Godinu dana nakon Snoudenovih otkrića, diskusija o bezbednosti i slobodi na internetu ulazi u narednu fazu. Na jednoj konferenciji u Bonu razgovaralo se upravo o tome, ali rešenja za probleme nema baš mnogo.

Robert Henigen, šef britanske tajne službe GCHQ, u komentaru koji je napisao za „Fajnenšel tajms“, optužio je američke tehnološke firme da zatvaraju oči pred zloupotrebama njihovih usluga, i da ne sarađuju dovoljno blisko sa službama bezbednosti. Sedamnaest meseci nakon otkrića Edvarda Snoudena o monstruoznoj praksi sveobuhvatnog nadzora digitalne komunikacije od strane američkih i britanskih tajnih službi, čini se da je novi šef GCHQ voljan da preuzme inicijativu i sam odredi pravac diskusije. „Pravo na poverljivost nikada nije bilo apsolutno pravo“, napisao je Henigens i prebacio Snoudenu da je svojim otkrićima podržao teroriste.

Slučaj je hteo da je tekst izašao baš u ponedeljak (3.11), na dan kada je skoro 800 kilometara dalje od spokojnog Čeltenhema gde je sedište GCHQ, u isto tako spokojnom Bonu, u ekskluzivnom krugu, diskutovano o konfliktu između interesa bezbednosti i zaštite podataka, između privatne sfere i nadzora, između kibernetičkog kriminala i tehničkih mera zaštite.

Prisluškivanje – pretnja za demokratiju

Dojče telekom i Minhenska konferencija o bezbednosti su po treći put organizirali Samit kibernetičke bezbednosti. Konferenciji održanoj u naizgled futurističkoj konferencijskoj sali u bonskoj centrali Dojče telekoma, prisustvovalo je oko 180 visokorangiranih učesnika iz političkog i ekonomskog života. Organizatori su posebnu pažnju posvetili širokom spektru učesnika na podijumskim diskusijama: Tako je jedan od učesnika bio predstavnik GCHQ, kao i Ben Vajzner koji radi za američki Savez za zaštitu građanskih sloboda i uz to je jedan od advokata Edvarda Snoudena. Vajznerom zaključak je sledeći: sposobnost za masovno špijuniranje je, dugoročna pretnja slobodnom društvu i demokratiji.

U Bonu se moglo osetiti koliko su duboke tragove ostavila Snoudenova otkrića i skandal oko NSA na informatičku branšu, odnosno koliko je poverenje – uništeno. A poverenje je ono od čega živi kompleta IT-sektor. Skoro dve trećine vodećih nemačkih menadžera smatra da je neophodno stvoriti evropsku alternativu za najveća informatička preduzeća iz SAD, navodi se u Izveštaju o kibernetičkoj bezbednosti objavljenom tokom održavanja bonske konferencije.

Odgovor šefa Telekoma Timotojsa Hetgesa na masovno špijuniranje podataka je sledeći: on svojim potrošačima obećava da podaci više neće napustiti Nemačku ukoliko su pošiljalac i primalac u Nemačkoj.

Na Edvarda Snoudena u Bonu je podsetio i Endi Meler-Magun, bivši portparol Haos kompjuter-kluba i informatički savjetnik. Snouden je jasno pokazao koliko je važno šifriranje podataka, reako je Magun i pri tom nije propustio priliku da pomene slučaj firme RSA. Ta firma je, prema medijskim navodima, u zamenu za deset miliona američkih dolara, omogućila da NSA ima pristup njihovim šifriranim programima. Magun je zato zatražio nezavisno sertifikovanje za takva šifriranja kako bi se takvi propusti postali transparentni za korisnike.

Milion napada dnevno

Konferencije o kibernetičkoj bezbednosti žive od zastrašujućih scenarija. U tom smislu, domaćin konferencije Timotojs Hetges je već na početku zasedanja imao šta i da ponudi: Nemački Telekom beleži dnevno milion napada, rekao je šef Hetges. On je izneo još neke statističke podate: devet od deset nemačkih firmi je 2014. godine registrovale napade „spolja“, šteta od kibernetičkog kriminala širom sveta iznosi godišnje 575 milijardi američkih dolara, naveo je Hetges pozivajući se na studiju Centra za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona.

Volfgang Išinger, predsjedavajući Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, se na primeru Ukrajine osvrnuo i na geopolitičku dimenziju problema: „Rat se, kao sredstvo politike, vratio u Evropu. Jedna njegova dimenzija jeste i kibernetički prostor“.

