Potpisaću Zakon o javnom redu i miru. Kao predsednik Republike Srpske mogu da kažem da u tom zakonu nije ništa sporno i on ne ugrožava ničija prava i slobode. U potpunosti je u skladu sa evropskim standardima. Nije bilo tenzije u regionu nego neki krugovi u RS žele da naprave veštačku tenziju oko toga iz samo njima znanih interesa, rekao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik za Danas, komentarišući burne reakcije u javnosti širom regiona na pomenuti zakon kojim se kao „javno mesto“ tretira i internet.

Samim tim, postavlja se pitanje da li bi slični zakoni mogli da budu usvojeni i u drugim državama, uključujući i Srbiju.

Iako i poslanici vladajuće koalicije smatraju da je zakon nedemokratski i da ugrožava osnovna prava građana, te da usvajanje nečeg sličnog nije ni u razmatranju, bojazan ipak postoji, jer se sećamo kako su tokom majskih poplava ljudi sprovođeni na informativne razgovore zbog svojih statusa na fejsbuku.

Ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač pojasnio je da sankcionisanju neće biti podvrgnute objave koje se odnose na javno izneseno mišljenje o radu državnih i javnih organa i organizacija, te da se kao sankcija briše kazna zatvora (predviđena prvobitnim nacrtom). Ipak, ne spominje se mišljenje o političarima i drugim javnim ličnostima.

Predsednik srpskog skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović iz vladajuće SNS ocenjuje za Danas da kontrolisanje svake izgovorene reči građana na društvenim mrežama ugrožava njihove osnovne slobode.

– Nema govora da se sličan zakon nađe u skupštinskoj proceduri Srbije. Sa druge strane, društvene mreže moraju biti predmet interesovanja zbog mogućih zloupotreba vezanih za tehnološki kriminal. Ali da se zakonski kažnjava ponašanje građana na društvenim mrežama, to svakako ne – naglašava Stojanović.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže za Danas da ideja da se i u Srbiji, poput RS, pojam javnog mesta proširi i na internet, odavno „tinja“.

– Takva ideja se pominjala nezvanično, a potencira se nedavnim usvajanjem Zakona o javnom redu i miru u RS, gde je izazvao oštre reakcije i polemike. Vlastodršci bi mogli da iniciraju donošenje takvog zakona, pre svega ministri unutrašnjih poslova, pravde i informisanja – naglašava Šabić. On dodaje da postoje nedopustive aktivnosti na internetu koje moraju biti i kažnjive, „ali su one i inače inkriminisane kao kažnjiva dela.“

– Problem se u osnovi svodi na eventualno uvođenje prekršajne ili krivične odgovornosti za „nepristojne“, „uvredljive“ ili „uznemiravajuće“ ocene ili stavove. Ovo nije prihvatljivo ako bi trebalo da se odnosi na rad organa vlasti, pa su i u Republici Srpskoj predlagači zakona morali prihvatiti odgovarajući amandman. Međutim, uz to, treba voditi računa i o demokratskom principu da ne samo organi vlasti već i pojedinci, nosioci javnih funkcija spadaju u krug onih koji u demokratskom društvu moraju biti izloženiji kritici i trpeti je čak i kad je vrlo neprijatna, gruba i uvredljiva – ističe Šabić.

Internet je prostor slobode

– Internet je prostor velike slobode i u najboljem interesu demokratije je da to i ostane. Ako se države odlučuju za intervenciju u ovom prostoru, treba to da rade maksimalno seriozno i odgovorno. U punoj demokratskoj atmosferi, uz javnu raspravu, uz učešće i stručne i opšte javnosti, treba artikulisati rešenja koja neće biti potencijalni mehanizmi za ugrožavanje slobode izražavanja. Jer, rizik da to budu uvek postoji – naglašava Rodoljub Šabić.

Foto: pixabay.com/geralt

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Nakon krize u štampanim medijima, strah se širi i među televizijskim novinarima. Pogotovo mladi u Americi retko gledaju „klasičnu“ televiziju. U Njujorku su se sastali stručnjaci razmatrajući TV koncepte budućnosti.

