Plate novinara u Srbiji su ispod prosečne zarade, ali su novinari zadovoljni poslom koji rade. Cenzuri i autocenzuri je povremeno izloženo 41, odnosno 49 odsto novinara. Na radiju radi dvostruko više žena nego muškaraca, dok je obrnuti odnos u korist muškaraca u onlajn medijima, pokazalo je istraživanje Udruženja novinara Srbije (UNS).

Istraživanje zarada pokazalo je da najviše novinara zarađuje između 31.000 i 45.000 (33.87%), kao i između 16.000 i 30.000 dinara (26.02%). Manje od 15.000 dinara zarađuje 14,26% ispitanika, 18% između 46.000 do 60.000, a više od 61.000 zarađuje samo 7, 84% anketiranih.Zaradom je nezadovoljno 29.06% anketiranih, kao odgovor ’ni zadovoljan ni nezadovoljan’ navodi 27.35% ispitanika, dok je veoma nezadovoljnih 21.20%.

Najzadovoljniji poslom su glavni i odgovorni urednici, a potom snimatelji, dok su fotoreporteri najnezadovoljniji poslom koji obavljaju. Najviše plate imaju novinari koji rade u javnom servisu, a zatim i oni koji rade u državnim medijima, dok najnižu platu imaju oni koji rade u privatnim medijima.

Platu redovno prima 75.38% anketiranih, u 12.82% slučajeva ona kasni mesec dana, a u 9.06% slučajeva kasni nekoliko meseci. Više od godinu dana plata kasni kod 2.74% novinara. Najveći broj anketranih (85.47%) platu prima preko računa, dok 6.50% radi “na crno”, bez uplaćenih poreza i doprinosa.

Kao najveće probleme profesije, novinari izdvajaju niske zarade (62.22%), kao i neprofesionalizam i neodgovarajuće obrazovanje novinara (54.36%).

Čak 82.56% anketiranih slaže se da je neophodno utvrditi cenovnik rada novinara i medijskih radnika, dok je protiv toga svega 5.64% ispitanika.

Većina smatra da bi trebalo da se uvede kolektivni ugovor za medije ili da se plata obračunava po koeficijentima ili platnim razredima, a sami koeficijenti trebalo bi da se određuju prema obrazovanju, stažu, kompetencijama. Nezavisno od visine primanja i njihovog slaganja sa time da li treba ili ne utvrditi cenovnik rada, anketirani ističu da je neophodno utvrditi minimalnu cenu rada ispod koje honorarno angažovani ili stalno zaposleni ne smeju biti plaćeni.

Da su konstantno izloženi cenzuri izjavilo je 5.98% ispitanih novinara, 40.68% povremeno, 49.74% nikada, dok odgovor ’drugo’, što se najčešće odnosilo na autocenzuru, navodi 3.59%.

Čak 48.55% ispitanih veruje da njihove kolege povremeno pribegavaju autocenzuri, 28.89% smatra da oni to čine u velikoj meri, 15.56% nije primetilo, 6.15% smatra da to kolege nikada ne rade, a 0.85% navodi odgovor ’drugo’. Žene su znatno češće cenzurisane nego muškarci, povremeno je cenzuri izloženo 17 odsto muškaraca u odnosu na 24 odsto žena.

Istraživanje pokazuje da postoji povezanost varijable pol i varijable obrazovanje. Značajno je više muškaraca koji rade samo sa srednjom školom u odnosu na žene, dok je gotovo identičan broj muškaraca i žena sa fakultetskim obrazovanjem.

Kada je reč o poslu koji obavljaju u redakciji, više je muškaraca fotoreportera i snimatelja nego žena. Dvostruko više žena radi na radiju, dok je obrnuti odnos u korist muškaraca u onlajn medijima. U dnevnim i nedeljnim novinama radi znatno više muškaraca, a u ostalim medijima približno je jednaka polna zastupljenost. Devet puta više muškaraca prati sport, dok isto toliko više žena pokriva zdravstvo. Ostale oblasti su gotovo ravnopravno pokrivene.

Među zaposlenima u medijima sa završenim fakultetom, najveći broj ispitanih rade kao novinari (45.3%), urednici rubrika čine 22.5%, a najmanje je fakultetski obrazovanih glavnih i odgovornih urednika (14.2%).

Istraživanje UNS-a čiji je cilj bio da utvrdi ekonomski i profesionalni položaj novinara u Srbiji, rađeno je u dve faze od marta do septembra ove godine. U prvoj fazi, od marta do maja, UNS je metodom slučajnog uzorka anketirao aktivne i neaktivne članove UNS-a , dok su u drugoj fazi, od jula do septembra, anketirani novinari iz cele Srbije koji nisu članovi UNS-a. Ukupno je ispitano 585 novinara, od čega je 52.5% muškaraca, a 47.5% žena.

Celokupno istraživanje možete preuzeti sa sajta Udruženja novinara Srbije.

Istraživanje je sprovedeno uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u okviru projekta „Ceni sebe da te cene drugi“.