S obzirom na činjenično stanje, tema kibernetička bezbednost u međuvremenu je prepoznata među vodećim menadžerima preduzeća, a stigla je i uhodnike političke moći. To nije uvek bilo tako. Ko još nije čuo za anegdotu o političarima ili šefovima firmi koji su tehnički toliko neobavešteni da im njihove sekretarice štampaju elektronsku poštu i ostavljaju im na stolu? Ta generacija je do sada ipak u najvećem broju odstupila. Samosvest o rizicima digitalnog sveta u poslednih godina dramatično je porasla, konstatovano je u Bonu. Ipak, ta konstatacija mora se dopuniti: isto toliko je porasla i zavisnost modernog industrijskog društva od funkcionalne i bezbedne informatičke infrastrukture.

Ko je najveća opasnost?

S pogledom na tzv. „Internet stvari“ (Internet of Things – IoT) i rastuće umrežavanje produkcionih procesa kroz „Industriju 4.0“, Brigite Cipris, parlamentarna državna sekretarka u nemačkom Ministarstvu privrede, došla je do suštine stvari: „U svetu u kojem je svaki šraf ‘pametan’ (smart), raste i bezbednosti rizik“, poručila je bivša ministarka pravosuđa.

Ostaje nejasno ko predstavlja najveću opasnost: tajne službe kao što su NSA, GCHQ ili BND, kibernetički teroristi koji pozivaju na digitalni džihad ili visokoorganizovane i specijalizovane kriminalne bande?

Ili od bezbrižnost potrošača – odnosno, kako je to na kraju diskusije pomalo rezignirano i sležući ramenima rekao šef Telekoma Hetges: „I najsigurniji ključ je beskoristan ako se nalazi pred vratima, ispod otirača“.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS

Takozvana civilizacija odmakla je toliko u pravljenju zamki protiv čoveka, da smo došli do tačke kada se razmišlja i o deobi velike svetske mreže.

Plavi četrdesetjednogodišnji Stefan Lueders, nemački naučnik „raspoređen“ na radno mesto vođe kompjuterskog dela CERNA, dakle, Centra za evropska nuklearna istraživanja, ne bez ponosa govori onima koji koće da ga čuju da su evropski naučnici svetu poklonili sistem koji je 1991. godine zapravo omogućio plimu interneta koja još traje. Razgovarali smo među CERN-ovim snažnim kompjuterima oko kojih je sve vreme pulsiralo, pucketalo i svirala nesuspregnuta energije koja može da ugrozi napajanje strujom čitave Ženeve.

– Moramo biti oprezni jer je sistem toliko jak da bi mogao ugroziti napajanje Ženeve strujom. Ovde je nastao internet 1991. godine i upravo je u CERN-u odlučeno da to bude besplatno za čitav svet. A počelo je kao potreba naučnika da budu u stalnoj vezi, kako bi mogli razmenjivati informacije. Smatram da neke države i armije, te NASA imaju jači kompjuterski sistem – kaže Lueders.

Ono što imaju u CERNU, jedan otvoreni naučni mravinjak, koji bruji i pulsira svakog sekunda, kao da su hteli da omoguće celom svetu. Naravno, to je samo deo istorije interneta, jer se mnogi, a posebno Amerikanci ne odriču toga da su oni bili prvi koji su otvorili put globalnoj mreži, još 1961. kada je Leonard Klajnrok, na univerzitetu MIT, prvi put objavio rad o džepnoj ili „packet-swiching“ tehnologiji. Drugi pominju 1969. jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network, poznatiji kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja bi trebalo da funkcioniše čak i u slučaju nuklearnog udar.

Kasnije, sedamdesetih odvojio se ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u istraživački projekt. Moguće je da se 1983. sa prelaskom NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol) stvorilo nešto što je bilo bitan pomak ka tehnologiji koja je toliko narasla da je postala opasna. Zbog toga što neki posebno ambiciozni hoće da se igraju Velikog brata sa celim svetom. Samo deo toga obelodanili su Edvard Snouden, Vikiliks, pa i nemački eksperti kada su otkrili da su obaveštajne agencije u SAD i samu kancelarku Nemačke Angelu Merkel uspele obaveštajno da obrade tako da ništa što ona uradi nije tajna.

