U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Agencija Research Solutions Partner sprovela je od 16. do 28. avgusta ove godine istraživanje čitalačke populacije dnevnih novina u Srbiji. Istraživanje je sprovedeno CATI metodom na četvoroetapnom, slučajnom uzorku od 1.170 ispitanika. Osnovni kriterijum za kvalifikaciju bio je čitanje dnevne štampe bar jednom nedeljno. 

Tiraž dnevne štampe u Srbiji je danas teško utvrditi kod većine novina. Prema procenama istraživača agencije Partner, prosečni prodati tiraž novina uglavnom se kreće između 50 i 100 hiljada. Ukupni prodati dnevni tiraž svih dnevnih novina se procenjuje na 500 hiljada. Jedan primerak prodatih novina pročita u proseku 1,54 čitalaca.

Čitanost je mnogo važniji podatak i sa stanovišta uticaja dnevne štampe isa stanovišta oglasnog potencijala. Postoje redovni (svakodnevni) i povremeni (česti i retki) čitaoci. U prosečnom dnevnom broju čitalaca oni ne učestvuju na isti način.

Istraživanje je pokazalo da najveći broj redovnih čitalaca ima Blic (147 hiljade), Novosti (119 hiljade) i Kurir (122 hiljade), a ova tri lista imaju i najveći broj čestih čitalaca. Najmanje redovnih čitalaca ima 24 sata (51 hiljada).

Kada je u pitanju starosna struktura čitalaca, mlađa čitalačka publika (18-24 godine) najviše čita Blic, zatim Novosti i Kurir. Čitaoci starosti između 35 i 44 godine najradije čitaju Blic, Informer i Kurir, dok starija populacija od 55 godina najviše čita Novosti.

Po ovom istraživanju, žene najviše čitaju Alo, zatim Kurir i 24 sata, dok muškarci preferiraju Politiku, ali i Novosti i Informer. Blic je omiljen dnevni list čitaocima sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem. Građani sa višim i visokim obrazovanjem najmanje čitaju Informer, 24 sata i Alo.

Agencija Partner u svom istraživanju posebnu pažnju posvetila je čitanosti oglasa. Broj čitalaca dnevnih novina predstavlja šansu za kontakt sa oglasom (OTC). Međutim, jasno je da nije svaki čitalac novina uočio, a još manje „pročitao“ oglas. Svega 26,2% ispitanika reklo je da čita oglase u dnevnoj štampi, 68,5% ne čita, a 5,3% ih uopšte ne primećuje. Učesnici u istraživanju rekli su da najviše obraćaju pažnju na oglase u Novostima i Blicu.

Oglašavanje preko oglasnog dodatka (insertera) veoma je prisutno u dnevnoj štampi. Čitanost dodatka je veoma visoka, blizu 60% svakodnevno. Pritom se jedan deo dodatka i nepročitan čuva za kasnije čitanje, čime se ukupna čitanost povećava. Čuvanje dodatka, osim naknadnog prvog čitanja, nagoveštava i određeni procenat ponovljenog čitanja odnosno, izlaganja oglasima. Ponovljeno čitanje, čak i u malom procentu, predstavlja posebnu snagu ovog modela oglašavanja.

„Marketinška komunikacija, pre svega oglašavanje, ima zadatak da za određeni proizvod privuče pažnju (Attention), zainteresuje potencijalne potrošače (Interest), motiviše ih da požele da kupe (Desire) i na kraju stvarno kupe oglašavani proizvod (Action). Oglasi u štampi jedini imaju potencijal da realno nepoznati proizvod učine poznatim, željenim i kupljenim. Samo štampani oglas može istovremeno da bude i atraktivan, motivišuć i informativan“, rekao je Miroslav Šutić, direktor agencije Research Solutions Partner.

Prema njegovim rečima, TV oglasi, pa i outdoor oglašavanje, efikasno sreću pažnju na novi proizvod, pa i izazivaju interesovanje, ali zbog kratke forme i malo informacija znatno teže utiču na kreiranje odluke o kupovini, a još manje pokreću na sam čin kupovine. S druge strane, oglašavanje na Internetu veoma malo može doprineti afirmaciji novog, nepoznatog proizvoda.

Tekst je objavljen na portalu marketingmreza.rs. 

