Plate novinara u Srbiji su ispod prosečne zarade, ali su novinari zadovoljni poslom koji rade. Cenzuri i autocenzuri je povremeno izloženo 41, odnosno 49 odsto novinara. Na radiju radi dvostruko više žena nego muškaraca, dok je obrnuti odnos u korist muškaraca u onlajn medijima, pokazalo je istraživanje Udruženja novinara Srbije (UNS).

Istraživanje zarada pokazalo je da najviše novinara zarađuje između 31.000 i 45.000 (33.87%), kao i između 16.000 i 30.000 dinara (26.02%). Manje od 15.000 dinara zarađuje 14,26% ispitanika, 18% između 46.000 do 60.000, a više od 61.000 zarađuje samo 7, 84% anketiranih.Zaradom je nezadovoljno 29.06% anketiranih, kao odgovor ’ni zadovoljan ni nezadovoljan’ navodi 27.35% ispitanika, dok je veoma nezadovoljnih 21.20%.

Najzadovoljniji poslom su glavni i odgovorni urednici, a potom snimatelji, dok su fotoreporteri najnezadovoljniji poslom koji obavljaju. Najviše plate imaju novinari koji rade u javnom servisu, a zatim i oni koji rade u državnim medijima, dok najnižu platu imaju oni koji rade u privatnim medijima.

Platu redovno prima 75.38% anketiranih, u 12.82% slučajeva ona kasni mesec dana, a u 9.06% slučajeva kasni nekoliko meseci. Više od godinu dana plata kasni kod 2.74% novinara. Najveći broj anketranih (85.47%) platu prima preko računa, dok 6.50% radi “na crno”, bez uplaćenih poreza i doprinosa.

Kao najveće probleme profesije, novinari izdvajaju niske zarade (62.22%), kao i neprofesionalizam i neodgovarajuće obrazovanje novinara (54.36%).

Čak 82.56% anketiranih slaže se da je neophodno utvrditi cenovnik rada novinara i medijskih radnika, dok je protiv toga svega 5.64% ispitanika.

Većina smatra da bi trebalo da se uvede kolektivni ugovor za medije ili da se plata obračunava po koeficijentima ili platnim razredima, a sami koeficijenti trebalo bi da se određuju prema obrazovanju, stažu, kompetencijama. Nezavisno od visine primanja i njihovog slaganja sa time da li treba ili ne utvrditi cenovnik rada, anketirani ističu da je neophodno utvrditi minimalnu cenu rada ispod koje honorarno angažovani ili stalno zaposleni ne smeju biti plaćeni.

Da su konstantno izloženi cenzuri izjavilo je 5.98% ispitanih novinara, 40.68% povremeno, 49.74% nikada, dok odgovor ’drugo’, što se najčešće odnosilo na autocenzuru, navodi 3.59%.

Čak 48.55% ispitanih veruje da njihove kolege povremeno pribegavaju autocenzuri, 28.89% smatra da oni to čine u velikoj meri, 15.56% nije primetilo, 6.15% smatra da to kolege nikada ne rade, a 0.85% navodi odgovor ’drugo’. Žene su znatno češće cenzurisane nego muškarci, povremeno je cenzuri izloženo 17 odsto muškaraca u odnosu na 24 odsto žena.

Istraživanje pokazuje da postoji povezanost varijable pol i varijable obrazovanje. Značajno je više muškaraca koji rade samo sa srednjom školom u odnosu na žene, dok je gotovo identičan broj muškaraca i žena sa fakultetskim obrazovanjem.

Kada je reč o poslu koji obavljaju u redakciji, više je muškaraca fotoreportera i snimatelja nego žena. Dvostruko više žena radi na radiju, dok je obrnuti odnos u korist muškaraca u onlajn medijima. U dnevnim i nedeljnim novinama radi znatno više muškaraca, a u ostalim medijima približno je jednaka polna zastupljenost. Devet puta više muškaraca prati sport, dok isto toliko više žena pokriva zdravstvo. Ostale oblasti su gotovo ravnopravno pokrivene.

Među zaposlenima u medijima sa završenim fakultetom, najveći broj ispitanih rade kao novinari (45.3%), urednici rubrika čine 22.5%, a najmanje je fakultetski obrazovanih glavnih i odgovornih urednika (14.2%).