Promena upravljanja

Prošle nedelje održana je tribina-diskusija pod nazivom „Gospodari Interneta – promena u upravljanju“, koju je organizovao Registar nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS), u saradnji sa Centrom za promociju nauke. Povod za ovaj događaj bila je odluka Ministarstva trgovine SAD iz marta ove godine da započne ključnu fazu globalizacije u upravljanju internetom u kojoj on prestaje da bude pod kontrolom SAD. Tim povodom ICANN (Internet korporacija za dodeljene nazive i brojeve) je pokrenuo globalni proces konsultacija o tome kako novi „multiakterski“ sistem upravljanja internetom, koji podrazumeva učešće velikog broja zainteresovanih strana, treba da izgleda.

Cilj današnje panel diskusije je bio da podstakne domaću internet zajednicu da se i ona uključi u ovaj globalni konsultativni proces. Imajući u vidu globalnu prirodu interneta i veliku zainteresovanost moćnih država i industrijskih igrača za ovu temu, ishod ovog procesa vrlo je neizvestan, pa se može reći da je pred nama vrlo zanimljiv period kada je upravljanje internetom u pitanju. Ovaj događaj ima poseban značaj u svetlu krize poverenja u upravljanje internetom i vodeću ulogu SAD, nakon izbijanja afere Snouden i razotkrivanja američkih programa globalnog nadgledanja.

Moderator panel-diskusije je bio Slobodan Marković, savetnik za IKT politike i odnose sa internet zajednicom u RNIDS-u, a u diskusiji su učestvovali Danko Jevtović, direktor RNIDS-a, Milan Janković, direktor Republičke agencije za elektronske komunikacije (RATEL), Vladimir Radunović, koordinator edukativnih i trening programa e-Diplomatije u „Diplo fondaciji“, i Marko Đorđević, programer i aktivista srpskog ogranka organizacije Internet Society (ISOC). Na diskusiji je zaključeno da će ove promene osetiti svako od nas i da domaća javnost ima interesa i resursa da se aktivno uključi u globalne procese upravljanja internetom.

Srbija ima predstavnike u organizacijama kao što su ICANN, Savet Evrope, Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU), Internet društvo (ISOC) i Forum o upravljanju Internetom (IGF) i može aktivno da doprinese procesu konsultacija o tome kako će novi sistem upravljanja internetom izgledati u budućnosti. RNIDS je aktivno uključen u rad ICANN-a i u okviru svojih aktivnosti će nastaviti da obaveštava i motiviše domaću internet zajednicu da se aktivno uključi u globalne procese. RNIDS je takođe omogućio domaćim korisnicima interneta da besplatno preuzmu korisnu literaturu na temu upravljanja internetom – Ko upravlja Internetom u svetu i u Srbiji?

Posle gotovo zaključka da je došlo do kraja ovakvog interneta koji poznajemo i na koji smo navikli, postavilo se pitanje kako okarakterisati situaciju, prilagoditi se svemu i snaći se u šumi predloga.

Novi internet

Imamo situaciju da se danas ne govori o napuštanju interneta zbog velike afere koju je otkrio Edvard Snouden ili zbog onoga što se dogodilo u Turskoj, kada je deo društvenih mreža Tvitera i Fejsbuka bio prosto nedostupan ljudima zbog volje vlasti, nego o tome da se mora preduzeti nešto što bi bilo unapređenje društvene mreže koja bi bila segmentirana. Na primer, tako da bi je koristili oni sa određenim potrebama, recimo u oblasti zdravstva, e-bankinga ili neke druge oblasti života, gde god za time postoji interes, rekao je Danko Jevtović, direktor RNIDS-a.

Većina se složila sa tim stavom i došlo se do zaključka da je sve „prevršilo meru“ i postalo javna sramota, kada se otkrilo da se preko interneta upada u privatne stvari ili one koje bi trebalo da ostanu zaštićena stvar korisnika. Zbog toga se u Evropi mnogo priča o novim sistemima neke vrste širokopojasnog parcijalizovanog interneta, sa odvojenim opsezima za pojedine regione i zemlje. Posebno se na tu temu razgovara i planira u Nemačkoj, u kojoj su ljudi bili gotovo šokirani kako su curile čak i najveće državne tajne.

Inače, naš RNIDS ima oko dvesto registrovanih domaćih servera, pa je Danko Jevtović konstatovao da je na njima praktično samo registracija i ništa više. Mnogo reči je bilo o „Ajkanu“, navodno neprofitnoj organizaciji koja je inicirana sa najboljim namerama. Odobrila ju je Vlada SAD i zapravo inicirala formiranje neprofitne organizacije ICANN (izgovara se – ajkan), koja okuplja tim eksperata za internet, komunikacije i slobodu izražavanja, opet po odobrenju vrhova vlasti. ICANN je akronim za Međunarodnu korporaciju za dodeljivanje imena i brojeva (internet adrese su ti brojevi) koja je nastala u septembru 1998.