Hapšenje najbogatijeg čoveka u Srbiji za neke medije bilo je stavljanje lisica i na novinarstvo. Ovo istraživanje za uzorak ima šest dnevnih listova. Praćeno je izveštavanje samo o tom slučaju. Međutim, šta se može zaključiti o kvalitetu objavljenih tekstova? Ili novinarstva?

Miroslav Mišković, vlasnik Kompanije „Delta holding“, njegov sin Marko, vlasnik firme „Mera invest“ sa Holandskih Antila  i Milo Đurašković, vlasnik „Nibens korporacije“ uhapšeni su, uz još sedam osoba,  dvanaestog decembra 2012. godine. Razlog njihovog pritvaranja  bile su sporne novčane transakcije koje su za posledicu imale stečaj Preduzeća za puteve Niš, ali i tender kojim je privatizovano Preduzeće za puteve Beograd. Sumnja se da su otac i sin Mišković, sa poslovnim prijateljem Đuraškovićem mahinacijama i zloupotrebom službenog položаjа izvlаčili finаnsijskа sredstvа i imovinu iz privаtizovаnih putаrskih firmi, čime su nezаkonito pribаvili imovinsku korist od preko 30 milionа evrа. Pošto je utamničenje najvećeg srpskog tajkuna   u javnosti  odjeknuo poput bombe,  nije čudno što su mu svi štampani mediji posvetili punu pažnju. Kako su dnevni listovi „Politika“, „Blic“, „Večernje novosti“, „Danas“, „Alo!“ i „Kurir“  od 11. 12. 2012. do 17. decembra iste godine izveštavali o hapšenju Miroslava Miškovića?

Ozbiljna afera tražila je od novinara sveobuhvatan israživački rad. „Politika“ i „Danas“ objavile su najviše dostupnih podataka o poslovanju vlasnika „Delte“ i ostalih  pritvorenih biznismena. Faktografski tekstovi lustrovani su fotografijama okrivljenih, istorijskim bekgraundima i antrfileima sa dopunskim informacijama bitnim za što objektivniji prikaz događaja. „Blic“ i „Večernje novosti“ takođe su nudili dosta faktografskog materijala, ali nisu bili imuni ni na „zabavnije“ sadržaje, poput fotografija i tekstova o rodbini optuženih. Svoj duhoviti  doprinos sagledavanju jedne ozbiljne afere na vedar način dali su i vrsni karikaturista Predrag Koraksić – Koraks u listu „Danas“, kao  i  Marko Somborac svojim kratkim stripovima u „Blicu“.

Istraživanje je veoma važno u novinarstvu, ali ono je samo prva etapa u procesu interpretacije, koja se smatra najobjektivnijim vidom žurnalistike. Da bi slika o predmetu pisanja bila sveobuhvatna, posle odgovora na pet osnovnih pitanja (ko, šta, gde, kad i kako), treba da usledi i analiza uzroka događaja (zašto se nešto odigralo) i predviđanje (šta dalje). Analizom se najviše bavila „Politika“, ali  predviđanje uglavnom nije bilo ozbiljnije obrazlagano i ograničavalo na  dve pretpostavke: po jednoj, hapšenje Miškovića samo je prvi korak u borbi protiv korupcije, koji neće biti i poslednji, a po drugom (izraženom u „Danasu“), Vučić je sam u borbi koju je započeo – da bi zaista uspeo, mora imati podršku institucuja.

Upoređivanjem tekstova  objavljivanim u našim dnevnim listovima o aferi Mišković,  zapažamo da interpretativnog novinarstva gotovo da i nema. Tako, na primer,  niko nije pokušao da istraži ko su političari koje je (po Vučićevim saznanjima), Mišković plaćao od 30 do 50 hiljada evra mesećno. Sve se u vezi s tim svodilo na  nagađanja, a ne na ozbiljni istraživački rad. Tako se „Alo!“ više zanimao za trudnu verenicu Marka Miškovića i stres koji je doživela zbog njegovog hapšenja, dok se „Kurir“ u prvom redu bavio  psihosomatskim reakcijama vlasnika „Delte“, izraženim u vidu drhtanja, bola u grudima i  ubrzanog rada srca.