Istraživanje UNS-a čiji je cilj bio da utvrdi ekonomski i profesionalni položaj novinara u Srbiji, rađeno je u dve faze od marta do septembra ove godine. U prvoj fazi, od marta do maja, UNS je metodom slučajnog uzorka anketirao aktivne i neaktivne članove UNS-a , dok su u drugoj fazi, od jula do septembra, anketirani novinari iz cele Srbije koji nisu članovi UNS-a. Ukupno je ispitano 585 novinara, od čega je 52.5% muškaraca, a 47.5% žena.

Celokupno istraživanje možete preuzeti sa sajta Udruženja novinara Srbije.

Istraživanje je sprovedeno uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u okviru projekta „Ceni sebe da te cene drugi“.

Svestan sam problema cenzure i autocenzure koji postoji u Srbiji. Ako poredite rang-liste o slobodi medija u svetu, koje svake godine objavljuju Reporteri bez granica, i liste o nivou korupcije u svetu Transparensi internešnela, možete videti veliku bliskost između visokog stepena slobode medija, nezavisnog novinarstva i niskog stepena korupcije.

S druge strane, one zemlje u kojima je stepen medijskih sloboda na nižem nivou i u kojima je novinarstvo manje nezavisno i profesionalno, imaju visoki nivo korupcije, ističe za Danas Štefan Rus Mol, profesor Univerziteta u Luganu i direktor projekta Evropska opservatorija novinarstva.

– Poređenje tih lista ukazuje upravo na to koliko je važno nezavisno, odgovorno i etičko novinarstvo i zato se treba boriti na sve moguće načine protiv cenzure. To nije samo problem u Srbiji. Sve više je izraženo u istočnim zemljama, ali i na Zapadu gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje politi?kog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij, ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija, naglašava Rus Mol.

On je boravio u Beogradu povodom drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“, koje je za čitaoce u Srbiji priredila i sa nemačkog prevela Ana Zagorac Keršer, a zajedno objavljuju Clio i RTS izdavaštvo.

U kojim su još zemljama Evrope izraženi politički pritisci na medije?

– Primer o kojem najviše znam iz Evrope je Italija. U toj zemlji postoji veoma visok nivo koncentracije medijskog vlasništva. Gospodin Berluskoni, koji je nekoliko puta bio i premijer, na primer, poseduje tri značajne privatne televizije, najveću izdavačku kuću knjiga i magazina i najuticajnije dnevne novine. Samim tim, ima veliki uticaj i kontrolu nad javnim mnjenjem. To u zapadnom svetu najbolje pokazuje koliko je opasna medijska koncentracija i koliko uplitanje političara može da ugrozi demokratiju. U takvim situacijama mediji ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu u društvu i postaju sredstva propagande.

Kako se izboriti sa cenzurom i autocenzurom u medijima?

– Teško je sa strane davati savete. Smatram da sami novinari treba da brane profesiju i pronađu podršku drugih novinara. Ako što više ljudi u zemlji bude upoznato sa tim kako neki političar ili organizacija pokušava da manipuliše medijima i ako se to ne skriva, to može biti jedan od pristupa kako bi se situacija promenila. Takođe, u takvim situacijama neophodno je i adekvatno obrazovanje novinara.

Svedoci smo i da u Srbiji postoji rastući trend tabloidizacije medija i upotreba tabloida za političke obračune. Šta to govori o srpskom društvu?

– Pošto ne govorim srpski jezik, ne mogu da dam kompletnu ocenu o tome kako se srpski tabloidi ponašaju. Ali mogu reći da je trend tabloidizacije svakako opasan trend. Ako pogledamo primere u Evropi, postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija. Ako medij stremi trendu tabloidizacije, izvesnije je da će pojedini političari koristiti jeftina rešenja problema umesto što će se truditi da građanima kažu istinu. Na taj način političari dobijaju podršku medija, a potom i glasove na izborima.

Kakva je ekonomska situacija medija u Evropi?

– Različito je od zemlje do zemlje. Što se tiče kvaliteta novinarstva, u svim evropskim zemljama je situacija sve nezavidnija, pa je samim tim teško i privući oglašivače i pretplatnike. Zato metaforički kažem da će kvalitetno novinarstvo nestati u Bermudskom trouglu. Trougao predstavljaju negativni uticaj publike koja više nije voljna da plati za kvalitet informacije, negativni uticaj oglašivača koji odlaze na internet platforme i treće je rastuća moć službi i agencija za odnose s javnošću.