Za sve moguće probleme nadležan je sud u SAD.

Danas je „Ajkan“ izložen kritikama kako su uzeli velika prava kada je internet u pitanju, a pritom su tokom rada pokazali preveliku, zapravo nedopustivu popustljivost prema krupnim firmama i poznatim ličnostima iz američkog kruga.

„Feudalizacija“

Zbog toga se u Evropi mnogi stručnjaci za internet bave time kako vratiti ozbiljnost u ovu oblast sa zaštićenim segmentima, domenima. Međutim, i tu su odmah krenule kritike da se radi o ideji „feudalizacije“ interneta na domene ili nacionalna imanja. Zbog toga je pitanje interneta danas golemo zapetljano klupko ili čvor za koga se traži Gordije. Tako danas odluke da li Krim ulazi na rusko jezičko područje (a već je ušao) ili da li Džulija Roberts pod imenom Julia Roberts može da „ukine“ druge korisnike sa istim imenom (a ukinuti su, na njen zahtev) postaju problemi istog reda i služe za zabavljanje internetskog puka dok konstruktori mreže rade svoje poslove ma šta to bilo..

Sve to po mnogo čemu liči na iskustvo koje je Tesla prošao kada je hteo da radi na besplatnoj energiji za celi svet, a tajkuni ga zapravo ismejali i ponizili, ostavljajući mu samo njegove račune i snove dok je ispred hotela „Njujorker“, u kojem je živeo, hranio golubove. Još jednom se pokazuje da veliki poklon nauke čovečanstvu u vidu besplatne sveobuhvatne mreže preko svih granica danas postaje ismejan od gospodara današnjice koji jasno pokazuju da im ni internet ne može izbeći superkontroli.

Problem je u Brazilu veoma ozbiljno shvaćen. Toliko da se razmišlja i o novim interkontinentalnim kablovskim vezama. Dakle, pored postojećih kablovskih veza kroz okean, koje su uglavnom stvarane u doba osvajanja Amerike i to najpre za potrebe anglosaksonskog sveta, sada Brazil planira polaganje svojih kablova, koji bi bili posebna veza prvenstveno sa zemljama BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) i celim svetom.

Kabl preko okeana

Problem je u Brazilu veoma ozbiljno shvaćen. Toliko da se razmišlja i o novim interkontinentalnim kablovskim vezama. Dakle, pored postojećih kablovskih veza kroz okean, koje su uglavnom stvarane u doba osvajanja Amerike i to najpre za potrebe anglosaksonskog sveta, sada Brazil planira polaganje svojih kablova, koji bi bili posebna veza prvenstveno sa zemljama BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) i celim svetom.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: Danas

Izveštaj Komiteta za zaštitu novinara ukazuje na to da su medijske slobode „kolateralna šteta” svestranog bezbednosnog nadzora.

Ono što je o programima NSA za sveopštu prismotru izneo Edvard Snouden pokazuje već sasvim realnu orvelijansku sadašnjost, dok razvoj njenih kapaciteta sasvim izvesno donosi još crnju budućnost.

Ovo je nalaz upravo objavljenog godišnjeg izveštaja Komiteta za zaštitu novinara, nevladine i neprofitne organizacije sa sedištem u Njujorku, koja se najbolje može opisati kao „novinarski Crveni krst”.

Prva dva poglavlja posvećena su posledicama koje na posao novinara i slobode medija ima sveopšti nadzor najveće tajne službe SAD, čija je zvanična misija da Ameriku zaštiti od pretnji iz inostranstva.

Ovaj deo izveštaja napisao je Džefri King, internet aktivista iz San Franciska koji na kalifornijskom Berkli univerzitetu predaje pravo digitalne privatnosti i uticaj medija na društvene promene.

Kingov glavni zaključak je da su novinari „uzgredna šteta” u široko zabačenoj mreži NSA koja evidentira i skladišti podatke o praktično svim elektronskim komunikacijama, uključujući i one na teritoriji SAD, s mogućnošću da ih po potrebi naknadno analizira koristeći poslednja dostignuća informatičke tehnologije.