Svestan sam problema cenzure i autocenzure koji postoji u Srbiji. Ako poredite rang-liste o slobodi medija u svetu, koje svake godine objavljuju Reporteri bez granica, i liste o nivou korupcije u svetu Transparensi internešnela, možete videti veliku bliskost između visokog stepena slobode medija, nezavisnog novinarstva i niskog stepena korupcije.

S druge strane, one zemlje u kojima je stepen medijskih sloboda na nižem nivou i u kojima je novinarstvo manje nezavisno i profesionalno, imaju visoki nivo korupcije, ističe za Danas Štefan Rus Mol, profesor Univerziteta u Luganu i direktor projekta Evropska opservatorija novinarstva.

– Poređenje tih lista ukazuje upravo na to koliko je važno nezavisno, odgovorno i etičko novinarstvo i zato se treba boriti na sve moguće načine protiv cenzure. To nije samo problem u Srbiji. Sve više je izraženo u istočnim zemljama, ali i na Zapadu gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje politi?kog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij, ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija, naglašava Rus Mol.

On je boravio u Beogradu povodom drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“, koje je za čitaoce u Srbiji priredila i sa nemačkog prevela Ana Zagorac Keršer, a zajedno objavljuju Clio i RTS izdavaštvo.

U kojim su još zemljama Evrope izraženi politički pritisci na medije?

– Primer o kojem najviše znam iz Evrope je Italija. U toj zemlji postoji veoma visok nivo koncentracije medijskog vlasništva. Gospodin Berluskoni, koji je nekoliko puta bio i premijer, na primer, poseduje tri značajne privatne televizije, najveću izdavačku kuću knjiga i magazina i najuticajnije dnevne novine. Samim tim, ima veliki uticaj i kontrolu nad javnim mnjenjem. To u zapadnom svetu najbolje pokazuje koliko je opasna medijska koncentracija i koliko uplitanje političara može da ugrozi demokratiju. U takvim situacijama mediji ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu u društvu i postaju sredstva propagande.

Kako se izboriti sa cenzurom i autocenzurom u medijima?

– Teško je sa strane davati savete. Smatram da sami novinari treba da brane profesiju i pronađu podršku drugih novinara. Ako što više ljudi u zemlji bude upoznato sa tim kako neki političar ili organizacija pokušava da manipuliše medijima i ako se to ne skriva, to može biti jedan od pristupa kako bi se situacija promenila. Takođe, u takvim situacijama neophodno je i adekvatno obrazovanje novinara.

Svedoci smo i da u Srbiji postoji rastući trend tabloidizacije medija i upotreba tabloida za političke obračune. Šta to govori o srpskom društvu?

– Pošto ne govorim srpski jezik, ne mogu da dam kompletnu ocenu o tome kako se srpski tabloidi ponašaju. Ali mogu reći da je trend tabloidizacije svakako opasan trend. Ako pogledamo primere u Evropi, postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija. Ako medij stremi trendu tabloidizacije, izvesnije je da će pojedini političari koristiti jeftina rešenja problema umesto što će se truditi da građanima kažu istinu. Na taj način političari dobijaju podršku medija, a potom i glasove na izborima.

Kakva je ekonomska situacija medija u Evropi?

– Različito je od zemlje do zemlje. Što se tiče kvaliteta novinarstva, u svim evropskim zemljama je situacija sve nezavidnija, pa je samim tim teško i privući oglašivače i pretplatnike. Zato metaforički kažem da će kvalitetno novinarstvo nestati u Bermudskom trouglu. Trougao predstavljaju negativni uticaj publike koja više nije voljna da plati za kvalitet informacije, negativni uticaj oglašivača koji odlaze na internet platforme i treće je rastuća moć službi i agencija za odnose s javnošću.

Pre dvadeset godina na dva novinara, u proseku, postojao je jedan pi-ar menadžer koji u to vreme nije imao mnogo profesionalnog iskustva. Danas postoji dva pi-ara na jednog novinara i pi-ar menadžeri su bolje obučeni i zarađuju mnogo više novca od novinara. S druge strane, potrebno je hitno da novinari promene pristup prema saopštenjima za javnost i da postavljaju dodatna pitanja, a ne da samo prepišu tekst iz saopštenja. Redakcije su sve malobrojnije zbog toga, bombarduju se saopštenjima koja su ponekad toliko dobro napisana da mogu samo da se prepišu.

Kakva je, prema vašem mišljenju, budućnost tradicionalnih medija u eri razvoja interneta?

– Budućnost je upravo na internetu i društvenim mrežama. Novinari i redakcije moraju da nauče kako da koriste socijalne medije i informacije objavljene na njima. Sa finansijske strane, postoji opasnost za tradicionalne medije i profesionalne novinare, jer ne znam kako će preživeti u budućnosti. Ljudi će sve manje biti voljni da plate za dobar novinarski sadržaj. Zato treba početi sa naplaćivanjem čitanja novinskih tekstova na sajtovima medija.

Štampani mediji nestaju

Neki smatraju da će štampani mediji nestati u budućnosti. Šta vi mislite o tome?