Pre dvadeset godina na dva novinara, u proseku, postojao je jedan pi-ar menadžer koji u to vreme nije imao mnogo profesionalnog iskustva. Danas postoji dva pi-ara na jednog novinara i pi-ar menadžeri su bolje obučeni i zarađuju mnogo više novca od novinara. S druge strane, potrebno je hitno da novinari promene pristup prema saopštenjima za javnost i da postavljaju dodatna pitanja, a ne da samo prepišu tekst iz saopštenja. Redakcije su sve malobrojnije zbog toga, bombarduju se saopštenjima koja su ponekad toliko dobro napisana da mogu samo da se prepišu.

Kakva je, prema vašem mišljenju, budućnost tradicionalnih medija u eri razvoja interneta?

– Budućnost je upravo na internetu i društvenim mrežama. Novinari i redakcije moraju da nauče kako da koriste socijalne medije i informacije objavljene na njima. Sa finansijske strane, postoji opasnost za tradicionalne medije i profesionalne novinare, jer ne znam kako će preživeti u budućnosti. Ljudi će sve manje biti voljni da plate za dobar novinarski sadržaj. Zato treba početi sa naplaćivanjem čitanja novinskih tekstova na sajtovima medija.

Štampani mediji nestaju

Neki smatraju da će štampani mediji nestati u budućnosti. Šta vi mislite o tome?

– Verovatno je to tačno, ali ja ne znam da vam kažem kada će se to desiti. Moja generacija se nada da to neće biti brzo. U svakom slučaju, to ne treba da utiče na rad novinara, jer će uvek postojati ljudi koji će želeti da pročitaju neku dobru priču u kojem god ona obliku bila.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: Danas

“Bez slobode štampe nema kvalitetnog novinarstva, a novinari sami moraju da se odbrane od cenzure”, poručio je prof. dr Štefan Rus-Mol tokom jučerašnje promocija drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Profesor novinarstva i menadžmenta u medijima na Univerzitetu u Luganu i direktor Evropske opservatorije za novinarstvo podseća da je Srbija prema najnovijem izveštaju Reportera bez granica 54. zemlja u svetu po pitanju slobode štampe, što je stavlja ispred mnogih zemalja, ali istovremeno pokazuje i da postoje problemi zbog kojih zaostaje za zapadnim društvima, kao što su korupcija, politički i ekonomski pritisci.

“Svestan sam da u Srbiji postoje problemi po pitanju cenzure i autocenzure, ali to nije slučaj samo u Srbiji. Isti problemi su sve prisutniji i u istočnim zemljama, ali i na Zapadu, gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje političkog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija”, objašnjava Rus-Mol.

On navodi da bi zbog toga neki novi biznis modeli poput mikro plaćanja mogli da budu jedno od rešenja za budućnost, jer izdavači moraju da zarađuju da bi bili što manje zavisni od političkih i ekonomskih centara moći.

Komentarišući sve izraženiji trend tabloidizacije medija, Rus-Mol navodi da taj trend svakako jeste opasan i da mnogi primeri iz Evrope ukazuju da postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija, ali i da sami novinari treba da brane profesiju i da se uz pomoć svojih kolega izbore protiv censure ili autocenzure, što je trenutno ipak teže postići u Jogoistočnoj Evropi nego u Nemačkoj.

“Zato izdavači sa Zapada koji insistiraju na kvalitetu i visokim standardima ne ulažu u medije u Istočnoj i Jogoistočnoj Evropi, već to najčešće čine izdavači koji imaju niže standarde u pogledu kvaliteta i etike”, navodi Rus-Mol i napominje da nema slobode medija bez insistiranja na visokim profesionanim standardima i na kvalitetnom novinarstvu.

Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković kaže da bi jedno od mogućih rešenja za očuvanje nezavisnosti profesije, ali i opstanak mnogih novinara moglo da bude i preduzetničko novinarstvo.

“Problem je, međutim, što preduzetničko novinarstvo još uvek nije zaživelo u Srbiji, a već sledeće godine predstoji i privatizacija oko 70 medija, što će biti jedan od najvećih izazova na medijskoj sceni Srbije u 2015. godini”, kaže Radojković.

On je istakao da je u takvoj situaciji knjiga „Novinarstvo“ predstavlja veliki doprinos svim studentima novinarstva i budućim medijskim profesionalcima, kao i Fakultetu političkih nauka koji ima čast da ugosti jedno od najistaknutijih imena evropskog novinarstva.

Na promociji drugog izdanja knjige prof. dr Štefana Rus-Mola prisustvovali su i Ana Jugoslava Zagorac Keršer, koja je prevela i priredila knjigu “Novinarstvo“, kao i glavni urednik izdavačkog preduzeća “Clio” Zoran Hamović.

