Činilo se da je vlast u Srbiji konačno mogla da odahne posle povremenih optužbi evropskih zvaničnika o navodnoj cenzuri medija, kada je evropski komesar Johanes Han pre nekoliko dana zatražio dokaze za takve tvrdnje. Međutim, Hanova portparolka Maja Kocijančič, „lektorisala” je naknadno svoga šefa, pojasnivši da sloboda medija „ostaje kritična tema” u Srbiji. I dodala, nastavivši da dalje tumači svog komesara Hana – dao tome nema pregovora.

Tako su, zapravo, vlasti u Beogradu odahnule tek nešto više od jednog dana. Priča o navodnoj cenzuri i neslobodi medija u Srbiji se nastavila posle nedavnih optužbi BIRN-a, kada se oglasio i izvršni direktor Reportera bez granica (RBG) Kristijan Mir. Šef organizacije koja je na svojoj najnovijoj listi medijskih sloboda Srbiju rangirala 13 mesta niže nego prethodne godine, izjavio je da cenzura u Srbiji „nije direktna, ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji”.

U intervjuu za portal „Cenzolovka”, Mir je ocenio da je razvoj medijske situacije u Srbiji „tužan” i rekao da vlastima veoma negativan odnos prema slobodi medija, da guši kritičko, slobodno izveštavanje, a pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku.

Na to je reagovao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, poručujući da je Evropska komisija utvrdila znatno poboljšani pravni okvir u oblasti medija i da je Srbija postigla primetan napredak u oblasti informacionog društva i medija.„To je postignuto zahvaljujući donošenju seta medijskih zakona”, rekao je Tasovac i naveo da je Srbija u roku donela podzakonske akte koji su omogućili raspisivanje konkursa za projektno sufinansiranje medija.

Mir je rekao da su se tokom 2014. nezavisni mediji i novinari koji su kritički nastrojeni našli na udaru ozbiljnih pritisaka u nekoliko slučajeva.

„Novinski tekstovi u kojima je kritikovana vlada bili su izbrisani sa interneta, a nezavisnim novinarima je prećeno ili je na njih izvršen pritisak”, istakao je Mir, dodavši da je „realan napredak” na polju slobode medija na Balkanu primetan jedino „možda u Hrvatskoj”.

Komentarišući pad Srbije za 13 mesta na listi njegove organizacije, Mir je ocenio da je to tužno za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU.Izvršni direktor Reportera bez granica objasnio je da su izveštaji o slobodi medija dokumentovani dokazima.

Prema pisanju sajta „Cenzolovka”, Mir i RBG naveli su i tri „dokaza” o gušenju medijskih sloboda: „Snimci kojima je ismevan premijer uklonjeni su sa ’Jutjuba’, nekoliko veb-sajtova je palo nakon što su objavili optužbe da je doktorska disertacija ministra unutrašnjih poslova plagijat, prljava kampanja protiv novinarke Natalije Miletić, koja izveštava iz Berlina, zbog njenog kritičkog pitanja postavljenog na konferenciji premijera Vučića i kancelarke Angele Merkel”.

Podsećanja radi, iste ili slične tvrdnje već su demantovane ranije, jer su bile sadržane i u izveštaju predstavnice OEBS-a za slobodu medija Dunje Mijatović, koja je letos takođe optužila srpske vlasti za cenzuru. List „Blic” je još ranije objasnio da vlast nema nikakve veze sa brisanjem jednog teksta sa njihovog sajta, što je po karakteru veoma slična optužba kao i ona da „cenzura nije direktna i transparentna”, ali postoji i lako je dokaziva. Na to se osvrnuo i Tasovac, rekavši da RBG i BIRN „više zanimaju ezoterična stanja u kojima su stvari nevidljive, netransparentne, ali lako dokazive”.

Mir je, takođe, objasnio da se izveštaji rade na osnovu jedinstvenog upitnika na koji odgovaraju novinari, advokati, profesori univerziteta i eksperti, ali da njihova imena nisu objavljena, jer „u nekim zemljama oni žele da ostanu anonimni”.