Kako ovo pogađa novinare? Tako što naknadnim uvidom u podatke o tome ko je koga pozivao, odakle i koliko dugo, čak i bez neposrednog prisluškivanja sadržaja razgovora, NSA može da rekonstruiše šta je neki novinar radio, gde se sve kretao i sa kim je kontaktirao – uključujući tu i njegove poverljive izvore.„Otkrivanje novinarskih izvora uskoro će postati toliko jednostavno da će to obesmisliti svako obećanje poverljivosti koje novinar može da pruži svom sagovorniku”, napisao je King.

Opisujući novi centar NSA sagrađen u državi Juta, sa najnovijom tehnologijom za skladištenje i obradu podataka, koji je u pogonu od kraja 2013, King kaže da je ova ekspanzija mogućnosti najtajnije američke tajne službe nedvosmisleno nova pretnja novinarstvu u digitalnoj eri.

Novi centar ima i mogućnost široke primene sistema veštačke inteligencije, što će NSA omogućiti da automatski, uz pomoć specijalnih algoritama, potencijalne teroriste, ali i nepoćudne novinare koji su na tragu nekih po državu nelagodnih tajni, „obeleži” i pre nego što nanesu pretpostavljenu štetu.

Svoju analizu King je zasnovao na razgovorima sa Vilijamom Binijem, bivšim kriptologom („razbijačem šifri”) NSA koji je u ovoj službi proveo 30 godina (ostavku je podneo 2001, u znak protesta zbog masovnog kršenja privatnosti od strane te službe posle 11. septembra 2001), zatim sa Džejmsom Bemfordom, novinarem sa reputacijom „glavnog hroničara NSA”, i Aleksom Abdoom, pravnikom Američke unije za građanske slobode, članom njenog tima koji je dosad više puta tužio NSA.

Bini je uveren da su novinari već na meti NSA i da ta služba održava dosijee svakog od njih, jer to ne iziskuje mnogo resursa. Bemford pak smatra da su pod posebnom paskom oni koji pišu o nacionalnoj bezbednosti i samoj NSA, koji se zbog toga smatraju „pretnjom nacionalnoj bezbednosti”, pa su, posledično, mere nadzora prema njima dozvoljene.

Aleks Abdo je uveren „da bi svi reporteri trebalo da budu zabrinuti”, a pogotovo oni u većim medijima, jer će im „izvori presušiti” kad shvate da nema načina da njihov identitet ostane sakriven.

Sa druge strane, razlog za brigu onih u manjim medijskim kućama jeste prosta činjenica da ne mogu da dobiju onu vrstu institucionalne podrške koju uživaju njihove kolege u velikim.

Sve procene o kapacitetima novog centra NSA u Juti ukazuju na to da je reč o istinskom mozgu i očima jednog ne fiktivnog, već sasvim konkretnog Velikog brata. Čak i oni koji su oprezni, sugerišu da tamo može da se skladišti između tri i 12 egzabajta podataka. Kao vodič za razumevanje ovih brojeva, u Kingovoj analizi iznosi se primer da sveukupne verbalne komunikacije od zore civilizacije  do danas zapremaju najviše oko 5 egzabajta.

U izveštaju Komiteta za zaštitu novinara navodi se i ocena eksperta za digitalnu bezbednost Brusa Šnejera da iz takozvanih metapodataka, informacija koje evidentira NSA, može da se sačini „sasvim intimna slika nečijeg života”.

King je naveo i procenu Brustera Kejla, osnivača sajta „Internet arhiv”, da evidentiranje i skladištenje svih telefonskih razgovora na tlu SAD ne odnosi mnogo iz budžeta NSA: to košta najviše 27 miliona dolara godišnje.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Da li su novinari postali previše zauzeti ratom  jednih protiv drugih, u momentu kada bi trebalo da se bore protiv cenzure i autoritaritarnosti? Ovo pitanje postavio je Dejvid Kar, reporter Njujork Tajmsa, diskutujući o načinu na koji različite su novinarske organizacije odgovorile na bujicu priča koje su objavili uzbunjivači.

Kar ukazuje da kolege poput Glena Grinvalda, reportera Gardijana, koji je objavio priču o poslovanju Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), baziranu na informacijama koje je primio od uzbinjivača Edvarda Snoudena – mediji tretiraju kao drugačije. “U širem smislu, u najvećem delu kritika koje se odnose na Asanža i Grinvalda na njih se gleda sa izvesnim gađenjem – oni nisu ono što mi smatramo za prave novinare. Umesto toga, oni reprezentuju Petu silu sačinjenu od tviteraša i blogera koji prete da ugroze naše tradicionalne medije. Oni nisu kao mi”, ističe Kar.