– Verovatno je to tačno, ali ja ne znam da vam kažem kada će se to desiti. Moja generacija se nada da to neće biti brzo. U svakom slučaju, to ne treba da utiče na rad novinara, jer će uvek postojati ljudi koji će želeti da pročitaju neku dobru priču u kojem god ona obliku bila.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: Danas

“Bez slobode štampe nema kvalitetnog novinarstva, a novinari sami moraju da se odbrane od cenzure”, poručio je prof. dr Štefan Rus-Mol tokom jučerašnje promocija drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Profesor novinarstva i menadžmenta u medijima na Univerzitetu u Luganu i direktor Evropske opservatorije za novinarstvo podseća da je Srbija prema najnovijem izveštaju Reportera bez granica 54. zemlja u svetu po pitanju slobode štampe, što je stavlja ispred mnogih zemalja, ali istovremeno pokazuje i da postoje problemi zbog kojih zaostaje za zapadnim društvima, kao što su korupcija, politički i ekonomski pritisci.

“Svestan sam da u Srbiji postoje problemi po pitanju cenzure i autocenzure, ali to nije slučaj samo u Srbiji. Isti problemi su sve prisutniji i u istočnim zemljama, ali i na Zapadu, gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje političkog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija”, objašnjava Rus-Mol.

On navodi da bi zbog toga neki novi biznis modeli poput mikro plaćanja mogli da budu jedno od rešenja za budućnost, jer izdavači moraju da zarađuju da bi bili što manje zavisni od političkih i ekonomskih centara moći.

Komentarišući sve izraženiji trend tabloidizacije medija, Rus-Mol navodi da taj trend svakako jeste opasan i da mnogi primeri iz Evrope ukazuju da postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija, ali i da sami novinari treba da brane profesiju i da se uz pomoć svojih kolega izbore protiv censure ili autocenzure, što je trenutno ipak teže postići u Jogoistočnoj Evropi nego u Nemačkoj.

“Zato izdavači sa Zapada koji insistiraju na kvalitetu i visokim standardima ne ulažu u medije u Istočnoj i Jogoistočnoj Evropi, već to najčešće čine izdavači koji imaju niže standarde u pogledu kvaliteta i etike”, navodi Rus-Mol i napominje da nema slobode medija bez insistiranja na visokim profesionanim standardima i na kvalitetnom novinarstvu.

Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković kaže da bi jedno od mogućih rešenja za očuvanje nezavisnosti profesije, ali i opstanak mnogih novinara moglo da bude i preduzetničko novinarstvo.

“Problem je, međutim, što preduzetničko novinarstvo još uvek nije zaživelo u Srbiji, a već sledeće godine predstoji i privatizacija oko 70 medija, što će biti jedan od najvećih izazova na medijskoj sceni Srbije u 2015. godini”, kaže Radojković.

On je istakao da je u takvoj situaciji knjiga „Novinarstvo“ predstavlja veliki doprinos svim studentima novinarstva i budućim medijskim profesionalcima, kao i Fakultetu političkih nauka koji ima čast da ugosti jedno od najistaknutijih imena evropskog novinarstva.

Na promociji drugog izdanja knjige prof. dr Štefana Rus-Mola prisustvovali su i Ana Jugoslava Zagorac Keršer, koja je prevela i priredila knjigu “Novinarstvo“, kao i glavni urednik izdavačkog preduzeća “Clio” Zoran Hamović.

Medijski monitoring, sproveden u organizaciji Fondacije Konrad Adenauer, ukazuje na pad profesionalnosti u srpskim medijima, a analitičari su uvereni da novi medijski zakoni neće mnogo pomoći da se to popravi.

Sve je očiglednije da se mediji udaljavaju od svoje osnovne funkcije, informisanja građana i približavaju se biltenizaciji, odnosno postaju sredstvo propagande, rekla je Aleksandra Popović iz Fondacija Konrad Adenauer na predstavljaju najnovijeg monitoringa medija za period april-septembar 2014. godine.

Ona je napomenula da se novinari svesno distanciraju od svojih profesionalnih normi, a za takvu situaciju, po njenom mišljenju, nisu odgovorni samo medijski poslenici, već i institucije, kao što su Vlada i Skupština Srbije, koje nisu pokazale dovoljnu brigu za zaštitu medija i slobode izražavanja.

Istakavši da ovakvo stanje u medijima ne može doprineti razvoju Srbije i da će otežati put Srbije ka EU, Popović je ocenila da je neophodna veća otvorenost državnih institucija i jačanje Vladine kancelarije za saradnju sa medijima, radi kontinuiranog informisanja javnosti o delatnostima Vlade.

Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) smatra da u Srbiji nije dovršena medijska tranzicija, kao i medijska strategija koja, kako je rekao, stoji „ni na nebu ni na zemlji“, te da su novi medijski zakoni doneti na brzinu.

U procesu biltenizacije medija, koja je, kaže, na delu, izvor informacije često se svodi samo na jednu stranu ili su druga i treća strana često u funkciju prve, istakao je Gavrilović i dodao da je posle smene bivše političke stranke na vlasti, došlo i do „smene“ analitičara koji se pojavljuju u medijima.