Prvo dobra vest: nećemo razgovarati o novinama i časopisima“, šali se Ejmi Mičel iz Instituta za društvena istraživanja PEW Research na maloj pozornici Univerziteta u Njujorku. Iako je Amerikancima televizija još uvek glavni izvor informacija, televizijsko novinarstvo nema razloga za optimizam. „Amerikanci još uvek vole da gledaju televizijske vesti. Ali televiziji kao takvoj opada popularnost. I to prilično brzo“, tvrdi Mičel.

 

Istraživanja instituta PEW pokazuju da je pre osam godina 42 odsto gledalaca mlađe publike (od 18 do 29 godina) gledalo vesti, a danas to čini manje od 30 odsto. Stoga Džef Džarvis zahteva „hrabre, nove vizije“ za televiziju budućnosti. Ovaj profesor novinarstva ugostio je televizijske reportere, producente, studente, preduzetnike i naučnike sa univerziteta, kako bi zajedno razmotrili kakva je budućnosti ovog medija.

„Hrabre, nove vizije“

Ne želimo da potkopavamo televiziju, već da je iznova otkrijem“, rekao je Džarvis okupljenima. Novinski izdavači su, smatra on, počeli očajnički da razmišljaju o novim mogućnostima kada je već bilo prekasno, a televizija, prema njegovom mišljenju, mora da deluje pre nego što se počne sa očajavanjem. Prema geslu: kukanje i psovanje je zabranjeno! Umesto „razglabanja“ o starom sistemu, svi učesnici razgovora imaju po pet minuta da predstave svoju ideju.

Dženi Hogan je dugo godina bila voditelj. Ona predlaže igru televizijskih vesti u kojoj su gledaoci i voditelji u interakciji. Televizijski reporter Mark Brigs veruje u personalizovane televizijske vesti i oslanja se na jeftinu tehnologiju za inovacije.

Riad Minti je osmislio platformu društvenih medija za arapsku televizijsku stanicu Al Džazira. Njega zanima u kakvoj su interakciji gledaoci sa televizijskim vestima. „Kako mogu da unapredim raspravu i učinim vesti mobilnijim?“, pita se Minti.

Težina i značaj razgovora sa gledaocima ističe i Tom Kini, voditelj Blumberg vesti. On veruje da je to jedino što gledaoci žele. „To je nešto što smo uvek iznova proveravali. Ne žele ništa drugo osim toga“, zaključuje Kinii.

Vesti moraju biti ličnije

Dva pojma koja se uvek pojavljuju u brojnim jezicima: „lično“ i „društveno“. Pojmovi se odnose na kratke vesti prilagođene korisnicima, koje mogu lako da se podele i šire društvenim mrežama i o kojima se može raspravljati. Dvadesetak predloga učesnika seže od aplikacija za mobilne telefone i uređaje do koncepata emisija za „klasičnu“ televiziju.

Tačkest (TouchCast) je program uz pomoć kojeg reporteri preko Ajpeda mogu da proizvode sopstvene emisije vesti – neka vrsta televizijskog studija koji može da stane u tašnu, uključujući i prompter za reportera. „Znanje reportera je idealno za formate koji deluju kao zabava“, objašnjava Edo Segal, koji je učestvovao u izradi ove aplikacije.

„Kažemo ‘izguglaj ovo’ ili ‘pogledaj na Jutjubu ili ‘Jesi li čuo za ovo?'“, kaže Segal. Tačkest bi ove izraze trebalo da pretvori u u videozapis. Internet sadržaji kao što su karte, internet stranice ili „tvitovi“ se direktno integrišu u video. Ukoliko korisnik više sadržaja, on može da klikne na neku od karata ili link željene internet stranice. U Velikoj Britaniji se u vestima BiBiSija već koristi ovakav sistem.

Novinarstvo kao proces?

„Materijala“ za raspravu nudi još jedna ideja, koju Vajs Njuz primenjuje od marta ove godine. Pomenuti portal je zapravo informativni ogranak kompanije Vajs u Njujorku. „Mi dublje ulazimo u priču i ljude vučemo za sobom dok se priča razvija, umesto da im na kraju pod noge bacimo naš zaključak“, kaže Džejson Mojica, glavni urednik Vajs Njuza.