Što se zastupljenosti novinarskih (pod)žanrova u našim dnevnim listovima tiče, preovladavaju faktografski: vest, intervju i izveštaj. Međutim, gotovo da nema nekog od njih  da se u pomenutim listovima  pojavio u svom čistom obliku. Izražena  je  hibridizacija, pa  je tako faktografija izveštaja često prožeta deskriptivnim elementima, po čemu on naliči na (beletrističku) crticu ili reportažu. Analitički  uvodnici,  po pravilu objektivni u pristupu problemu, pišu se slično   kolumnama, koje karakteriše izražena subjektivnost. Razlog hibridizacije može biti ubrzana razmena informacija u današnje vreme,  kada brojnost objavljenih vesti postaje važnija od njihove forme, ali isto tako i otpor  kreativnijih novinara, poput Dragana Bujoševića i Zorana Panovića, žanrovskim stegama i šemama, zbog čega  svoj  talenat i slobodu dokazuju zanemarujući osveštala pravila. Mogućnost  nepoznavanja tih istih pravila takođe nije isključena, ako se u vidu ima brojnost štampanih medija u našoj zemlji (blizu 500) i manjak zaposlenih sa fakultetskim obrazovanjem u informativnim kućama.

Senzacionalizmu su posebno skloni (od listova kojima smo se ovog  puta bavili) „Alo!“ i „Kurir.“ Njihovo izveštavanje počiva na obilju fotografija (što provokativnije, tim bolje), vidno istaknutim naslovima i oskudnim tekstovima koji, čak i kad govore o društveno ozbiljnom problemu, kakav je borba protiv korupcije, ne obraćaju pažnju na suštinu, već se bave trivijlnostima. Priče o čorbastom pasulju koji u zatvoru jede Miroslav Mišković, ili WC-u čučavcu koji će morati da riba, ili podrške koju mu je putem tvitera dala Jelena Karleuša, čiji je „bivši muž  Bojan Karić oženjen  Mašom Nikolić,  svastikom Marka Miškovića“, postaju važnije od milionskih iznosa koji su mimo zakona završili u tajkunovom džepu. Vesti ovakvog, na glasinama zasnovanog narativnog novinarstva predstavljaju mešavinu informacije i zabave, stvarnog i izmišljenog, pri čemu se i najozbiljnija tema od značaja za društvo može preobratiti u lakozabavni sadržaj.

U nedostatku potpunih i transparentnih informacija od strane tužilaštva, policije i političara o najistaknutijem srpskom tajkunu koji je došao pod udar zakona, novinari su se snalazili, oslanjajući se često na svoje „neimenovane izvore.“ Faktografiju događaja  relatizovali su   neodređenim iskazima, poput: „očekivalo se“, „sumnja se“, „navodno“, „kažu u MUP Srbije“… Zbog nametnutih rokova i manjka vremena za proveru relevantnosti dobijenih informacija,  prepušteno je čitaocu da poveruje ko se krije iza anonimnog izvora: važan insajder, ili sam autor vesti.

Ako se ima u vidu uticaj koji štampani mediji imaju u oblikovanju javnog mnjenja, jasno je da se po kvalitetu žurnalistike može suditi i o stepenu demokratije u našem tranzitivnom društvu. Nije daleko za nama vreme kada su pojedini novinari, poput Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića, glavom platili  svoj rad.  Sada, u  vreme tranzicije, kvalitetnih publicista kojima je istraživački metod primarni, u našoj zemlji je veoma malo. Ako se i pojave, kako su  nagrađeni za svoj nemali trud? Deo publike, pogođen njihovim istraživanjem, poručiće im da „ne zabadaju nos gde im nije mesto.“ Političar će im verovatno poslati inspekciju u matičnu informativnu kuću, a policija će im  obezbediti 24-časovnu pratnju (kao Brankici Stanković). Obrazovaniji sloj  društva   pohvaliće  njihovu  upornost i neustrašivost i pružiti im bezrezervnu (verbalnu) podršku. Kada se ima u vidu koliku profesionalnu odgovornost oni  imaju prema publici da bi je objektivno informisali i kolika je moć onih čiji je cilj da to spreče, nije čudno što kvalitetni novinari ponekad postaju mete, bilo NN ubica, bilo sopstvene slabosti srca.

Istraživači medija i medijskog tržišta suočeni su sa neprestanim promenama predmeta svog izučavanja. Pored medijskih sadržaja koji se svakodnevno, pa i više puta dnevno menjaju, u stalnoj promeni su i medijske tehnologije, zakonodavstvo i publika. Sa pojavom Web 2.0 aplikacija, uočavamo promenu paradigme u načinu na koji se medijski sadržaj proizvodi i širi. Internet se sve više određuje novim digitalnim tehnologijama koji će omogućiti korisnicima da razvijaju, stvaraju i šire internet sadržaje i aplikacije.