On je apelovao na medije „da ukinu rubriku ‘prelistavanje'“, u kojoj je gost, po njegovom mišljenju, sračunato izabran da na „svoj način tumači članke iz novina i na taj način dodatno ugrožava slobodu medija“.

Predstavljajući rezultate monitoringa, Gavrilović je rekao da više od 90 odsto ispitanih smatra da u medijima postoji cenzura i autocenzura, 73 odsto smatra da mediji ne izveštavaju objektivno, 90 odsto smatra da ne izveštavaju analitično, a 95 odsto da ne izveštavaju kritično.

Onlajn anketa novinara pokazala je da su oni najnezadovoljniji svojim materijalnim statusom, podrškom sindikata i mogućnošću napredovanja na poslu, dok su kao najznačajniji razlog zašto se bave tom profesijom naveli „zadovoljstvo slobodom koju imaju“.

U anketi je Republička radiodifuzna agencija najlošije ocenjena, kao i rad Ministarstva kulture i informisanja, dok je Savet za štampu prosečno ocenjen, a novinarska udruženja imaju dovoljnu podršku medijskih radnika, rekao je Gavrilović.

On je dodao i da novi medijski zakoni neće promeniti sliku i stanje u srpskim medijima, jer su problemi mnogo dublji i veći, istakavši da medije ne bi trebalo privatizovati, jer to nije lek za njih, već je neophodno sprovesti „model spajanja medija sa građanima i uspostaviti tu vezu koja je pokidana“.

Novinarka lista „Vreme“ Tamara Skrozza smatra da je apsurdno da se novi medijski zakoni donose u trenutku nestanka profesionalne etike, kao i političkih i ekonomskih pritisaka, koji, kako je rekla, „dobijaju sve maligniji oblik“ i zbog toga ne treba očekivati da će ti zakoni moći nešto da promene na bolje.

„Ako su prokazani i kažnjeni mediji koji su objavili neke od problematičnih ugovora koje je Vlada potpisala, pitanje je šta će biti sa ostalim medijima, ako se usude da objave neke slične informacije“, zapitala je Skrozza.

Ona je ocenila i da je izveštavanje nekih listova i tabloida u slučaju ubistva devojčice Tijane Jurić slučaj drastičnog i potpunog nestanka profesionalne novinarske etike i da se u tom slučaju nije poštovao ni dignitet žrtve, ali ni ljudska prava osumnjičenog za zločin.

Foto: UNS

Loše stanje u medijima u Srbiji izazvano je nedostatkom regulative i jasnih pravila na tržištu, saglasili su se učesnici panela o slobodi medija koji je juče održan u Evropskom parlamentu. Izvestilac EP za Srbiju Jelko Kacin, koji je jedan od organizatora skupa, rekao je da je među glavnim zadacima nove vlade donošenje medijskih zakona, podsetivši da je medijska strategija usvojena pre dve i po godine, a da zakona još nema.

Prema njegovim rečima, tri najveća problema u srpskim medijima su autocenzura i nedostak istraživačkog novinarstva, nepostojanje transparentnosti vlasništva i porast tabloida.

„Mediji su osnov demokratske države“, naglasio je Kacin i dodao da često nedostaje kritička analiza događaja.

On je naveo i da se često dešava da mediji objavljuju podatke o određenim istragama koji bi trebalo da budu poverljivi, čime je, kako kaže, ugrožena pravna država.

Kacin je podsetio da će stanje u medijima biti predmet pregovora o pridruživanju i to u nekoliko poglavlja, uključujući i ključno poglavlje 23, koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava.

On je ukazao da napadači na novinare često ostaju nekažnjeni i pozdravio osnivanje Komisije za istraživanje ubistva novinara.

Šef srpskog pregovaračkog tima sa EU Tanja Miščević istakla je rešenost vlade da u najskorije vreme podnese skupštini predloge medijskih zakona, ali je ukazala da je još važnije da se ti zakoni potom i primene.

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović kritikovala je vladu zato što se izveštaj Verice Barać o korupciji u medijima još nije našao na stolu.

Ona je navela da će UNS tražiti da se u medijske zakone ugradi obaveza medija da prikažu na koji način se finansiraju, ne samo kad je reč o novcu koji dobijaju od vlade i nevladinih organizacija u Srbiji, nego i od stranih država i međunarodnih organizacija.

„Još nemamo znakova da će to Evropska komisija podržati, a mi smo već iskusili da, ako Brisel ne zanima, ne zanima ni vladu, i to neće naći svoj put ka zakonu“, rekla je Smajlović.

Pomoćnik ministra kulture i informisanja Saša Mirković rekao je da ni posle dve i po godine od usvajanja medijske strategije Srbija nije donela zakone, ali i naglasio da je u međuvremenu došlo do dva izborna procesa i rekonstrukcije vlade.

Mirković je podsetio da su nacrti zakona o javnom informisanju, koji je krovni medijski zakon, i zakona o elektronskim medijima, na ekspertizi u Briselu i da ministarstvo „svakog dana“ očekuje komentare koji će biti analizirani i implementrirani u tekst zakona.

