I konzervativni i laburistički poslanici optužuju javni servis da je „prevelik, pokvaren” sistem koji lagodno živi od pretplate i šakom i kapom deli otpremnine.

I pored ugleda najbolje televizije na svetu, Bi-Bi-Si se neprestano suočava sa kritikama britanskih političara da bi ga u poslednjem napadu čak nazvali „pokvarenim sistemom” kojem je ostalo malo vremena da se popravi. Možda je britanski javni servis uzor novinarima širom planete, ali je kod kuće sigurno i meta vladajućih torijevaca i opozicionih laburista koji su u poslednjem parlamentarnom izveštaju istakli da se na Bi-Bi-Siju ogromne otpremnine dele na prijateljskoj osnovi.

Poslanici su istakli da je ova medijska kuća potrošila 25 miliona funti za otpremnine 150 menadžera i optužili je za neodgovoran odnos prema novcu građana koji plaćaju godišnju pretplatu od oko 145 funti. Primedba se odnosi i na period od 2004. do 2012. kada je generalni direktor Bi-Bi-Sija bio Mark Tompson koji danas vodi „Njujork tajms”. Velika prašina se bila podigla i kada se pre nekoliko godina otkrilo da 50 menadžera ove kuće zarađuje više od premijera. Godišnja plata tadašnjeg prvog ministra Gordona Brauna bila je 195.000 funti, dok je Mark Tompson za isto vreme prihodovao 647.000 funti.

Već tada je javni servis osuđivan, da bi u poslednje vreme ostrvski političari istakli da je Bi-Bi-Si prevelik sistem koji lagodno živi od pretplate dok se privatne televizije bore za svakog gledaoca i oglašivača. Konzervativni premijer Dejvid Kameron izjavio je da će Bi-Bi-Si morati da se navikne da sa manje novca radi više. Ideja njegove stranke je da smanji pretplatu, ali i televiziju koja ima nekoliko kanala, ozbiljne informativne emisije, izveštače na svim krajevima planete, odlične dokumentarne i dramske serije i program na nekoliko jezika.

Britanski javni servis drži do visokih standarda izveštavanja ali kada je reč o domaćim temama, uzima se da je više naklonjen laburističkim nego konzervativnim idejama. To ne znači da se na njegov rad ne žale članovi stranke Eda Milibanda.

Tereza Mej, sekretarka za unutrašnje poslove, kazala je nedavno da Bi-Bi-Si drži medijski monopol koji urušava lokalne medije, a samim tim i demokratiju na lokalnom nivou. Ipak, ovaj televizijski i radijski servis na svetskoj mreži pratili su i stvarni skandali. Prošle godine se otkrilo da je Džimi Sevil, dugogodišnji domaćin muzičkih i dečijih programa, bio seksualni napasnik i da je žrtve napadao čak i prostorijama televizije. Ne samo da su svi zaposleni godinama ćutali, već je Bi-Bi-Si odustao od emisije koja je govorila o nepočinstvima zvezde preminule 2011.

Posle svih problema, javni servis se obavezao da će nove otpremnine ograničiti na 150.000 funti, ali ne i da će smanjivati tim i program po svaku cenu. U stvari, na optužbe da je prevelika, televizija je odgovorila da namerava da postane još i veća i u sledećih deset godina dopre do 500 miliona gledalaca.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto:  Politika/Rojters

Mark Tompson, predsednik  i izvršni direktor Njujork tajmsa, kaže da bi štampa mogla da nauči lekcije iz Holivuda kako da od jednog proizvoda generiše nekoliko izvora prihoda.

U svom prvom velikom govoru nakon što je preuzeo funkciju u Njujork  tajmsu, Tomspon je tvrdio da je potreba za ozbiljnim novinarstvom veća nego ikada. Industrija, samo, sada mora da nađe način da to plati, a Tompson smatra da rešenje dolazi sa samih vrhova  tržišta.

“Novinarstvo, onako kakvim se bavi ozbiljna štampa, zadržalo je svoju skromnost i nezamenjivost …mi sada vidimo više novinarskih i kreativnih digitalnih inovacija od ovog tipa novinarstva nego u poređenju i sa tabloidima širom sveta i sa emiterima”, objašnjava Tompson.

Dodaje da se većina medija u Sjedinjenim Državama, uključujući štampu, TV i veb, okrenula internacionalnom izveštavanju ostavljajući američko profesionalno novinarstvo ostatku sveta… Tako se ono danas suočava sa manjom konkurencijom nego pre 10 ili 15 godina.

