Nova forma dokumentarnog izraza na internetu već je u ekspanziji u Francuskoj i Kanadi, a u narednim godinama očekuju nas izuzetne produkcije i iz SAD, Holandije i Velike Britanije.

Producentska kuća Upijan, specijalizovana za veb dizajn, nalazi se u jednom od najživopisnijih pariskih kvartova, Belvil, između radnji sa kineskom robom i halal mesara. Iz žive trgovačke ulice ulazi se u unutrašnje dvorište u kome se, nekoliko stepenica niže, u podrumu zgrade, nalazi firma koju je 1998. godine osnovao Aleksandar Braše. U svetu novih medija poznat je kao jedan od pionira veb dokumentaraca.

Ovaj novi žanr spaja klasičan dokumentarni pristup, čija je odlika snažan autorski glas sa mogućnostima koje pruža internet. Među autorima veb dokumentaraca je mnogo novinara, fotografa i filmskih reditelja koji u ovoj novoj multimedijalnoj formi nalaze neistražene mogućnosti. Ekipu koja radi na dokumentarnom filmu upotpunjuje veb dizajner čija uloga je jednako važna kao i uloga novinara, zbog čega je njihova saradnja odlučujuća.

„Internet menja način na koji pričamo priču. Na televiziji to činimo koristeći tekst, sliku, zvuk, fotografiju ili video. U veb dokumentarcu koristimo sve to i još više“, kaže Braše i kao ilustraciju pokazuje svoju najznačajniju kreaciju, film „Zatvorska dolina“ (Prison valley), o zatvorskoj industriji u SAD, čiji su autori fotograf Filip Brol i novinar David Difren.

U film koji je snimljen u klasičnoj, linearnoj formi u trajanju od 60 minuta ubačeni su interaktivni sadržaji uz pomoć kodova video igara, poput mapa i baze podataka o mestu i ličnostima koje gledamo. Tako, recimo, dok se radnja odvija u hotelskoj sobi, možete kliknuti na gradski vodič koji se nalazi na krevetu i saznati više o mestu u kom ste.

Ako krenete u takvo istraživanje povremeno ćete dobiti predloge za smer – nešto poput road movie-a u kome sami birate pravac kretanja. Ponuđena vam je mogućnost da komentarišete, preuzima te snimke i širite ih na društvenim mrežama. Na taj način pasivni gledalac postaje aktivni učesnik. Stvara se interaktivna zajednica, što je jedna od glavnih odlika internet kulture, a autor veb dokumentarca tako dobija uvid u odjek filma i njegovu evoluciju u vremenu.

Jedna od ogromnih prednosti interneta je što sadržaj koji se na njega postavi nije ograničen vremenom difuzije. Dok se klasičan dokumentarni film prikaže jednom ili dva puta na televiziji, veb dokumentarac je godinama dostupan u virtuelnom prostoru.

„Ovaj direktan kontakt sa publikom je ono što me motiviše da pravim veb dokumentarce. Internet je fantastičan prostor za stvaranje“, kaže Braše. Prednost veb dokumentarca je i što video materijal može brzo da bude postavljen na internet.

To je slučaj sa projektom „Gaza/Sderot: život uprkos svemu“ iz 2008. godine, na kome je Upijan radio u koprodukciji sa rediteljima i producentima iz Izraela i Palestine, kao i sa francuskom producentskom kućom „Bo travail!“ koja radi na dokumentarnim filmovima.

Portreti stanovnika palestinskog i izraelskog grada, njihova svakodnevica u senci pretnje od vazdušnih napada sa jedne i raketnih napada sa druge strane, postavljani su na internet dan pošto su snimljeni.

Paralelne priče su urađene u nelinearnoj formi. Kratke hronike od po dva minuta postavljane su tokom deset nedelja jedna naspram druge zahvaljujući podeljenom ekranu na čijoj pozadini je google mapa dva grada koje deli svega nekoliko kilometara i više od pola veka nerešivog sukoba.

„U svakom trenutku možemo da pređemo iz jednog grada u drugi zahvaljujući podeljenom ekranu, što u stvarnosti nije moguće. Ideja je da se ova dva mesta stave u istu ravan i da se prikaže život njihovih stanovnika i sličnosti koje među njima postoje, uprkos svim teškoćama“, objašnjava Braše.