On je dodao da radna grupa radi na usaglašavanju teksta trećeg zakona, o javnim medijskim servisima, u delu koji se odnosi na finansiranje RTS i RTV i da očekuje da tokom sledećih nedelja izađe sa konkretnim predlogom o stabilnom finansiranju ta dva medija.

Potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Dragan Janjić rekao je da je srpska politička elita izgubila godine ne čineći ništa da se medijska slika i položaj novinara poboljša.

Janjić je rekao da je tabloidizacija veoma opasan problem koji zahvata ne samo medije, već celo društvo.

Direktorka BIRN Gordana Igrić rekla je da je za vreme vladavine DS stvoren veoma jasan sistem kontrolisanja medija koje su naredne vlade nasledile i razvile.

Po njenoj oceni, mediji su dovedeni u situaciju da unapred odustaju od neprijatnih pitanja i istraživačkih tekstova.

„Predaju se unapred, čak i pre nego što vlast od njih bilo šta zatraži“, rekla je Gordana Igrić.

Više učesnika u raspravi saglasilo se da su marketinške agencije, koje su često pod indirektnom kontrolom vlasti, još jedno sredstvo za suptilnu kontrolu medija.

Panel pod naslovom „Progovori, Srbijo“ (Speak up) u Spoljno-političkom komitetu EP organizovalo je Liberalno-demokratska grupa evropskih poslanika, kojoj pripada i Jelko Kacin.

Foto: flickr.com (european_parliament)

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen…

Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u seriji pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva. Takođe, sadašnje prilike isključuju mogućnost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks.

Postoje li zabranjene stvari u Srbiji? Da li bi se danas, kao nekad, prinosili filmovi predsedniku i premijeru pa ovi u kućnom bioskopu odlučivali šta može narodu da se prikazuje? To da Nikolić, Vučić, Dačić u papučama i na privatnoj projekciji gledaju nekog novog „Plastičnog Isusa“, i onda im ispada escajg na predsednički tapison neverovatno je baš kao i što je nemoguće da ista ekipa odluči šta to narod treba da gleda.

I nekoliko kontroverznih izložbi u poslednjih nekoliko godina, poput one sa gej aplikacijom Isusa u CZKD, ili ona, nedavno, kad je u Kulturnom centru Beograda prikazana postavka koja se bavi zločinom pripadnika „Škorpiona“ nad albanskom porodicom, više je bila povod za desničarski ulični hepening i demonstracije nego za oficijelnu zabranu koje ne da nije bilo, već je eksponate obišao i sam premijer, kao i svi oni koji su odvojeni od staklenih vrata pozivali na pomirenje. U Srbiji je sve dozvoljeno, ili ništa nije zabranjeno, ili…

Njuznetovska Vučićeva „žalopojka“ nad medijskim embargom vicepremijerske svadbe, kao i pregrevanje fejsbuka u danu venčanja bio je povod za mnoge da izjave da u Srbiji cenzura ipak šljaka. Kad je, samo nekoliko dana nakon toga, s programa radija B92 skinuto jutarnje „Razgibavanje“, a ubrzo i sam sajt emisije dilitovan do bele strane, teoretičari cenzure na jednoj večeri u BG restoranu rekoše da nekadašnji ministar informisanja pokazuje nekadašnju formu.

Ipak, oni originalniji, na istoj toj večeri, izjaviše da su sve to budalaštine i da se prava cenzura u Srbiji valja na drugu loptu. A šta je ta prava cenzura? Pa recimo da dok nacija glođe zanimanje za identitet vicepremijerske mlade i razlozima za otklon iz etra dva radio nestaška-zornjaka, nigde se ne mogu pročitati vesti o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji koju zamagljuju zašećereni izveštaji o, tek što nije, pobadanju kranova u ruiniranu Sava malu i gradnju Menhetna na dokovima Beograda.

Oni koji su u prednovogodišnjim danima protezali noge, i to posle velike pauze, u distriktu beogradske Knez Mihailove, mogli su se zapanjiti sablasno mračnim staklenim izlozima zamandaljenih radnji u delu grada u kome bi trebalo da oči pregorevaju od šljašteće robe i neonskih reklama.

Da li jahači magle odlično prodaju priču kad sugerišu da je cenzura kad ne objavite vest za džet-set stranu, a ne i kad prećutkujete podatak da će javni dug zemlje, prema procenama The Economista, verovatno preći i 70 procenata? Da li je sloboda kad možete da napišete da političar ima ljubavnicu, ali ne i da je država ubijala, pa to mora da uradi lično…

O kakvoj onda cenzuri možemo govoriti? Zašto bi se nekim filmom ili izložbom duplirala idiotska epizoda s „Plastičnim Isusom“ koji, kad su se skinule ideološke oplate, i nije imao čime zabezeknuti tinejdž ere kojima su tekovine radnih akcija Brčko-Banovići ravni mitovima o Vajatu Erpu. Cenzura je kad se televizije utrkuju koja će ubrizgati više doza Sulejmana koji je sa svojim haremskim papučama i lepoticama postao „domaća životinja“ koja grize probleme srpskih domaćina. Ili je cenzura danonoćno šamaranje rijalitijima u kojima više ne znaš kad se smrklo ili smračilo na „Farmi“ i kad je jedna sezona završena i počinje druga?