Tomson, koji je postao predsednik i izvršni direktor kompanije Njujork tajms u novembru 2012, posle osam godina na funkciji generalnog direktora na BBC-ju, skeptičan je po pitanju da li će oglašavanje na internetu ikada biti dovoljno veliko i jako da podrži funckionisanje visokokvalitetnog pravljenja vesti. Umesto toga, on predlaže mnogo istančaniju metodu, koja kombinuje sredstva od digitalnog oglašavanja i  druge izvore prihoda.

Govoreći na memorijalnom predavanju na Rojters institutu za proučavanje novinarstva Univerziteta Oksford, 5.septembra 2013, Tomson kao jednu op opcija predlaže dalji razvoj onlajn pretplate,  kao i da se brend koristi kako bi se popularisao video, konferencije, pametne igrice i elektronsko oglašavanje.

“Ne verujemo da je sa digitalni nastupom stvar svršena. Očekujemo da on kroči u hibridne poslove u godinama koje dolaze, i štampane i digitalne, pretplatom i ogalašavanjem”, ističe Tompson.

On kaže da bi štampa mogla mnogo toga da nauči od holivuske industrije odnosno da koristi istu intelektualnu svojinu kroz različite formate i vremenske okvire. Drugim rečima, filmove je skupo praviti, ali Holivud ih čini isplativim tako što koristi isti proizvod na nekoliko načina, palsira ga u bioskope, na DVD, TV, trgovine i kroz igrice.

“Vesti su toliko puta reagovale na potrebe koje vreme nosi, ali njihov razvoj, kroz mnogostruko različite potrebe našeg novinarstva, ohrabruje i potreba određenog dela publike, ali i to što njihova upotreba ima za cilj ekonomsku korist”, rekao je Tomson.

On ističe da budući digitalni modeli mogu ponuditi različite tipove usluga. „Želimo da svako da šansu jednostavnom Tajms novinarstvu. Ali takođe, želimo da za to što je više moguće ljudi plati… Prvi korak nove strategije je razvoj ponude za one koji će zasigurno plaćati ono što mogu da pronađu u Tajmsu, ali manje od 200$ jer smo trenutno najskuplja digitalna pretplata – iako su nam oni koji podržavaju takav vid rekli da bi platili i toliko, kada bi znali da mogu da dobiju sve željene funckije“.

Tompson takođe kaže da će od sledećeg meseca internacionalni Herald tribjun biti zamenjen internacionalnim Njujork tajmsom kao listom koji raste od pretplate širom sveta, na engleskom, a verovatno i drugim jezicima.

On kaže da veruje da Njujork tajms ima reputaciju zbog koje su ljudi spremni da plate.

“Bez ikakve reklame,  bez ikakve mogućnosti da se obratimo ljudima koji bi plaćali za proizvod na svom jeziku i bez ikakve mogućnosti da kupci plate u drugoj valuti osim dolara, uspeli smo da okupimo 70 000 pretplatnika izvan SAD od kada je model počeo da se primenjuje, odnosno, pre dve i po godine. Sada želimo da vidimo možemo li privući više ljudi kada postavimo sve stvari na svoje mesto“, zaključuje Tompson.

Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo Rojtersov institut za proučavanje novinarstva, tradicionalni večernji dnevnici i dalje su popularniji od internet stranica kada su u pitanju vesti iz sveta, a gledaoce vesti iz sveta zanimaju više nego što misle.

U izveštaju se naglašava značaj pažljivo odabranih televizijskih vesti u vreme kada se društvenim mrežama često zamera zbog širenja dezinformacija o velikim međunarodnim događajima, kao što su bombaški napadi tokom bostonskog maratona. Čak se i Asošijeted pres, velika novinska agencija koja se ponosi činjenicom da uvek proverava informacije, izvinio pošto su hakeri upali na njegov nalog na Tviteru i objavili lažnu poruku da su se desile ekplozije u Beloj kući.

Studija pod nazivom “Javni apetit za vesti iz sveta na televiziji i internetu” analizira kako su publika i čitaoci odgovorili na Bi-Bi-Sijevo izveštavanje o vestima iz sveta tokom 2010-2011. godine, kada se skoro činilo da postoji višak vesti iz sveta.