Gledalac tako može da bira hoće li da prati svedočanstva žitelja jednog ili drugog grada od početka do kraja ili da, jednim potezom miša, čas gleda jedne, čas druge i tako sazna šta se u isto vreme događalo na dve različite strane.

„Radnja može da se prati i hronološki, iz dana u dan, a možete i da se zaustavite na nekom liku i da vas udalji od glavnog toka priče. Na taj način se ovaj dokumentarni film otkriva iz različitih uglova, prema interesovanju, željama i stepenu učešća svakog posetioca“, kaže naš sagovornik.

Ovaj film, prvi veliki uspeh Upijan-a u žanru veb dokumentarca, do danas je videlo osam miliona osoba. Za razliku od televizije internet je medij koji podrazumeva potragu za sadržajem koji nas interesuje. „Refleks nije isti kao kada upalite televizor. Posetioci sajta moraju da načine napor da vas pronađu. Zato publika nije ista, pa ni broj posetilaca“, kaže Braše.

Veb dokumentarci još nemaju gledanost kakvu postižu televizije, što ne znači da se ovaj odnos neće ubrzo promeniti, kao što je već slučaj sa internet izdanjima pojedinih velikih svetskih štampanih medija koji prvi put u istoriji beleže veći broj poseta na sajtu od broja prodatih primeraka štampanog izdanja. Potencijal leži i u specifičnoj prirodi distribucije preko interneta, koja se odvija preko društvenih mreža i Youtube-a, gde pojedini video snimci beleže i desetine miliona poseta.

Za sada, međutim, još ne postoji ekonomski model za finansiranje veb dokumentaraca. Ako je Francuska pionir u ovom domenu, to nije samo zato što postoji velika tradicija dokumentarnog filma, već i zato što država ulaže u nove medije i nove forme dokumentarnog izraza na internetu, preko Nacionalnog filmskog centra koji pomaže filmske i audio-vizuelne projekte u najširem smislu ali i preko regionalnih fondova.

Sredstva za podršku autora kojima raspolaže ovaj centar dolaze od poreza u filmskom i audiovizuelnom sektoru koji je u Francuskoj izuzetno dinamičan. Za ubiranje ovog poreza država ima jednostavno objašnjenje: firma koja zarađuje od prikazivanja filmskih i audiovizuelnih dela, treba da doprinese njihovom finansiranju, u skladu sa profitom koji ostvari.

Osim ovog centra veb dokumentarce finansiraju i televizije, među kojima prednjače Francuska televizija, koja je prethodnih godina razvila odsek za nove medije, i kanal Arte.

„’Gaza/Sderot’ je koštao 216 000 evra, a najveći deo je finansirao Arte. Produciranje veb dokumentarca je isto kao i u slučaju televizijskog dokumentarca, ali je način eksploatisanja drugačiji. Kad se film nađe na internetu manje su mogućnosti za njegovu komercijalnu eksploataciju nego što je to slučaj sa klasičnim filmovima za koje postoji tržište“, objašnjava Braše.

Njegov studio nastavlja da ulaže u dokumentarne projekte zahvaljujući zaradi od glavne aktivnosti, veb dizajna, gde su mu klijenti i velike medijske kuće – radio Frans enter i francuska novinska agencije AFP.

U međuvremenu Braše i Upijan su stekli međunarodnu reputaciju o čemu svedoče i brojne konferencije o novim medijima na kojima gostuje osnivač agencije, od kojih je jedna nedavno održana u Beogradu. Za Brašea, u pitanju je čitavo jedno tržište: „Svi su shvatili da je internet sektor koji se razvija neuporedivo brže nego televizija. To pokazuje i budžet za razvoj veb-a koji raste iz godine u godinu. Francuska i Kanada su do sada prednjačile u formi veb dokumentarca, ali narednih godina ćemo biti svedoci izuzetnih produkcija iz SAD, Holandije, Velike Britanije.“

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 102/103 ( jul/avgust/septembar 2012.), a celokupan sadržaj ovog broja dostupan je i u online izdanju.