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Medijski monitoring, sproveden u organizaciji Fondacije Konrad Adenauer, ukazuje na pad profesionalnosti u srpskim medijima, a analitičari su uvereni da novi medijski zakoni neće mnogo pomoći da se to popravi.

Sve je očiglednije da se mediji udaljavaju od svoje osnovne funkcije, informisanja građana i približavaju se biltenizaciji, odnosno postaju sredstvo propagande, rekla je Aleksandra Popović iz Fondacija Konrad Adenauer na predstavljaju najnovijeg monitoringa medija za period april-septembar 2014. godine.

Ona je napomenula da se novinari svesno distanciraju od svojih profesionalnih normi, a za takvu situaciju, po njenom mišljenju, nisu odgovorni samo medijski poslenici, već i institucije, kao što su Vlada i Skupština Srbije, koje nisu pokazale dovoljnu brigu za zaštitu medija i slobode izražavanja.

Istakavši da ovakvo stanje u medijima ne može doprineti razvoju Srbije i da će otežati put Srbije ka EU, Popović je ocenila da je neophodna veća otvorenost državnih institucija i jačanje Vladine kancelarije za saradnju sa medijima, radi kontinuiranog informisanja javnosti o delatnostima Vlade.

Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) smatra da u Srbiji nije dovršena medijska tranzicija, kao i medijska strategija koja, kako je rekao, stoji „ni na nebu ni na zemlji“, te da su novi medijski zakoni doneti na brzinu.

U procesu biltenizacije medija, koja je, kaže, na delu, izvor informacije često se svodi samo na jednu stranu ili su druga i treća strana često u funkciju prve, istakao je Gavrilović i dodao da je posle smene bivše političke stranke na vlasti, došlo i do „smene“ analitičara koji se pojavljuju u medijima.

On je apelovao na medije „da ukinu rubriku ‘prelistavanje'“, u kojoj je gost, po njegovom mišljenju, sračunato izabran da na „svoj način tumači članke iz novina i na taj način dodatno ugrožava slobodu medija“.

Predstavljajući rezultate monitoringa, Gavrilović je rekao da više od 90 odsto ispitanih smatra da u medijima postoji cenzura i autocenzura, 73 odsto smatra da mediji ne izveštavaju objektivno, 90 odsto smatra da ne izveštavaju analitično, a 95 odsto da ne izveštavaju kritično.

Onlajn anketa novinara pokazala je da su oni najnezadovoljniji svojim materijalnim statusom, podrškom sindikata i mogućnošću napredovanja na poslu, dok su kao najznačajniji razlog zašto se bave tom profesijom naveli „zadovoljstvo slobodom koju imaju“.

U anketi je Republička radiodifuzna agencija najlošije ocenjena, kao i rad Ministarstva kulture i informisanja, dok je Savet za štampu prosečno ocenjen, a novinarska udruženja imaju dovoljnu podršku medijskih radnika, rekao je Gavrilović.

On je dodao i da novi medijski zakoni neće promeniti sliku i stanje u srpskim medijima, jer su problemi mnogo dublji i veći, istakavši da medije ne bi trebalo privatizovati, jer to nije lek za njih, već je neophodno sprovesti „model spajanja medija sa građanima i uspostaviti tu vezu koja je pokidana“.

Novinarka lista „Vreme“ Tamara Skrozza smatra da je apsurdno da se novi medijski zakoni donose u trenutku nestanka profesionalne etike, kao i političkih i ekonomskih pritisaka, koji, kako je rekla, „dobijaju sve maligniji oblik“ i zbog toga ne treba očekivati da će ti zakoni moći nešto da promene na bolje.

„Ako su prokazani i kažnjeni mediji koji su objavili neke od problematičnih ugovora koje je Vlada potpisala, pitanje je šta će biti sa ostalim medijima, ako se usude da objave neke slične informacije“, zapitala je Skrozza.

Ona je ocenila i da je izveštavanje nekih listova i tabloida u slučaju ubistva devojčice Tijane Jurić slučaj drastičnog i potpunog nestanka profesionalne novinarske etike i da se u tom slučaju nije poštovao ni dignitet žrtve, ali ni ljudska prava osumnjičenog za zločin.