Vajs je pre 20 godina osnovan kao pank-časopis, danas je poznat po člancima „iz bliza“. Mojica je uveren u ovaj koncept. „Posmatrati novinare dok otkrivaju što se zapravo događa je jednako važno, kao i ono što su na kraju otkrili.“

Zavisno od događaja, kompletan pristup može otići prilično daleko, čak predaleko upozoravaju kritičari. Za prilog „Inside ISIS“ novinari Vajsa su pratili borce džihadske organizacije pod nazivom Islamska država (IS) i time dali puno medijskog prostora njihovim uverenjima. Na taj način je Vajs Njuz mogao da posluži IS-u kao propagandni kanal, kritikovao je jedan novinar iz Njujork Tajmsa tokom o budućnosti televizije.

Novinarstvo „iz bliza“ privlači mlade gledaoce

Ipak, Vajs Njuz svojim konceptom posebno dopire do mladih ljudi, koji sve manje gledaju „linearnu“ televiziju, ali istovremeno sarađuje sa televizijskim kućama kao što su američki kablovski kanal HBO i Špigel TV u Nemačkoj. Džef Džarvis želi da zna zašto se medijska platforma privlači veću pažnju mladih. „Zašto ljudi pljačkaju banke?“, kontrira Mojica. „Jer tamo još uvek ima novac. Sa televizije se može još puno toga odneti i preuzeti.“

Tokom 2012. godine, kompanija Vajse je imala promet od 175 miliona dolara. Ako je verovati osnivaču Šejnu Smitu, firma ima profitnu maržu od 34 odsto. U slučaju da televizija sutra nestane, Vajs će preostaje zajednica obožavalaca na društvenim medijima.

Vajs Njuzu je samo prilog „Inside ISIS“ za mesec dana doneo tri i po miliona klikova na platformi Jutjub. U konkurenciji od pet miliona pretplatnika, Vajs se nalazi među prvih sto Jutjub kanala.

Okrenuti novinarstvo naglavačke

Institucije poput univerziteta koji je ugostio učesnike ove diskusije želi bolje da iskoristi potencijal društvenih grupa koje koriste i ne koriste internet. Čak planira da pokrene novu katedru: „Društveno novinarstvo“. „Moramo da se odmaknemo od ideje da proizvodimo gotove proizvode. To više nije model koji ljudi koriste kako bi tražili odgovarajuće informacije. Novinarstvo je uslužna delatnost za društvo“, poručuje Džarvis.

Kako bismo to i postigli “ novinarstvo moramo da okrenemo naglavačke“, uveren je ovaj stručnjak. Društveno novinarstvo mora konačno da upozna zajednicu za koju radi, kaže Džarvis i dodaje da se tek onda mogu proizvoditi sadržaji, koji će imati željenu publiku.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS

Vesti će svakako postati digitalne. Ljudi sve češće čitaju vesti sa svojih smart telefona i tableta: novinari i marketinški stručnjaci moraće da prepakuju svoje reči i slike da i zadovolje novi format.

Journalism.co.uk upitao je ekperte u ovoj industriji o predviđanjima u vezi sa glavnim trendovima razvoja u 2014. godini. Predstavljamo deset najvažnijih:

1)  Mobilni i odgovarajući dizajn

Sve više vesti biva pročitano preko mobilnih telefona, pa urednici moraju da prilagode svoje priče malim ekranima, praveći elegantniji i mnogo podobniji raspored.

2)  Geopozicioniranje sadržaja

Ponovo, ako čitate vesti na mobilnom telefonu, bićete mnogo više zainteresovani za one koje se tiču mesta u kome se nalazite. Industrija vesti mora da vodi računa o geopozicioniranju sadržaja.

3)  Privatne društvene mreže

Redakcije su vredno radile kako bi vesti plasirale na društvene mreže poput Tvitera. Sada pokušavaju da dosegnu prostor društvenih mreža poput Snapchat-a i Instagram-a. Direktno, trebalo bi pokušati da se navedu čitaoci da vesti dele na svojim privatnim mrežama

4) Dron novinarstvo

Dron novinarstvo će postati sve više poularno, kako redakcije budu shvatale da je to način da se dobije slika sa udaljenih i teško dostupnih područja. Najviše prepreka dolazi od normi civilne avijacije koje ograničavaju upotrebu ovog vida dolaska do podataka.

5) Kratki video

U 2013, veliki broj ljudi gledao je kratke video vesti putem svojih telefona. Taj trend će se nastaviti razvojem 4G tehnologije i redakcije će se fokusirati na dostavu kratkih, 15-sekundnih klipova video vesti.