Voja Žanetić, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, priča šta predstavlja danas cenzuru u Srbiji i objašnjava u kojoj smo fazi cenzure: „Da ne bismo prepisivali istorijske podatke s Vikipedije, cenzura je uvek služila da se ne kaže ili istina ili cela istina ili ništa drugo osim istine. U dokaznom postupku pred sudom javnosti, cenzura je uvek bila protiv istinoljubivih, bilo da su oni tužioci ili tužena strana. Te je tako i danas svuda, pa i u Srbiji. Čak ne može da se kaže ni ‘pogotovo u Srbiji’, jer za zemlje gde Vođinog teču ili tetku proguta mrak za jedan dan, ili za zemlje gde službenici za masovno prisluš kivanje traže azil u Rusiji, Srbija je svetionik slobode govora i štampe. Najopasnija faza cenzure je ona u kojoj ne cenzurišu cenzori, nego autori, samoinicijativno i bez konsultacije sa cenzorima. U poslednje vreme Srbija ponovo počinje da ulazi u tu fazu, a morala bi što pre da prestane, jer je istina nužni preduslov da nam bude bolje i da budemo efikasniji zemlja i društvo“, dešifruje Žanetić cenzorski darvinizam u Srbiji.

Profesor na FDU Aleksandar S. Janković smatra da je u odnosu na prošla vremena autokratije i pseudoliberalnog socijalizma, cenzura promenila formu ali ne i sadržaj. Za razliku od Poljske ili Čehoslovačke, kad je sedma umetnost u pitanju, postoje desetine filmova koji su bili cenzurisani, odnosno zabranjeni sve do plišanih revolucija.

„Kod nas je zvanično bio zabranjen samo jedan film – ‘Plastični Isus’, nezvanično malo više, ali je priča u vezi s njim slična načinu na koji je Broz 1968. rekao da su studenti u pravu i da među njima ima makar 70% poštene inteligencije koju smo zapustili. Znamo šta se posle desilo. Onda je postojala medijska politika koja je bila jasno precizirana, pa je autocenzura bila dominantan oblik cenzure. Jednostavno se znalo o čemu ne sme da se piše ako već ne želite da vas proguta mrak. Danas ne postoji medijska politika, vlada jedan haos koji se može pre nazvati medijska kloaka. U ovom svetu postoji prećutni dogovor o svetim kravama, da li po tajkunskom većinskom vlasništvu ili interesu ‘ja tebi ti meni’, ali jasno je da su poslednjih meseci postojale glasine o nekim javnim političkim ličnostima koje žive isključivo kao kuloarski tračevi a ne kao medijska vest. Da li je u pitanju vrhunski medijski spin ili dokaz da cenzura postoji, ostaje da se prosudi i sistematizuje. Ergo, današnji stepen cenzure u Srbiji se može nazvati postpostmoderna medijska cenzura regionalne profanosti i prefinjenosti“, smatra Janković.

On se seća medijskih cenzura iz osamdesetih. Zašto PGP RTB nije imao hrabrost da objavi album „Solunske pesme“ sa ćiriličnim naslovom, pa je tu čast dobio zagrebački Jugoton? Zašto nije oživela prvobitna ideja Idola da omot za

„Odbranu i poslednje dane“ bude freska Belog anđela iz manastira Mileševa? Zašto se pesma „Maršal“ sa tog albuma zove „Poslednji dani“? Zašto je famozna rečenica Neleta Karajlića „Crk’o maršal“ – mislio je na pojačalo – bend Zabranjeno pušenje zamalo koštala karijere?

„Ipak, fetiš kulturnih tabua je sedamdesetih, a pogotovu osamdesetih bio potpuno drugačija zver nego danas. Danas postoje kontroverzni kulturni fenomeni koje publika uglavnom ne vrednuje uopšte. Cenzura uglavnom da i ne postoji. Tu je glavni zamajac bio mastermajnd Slobodan Milošević koji je devedesetih pustio kulturu da se paralelno odvija ne pridajući joj ikakav značaj, i time je degradirao i marginalizovao i, najvažnije, pokazao koliko je liberalan, pa kulturni poslenici nisu mogli da kažu da je neka predstava zabranjena, a o filmu i rokenrolu da i ne govorimo. Svega je bilo, ali nije bilo publike“, kaže Janković.

Otuda su pojedina umetnička dela ulazila u terminologiju ekscesa, ali ne i pod cenzorske makaze. Gorepomenute dve izložbe bile su medijska medijska roba jer su flertovale sa skandalom, a o predstavi „Zoran Đinđić“ naklapale su babe koje su od pozorišta uknjižile samo „Sumnjivo lice“ odgledano na nekoj maturskoj ekskurziji u Beogradu.