Foto: UNS

Internet gurui i ozbiljni istražitelji imali su velika očekivanja da će nam internet pružiti nove slobode i potencijal za demokratizaciju. Nažalost, empirijski podaci koje su prikupila dva američka istrazitelja Karin Deutsch Karlekar (Freedom House) and Lee B. Becker (University of Georgia) pokazali su da je taj optimizam bio uzaludan: oni procenjuju da u mnogim delovima sveta sloboda štampe i izražavanja, kao i drugi elementarni činioci demokratije kao što su sloboda okupljanja, nezavisnost sudstva i vladavina zakona su sve ugroženiji. To se dešava u zemljama gde su autoritarne vlade (npr. u Turskoj, Rusiji,Mađarskoj i Ukrajini) ugrozile te građanske slobode, ali takođe i u zemljama sa dugom tradicijom demokratije, uglavnom zemljama Zapadne Evrope, gde „uglavnom ekonomski problemi ometaju sposobnost da pokažu liderstvo u ovim važnim pitanjima“.

Studija ova dva istražitalja zasnovana je na dugoročnom upoređvanju podataka koje je Fridom Haus (Freedom House), američka neprofitna organizacija, prikupljala od ranih ’80-ih godina širom sveta. Za razliku od Reportera bez granica (Reporters without borders) u Evropi, ova NVO ne samo što prati slobodu štampe, već i proverava kako se ostale osnovne građanske slobode i demokratska prava razvijaju. Upoređivanje pokazuje da demokratija i sloboda štampe uslovljavaju jedno drugo: prvo izgledada ne funkcioniše bez drugog, a ako je drugo ugroženo i demokratija je obično u ozbiljnoj opasnosti.

Ne postoji sumnja da se Fridom Haus i Reporteri bez granica trude da sakupljaju podatke temeljno i otvoreno. Ali, bez obzira na to, takva upoređivanja preko kulturnih granica ostaju teška i problematična-što znači da istraživanja kao što je Karlekarovo i Bekerovo, koja se zasnivaju na dugoročnim zaključcima iz postojećih datoteka, treba uzeti sa rezervom.

Treba dodati da trenutno nijedna studija ne može ni približno da proceni kakve će dramatične posledice imati na slobodu štampe i slobodu izražavanja otkriće da NSA i slične tajne službe imaju pristup svim našim ličnim podacima. Zbog otkrića koje je doneo Edvard Snouden, znamo da Zapadne drzave imaju više uticaja i informacija o svojim građanima nego što Putin, Erdogan, iranske i druge vođe mogu da se nadaju da će pridobiti zajedno.

Photo credit: Stephen Melkisethian / Flickr Cc

Povodom Svetskog dana borbe protiv internet cenzure, Reporteri bez granica (RBG) izdali su svoj godišnji izveštaj o slobodi na internetu. Ovaj izveštaj posvećuje posebnu pažnju digitalnom špijuniranju, odnosno praćenju aktivnosti pojedinaca na internetu, kojim se sve više bave vlasti zemalja širom sveta. Zahvaljujući tehnologiji, policija može da prati i “prisluškuje” onlajn komunikaciju disidenata, blogera i novinara i da ih potom uhapsi.

Internet je tako postao još jedno bojno polje za odbranu ljudskih i fundamentalnih prava, a kako navode Reporteri bez granica, 180 netizena je trenutno u zatvoru kao rezultat internet nadzora. Digitalni nadzor je ogroman međunarodni biznis: “špijunski fajlovi” koje je 2011. godine objavio Vikiliks otkrili su koliko je ovaj tajni i netransparentni sektor porastao od 2001. godine, dok RBG kaže da ovo tržište trenutno vredi 5 milijardi dolara. Ali koje su zemlje najgore po pitanju slobode interneta i gde ima najviše digitalnog špijuniranja? RBG je naveo Siriju, Kinu, Iran, Bahrein i Vijetnam kao pet “neprijatelja” interneta, gde se veb kontroliše i koristi kao zamka za disidente, koji su stalno u opasnosti da budu praćeni, identifikovani i progonjeni zbog svojih aktivnosti na internetu.

Bahrein je zemlja sa prilično brzom internet konekcijom i visokom stopom penetracije interneta (77%). Međutim, u izveštaju se navodi da je “kraljevska porodica prisutna u svim oblastima internet menadžmenta i poseduje sofisticirane alatke za špijuniranje svojih podanika”. Protiv građana se kao metode nadzora često koriste slanje špijunskog malvera (malicionznog softvera) putem imejla i beleženje IP adresa.

U Vijetnamu se sajtovi lako gase napadima na DNS sisteme ili direktnim zahtevima koje vlasti upućuju internet provajderima, koje provajderi retko odbijaju. Prema organizaciji Freedom House, “vlasti prate razgovore i lociraju telefonske pozive građana koji su na meti kao “aktivisti” i “reakcionari”.