Tačno je da je upitnik RBG-a veoma dobar, ali na njegov rezultat veoma može uticati to – ko na njega odgovara. S obzirom na to da samo RBG zna ko su „eksperti” koji ocenjuju stanje medija u Srbiji, bilo bi zanimljivo znati da li ova organizacija ispituje i njihovo političko opredeljenje?

Vučić: Ne mešam se u pisanje i rad medija

Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da se ne meša u pisanje i rad medija.„Šta hoćete, da budem cenzor i da kažem da nešto ne smete da pišete. Ne mešam se u pisanje i rad medija”, odgovorio je Vučić novinarima na pitanje da prokomentariše pisanje lista „Odbrana”, u kojem je objavljen tekst „Zaštitnik protiv zaštitnika”. Premijer je, komentarišući izjavu evropskog komesara za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johana Hana o stanju u medijima u Srbiji, rekao da je potpuno saglasan sa njim i da je to važno pitanje, ali da sve tvrdnje o stanju u medijima moraju da budu zasnovane na činjenicama.

Vučić je rekao i da u izjavi portparolke Maje Kocijančič, koja je usledila posle Hanove izjave, ne vidi ništa sporno, već da je samo ukazano da je to kritično važno pitanje u Srbiji.
„Saglasan sam sa tim, kao i da stvari treba da budu zasnovane na činjenicama, a ne na glasinama. Nijednu reč primedbe nemam na to, inače bih već reagovao. Znate da mi nije nikakav problem da odgovorim ni Maji Kocijančič, ni svima njima”, rekao je Vučić.

Han je poručio da sloboda medija ostaje „kritična tema u procesu pridruživanja Evropskoj uniji” i da se „ta politika nije promenila”.Han je to poručio preko svoje portparolke Maje Kocijančič kako bi razjasnio kontroverze nastale nakon što je nedavno izjavio da je „neophodno naći dokaze da je sloboda medija u Srbiji ugrožena”.„Komesar smatra da je sloboda medija od kritične važnosti i da o tome nema pregovora”, navela je Kocijančič u saopštenju za medije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Novim medijskim zakonima, usvojenim 2. avgusta, predviđeno je povlačenje države iz vlasništva u medijima do sredine naredne godine, kao i prelazak s direktnog budžetskog finansiranja pojedinih medija na sistem projektnog finansiranja. Ukinuta je i televizijska pretplata, koja će 1. januara 2016. godine biti zamenjena taksom kao novim modelom finansiranja.

Na setu medijskih zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima) radi se već godinama. Kao osnova poslužila je Strategija za razvoj medijskog sistema koju je Vlada usvojila u oktobru 2011. godine. Reč je o dokumentu koji su podržale EU i najveća medijska i novinarska udruženja u zemlji i u kojem su skicirana najvažnija rešenja u sadašnjim zakonima: izlazak države iz medija i prestanak finansiranja iz budžeta, zatim potpunu transparentnost vlasništva u medijima, kao i jačanje zaštite novinara i medija.

„Reforma zakona ne samo da nas približava najboljim evropskim zakonima već stvara i pravni okvir da novinari imaju bolje uslove za rad, a građani kvalitetnije informisanje“, rekao je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac u Skupštini Srbije, obrazlažući nova zakonska rešenja. Prema njegovim rečima, ovim setom zakona garantuje se „slobodan protok ideja, bez mešanja države“, uz transparentnost vlasništva i sistema finansiranja.

Privatizacija medija 

U Srbiji privatizaciju trenutno čeka 81 medijska kuća, odnosno šest do sedam odsto od ukupno 1.320 registrovanih medija. Svi mediji u javnom vlasništvu morali bi da se privatizuju do 1. jula 2015. godine. Ukoliko ne pronađu novog vlasnika, njihov kapital će biti predat zaposlenima bez naknade. Na funkcionisanje tih medija iz budžeta izdvaja se oko 25 miliona evra godišnje. To je velika svota na medijskom tržištu, koju sada može da koristi samo mali broj privilegovanih medija koji zauzvrat nude mahom pro-vladine informativne sadržaje.

Ubuduće, mediji će za novac iz javnih fondova konkurisati svojim projektima, za koje mogu od države da dobiju i do 80% neophodnih sredstava.