Štaviše, Grivald je i sam postao umešan u priču a njegovi motivi da izveštava o NSA stavljeni su pod znak pitanja. Dejvid Gregori novinar i autor emisije “Upoznaj štampu” na NBC- ju pitao je Grivalda u svojoj emisiji: “U meri u kojoj ste podržavali i pomagali Snoudena, zašto ne bi trebalo da budete optuženi za  zločin?“

Kar pita kako mediji opravdavaju svoj stav o Grinvaldu, zatim osnivaču Vikiliksa Džulijanu Asanžu ili autorki dokumentaraca  Lauri Potras  koja je takođe radila na pričama o NSA i naposletku  Dejvidu Mirandi, Grinvaldovom partneru koji uhapšen na aerodromu Hitrou dok je putovao iz Berlina za London. On je čuvao dokumenta za Grinvalda, a nekoliko komentatora poput Džerefi Tubina, novinara CNN-a i Njujorkera, nazvao ga je „krijumčarem droge“.  Kar ističe da su Asanž, Grinvald, Potras, Miranda Carr radili u javnom interesu ali su svi bili oklevetani.

Zašto je objavljivanje Pentagonskih papira ,čime su otkriveni detalji o nameri SAD da započne rat u Vijetnamu, a za koje je zaslužan novinar Njujork Tajmsa Danijel Elsberg njega pretvorilo ga u heroja, dok su nove su generacije uzbunjivača i novina, poput Gardijana koji je objavio informacije do kojih je došao izložene nepoverenju i kritikama. U intervjuu, međutim, Elsberg  nas podseća: “na početku ni ja nisam bio viđen kao heroj, ja sam dve godine proveo u zatvoru”, ali dodaje i da “u to vreme, novinari nisu ratovali jedni protiv drugih”.

Prema Bilu Keleru iz Njujork Tjamsa, veza između izvora i novina i njihovih konkurenata oduvek je bila prepuna opasnosti, ali su nove tehnologije uzrokovale  stvarni raskol između onoga što je model poslovanja i novinarske prakse.

Alen Rasbridžer,odgovorni urednik  u Gardijanu, sa tim je saglasan i čak, odlazi korak dalje. „Mislim da oni ljudi iz struke koji sumnjaju u Glena Grinvalda i osuđuju Dejvida Mirandu nisu dovoljno o tome promislili.  Vlada meša novinare sa teroristima i koristi nacionalnu bezbednost ih stavi pod sveošti nadzor. A posledica toga kakvo se novinarstvo praktikuje su ogromne”, ističe Radbridžer.

Odgovorajući na pitanja o otkirvanju dokumenata na blogu i komentarišući ponašanje pojedinih kolega u tekstu objavljenom u Gardijanu  ističe: “One kolege koje su ocrnile Snoudena ili koje kažu da reporter treba da veruje državi jer ona zna najbolje (mnogi od njih u u Britaniji su, začudo, u pravu)  mogu jednog dana da se na okrutan način osveste.  Jednog dana će njihovo izveštavanje biti na udaru.  Ali sada barem znaju da se klone tranzitne zone na Hitrou”.

Mnogi novinari i medijske organizacije se sa njim slažu, tako su Njujork Tajms i ProPublika odlučile su da sarađuju sa Gardijanom i podrže uzbunjivače.

U drugom istančanom činu, grupa skandinavskih novinskih kuća sačinila je  otvoreno pismo  britanskoj vladi. Aftenposten (Norveška). Dagnes Nihter (Švedska), Helsingin Sanomat (Finska) i Politiken (Danska) optužili su vladu Dejvida Kamerona da ugrožava globalnu slobodu štampe, zbog načina na koji se Vlada ponela prema Gardijanu i Dejvidu Mirandi.

U tom pismu urednici četiri dnevne novine rekli su, između ostalog: „činjenica je su SAD i Velika Britanija najmoćnije zemlje sveta i ‘najveći branioci demokratije u modernoj istoriji’ čini njihovo ponašanje još dvoličnije: ako u Kini i Iranu unište hard-diskove u vlasništvu nekog lista i pritiskate novinare objašnjenje je da su to diktatorke zemlje. Ako to mi uradimo, mi branimo demokratiju.”

Dalje: “Postupci britanske vlade podsećaju na postupke autoritarnih režima, bez tolerisanja opozicionog, protiv medija, organizacija i individualaca koji dovode u pitanje  njihov monopol vlasti.

Debate o tome kako se Zapad nosi sa medijima ostaće zasigurno u fokusu još neko vreme.