Iran ima još sofisticiraniju strategiju za kontrolisanje interneta zahvaljujući “Halal internetu”, nacionalnoj mreži koja preti da bukvalno odseče naciju od normalnog interneta. Izgradnja tog “paralelnog interneta” omogućiće  vlastima da kontrolišu gotovo sve onlajn aktivnosti svojih građana, jer će svi iranski sajtovi biti hostovani na iranskim serverima, i, kako navodi RBG, “vlada planira da smanji brzinu međunarodnog interneta (koja je već ograničena na 128Kb/s) i da povisi cenu za pretplatu na njega kako bi pretplata na brži nacionalni internet bila daleko privlačnija.

Veliki zaštitni zid (firewall) u Kini (zvanično nazvan Projekat “Zlatni štit”) je verovatno najpoznatije i najefikasnije oružje digitalnog špijuniranja na svetu, jer omogućuje filtriranje pristupa stranim sajtovima. U Kini, IP adrese i domeni lako mogu da se blokiraju, a pristup dubokoj inspekciji paketa omogućava blokiranje sajtova na osnovu “detekcije ključnih reči”, kaže RBG. Veliki zaštitni zid “uključen” je od novembra 2012. kada ga je Komunistička partija Kine nametnula tako što je zabranila uslugu VPN-a (virtuelne privatne mreže) koju su nudile strane kompanije i koju su korisnici interneta u Kini do tada koristili da izbegnu praćenje. RBG navodi da u Kini postoji bar pet vladinih sektora koji se bave internet nadzorom, zbog čega je 30 novinara i 69 netizena osuđeno i zatvoreno.

Sa druge strane, internet u Siriji kontrolišu dve različite agencije – Računarsko društvo Sirije (Syrian Computer Society – SCS) i Sirijski telekom (Syrian Telecommunications Establishment – STE), a obe je osnovao Bašar al Asad. Prema dokumentu iz 1999. do kog je došao RBG, Sirija takođe pokušava da osnuje nacionalnu računarsku mrežu. U Siriji je stalno na snazi praćenje i nadzor onlajn aktivnosti, a najčešća taktika je takozvano “pecanje” (phishing). Pored toga, ne treba zaboraviti da je sirijska vlada uspela da bukvalno isključi internet širom zemlje kako bi izbegla konekciju sa inostranstvom. Iznenađuje da zemlje kao što su Kuba, Severna Koreja, Burma i Uzbekistan, koje su se nalazile na spisku za 2012. godinu, nisu ponovo navedene za 2013.

Za izveštaj iz 2013. RBG je detaljnije izneo dokaze protiv “neprijatelja interneta” tako što je istražio uloge korporativnih činilaca i sastavio rang listu “korporativnih neprijatelja”, na kojoj se nalazi pet najaktivnijih kompanija koje prodaju proizvode za cenzuru i nadzor diktatorskim režimima. “Plaćenici digitalne ere” koji su se našli na listi su britanski Gamma Group, nemački Trovicor, italijanski Hacking Team, francuski Amesys i američka firma Blue Coat Systems. Kako navodi RBG:

“Trovicorovi proizvodi za nadzor i prisluškivanje omogućili su kraljevkoj porodici Bahreina da špijunira one koji objavljuju vesti i uhapsi ih. U Siriji su proizvodi za duboku inspekciju paketa koje proizvodi firma Blue Coat omogućili vlastima da špijuniraju disidente i netizene širom zemlje, i da ih hapse i muče. Proizvodi brenda Eagle koje pravi Amesys pronađeni su u kancelarijama tajne policije Moamera Gadafija. Malver koji su dizajnirali Hacking Team i Gamma korišćen je od strane vlada za hvatanje lozinki novinara i netizena.”

Vikiliks je 2012. godine dao dokaz da je Selex Elsag (kompanija koju kontroliše italijanska grupa Finemeccanica) isporučio sirijskim vlastima telekomunikacijski sistem i garantovao za njegovo održavanje čak i u vreme najoštrijih protesta u zemlji. Verovatno postoji više kompanija umešanih u internet nadzor nego što navodi izveštaj RBG-a. Evropska unija nedavno je odobrila prvu Strategiju za digitalnu slobodu u spoljnoj politici, kojim se traži zabrana na prodaju špijunske tehnologije diktatorskim režimima. Mada je ovde akcenat na zaštiti ljudskih prava na internetu, vredi odsetiti da je ona redovno osporavana i u demokratskim zemljama.