Najveći u krugu tih medija je državna novinska agencija Tanjug, koja posluje i na tržištu i pomoću subvencija države, čija je vrednost oko 1,7 miliona evra godišnje. Ukidanje ovakvog dvojstva, koje narušava princip fer-konkurencije, već godinama traže novinarska udruženja, a posebno privatne novinske agencije Beta i Fonet koje posluju samo na tržištu, a u Tanjugu vide nelojalnu konkurenciju.

Izričita zabrana cenzure 

Zakon o informisanju, poznat kao „krovni zakon“ seta medijskih zakona, zasniva se na pet načela koja garantuju izričitu zabranu cenzure. Reč je o načelima o slobodi informisanja, o pravu javnosti da bude obaveštena o pitanjima od javnog interesa, o pravu na dostupnost podataka o medijima. Zakon propisuje i načelo o zaštiti medijskog pluralizma koje podrazumeva zabranu „objedinjavanja osnivačkih i upravljačkih prava u dva ili više medija“. Kada je o štampanim medijima reč, zabranjeno je objedinjavanje prava ako bi tiraž prelazio 50 odsto od ukupno prodatog, odnosno 35 odsto slušanosti ili gledanosti ako je reč o elektronskim medijima. Peto načelo odnosi se na nosioce javnih funkcija, koji su dužni da trpe iznošenje kritičkog mišljenja, kao jednog od elemenata javne kontrole njihovog rada.

Ukidanje pretplate, uvođenje takse 

Zakon predviđa dva javna servisa: Radio-televiziju Srbije i Radio-televiziju Vojvodine, sa po dva televizijska i tri radijska kanala. Te dve medijske kuće ove i naredne godine biće finansirane iz državnog budžeta, a od 2016. godine biće uvedena taksa kao novi model njihovog finansiranja. Cena takse biće 500 dinara (nešto manje od pet evra). Pored takse, javni servisi će biti finasirani i sredstvima iz budžeta, neto koristi od komercijalne ekspolatacije sadržaja, reklama. Njima će kao i do sada upravljati tri tela: Upravni odbor, generalni direktor i Programski savet.

U korak s ubrzanim tehnološkim razvojem 

Zakon o elektronskim medijima je preduslov za digitalizaciju televizijskog signala koja bi trebalo da bude završena do 17. juna 2015. godine. Najvažnija novina je transformacija Republičke radiodifuzne agencije u Regulatorno telo za elektronske medije. Novo regulatorno telo će propisivati pravila, kontrolisati rad i izricati kazne onima koji pružaju medijske usluge, a o svom radu podnosiće godišnje izveštaje Skupštini Srbije. Dozvolu za emitovanje programa izdavaće na osam godina, ali će imati pravo da je oduzme ako utvrdi neregularnosti. Dozvola se može oduzeti privremeno na rok od 30 dana, a posle toga i trajno. Oduzimanje dozvole predviđeno je i ako se ustanovi da neki medij ima monopol, odnosno da krši načelo medijskog pluralizma. Predviđeno je i da vlasnici medija ne mogu da budu političke partije, kao ni pravna lica za koja nije moguće utvrditi vlasničku strukturu osnivačkog kapitala.

„Nova tehnička dostignuća podrazumevaju i da sve članice EU moraju do 2015. godine da pređu s analognog na digitalno emitovanje programa, da se u digitalnom prostoru, pružaoci programskih sadržaja posmatraju kao pružaoci audio-vizuelnih medijskih usluga, a ne kao emiteri, sve to zahteva izmenu i dopunu pravnih akata kojima se reguliše ova oblast“, navedeno je u obrazloženju ovog zakona.

Kritike 

Novi medijski zakoni naišli su i na određeni broj kritika u javnosti. Sindikat novinara Srbije i Koalicija zaposlenih u medijima smatraju da je proces izrade medijskih zakona bio nedemokratski i netransparentan i da su u njemu učestvovali samo predstavnici privatnih medija i novinarska udruženja „koja su zastupala njihove interese“, dok tom sindikatu i medija čiji su osnivači lokalne samouprave nije omogućen čak ni status posmatrača.

Donošenje seta medijskih zakona po hitnom postupku kritikovala je i Evropska federacija novinara (EFJ).