6) Analiza u realnom vremenu

Medijske kuće koristiće u realnom vremenu analitički softver kako bi u znali šta konzumira njihova publika, kada to čini i kako da generišu sadržaj koji odgovara datoj publici.

7) Windows telefoni

Windows  je konačno spojio sve svoje funkcije u mobilnu tehnologiju i postao konkurentan iOS Apple-u  i Android-u ove godine

8) Nosiva tehnologija

Ako Gugl naočare budu proizvedene ove godine, to bi moglo da bude revolucionalno za novinarstvo na način na koji su to bili smart telefoni.  iWatch, pametne aplikacije i razvoj 3d štampe promeniće način na koji primamo informacije.

9) Anticipacijske vesti

Redakcije će koristiti podatke na najrazličitije načine, kupeći ih sa mesta na kojima su njihovi čitaoci, prateći šta oni rade i nudeći im personalizovane informacije

10) Native advertising
The New York Times je već napravio sajt tako da daje mnogo više prostora narativnom reklamiranju i brendiranim sadržajima. Ostale novinske organizacije će to slediti.

 

Kako profesionalni novinari koriste društvene mreže? Sa entuzijazmom, oprezom ili skepticizmom?

Digitalno novinarstvo, skoro pokrenuti časopis Tejlor i Frensis grupacije (Taylor & Francis Group) koji se bavi transformacijom novinarstva u eri digitalne tehnologije, objavio je dve studije koje pokazuju značajne varijacije u tome kako reporteri koriste društvene mreže.

Urlika Hedman i Monika Djerf-Pijer posmatrale su kako to rade novinari u Švedskoj. Njihova studija obuhvatila je ponašanje i navike 2.500 švedskih novinara, uključujući i podatke Švedskog institua za novinarskih istraživanja, na petogodišnjem uzorku.

Podaci ukazuju na tri različita načina korišćenja društvenih medija među novinarima, koje su autori podelili na skeptične povučenjake, pragmatične konformiste i entuzijastične aktiviste.

Prva grupa novinara, koja čini između 10 i 15 odsto uzorka, krajnje je skeptična kada je reč o društvenim mrežama i apsolutno izbegava da koristi tviter i fejsbuk. Tipičan skeptični povučenjak jer stariji novinar koji radi u štampanim medijima.

Većina novinara spade u grupu pragmatičnih konformista. Tu grupu čine novinari svih uzrasta i svih medija koji koriste društvene mreže redovno, ali su vrlo selektivni u njihovoj upotrebi. Najčešće, koriste tviter i čitaju blogove u potrazi za informacijama i ambijentom  u kome su plasirane, ali retko objavljuju postove na društvenim mrežama. Glavna karakteristika ove grupe je ambivalentnost i pragmatizam. Deo motivacije koji ih navodi da provode vreme na društvenim mrežama, dolazi od stalnog pritiska da ostanu u koraku sa informacijama i savremenim trendovima.  I dok cene mogućnost koju su donele društvene mreže, pragmatični konformisti pokazuju izvesnu nesigurnost kada je reč o virtuelnoj publici,stvaranju ličnih brednova i mešanju privatne i javne sfere.

I na kraju, studija je ustanovila i posadu entuzijastičnih aktivista. I dalje veoma mala grupa od manje od 5 procenata, koja sasvim očekivano obuhvata mlade novinare koji rade u digitalnim medijima i kros-medija platformama. Oni koji spadaju u ovu grupu pokazuju potpunu privrženost društvenim mrežama. Koriste te informacije za pretraživanje, povezivanje, ličnu promociju, kolaboraciju. Entuzijastični aktivisti dele fundamentalna verovanja o profesiji sa ostalim navedenim grupama, ali oni takođe imaju snažno ubeđenje da novinarstvo kao profesija mora da se menja zbog pojave društvenih mreža.

To ne bi značilo ništa da švedski novoinari ne teže tome da budu veoma ujedinjeni: 85 procenata zaposlenih novinara i blizu 50 odsto frilensera članovi su Švedske novinarske unije: članstvo je znak snažnog profesionalnog identiteta koji dele njihovi članovi.