Kultura nema cenzore, što joj automatski pribavlja i status robe drugorazrednog značaja za politički establišment. Ako su političari u Srbiji, za medije i javnost, šetali naokolo blindiranog šlica, važila je i jedna druga stvar, prećutni džentlmenski sporazum, a to je da se ne dira konkurencija po pitanju privatnog života. Ako je neko zaista „poludeo“ od ljubavi pa se poput Mrke javi kao dobrovoljac za lifestyle love story, to je OK, ali iz čista mira opaliti po nečijoj ljubavnici – a, ne, ne, ne…

Poznojesenji ili ranozimski slučaj nove devojke Dragana Đilasa prekinuo je tradiciju, pa je udaranje ispod pojasa poličara ušlo u tabloidni folklor, tako da ni stara narodna radoznalost „Koga oni ljube“ nije mogla zaobići ni Vučića.

Pre toga je i eksprezident Tadić tranžiran kao osoba koja je tokom predizbornih kampanja napravila bar tuce beba, a jednu šeta u mandatu odvikavanja od Andrićevog venca. O tom tabloidnom targetiranju nestašnih političara govori Aleksandar S. Janković:

„Mislim da je ovde prisutna samo demonstracija sile a ne i problematika da li neko ima ljubavnicu. Nekom tajkunu koji ima ovaj medij bilo je u interesu da opljune drugog tajkuna koji ima onaj medij, pa se Đilas našao kao pogodna meta za raskusurivanje nekih niskih pobuda.

Generalno sam mišljenja da bilo koji politički-seks-ljubavnica skandal nije sam po sebi svrha već sredstvo“, kaže Janković.

Profesorka FPN Neda Todorović podseća da je cenzura pojačana u vremenima ratova i kriza pod izgovorom da je znanje moć u rukama neprijatelja, a da vlast najbolje zna šta je javni interes. Zato su nacisti smrtnom kaznom kažnjavali slušanje savezničkog radija za vreme Drugog svetskog rata, a aktuelne zapadnjač ke demokrate, bez kompleksa da će delovati kao svi autoritarni režimi, Asanža i Snoudena pretvaraju u taoce.

„Slobodan pristup informacijama prva je stepenica udaljavanja od cenzure. Sposobnost medija da se odupru pritiscima države (politike, menadžmenta i marketinga) koja teži kontroli izrečenog, drugi. Što je društvo siromašnije, mediji (novinari) su nemoćniji i spremniji da prodaju dušu za šaku dolara, evra, dinara. U bitkama za preživljavanje prva strada sloboda izražavanja.

Danas se cenzura, autocenzura i propaganda pretvaraju u storiteling (pričanje priča), a moderni mediji se, kako kaže Kristijan Salmon, pretvaraju u mašineriju za proizvodnju priča i formatiranje uma. Upravo smo svedoci kako skretanje pažnje građana s realnih životnih problema (siromaštvo, nezaposlenost, primitivizam, nasilje) na ‘događaje’ sa ‘Farme’ ili iz ‘Velikog brata’, na ‘ličnosti’ sa estrade rezultira infantilnom regresijom (pa zar nismo odrasli uz video-igre?) koja je kraj svakog kritič kog mišljenja.

Fikcija se pretvara u stvarnost, u najboljoj tradiciji manipulacije iz vremena agitpropa i staljinizma. Svedoci smo kako je i građanin glumac dobrodošao na pozornicu modernog spektakla, u svet sveopšte simulacije“, kaže profesorka Todorović koja i tajnu uspeha svih aktuelnih predsednika i premijera svrstava pod storiteling.

O aktuelnoj fazi cenzure koju Voja Žanetić naziva autocenzurom, govori i novinar HRT Aleksandar Stanković. „Ne znam jesam li se ja izborio za tu privilegiju ili mi je data, ali ja stvarno radim po sopstvenoj savesti, uvažavajući tuđe sugestije ako su dobronamerne i pametne. I znam da ljudi u mojoj okolini mogu tako da rade ako žele. Sad, druga je stvar postoji li autocenzura, jer se mladi ljudi danas boje za svoj posao, i drže se onoga ‘ne diži glavu da ti je ne bi odrezali’. Problem je kad vas pozove gazda za kojeg radite, jer tada nemate tu slobodu. Hrabrost je individualna stvar, ili je imaš ili nemaš, ne možeš to da razviješ, to je karakterna osobina. Ne verujem da je tih karakternih osobina danas manje nego što ih je bilo pre dvadeset ili trideset godina. E sad, koliko okolina nagrađuje ljude koji imaju hrabrost da dignu glavu…To je ona priča – danas može da se kaže sve, ali ne znamo šta bismo s tom slobodom“, priča Aleksandar Stanković za Nedeljnik.

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen… Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od retro krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u serijskom program, pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva.

Takođe, sadašnje prilike isključuju moguć nost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks. O tome govori i Aleksandar S. Janković.