Organizacija „Transparentnost Srbija“ ocenila je da Zakon o javnom informisanju i medijima predstavlja napredak, ali da ne obezbeđjuje javnost svih podataka koji mogu biti značajni za procenu uticaja na uređivačku politiku medija. Prema oceni te organizacije, firma koja osniva medij može biti osnovana s veoma skromnim početnim ulaganjem jednog fizičkog ili pravnog lica, a na rad medija nesumnjivo mogu uticati i veliki oglašivači, sponzori i zajmodavaci. „O mogućnostima uticaja na uređivačku politiku po tim osnovama, koji mogu biti daleko značajniji od samog vlasništva, nacrt zakona uopšte ne govori što je, po shvatanju `Transparentnosti Srbije`, neprihvatljivo“, navela je ta organizacija.

Napisali:  Ivan Cvejić i Valentina Bulatović, agencija Beta

Tekst je objavljen na sajtu euractiv.rs.

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen…

Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u seriji pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva. Takođe, sadašnje prilike isključuju mogućnost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks.

Postoje li zabranjene stvari u Srbiji? Da li bi se danas, kao nekad, prinosili filmovi predsedniku i premijeru pa ovi u kućnom bioskopu odlučivali šta može narodu da se prikazuje? To da Nikolić, Vučić, Dačić u papučama i na privatnoj projekciji gledaju nekog novog „Plastičnog Isusa“, i onda im ispada escajg na predsednički tapison neverovatno je baš kao i što je nemoguće da ista ekipa odluči šta to narod treba da gleda.

I nekoliko kontroverznih izložbi u poslednjih nekoliko godina, poput one sa gej aplikacijom Isusa u CZKD, ili ona, nedavno, kad je u Kulturnom centru Beograda prikazana postavka koja se bavi zločinom pripadnika „Škorpiona“ nad albanskom porodicom, više je bila povod za desničarski ulični hepening i demonstracije nego za oficijelnu zabranu koje ne da nije bilo, već je eksponate obišao i sam premijer, kao i svi oni koji su odvojeni od staklenih vrata pozivali na pomirenje. U Srbiji je sve dozvoljeno, ili ništa nije zabranjeno, ili…

Njuznetovska Vučićeva „žalopojka“ nad medijskim embargom vicepremijerske svadbe, kao i pregrevanje fejsbuka u danu venčanja bio je povod za mnoge da izjave da u Srbiji cenzura ipak šljaka. Kad je, samo nekoliko dana nakon toga, s programa radija B92 skinuto jutarnje „Razgibavanje“, a ubrzo i sam sajt emisije dilitovan do bele strane, teoretičari cenzure na jednoj večeri u BG restoranu rekoše da nekadašnji ministar informisanja pokazuje nekadašnju formu.

Ipak, oni originalniji, na istoj toj večeri, izjaviše da su sve to budalaštine i da se prava cenzura u Srbiji valja na drugu loptu. A šta je ta prava cenzura? Pa recimo da dok nacija glođe zanimanje za identitet vicepremijerske mlade i razlozima za otklon iz etra dva radio nestaška-zornjaka, nigde se ne mogu pročitati vesti o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji koju zamagljuju zašećereni izveštaji o, tek što nije, pobadanju kranova u ruiniranu Sava malu i gradnju Menhetna na dokovima Beograda.

Oni koji su u prednovogodišnjim danima protezali noge, i to posle velike pauze, u distriktu beogradske Knez Mihailove, mogli su se zapanjiti sablasno mračnim staklenim izlozima zamandaljenih radnji u delu grada u kome bi trebalo da oči pregorevaju od šljašteće robe i neonskih reklama.