Druga studija Agnesa Giljasa je komparativni pregled profesionalnih kriterijuma koje novinari koriste i njihovog odnosa prema društvenim mrežama u četiri zemlje. Istraživanje je obuhvatilo Finsku, Nemačku, Švedsku i Veliku Britaniju.  Istraživanje je obavljeno preko onlajna i obuhvatilo je 1.560 novinara ( u Finskoj 448, Nemačkoj 189, Švedskoj 256 i Britaniji 667). Pre svega studija je nastojala da istraži razlike u četiri zemlje u načinu na koji koriste i pogledu koji imaju na društvene mreže.  Drugo, istraživalo se da li faktori iz medijskog sektora, dužina profesionalne karijere, veličina organizacije u kojoj rade utiču na korišćenje i percepciju društvenih mreža u svakoj od četiri nacije.

Istraživanje je pokazalo da novinari u Britaniji imaju mnogo pozitivnije stavove o društvenim mrežama i koriste ih mnogo ekstenzivnije nego u Nemačkoj, Finskoj i Švedskoj.  Novinari u te tri zemlje imaju sličan obrazac za korišćenje društvenih mreža, iako nemački novinari uspevaju da zadrže najnegativnije stavove o efektima društvenih mreža; nešto verovatno može biti objašnjeno i postojanjem novinarske kulture i utvrđenog medijskog sistema koji utiče na to koliko brzo će društvene mreže biti usvojene.

Varijable iz tzv. medijskog sektora su relativno važne u Britaniji i Finskoj, ali ne u Nemačkoj i Švedskoj. Dužina novinarskog staža i veličina organizacije gde novinar radi malo utiču na način na koji novinari vide i koriste društvene mreže.  Interesantno, specifične grupe u medijskom sektoru nalaze zadovoljstvo u tome da koriste društvene mreže.  Tako, novinari elektronskih medija okrenuti su više audio i video platformama, dok su onlajn novinari, kao i frilenseri, mnogo fokusiraniji na blog.  Korak dalje, blog može biti iskorišćen kao alat za sopstvenu promociju. Mikroblog – način za brzo informisanje , razmenu informacija i udarne vesti popularni su i među novinarima u velikim medijskim organizacijama.

Načelno, rezultati pokauju da kutura u kojoj novinari posluju ima velikog uticaja na to kako će društvene mreže biti usvojene među medijskim profesionalcima. Relativna beznačajnost profesionalnih faktora ukacuje na veliki broj drugih varijabli koje moraju biti dalje istražene.

Izvori:

Hedman, Ulrika & Djerf-Pierre, Monika (2013): The social journalist. Digital Journalism 1(3). In: Digital Journalism 1(3), p. 368-85 (free access).

Gulyas, Agnes (2013): The influence of professional variables on journalists’ uses and views of social media. In: Digital Journalism 1(2), p. 270-85.

Fotografija: Felix Huth / Flickr Cc

Koliko zaista poznajemo tinejdžere i da li smo ih pripremili za informatički svet koji smo stvorili?

Veliki broj tinejdžera kaže da na socijalnim mrežama komuniciraju sa svojim prijateljima i rodbinom, međutim, svaki treći ističe da među svojim prijateljima ima osobe koje nikada nije upoznao, istraživanj je Pju centra (Pew Research Center). Statistički gledano, slika je sledeća : 76% maloletnika komunicira sa prijateljima, 70% sa porodicom, a 91% na listi prijatelja ima rođake. Trećina će reći da su među prijateljima i „zvezde“ i medijske ličnosti, a svaki treći da ima „onlajn“ prijatelje, koje nikada nije upozano.

Puno ime i prezime ostavlja 92% mladih, hobije i interesovanja a auditorijumom deli 84 %, mesto rođenja i školu 71%, a status u vezi 62% tinejdžera. Podatak koji još više zabrinjava je da gotovo svi (91% ) na mreži imaju svoju sliku, a svaki četvrti i video. Svaki drugi ostavlja email adresu, a svaka peta i broj mobilnog telefona.

U ovom svetlu, za život tinejdžera u najmanju ruku možemo reći da je društven, ako ne i potpuno ogoljen i javan. Zato društvene mreže u novijem dobu za mlade generacije predstavljaju novi tip javnosi, mesto gde se čuje „javna reč“ (uključujući i javnu fotografiju i video) i gde postojanost te „reči“ zavisi od onog drugog.