„Mislim da nijedne srpske novine to ne bi objavile. Do višestranačkog života postojale su manje ili više dosadne novine. Koga Politika smara, on kupi Ekspres Politiku. Devedesetih su sve novine počele da imaju precizan ideološki identitet. Sećam se da sam krajem osamdesetih obožavao da čitam NON, duhovit, oštar i analitičan politički magazin. Kako je krenuo stranački život, NON je postao glasilo Nove demokratije. To je čudo koliko smo u drugoj polovini osamdesetih imali alternativnu pres scenu: NON, novosadski Stav, Polet…. i sve je to sad skroz zaboravljeno. Dokumente Vikiliksa kod nas treba da objavi neka mala nezavisna izdavačka kuća, kao samizdat knjigu. Mediji su unisoni, uniformisani, ima ih previše I, kao ni u rokenrolu, ni u medijima nema više opasnosti. Videli smo svačiji polni organ, više ništa nije zanimljivo. Još uvek pokušavam da shvatim ko kod nas čita Gloriju, ko čita Story, a ko Hello kad su to iste novine. Na kraju, ako se čak i pojavi neki štampani medij, kao Nedeljnik, na primer, koji zaista ima oštricu i drugačije mišljenje, da li je do toga nekome zaista stalo osim imaginarnom krugu intelektualne dvojke?“, smatra Janković.

O istoj (ne)hrabrosti srpskih medija da svoje stranice presvuku prljavim vešom, ali ne „made in“ starleta, govori i Voja Žanetić:

„Svake bi novine objavile delove Vikiliksa, ali samo one koji se odnose na podatke o protivnicima onih koji novinama zaista upravljaju. Ne mogu da se setim nijednog srpskog ili balkanskog medija koji bi se dobrovoljno prijavio da objavi sve delove nekog idealnog Vikiliksa, koji ništa i nikog nije izostavio.

Uzgred, mislim da bi najinteresantniji srpski Vikiliks bio onaj o medijima. Da li bi se, recimo, vaša redakcija, ali ‘ajd onako iskreno da mi odgovorite, prijavila da tako nešto objavi bez cenzure?“

Tekst je objavljen u njuz magazinu Nedeljnik. 

Istraživala Zorica Marković, piše Branko Rosić.

Foto: UNS

Ugrožavanje bezbednosti novinara i finansijski problemi obeležili su 2012. godinu u medijima. Nove tehnologije, nova šansa u 2013.

Prošla godina bila je najsmrtonosnija za novinare od kako su Reporteri bez granica (Reporters without borders) 1995. godina počeli da podnose godišnje izveštaje. U najnovijem izveštaju navodi se da je tokom prethodne godine ubijeno čak 88 novinara na zadatku, 47 “novinara amatera” i šest medijskih saradnika (ukupno 141 medijski radnik), što je za trećinu više u odnosu na 2011. godinu. “Oni su ubijeni od strane organizovanih kriminalnih grupa ili krijumčara drogom, militantnih islamista ili po nalogu korumpiranih zvaničnika”, stoji u izveštaju Reportera bez granica.

Tokom 2012. ujedno je uhapšeno više od 1000 novinara i blogera, a trenutno se u zatvorima širom sveta nalazi njih 193. Zabrinjava i podatak da je bezbednost skoro 2000 novinara bila ugrožena tokom obavljanja novinarskog posla, što potvrđuje da se medijske slobode još uvek vrlo često krše fizičkim napadima na novinare.

Protekla godina ostaće upamćena i po sve težoj finansijskoj situaciji u medijima širom sveta, zbog koje je sedma sila sve zavisnija od finansijskih centara moći i oglašivača. Njihovi interesi neminovno sužavaju opseg istraživanja, a mogućnost da u svakom trenutku povuku svoj kapital ili oglase iz određenog medija utiču na sve izraženiju autocenzuru novinara i redakcija.

U najtežem položaju nalaze se štampani mediji, pa je od 1. januara tržište štampe siromašnije za drugi najtiražniji američki nedeljnik Njuzvik, koji je posle skoro 80 godina prestao da izlazi u štampanom izdanju. Slična sudbina će, kako su najavili vlasnici, uskoro zadesiti i britanski Gardijan, kao i poslovni dnevnik Obzerver, dok je na stotine manjih listova već prestalo da izlazi širom sveta.

Finansijski problemi ne zaobilaze ni našu zemlju, pa su tokom prethodne godine prestali da se štampaju dnevnici Pravda i Pres, kao i nedeljnik Ekonomist, a još burnija godina nas po svemu sudeći tek očekuje. Već u prvoj nedelji 2013. ugašen je tabloid San, a prestalo je da izlazi i štampano izdanje nedeljnika Novine novosadske.

Finansijski problemi i sve češće ugrožavanje bezbednosti novinara obeležili  su tako još jednu turbulentnu godinu u svetskim medijima, najavljujući verovatno još težu 2013. Sve izraženije probleme, međutim, prati i razvoj novih medijskih tehnologija, koje bi mogle da budu nova šansa za “već prežaljene”.

Uostalom, poslednje štampano izdanje Njuzvika označava kraj jedne, ali i rađanje nove ere. One koju će obeležiti simboli virtuelne sfere, baš kao što su već obeležili i natpis na naslovnoj strani poslednjeg štampanog izdanja ovog nedeljnika: #Last Print Issue.