Da li jahači magle odlično prodaju priču kad sugerišu da je cenzura kad ne objavite vest za džet-set stranu, a ne i kad prećutkujete podatak da će javni dug zemlje, prema procenama The Economista, verovatno preći i 70 procenata? Da li je sloboda kad možete da napišete da političar ima ljubavnicu, ali ne i da je država ubijala, pa to mora da uradi lično…

O kakvoj onda cenzuri možemo govoriti? Zašto bi se nekim filmom ili izložbom duplirala idiotska epizoda s „Plastičnim Isusom“ koji, kad su se skinule ideološke oplate, i nije imao čime zabezeknuti tinejdž ere kojima su tekovine radnih akcija Brčko-Banovići ravni mitovima o Vajatu Erpu. Cenzura je kad se televizije utrkuju koja će ubrizgati više doza Sulejmana koji je sa svojim haremskim papučama i lepoticama postao „domaća životinja“ koja grize probleme srpskih domaćina. Ili je cenzura danonoćno šamaranje rijalitijima u kojima više ne znaš kad se smrklo ili smračilo na „Farmi“ i kad je jedna sezona završena i počinje druga?

Voja Žanetić, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, priča šta predstavlja danas cenzuru u Srbiji i objašnjava u kojoj smo fazi cenzure: „Da ne bismo prepisivali istorijske podatke s Vikipedije, cenzura je uvek služila da se ne kaže ili istina ili cela istina ili ništa drugo osim istine. U dokaznom postupku pred sudom javnosti, cenzura je uvek bila protiv istinoljubivih, bilo da su oni tužioci ili tužena strana. Te je tako i danas svuda, pa i u Srbiji. Čak ne može da se kaže ni ‘pogotovo u Srbiji’, jer za zemlje gde Vođinog teču ili tetku proguta mrak za jedan dan, ili za zemlje gde službenici za masovno prisluš kivanje traže azil u Rusiji, Srbija je svetionik slobode govora i štampe. Najopasnija faza cenzure je ona u kojoj ne cenzurišu cenzori, nego autori, samoinicijativno i bez konsultacije sa cenzorima. U poslednje vreme Srbija ponovo počinje da ulazi u tu fazu, a morala bi što pre da prestane, jer je istina nužni preduslov da nam bude bolje i da budemo efikasniji zemlja i društvo“, dešifruje Žanetić cenzorski darvinizam u Srbiji.

Profesor na FDU Aleksandar S. Janković smatra da je u odnosu na prošla vremena autokratije i pseudoliberalnog socijalizma, cenzura promenila formu ali ne i sadržaj. Za razliku od Poljske ili Čehoslovačke, kad je sedma umetnost u pitanju, postoje desetine filmova koji su bili cenzurisani, odnosno zabranjeni sve do plišanih revolucija.

„Kod nas je zvanično bio zabranjen samo jedan film – ‘Plastični Isus’, nezvanično malo više, ali je priča u vezi s njim slična načinu na koji je Broz 1968. rekao da su studenti u pravu i da među njima ima makar 70% poštene inteligencije koju smo zapustili. Znamo šta se posle desilo. Onda je postojala medijska politika koja je bila jasno precizirana, pa je autocenzura bila dominantan oblik cenzure. Jednostavno se znalo o čemu ne sme da se piše ako već ne želite da vas proguta mrak. Danas ne postoji medijska politika, vlada jedan haos koji se može pre nazvati medijska kloaka. U ovom svetu postoji prećutni dogovor o svetim kravama, da li po tajkunskom većinskom vlasništvu ili interesu ‘ja tebi ti meni’, ali jasno je da su poslednjih meseci postojale glasine o nekim javnim političkim ličnostima koje žive isključivo kao kuloarski tračevi a ne kao medijska vest. Da li je u pitanju vrhunski medijski spin ili dokaz da cenzura postoji, ostaje da se prosudi i sistematizuje. Ergo, današnji stepen cenzure u Srbiji se može nazvati postpostmoderna medijska cenzura regionalne profanosti i prefinjenosti“, smatra Janković.

On se seća medijskih cenzura iz osamdesetih. Zašto PGP RTB nije imao hrabrost da objavi album „Solunske pesme“ sa ćiriličnim naslovom, pa je tu čast dobio zagrebački Jugoton? Zašto nije oživela prvobitna ideja Idola da omot za

„Odbranu i poslednje dane“ bude freska Belog anđela iz manastira Mileševa? Zašto se pesma „Maršal“ sa tog albuma zove „Poslednji dani“? Zašto je famozna rečenica Neleta Karajlića „Crk’o maršal“ – mislio je na pojačalo – bend Zabranjeno pušenje zamalo koštala karijere?

