtevima publike i imaju pozitivan stav prema interaktivnom odnosu sa čitaocima, a samim tim ih i prihvataju kao nove kreatore sadržaja. Ovoj grupi pripaduju ona štampana izdanja čije je vlasništvo dualno. Sa druge strane, mediji koji su u potpunosti finansirani od strane države strepe za opstanak profesije, posmatrajući građansko novinarstvo kao konkurentsko ili nedovoljno kvalitetno, pa se aktivno učešće publike u kreiranju sadržaja smatra manje profesionalnim.

Štampani mediji u dualnom vlasništvu su tržišno orjentisani i streme što bržem povlačenju države iz vlasničke strukture. Na drugoj strani, mediji koji su u državnom vlasništvu očekivano su naklonjeni državi kao zaštitniku. Kod medija čija su osnivačka prava preneta u ruke Nacionalnog saveta, kao organa državne vlasti takođe je izražena naklonost ka državi kao finansijeru, jer manjinski mediji umnogome zavise od donacije iz državne kase.

Kada je reč o medijima u privatnoj svojini, istraživanje pokazuje da se među komercijalnim, i elektronskim i štampanim, medijima u Srbiji izdvajaju četiri grupe medija: mediji sa adekvatnom tehnologijom i osobljem, mediji sa nedovoljnim tehnološkim i kadrovskim uslovima, mediji sa bazičnom tehnoogijom i odgovarajućim kadrovima i mediji sa neizvesnom budućnošću.

Kada je reč o prvoj grupi, postoji sedam nacionalnih komercijalnih medija koji imaju adekvatnu tehnologiju i osoblje, pa se samim tim pozicioniraju kao tehnološki lideri. Karakteristike koje ih stavljaju u lidersku poziciju podrazumevaju odgovarajuće raspolaganje unutrašnjim resursima preduzeća. U okviru ove grupe posebno se izdvajaju dve podgrupe: jednoj pripadaju tri nacionalna štampana medija koji su ekonomski stabilni, a drugoj jedna radio stanica, jedna RTV stanica i dve novinske agencije koji ekonomski preživljavaju.

Kompanije iz prve podgrupe su ekonomski stabilna i održiva preduzeća koja ostvaruju zaradu. Finansiraju se isključivo od prodaje tiraža i oglasa, dakle posluju na čisto tržišnim principima i stoga imaju jasnu poslovnu politiku i tržišnu orijentaciju. Kompanije iz druge podgrupe su od početka prepoznale važnost tehnoloških promena i shodno tome razvijale web portale i zapošljavale kadrove koji imaju neophodna znanja za korišćenje multimedijalnih servisa. One su otvorene prema publici, neguju građansko novinarstvo i razvijaju interaktivan odnos sa publikom, ali se istovremeno suočavaju sa ekonomskim preživljavanjem ili finansijskim gubicima. Svi se suočavaju sa posledicama ekonomske krize, nelojalnom konkurencijom i teškim opstankom na tržištu. Ova četiri medija dele slično mišljenje: država treba da se povuče iz medija i treba da bude prisutna samo kroz zakonodavnu funkciju donošenja neophodnih zakona i strategija razvoja medija (država regulator).

Kada je reč o drugoj grupi, odnosno medijima san nedovoljnim tehnološkim i kadrovskim resursima, ona obuhvata četiri lokalna komercijalna medija sa nedovoljnim tehnološkim i kadrovskim resursima. Ove medije povezuju teški ekonomski uslovi u kojima rade i finansijsko preživljavanje, bazična ili srednja tehnološka opremljenost redakcija, mali broj zaposlenih, odnosno nedovoljan broj onih koji su osposobljeni da rade na novim tehnologijama. Svi vlasnici medija u ovoj grupi imaju pozitivan stav prema novim trendovima koje donosi brz tehnološki ravoj, razvijaju aktivan odnos prema publici u skladu sa mogućnostima medija i smatraju da građansko novinarstvo ne može da ugrozi profesionalno već samo da ga upotpuni.

Projektno finansiranje od strane inostranih i domaćih donatora (pre svega Ministarstva kulture) je dominantan vid opstanka lokalnih radio stanica, čiji vlasnici kao najveće probleme za opstanak medija vide i uskraćivanje finansija iz budžeta opština, nedefinisane kriterijume za pomoć medijima, uskraćivanje i povlačenje oglasa, namete SOKOJ-a i OFPS-a i tužbe protiv novinara. Tehnološka opremljenost ovih medija je na bazičnom ili srednjem nivou. Svi mediji imaju svoje internet stranice ili portal, i imaju pozitivna očekivanja od novih tehnologija, kako po pitanju ekonomskog jačanja medija tako i po pitanju novinarske slobode i smanjenja pritiska na medije.

Svi vlasnici ovih lokalnih medija su izjavili da imaju nedovoljan broj ljudi koji bi radili na novim tehnologijama. Tri od četiri vlasnika iz ove grupe medija izlaz iz ekonomske nestabilnosti vide u udruživanju medija i ulazak novinara u vlasništvo kao malih akcionara u vlasničku strukturu, što smatraju da bi bitno promenilo i način poslovanja tog medija. Stav svih vlasnika lokalnih medija je da država treba da se povuče iz medijskog vlasništva, da treba da obezbedi uslove za ravnopravnu utakmicu svih privatnih medija na tržištu, ali oni takođe vide državu i kao zaštitnicu koja treba da promeni način finansiranja javnog interesa, a očekuju od države da utvrdi način finansiranja lokalnih medija iz državnog i budžeta lokalnih samouprava.