S tim u vezi, treba podsetiti i kako su tinejdžeri „regulisali“ privatnost – na društvenoj mreži „fejbuk“ 14% njih ima potpuno otvorene profile, što znači da bilo ko može da vidi njihov sadržaj. Svaki peti ima poluzatvoren (sadržaj mogu da vide prijatelji i njihovi prijatelji), dok se 60 % njih informacije sa svog profila „poverava“ isključivo prijateljima. Kada je reč o „tviteru“ 64% njih ima otvoren profil, a svaki 4. zatvoren.

Iako se poslednjih dana pojavljuju podaci da broj korisnika „fejsbuka“ opada, Srbija ima najviše korisnika u regionu – oko 3,5 miliona ljudi koriste tu mrežu, što je 46% građana. Prate je Makedonija, pa Crna Gora, a najmanje korisnika zabeleženo je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Što se tiče vremena provedenog na društvenoj mreži, građani Srbije i ovde su najaktivniji, jer gotovo svi registrovani aktivno koriste mrežu.

Koliko se pažnje posvećuje tome šta tinejdžer radi na „fejsbuku“ zavisi od porodice, a do šire zajednice stigne negativan izveštaj tek kada tinejdžer shvati da ne može da se „izbori“ sa sadržajem na društvenoj mreži. Novine su preplavljene vestima u kojima mladi ili njihovi roditeji traže pomoć ili su tinejdžeri na korak od suicida zbog sadržaja koje je o njima neko postavio. Slučajevi iz Vankuvera kada je petnaestogodišnja ostavila oproštajni video snimak jer je neko njoj poznat okačio fotografiju njenih grudi, iz Italije u kojoj je tinedžerka izvršila samoubistvo zbog videosnimka na kome je pijana i uvreda koje su usledile, do majke iz Beograda koja otkriva da je njena devetogodišnja ćerka htela da se ubije zbog sličnog sadržaja potvrđuju ovaj trend. Koliko on može biti opasan, potvrđuju i Kruševljani gde su tinejdžeri, inspirisani serijom „Tračara“, otvorili anonimne naloge na kojima eksplicitno šire neistine od drugim tinejdžerima.

Ovi slučajevi su samo deo torture koju mladi proživljavaju kada neoprezno i sa nedovoljno znanja i pažnje  koriste društvene mreže. Navedeni slučajevi ujedno su i alarm da se uz tehnološki napredak mora sistemski raditi na medijskoj pismenosti, jer je za „facebook native“ generacije ona podjednako važna kao i ostale vrste Društveni pismenosti.

Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo Rojtersov institut za proučavanje novinarstva, tradicionalni večernji dnevnici i dalje su popularniji od internet stranica kada su u pitanju vesti iz sveta, a gledaoce vesti iz sveta zanimaju više nego što misle.

U izveštaju se naglašava značaj pažljivo odabranih televizijskih vesti u vreme kada se društvenim mrežama često zamera zbog širenja dezinformacija o velikim međunarodnim događajima, kao što su bombaški napadi tokom bostonskog maratona. Čak se i Asošijeted pres, velika novinska agencija koja se ponosi činjenicom da uvek proverava informacije, izvinio pošto su hakeri upali na njegov nalog na Tviteru i objavili lažnu poruku da su se desile ekplozije u Beloj kući.

Studija pod nazivom “Javni apetit za vesti iz sveta na televiziji i internetu” analizira kako su publika i čitaoci odgovorili na Bi-Bi-Sijevo izveštavanje o vestima iz sveta tokom 2010-2011. godine, kada se skoro činilo da postoji višak vesti iz sveta.

Najudarnije vesti iz sveta te godine pratile su tri šablona. Neki od događaja, kao što su revolucije u Tunisu i Egiptu ili zbacivanje Gadafija sa vlasti u Libiji, iz temelja su promenili političku situaciju u svetu. Drugi, poput zemljotresa na Haitiju, destruktivni cunami u Japanu i obilne poplave u Pakistanu, uklopile su se u nešto konvencionalniji šablon izveštavanja o katastrofama. , Sa druge strane, spasavanje rudara u Čileu predstavljalo je dirljivu ljudsku priču sa srećnim krajem.