„Ipak, fetiš kulturnih tabua je sedamdesetih, a pogotovu osamdesetih bio potpuno drugačija zver nego danas. Danas postoje kontroverzni kulturni fenomeni koje publika uglavnom ne vrednuje uopšte. Cenzura uglavnom da i ne postoji. Tu je glavni zamajac bio mastermajnd Slobodan Milošević koji je devedesetih pustio kulturu da se paralelno odvija ne pridajući joj ikakav značaj, i time je degradirao i marginalizovao i, najvažnije, pokazao koliko je liberalan, pa kulturni poslenici nisu mogli da kažu da je neka predstava zabranjena, a o filmu i rokenrolu da i ne govorimo. Svega je bilo, ali nije bilo publike“, kaže Janković.

Otuda su pojedina umetnička dela ulazila u terminologiju ekscesa, ali ne i pod cenzorske makaze. Gorepomenute dve izložbe bile su medijska medijska roba jer su flertovale sa skandalom, a o predstavi „Zoran Đinđić“ naklapale su babe koje su od pozorišta uknjižile samo „Sumnjivo lice“ odgledano na nekoj maturskoj ekskurziji u Beogradu.

Kultura nema cenzore, što joj automatski pribavlja i status robe drugorazrednog značaja za politički establišment. Ako su političari u Srbiji, za medije i javnost, šetali naokolo blindiranog šlica, važila je i jedna druga stvar, prećutni džentlmenski sporazum, a to je da se ne dira konkurencija po pitanju privatnog života. Ako je neko zaista „poludeo“ od ljubavi pa se poput Mrke javi kao dobrovoljac za lifestyle love story, to je OK, ali iz čista mira opaliti po nečijoj ljubavnici – a, ne, ne, ne…

Poznojesenji ili ranozimski slučaj nove devojke Dragana Đilasa prekinuo je tradiciju, pa je udaranje ispod pojasa poličara ušlo u tabloidni folklor, tako da ni stara narodna radoznalost „Koga oni ljube“ nije mogla zaobići ni Vučića.

Pre toga je i eksprezident Tadić tranžiran kao osoba koja je tokom predizbornih kampanja napravila bar tuce beba, a jednu šeta u mandatu odvikavanja od Andrićevog venca. O tom tabloidnom targetiranju nestašnih političara govori Aleksandar S. Janković:

„Mislim da je ovde prisutna samo demonstracija sile a ne i problematika da li neko ima ljubavnicu. Nekom tajkunu koji ima ovaj medij bilo je u interesu da opljune drugog tajkuna koji ima onaj medij, pa se Đilas našao kao pogodna meta za raskusurivanje nekih niskih pobuda.

Generalno sam mišljenja da bilo koji politički-seks-ljubavnica skandal nije sam po sebi svrha već sredstvo“, kaže Janković.

Profesorka FPN Neda Todorović podseća da je cenzura pojačana u vremenima ratova i kriza pod izgovorom da je znanje moć u rukama neprijatelja, a da vlast najbolje zna šta je javni interes. Zato su nacisti smrtnom kaznom kažnjavali slušanje savezničkog radija za vreme Drugog svetskog rata, a aktuelne zapadnjač ke demokrate, bez kompleksa da će delovati kao svi autoritarni režimi, Asanža i Snoudena pretvaraju u taoce.

„Slobodan pristup informacijama prva je stepenica udaljavanja od cenzure. Sposobnost medija da se odupru pritiscima države (politike, menadžmenta i marketinga) koja teži kontroli izrečenog, drugi. Što je društvo siromašnije, mediji (novinari) su nemoćniji i spremniji da prodaju dušu za šaku dolara, evra, dinara. U bitkama za preživljavanje prva strada sloboda izražavanja.

Danas se cenzura, autocenzura i propaganda pretvaraju u storiteling (pričanje priča), a moderni mediji se, kako kaže Kristijan Salmon, pretvaraju u mašineriju za proizvodnju priča i formatiranje uma. Upravo smo svedoci kako skretanje pažnje građana s realnih životnih problema (siromaštvo, nezaposlenost, primitivizam, nasilje) na ‘događaje’ sa ‘Farme’ ili iz ‘Velikog brata’, na ‘ličnosti’ sa estrade rezultira infantilnom regresijom (pa zar nismo odrasli uz video-igre?) koja je kraj svakog kritič kog mišljenja.