Najudarnije vesti iz sveta te godine pratile su tri šablona. Neki od događaja, kao što su revolucije u Tunisu i Egiptu ili zbacivanje Gadafija sa vlasti u Libiji, iz temelja su promenili političku situaciju u svetu. Drugi, poput zemljotresa na Haitiju, destruktivni cunami u Japanu i obilne poplave u Pakistanu, uklopile su se u nešto konvencionalniji šablon izveštavanja o katastrofama. , Sa druge strane, spasavanje rudara u Čileu predstavljalo je dirljivu ljudsku priču sa srećnim krajem.

Ova studija opovrgava konvencionalno verovanje da publiku ne zanimaju vesti iz sveta i da jak naglasak na njima odbija gledaoce. Bitni svetski događaji mogu da povećaju prosečnu gledanost jedne informativne emisije za čak 20 posto, a čak i manje zanimljive vesti iz sveta retko gube više od 10-15 posto publike.

Autori izveštaja su Ričard Sambruk, profesor žurnalistike na Univerzitetu u Kardifu, Dejvid Levi, direktor Rojtersovog instituta za proučavanje novinarstva i Sajmon Terington, bivši gostujući predavač na na Rojtersovom institutu za proučavanje novinarstva. Oni su predstavili poređenje načina na koji gledaoci dva glavna večernja dnevnika na Bi-Bi-Siju reaguju na izveštaje o događanjima u svetu u odnosu na čitaoce Bi-Bi-Sijevih informativnih sajtova. Takođe su ispitali da li uredničke odluke o redosledu, dužini i istaknutosti priloga utiče na gledanost.

Podatke za studiju dobili su putem Bi-Bi-Sijevih “Puls anketa” – redovnih anketa koje sprovodi nezavisna istraživačka agencija, u kojima se od gledalaca traži da ocene koliko prate lokalne, regionalne i međunarodne vesti. Takođe su koristili statistike agencije BARB, koja pruža zvanične podatke o televizijskoj gledanosti u Velikoj Britaniji iz minuta u minut, a gledali su i podatke o posetama sajtova za vesti na internetu i beležili promene u brojkama prilikom bitnih međunarodnih događaja. Uzeli su u obzir i uredničke odluke Bi-Bi-Sija pri emitovanju vesti iz sveta: gde su smeštene u opštem redosledu priloga i koliko je svaki segment trajao.

Izveštaj pokazuje da vesti iz sveta na internetu, čak i kad se uzmu sve ukupno, imaju užu publiku nego dva najvažnija dnevnika na Bi-Bi-Siju, koji se emituju svako veče od 18h i od 22h.

Takođe, pokazuje da Bi-Bi-Si, javni servis koji se finansira iz budžeta, rado prenosi vesti iz sveta pre nego što se gledaocima otvori apetit za određenu vest, kao i da takve hrabre uredničke odluke ne odbijaju gledaoce.

“Hteli smo da dobijemo odgovor na pitanje da li se gledanost smanjuje kada emisijom dominiraju vesti iz sveta”, kaže Levi. “Optimistički gledano, ohrabrujuće je što televizijske vesti još uvek mogu da ponude publici važne vesti iz sveta, a da pritom ne izgube na gledanosti. Ali, situacija nije tako optimistična kada je reč o vestima na internetu – tamo ljudi čitaju samo priloge koje žele.”

Bi-Bi-Si je prilično podrobno izveštavao o pobuni u Tunisu 2011, iako je u početku bilo vrlo malo interesovanja za tu temu. Kako je Bi-Bi-Si ostao uporan u izveštavanju, tako su gledaoci počeli sve više da se interesuju za priču i to interesovanje se zadržalo kada su nemiri počeli da se šire celim Bliskim istokom. Nasuprot tome, čitaoci Bi-Bi-Sijevog sajta nisu odabrali da čitaju priloge o Tunisu, čak ni kada su oni postali bitan deo televizijskih dnevnika.

Kada je revolucija zahvatila i Egipat, čitaoci na sajtu su počeli više da se interesuju za Arapsko proleće, ali su i tada zaostajali za televizijskom publikom. Broj čitalaca onlajn priloga o prvim protestima u Egiptu počeo je primetno da raste tek ceo jedan dan pošto su TV dnevnici počeli da izveštavaju o njima. Autori izveštaja nisu našli nikakav dokaz o tome da izveštavanje na internetu utiče na televizijsku gledanost. Ohrabrujuće je što Sambruk, Levi i Terington kažu da statistike “možda pokazuju koliko je značajno da profesionalni urednici filtriraju događaje i promovišu one od javnog značaja pre nego što stignu do onlajn publike koja sama bira o čemu će se informisati.”