Ova studija opovrgava konvencionalno verovanje da publiku ne zanimaju vesti iz sveta i da jak naglasak na njima odbija gledaoce. Bitni svetski događaji mogu da povećaju prosečnu gledanost jedne informativne emisije za čak 20 posto, a čak i manje zanimljive vesti iz sveta retko gube više od 10-15 posto publike.

Autori izveštaja su Ričard Sambruk, profesor žurnalistike na Univerzitetu u Kardifu, Dejvid Levi, direktor Rojtersovog instituta za proučavanje novinarstva i Sajmon Terington, bivši gostujući predavač na na Rojtersovom institutu za proučavanje novinarstva. Oni su predstavili poređenje načina na koji gledaoci dva glavna večernja dnevnika na Bi-Bi-Siju reaguju na izveštaje o događanjima u svetu u odnosu na čitaoce Bi-Bi-Sijevih informativnih sajtova. Takođe su ispitali da li uredničke odluke o redosledu, dužini i istaknutosti priloga utiče na gledanost.

Podatke za studiju dobili su putem Bi-Bi-Sijevih “Puls anketa” – redovnih anketa koje sprovodi nezavisna istraživačka agencija, u kojima se od gledalaca traži da ocene koliko prate lokalne, regionalne i međunarodne vesti. Takođe su koristili statistike agencije BARB, koja pruža zvanične podatke o televizijskoj gledanosti u Velikoj Britaniji iz minuta u minut, a gledali su i podatke o posetama sajtova za vesti na internetu i beležili promene u brojkama prilikom bitnih međunarodnih događaja. Uzeli su u obzir i uredničke odluke Bi-Bi-Sija pri emitovanju vesti iz sveta: gde su smeštene u opštem redosledu priloga i koliko je svaki segment trajao.

Izveštaj pokazuje da vesti iz sveta na internetu, čak i kad se uzmu sve ukupno, imaju užu publiku nego dva najvažnija dnevnika na Bi-Bi-Siju, koji se emituju svako veče od 18h i od 22h.

Takođe, pokazuje da Bi-Bi-Si, javni servis koji se finansira iz budžeta, rado prenosi vesti iz sveta pre nego što se gledaocima otvori apetit za određenu vest, kao i da takve hrabre uredničke odluke ne odbijaju gledaoce.

“Hteli smo da dobijemo odgovor na pitanje da li se gledanost smanjuje kada emisijom dominiraju vesti iz sveta”, kaže Levi. “Optimistički gledano, ohrabrujuće je što televizijske vesti još uvek mogu da ponude publici važne vesti iz sveta, a da pritom ne izgube na gledanosti. Ali, situacija nije tako optimistična kada je reč o vestima na internetu – tamo ljudi čitaju samo priloge koje žele.”

Bi-Bi-Si je prilično podrobno izveštavao o pobuni u Tunisu 2011, iako je u početku bilo vrlo malo interesovanja za tu temu. Kako je Bi-Bi-Si ostao uporan u izveštavanju, tako su gledaoci počeli sve više da se interesuju za priču i to interesovanje se zadržalo kada su nemiri počeli da se šire celim Bliskim istokom. Nasuprot tome, čitaoci Bi-Bi-Sijevog sajta nisu odabrali da čitaju priloge o Tunisu, čak ni kada su oni postali bitan deo televizijskih dnevnika.

Kada je revolucija zahvatila i Egipat, čitaoci na sajtu su počeli više da se interesuju za Arapsko proleće, ali su i tada zaostajali za televizijskom publikom. Broj čitalaca onlajn priloga o prvim protestima u Egiptu počeo je primetno da raste tek ceo jedan dan pošto su TV dnevnici počeli da izveštavaju o njima. Autori izveštaja nisu našli nikakav dokaz o tome da izveštavanje na internetu utiče na televizijsku gledanost. Ohrabrujuće je što Sambruk, Levi i Terington kažu da statistike “možda pokazuju koliko je značajno da profesionalni urednici filtriraju događaje i promovišu one od javnog značaja pre nego što stignu do onlajn publike koja sama bira o čemu će se informisati.”