Treća grupa obuhvata četiri lokalna medija sa bazičnom tehnologijom i odgovarajućim kadrovima. Ovi mediji se suočavaju sa nedostatkom neophodne kompjuterske opreme ili nedovoljnim sredstvima koja bi mogli da ulažu u razvoj novih tehnologija, ili imaju web sajtove ali ne mogu da ih adekvatno razvijaju. Svi se nalaze u poziciji gubitka ili preživljavanja i uglavnom imaju tradicionalan odnos prema publici i građanskom novinarstvu.

Četvrta grupa obuhvata medije sa neizvesnom budućnošću. U ovoj grupi našle su se dve podgupe privatnih medija koje posluju sa gubitkom. Za jednu (dnevne novine, televizija i radio stanica) je karakteristično da su tehnološki opremljeni na bazičnom nivou i da imaju neadekvatan kadar za rad u novom medijskom okruženju. U drugoj podgrupi su mediji (web portal, nedeljnik i lokalna radio stanica) koji imaju naprednu tehnologiju za rad na novim platformama, razvijaju digitalne platforme, ali ne uspevaju da obezbede samoodrživ model poslovanja na medijskom tržištu.

Prvu podgrupu karakteriše nedostatak tehnoloških i kadrovskih resursa. Njihova tehnološka opremljenost je na bazičnom nivou. Imaju sajt medija, ali nisu oformili web redakciju. Oba nacionalna medija iz ove podgrupe u proseku imaju manji broj zaposlenih nego ostale medijske kuće sa nacionalnom pokrivenošću. Ni jedan od ovih medija ne gradi aktivan odnos sa publikom. Vlasnici ovih medija smatraju da nove tehnologije i građansko novinarstvo ne mogu da ugroze novinarsku profesiju. Oni vide državu u ulozi regulatora medijskog prostora u Srbiji.

Mediji u drugoj podgrupi se finansiraju uglavnom od oglašivača i projekata, ali nemaju zaradu. Iako je tehnološka opremljenost ovih medija na visokom nivou, oni moraju da plaćaju velike troškove od prostora, tehničkog održavanja do kredita. Budući da posluju sa gubitkom, može se zaključiti da su te redakcije unapređene pre svega zahvaljujući donacijama a ne uspostavljanjem biznis modela koji obezbeđuje zaradu. Vlasnici ovih medija imaju strategiju prebacivanja na web i u razvijanju digitalnih platformi vide izlaz iz gubitka. Ovi mediji imaju mali broj zaposlenih i svi su osposobljeni za samostalan rad na multimedijalnim platformama. Ovi mediji neguju građansko novinarstvo.

The post Mediji tehnološki (ne)spremni appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Nebitne vesti: Sažvakati pre gutanja

Kate Nacy — Sat, 25 Feb 2012 18:05:06 +0000

“Ugasite televizor ako znate više od voditelja.”

Takva preporuka, gotovo komično očigledna, poziva konzumente da razmotre niz scenarija u kojima je njena primena iznenađujuće prikladna. U svojoj poslednjoj knjizi Nebitne vesti: Manifest za kritičkog konzumenta vesti (izdatoj na italijanskom jeziku u Milanu, u Americi će biti izdata 2012. godine), Piter Laufer nudi niz mudrosti kojih bi trebalo da se pridržava savremeni konzument vesti: one su racionalne, lako je ih se pridržavati, ali i prevideti u glasnom svetu tvitova, novosti i neprekidnog ažuriranja.

Laufer, nagrađivani novinar sa bogatom karijerom u elektronskim medijima, pravljenju dokumentaraca i u akademskoj zajednici, nudi čitaocima razuman vodič za snalaženje u konstantnom ratu sa informacijama. “U opasnosti smo da zbog buke propustimo vest”, upozorava Laufer.

Uveren da moramo naučiti nove načine da tumačimo hiperaktivne vesti, Laufer ističe svoj moto: ”Jučerašnje vesti, sutra”. Osim ako se ne desi da budete u centru određenog događaja, koliko je bitno da se skupe svi detalji događaja koji se dešava veoma daleko? Dvadesetčetvoročasovni informativni kanali bi svakako da nas ubede da je bitno, pozivajući nas da ostanemo u toku i ne propustimo ključne novosti. “Da li ste poznavali lično princezu Dajanu?”, pita Laufer. “ Verovatno ne. Pa ako zaista nemate ništa pametnije u životu da radite, zašto je neophodno da budete zatrpani sitnim detaljima i spekulacijama o udesu u kojem je poginula? ”

Lauferovih 30 pravila za snalaženje na savremenom medijskom terenu su jednostavna, a veoma pragmatična (na primer: “Ne čitajte reemitovane (eho) vesti”, “Pročitajte ceo tekst”, “Tražite informacije koje doprinose znanju”). On podstiče neku vrstu ponovnog osposobljavanja publike. Posao sa vestima se temelji na tome da korisnici konzumiraju, a ne da prave vesti”, piše Laufer. Ako dozvolimo da nas zaplaši stalno brbljanje vesti, ili jos gore, vesti koje su kao brbljanje, i poverujemo da ne možemo napraviti nikakvu promenu i da će nas vesti sve više zatrpavati, onda to i zaslužujemo.” Drugim rečima: preuzmite inicijativu. Naravno, osim ako vam ne smeta da ležite na kauču i dozvolite da vam gomila bučnih medijskih stručnjaka diktira koji su vam događaji bitni.

Nebitne vesti, proizvod bogate karijere, je poslastica za čitanje, prožeta humorom i anegdotama iz medijskog okruženja. Kao potrošačke zveri, blago prehranjeni konzumenti vesti, dobijamo taktički podsetnik da sažvaćemo informacije pre gutanja.

Kraća verzija prikaza ove knjige objavljena je u nemačkom Schweizer Journalist Nr. 12/2011 + 1/2012.

The post Nebitne vesti: Sažvakati pre gutanja appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.