Danas kada se urušavaju granice između štampanih, elektronskih i online medija, participativno novinarstvo izgleda da dodaje još jednu dimenziju koja dovodi u pitanje prethodne granice i definicije profesionalnog novinarstva. Granica koja razdvaja profesionalne novinare i njihovu publiku izgleda zamagljeno. Učešće u novinarstvu ima dugu istoriju. Ono potiče barem od osamnaestog veka – u Engleskoj, kada su novine redovno ostavljale prostor na kraju treće stranice za komentare čitaoca. Sa online medijima, novine ponovo metaforički ostavljaju prazan prostor na svojim stranicama, nudeći bezbroj mogućnosti za čitaoce da učestvuju i budu u interakciji sa vestima ili raznim objavama i sadržajima. Ono što je drugačije u digitalnoj eri, jeste da korisnici imaju bolji pristup umreženim medijima, omogućavajući im da „razgovaraju ponovo“ na istom jeziku na kojem su ranije pravljeni sadržaji isključivo u studijima. Ovo se dogodilo dobrim delom zbog dostupnosti relativno jeftine i, lake za korišćenje, digitalne tehnologije, što svakako treba da stimuliše proizvodnju audiovizuelnih sadržaja.

Razvoj informaciono komunikacionih tehnologija, pre svega interneta, doveo je do pojave građanskog novinarstva pod čime se podrazumeva aktivna uloga građana u procesu sakupljanja, izveštavanja, analiziranja i širenja vesti i informacija. Informacije stvaraju građani i distribuiraju ih uz pomoć mobilnih telefona, interneta, I-Pod, računara itd. Veb-sajtovi novinâ rutinski pružaju instrumente i neophodnu podršku kako bi olakšali učešće korisnika u vestima i omogućili građanima da predstave svoje ideje, priče i da postave komentara na već objavljene priče. Pozivi za učešće javnosti u ovom ili onom vidu u novinarstvu su postali gotovo standard na online izdanjima novinâ. Posetioci se doslovno pozivaju da pošalju fotografiju, komentar na priču, ili da podele link na nekoj društvenoj mreži. Jedan od motiva za usvajanja mehanizmima učešća u ustanovljenim medijima i novinama, jeste da se poveže efikasnije sa promenom načina korišćenja i pravih potreba i želja svoje javnosti.

Građansko novinarstvo predstavlja plasiranje informacija od strane ljudi koji nisu profesionalni novinari. Građansko novinarstvo, koje se pojavljuje i pod terminima „javno“, „participativno“, „demokratsko“ ili „ulično novinarstvo“, jeste koncept u kojem građani i medijska publika igraju aktivnu ulogu u procesu prikupljanja, izveštavanja, analize i širenja vesti i informacija. Glavna ideja građanskog novinarstva je da ljudi koji nemaju profesionalno novinarsko iskustvo, a koriste sredstva modernih tehnologija, pre svega internet, mogu da stvaraju sopstvene tekstove, ili da komentarišu pisanje medija, dodajući im novo značenje. Na primer, svako može da napiše tekst na svom blogu ili internet forumu. Takođe, svako može da proveri informacije iz nekog novinskogčlanka i dovede u pitanje njihovu tačnost, pišući o tome na internetu.

I pored brojnih nedoumica, kontroverzi i nerazjašnjenosti, građansko novinarstvo je vrlo konkretan vid razvoja savremenog društva u kojem je informacija moć, samo je pitanje načina na koji se ta moć rasprostire, a ne u čijim je rukama – bilo da ih poseduju novinari ili građani, informacije se u obliku vesti, komentara, blogova, mejlova, ili foruma na internetu šire nezaustavljivom brzinom i rasvetljuju sve pojave društva u kojem živimo. Sve više mejnstrim medija uzima u obzir šta građani-novinari govore, a koriste sadržaj stvoren od strane korisnika kao alternativa, kao glas naroda, ispitivanje javnog mnjenja, ili u nekim slučajevima, zaista, kao delimičnu zamenu uređivanja.