Studija je takođe pokazala da kada se kod publike razvije apetit za određenu temu, ona će je pronaći bilo gde, ali će i odlučiti koliko želi da se uključi. Bi-Bi-Sijev dnevnik u 18h je tradicionalno usredsređen na vesti iz zemlje, dok se u dnevniku u 22h više govori o vestima iz sveta. Ali ako su se gledaoci zainteresovali za određenu temu, odgledaće prilog o njoj u bilo kom od ta dva dnevnika.

Pored toga, kada su TV emisije prikazivale vrlo dugačak prilog o bitnijim događajima, publika se uglavnom isključivala pole 15-20 minuta umesto da odgleda kompletan meni analiza iz svih mogućih uglova. TV urednici odlučili su da cunami u Japanu i Mubarakova ostavka zaslužuju posebne emisije – ali gledaoci uglavnom nisu delili to mišljenje, već su sami odlučili koliko žele da gledaju.

U trenucima kada zaštita privatnosti na internetu postaje jedna od vodećih tema u novim medijima, a mnoge kompanije plaćaju milionske kazne za narušavanje iste, stiže možda i najveći udar na privatnost korisnika do sada. Američka kompanija Raytheon u tajnosti je razvila softver koji je sposoban da prati kretanje ljudi i predvidi njihovo ponašanje u budućnosti i to samo na osnovu analize podataka koje društvene mreže poput Fejsbuka, Tvitera i Forskvera tajno skladište.

Kontroverzni video snimak koji je objavio britanski Gardijan otkriva kako softver nazvan Riot (Rapid Information Overlay Technology) prikuplja veliki broj informacija o ljudima sa sajtova društvenih mreža i pruža kompletan uvid u život odabrane osobe, uključuje i otkrivanje identiteta njenih prijatelja, mesta na koja odlazi, ali i vrlo precizno predviđanje budućih aktivnosti. Riot uz sve to može da prikaže i razgranati dijagram veza i odnosa među pojedincima na osnovu toga sa kim komuniciraju na Tviteru, a prema podacima sa Forskver mreže i gde se najčešće nalaze.

http://www.youtube.com/watch?v=wbWi2XQwHzw

Čelnici kompanije kažu da softver nije prodat nijednom klijentu kompanije, ali priznaju da je njihova tehnologija dostupna američkoj vladi i industriji, budući da je reč o zajedničkom istraživačkom projektu, koji je započeo 2010. godine sa ciljem izgradnje nacionalnog bezbednosnog sistema sposobnog da analizira milijarde subjekata u sajber prostoru.

“Riot je veliki sistem za analizu podataka na kojem trenutno radimo u saradnji sa državnim laboratorijama i komercijalnim partnerima kako bismo pomogli da se gomile podataka pretvore u korisne informacije za očuvanje nacionalne bezbednosti”, kaže predstavnik kompanije Raytheon Džered Adams.

Problem je, međutim, u tome što se uz pomoć ovakvih softvera društvene mreže istovremeno mogu transformisati i u špijunski alat u službi nadzora i kontrole, pa borci za ljudske slobode i privatnost za internetu upozoravaju da  bi za samo nekoliko godina društvene mreže mogle da pređu put od moćnog alata u rukama boraca za demokratiju do još moćnijeg oružja za ograničavanje iste.

Tako tehnologije za praćenje postaju sve „inteligentnije“ i napadnije, pa je nekada revolucionarno otkriće tzv. „ciljanih oglasa“ evoluiralo u mogućnost da nas oglašivači, bezbednosne službe ili kompanije prate praktično na svakom koraku koji pravimo na vebu i da koristeći tako prikupljene podatke kreiraju veoma precizne profile korisnika, od pola, starosti, prihoda i interesovanja, do bračnog statusa, imovine, zdravstvenog stanja i kreditne moći. Možda to i ne bi trebalo previše da nas brine sve dok se ti podaci koriste samo u marketinške svrhe, ali se postavlja pitanje šta će se desiti kada neko odluči da ih upotrebi i u mnogo problematičnije.

Ceo „sukob“ privatnosti i tehnologije sadrži i dozu ironije, jer sve što naizgled potpuno besplatno dobijamo od interneta i te kako plaćamo, samo što cene najčešće nismo svesni. Tako razvojem savremenih tehnologija sasvim izvesno koračamo ka realnosti kojoj je Orvelov koncept svevidećeg „Velikog brata“ preteča iz kamenog doba, a privatnost roba koja se na tržištu prodaje kao i svaka druga.