Studija je takođe pokazala da kada se kod publike razvije apetit za određenu temu, ona će je pronaći bilo gde, ali će i odlučiti koliko želi da se uključi. Bi-Bi-Sijev dnevnik u 18h je tradicionalno usredsređen na vesti iz zemlje, dok se u dnevniku u 22h više govori o vestima iz sveta. Ali ako su se gledaoci zainteresovali za određenu temu, odgledaće prilog o njoj u bilo kom od ta dva dnevnika.

Pored toga, kada su TV emisije prikazivale vrlo dugačak prilog o bitnijim događajima, publika se uglavnom isključivala pole 15-20 minuta umesto da odgleda kompletan meni analiza iz svih mogućih uglova. TV urednici odlučili su da cunami u Japanu i Mubarakova ostavka zaslužuju posebne emisije – ali gledaoci uglavnom nisu delili to mišljenje, već su sami odlučili koliko žele da gledaju.

Novi “Priručnik za odgovornost i transparentnost medija” (MediaAcT) predstavlja primere “najbolje prakse” u medijima širom Evrope, kako štampanim tako i digitalnim. Medijska industrija je u krizi, pogotovu u Evropi i SAD. Međutim, pomaci u društvenim medijima i novim digitalnim formatima pokazuju koliko su određeni aspekti medijske industrije unapređeni, pogotovu po pitanju odgovornosti medija.

Dobar deo napretka napravljenog u ovom sektoru dokumentovan je u publikaciji pod nazivom “Priručnik najbolje prakse: odgovornost i transparentnost medija širom Evrope”, izdatoj u okviru istraživačkog projekta MediaAcT (Media Accountability and Transparency in Europe). Ovaj priručnik opisuje tehnike koje omogućavaju veću transparentnost informativnih redakcija i učestvovanje korisnika u radu medija i objašnjava kako te tehnike redefinišu proces stvaranja vesti.

Jedan od primera jeste objavljivanje strukture vlasništva medijske kuće i njenih internih pravilnika, čime se čitaocima daje do znanja ko i kako pravi vesti. Još jedan od načina da se poveća transparentnost medija jeste kroz uredničke blogove, kao što je slučaj sa Bi-Bi-Sijem i blogovima različitih novinara u Švajcarskoj.

Italijanski dnevni list La republika nudi jedinstven uvid u rad svoje informativne redakcije tako što snima važne sastanke urednika i snimke postavlja na internet. To čitaocima omogućava da vide iz prve ruke kako se vrši izbor vesti i donose odluke i kako izgleda kompletan proces vođenja lista. Drugi delovi priručnika bave se greškama. Mnoge medijske kuće u Evropi osmislile su instrumente za upravljanje greškama, kao na primer švajcarski list Tagesancajger i 20Minuten i nemački list Berliner Morgenpost sa svojom rubrikom za ispravke “Leider Falsch”.

Još jedan mogući pristup upravljanju greškama jeste “kutija za ispravke” na sajtu holandskog javnog TV servisa NOS, koji omogućava gledaocima da prijave i komentarišu greške. Britanski list Gardijan omogućava korisnicima da učestvuju u dijalogu u redakciji putem “njuzliste” na njegovom sajtu, na kom se nalazi i uvek ažuran kalendar planiranih priloga i polje za diskusiju gde čitaoci mogu da daju predloge za teme o kojima misle da bi list trebalo da piše. Čitaoci Gardijana takođe mogu svoje ideje i kritike da šalju direktno novinarima preko Tvitera i imejla. Čet u kome učestvuje moderator, kao što je “eEditor” švedskog lista Noran, jeste još jedan isplativ način da se objedine čet, ombudsmani i klasično pismo uredniku. Finski javni TV servis YLE2 razvio je još kompleksniji način za uključivanje korisnika u svoj rad. U glavnoj informativnoj emisiji ovog TV servisa osam minuta polučasovnog programa posvećeno je materijalu koji su napravili korisnici ili koji su korisnici predložili.

Još primera “najbolje prakse” može se naći u priručniku, koji se može preuzeti na sajtu MediaAcT-a.