Građansko novinarstvo novinarima preporučuje da iskorače iz svojih konvencionalnih okvira i postanu aktivni učesnici u revitalizaciji javne sfere koja propada zbog loše medijske prakse i aktivnosti političara. Drugim rečima, za razliku od konvencionalnog novinarstva čija je misija informisanje, građansko novinarstvo ima ulogu da podstakne i da stvori uslove za demokratsko promišljanje i raspravu. Ono građane pokušava da pretvori u aktivne učesnike debata, javnih rasprava. Takođe, građansko novinarstvo nastoji da pomogne političkoj zajednici da pristupi aktivnom rešavanju svojih problema, u krajnjoj liniji, nastoji da popravi stanje javnog diskursa.

Empirijsko istraživanje skicira strukturne karakteristike učešća publike u pet srpskih online dnevnih novina. Ovom prilikom nisu analizirani stvarni sadržaji (vesti, fotografije, komentari) koji se proizvode od strane građana, niti su se intervjuisali novinari zaduženi za uređivanje participativnog prostora kako bismo saznali razloge za razvijanje ove funkcije. Istraživanje predstavlja preliminarni pristup koji ima za cilj da identifikuje, kroz kvantitativnu analizu sajtova, mogućnosti za učešće publike i neka eksplicitna pravila, kriterijume i podsticaje koje ih regulišu. Strukturne analize ovih sajtova su sprovedene tokom maja meseca 2013. godine.

	Курир	Блиц	Вечерње    новости	Данас	Политика
Простор у вези с продукцијом вести
Позиви за слање фотографија и АВ материјала	Не	Не	Не	Не	Не
Позиви за слање идеја о потенцијалним причама	Да	Не	Не	Да	Не
Групни отворени интервјуи са креаторима вести	Не	Не	Не	Не	Не
Простор за блогове грађана	Не	Да	Не	Не	Не
Простор за приче грађана	Не	Не	Не	Не	Да
Могућност избора новинских садржаја од стране читалаца	Не	Не	Не	Не	Не
Коментари и простор за дебате
Коментари инкорпорирани у новинарске чланке	Да	Да	Да	Да	Да
Коментари инкорпорирани у читалачке чланке	Не	Не	Не	Не	Да
Повратна информација о коментарима од стране спољних блогова	Не	Не	Не	Не	Не
Форуми администрирани од стране читалаца	Не	Да	Не	Не	Не
Форуми администрирани од стране новинара	Не	Не	Не	Не	Не
Анкете	Да	Да	Да	Да	Да
Друштвене мреже
Јавна страница профила	Да	Да	Да	Да	Да
Карма сyстем (поени корисника на основу активности)	Не	Не	Не	Не	Не
Обележавање садржаја од стране корисника	Да	Да	Да	Да	Не
Линкови за промоцију садржаја на социјалним мрежама	Да	Да	Да	Да	Да

U nаvedenoj tаbeli se vidi dа se ulogа čitаlаčke publike svodi nа populаrisаnje profesionаlnih sаdržаjа koji se nаlаze u novinаmа. U toj ulozi nemа mestа grаđаnskom novinаrstvu i аktivnom učestvovаnju čitаlаcа u sprаvljаnju novinskih sаdržаjа. Tаko nа primer, jedаn novinski člаnаk je moguće obeležiti i podeliti nа društvenim mrežаmа, аli nije moguće putem istih društvenh mrežа pozvаti nа pisаnje određene priče. Grаđаni, prаktično ne mogu učestvovаti u produkciji sаdržаjа, а ne postoji ni mogućnost povrаtne informаcije koju bi novinаri mogli dа dobiju od strаne čitаlаcа o svom rаdu, osim putem komentаrа, koji su kvаlitаtivno više usmereni nа priču u člаnku, nego nа rаd novinаrа.

Boljа sаrаdnjа između grаđаnstvа i novinаrа dovelа bi do bolje аpsorpcije vesti u jаvnosti, smаnjilа bi se senzаcionаlnost sаdržаjа,а povećаlа objektivnost. Štаviše, grаđаni bi osećаli bolju povezаnost sа novinаmа, kаdа bi osetili dа mogu dа postаve pitаnjа i teme koje njih interesuju. Trаnspаrentnost rаdа jednih novinа bi poboljšаlа shvаtаnje nаrodа o produkciji novinskih sаdržаjа, а uključenost u rаd bi sigurno poboljšаlа kvаlitet sаdržаjа, аko ne bi i povećаlа produktivnost novinаrа, što bi umnogome olаkšаlo rаd urednicimа.