Fikcija se pretvara u stvarnost, u najboljoj tradiciji manipulacije iz vremena agitpropa i staljinizma. Svedoci smo kako je i građanin glumac dobrodošao na pozornicu modernog spektakla, u svet sveopšte simulacije“, kaže profesorka Todorović koja i tajnu uspeha svih aktuelnih predsednika i premijera svrstava pod storiteling.

O aktuelnoj fazi cenzure koju Voja Žanetić naziva autocenzurom, govori i novinar HRT Aleksandar Stanković. „Ne znam jesam li se ja izborio za tu privilegiju ili mi je data, ali ja stvarno radim po sopstvenoj savesti, uvažavajući tuđe sugestije ako su dobronamerne i pametne. I znam da ljudi u mojoj okolini mogu tako da rade ako žele. Sad, druga je stvar postoji li autocenzura, jer se mladi ljudi danas boje za svoj posao, i drže se onoga ‘ne diži glavu da ti je ne bi odrezali’. Problem je kad vas pozove gazda za kojeg radite, jer tada nemate tu slobodu. Hrabrost je individualna stvar, ili je imaš ili nemaš, ne možeš to da razviješ, to je karakterna osobina. Ne verujem da je tih karakternih osobina danas manje nego što ih je bilo pre dvadeset ili trideset godina. E sad, koliko okolina nagrađuje ljude koji imaju hrabrost da dignu glavu…To je ona priča – danas može da se kaže sve, ali ne znamo šta bismo s tom slobodom“, priča Aleksandar Stanković za Nedeljnik.

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen… Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od retro krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u serijskom program, pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva.

Takođe, sadašnje prilike isključuju moguć nost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks. O tome govori i Aleksandar S. Janković.

„Mislim da nijedne srpske novine to ne bi objavile. Do višestranačkog života postojale su manje ili više dosadne novine. Koga Politika smara, on kupi Ekspres Politiku. Devedesetih su sve novine počele da imaju precizan ideološki identitet. Sećam se da sam krajem osamdesetih obožavao da čitam NON, duhovit, oštar i analitičan politički magazin. Kako je krenuo stranački život, NON je postao glasilo Nove demokratije. To je čudo koliko smo u drugoj polovini osamdesetih imali alternativnu pres scenu: NON, novosadski Stav, Polet…. i sve je to sad skroz zaboravljeno. Dokumente Vikiliksa kod nas treba da objavi neka mala nezavisna izdavačka kuća, kao samizdat knjigu. Mediji su unisoni, uniformisani, ima ih previše I, kao ni u rokenrolu, ni u medijima nema više opasnosti. Videli smo svačiji polni organ, više ništa nije zanimljivo. Još uvek pokušavam da shvatim ko kod nas čita Gloriju, ko čita Story, a ko Hello kad su to iste novine. Na kraju, ako se čak i pojavi neki štampani medij, kao Nedeljnik, na primer, koji zaista ima oštricu i drugačije mišljenje, da li je do toga nekome zaista stalo osim imaginarnom krugu intelektualne dvojke?“, smatra Janković.

O istoj (ne)hrabrosti srpskih medija da svoje stranice presvuku prljavim vešom, ali ne „made in“ starleta, govori i Voja Žanetić:

„Svake bi novine objavile delove Vikiliksa, ali samo one koji se odnose na podatke o protivnicima onih koji novinama zaista upravljaju. Ne mogu da se setim nijednog srpskog ili balkanskog medija koji bi se dobrovoljno prijavio da objavi sve delove nekog idealnog Vikiliksa, koji ništa i nikog nije izostavio.

Uzgred, mislim da bi najinteresantniji srpski Vikiliks bio onaj o medijima. Da li bi se, recimo, vaša redakcija, ali ‘ajd onako iskreno da mi odgovorite, prijavila da tako nešto objavi bez cenzure?“

Tekst je objavljen u njuz magazinu Nedeljnik. 

Istraživala Zorica Marković, piše Branko Rosić.

Foto: UNS